Bitka za „Južni tok“

Piše Nikola Vrzić

Opstrukcije početka izgradnje gasovoda „Južni tok“ samo su deo neuspešne američke strategije za sprečavanje širenja uticaja Rusije u Evropi. O tome nam „Vikiliks“ svedoči ubedljivo. Bitka za „Južni tok“ zasad, izgleda, jeste dobijena, ali to ne znači da se neće biti i dalje…

U Kovilju, vojvođanskom mestašcetu doskora poznatom samo po manastiru i jednoj kafani koje nažalost više nema, u nedelju 24. novembra govoriće se i u Beogradu i u Moskvi i u Vašingtonu. U Moskvi i većem delu Beograda to će se činiti sa zadovoljstvom, u Vašingtonu s recipročnim nezadovoljstvom. U Kovilju 24. novembra, naime, treba da počne izgradnja prvog od ukupno 502 kilometra deonice gasovoda „Južni tok“ kroz Srbiju, koji će ruski gas ispod Crnog mora, kroz Bugarsku, Srbiju, Mađarsku… otpremati ka zapadnijim delovima Evrope. Iz Srbije će se kraci gasovoda odvajati i ka Republici Srpskoj i ka Hrvatskoj, a možda i prema Makedoniji i (s kudikamo većim možda) Kosmetu. Otpočeće time radovi na poslu veka koji će Srbiji doneti mnogostruke – merljive (u evrima) i novcem neizmerljive – koristi, a koji je baš zbog toga u teledirigovanim srpskim medijima dosad uglavnom donosio toplog zeca od raznih nezavisnih eksperata i ostalih insajdera kojima ničiji interes nije isuviše stran samo ako je uperen protiv interesa Srbije.

 

Opstrukcije sporazuma Odluka o Kovilju i 24. novembru doneta je – uz blago iznenađenje čak i upućenog dela javnosti – samo 12 dana ranije, na sastancima koje je Aleksej Miler, direktor „Gazproma“, u Beogradu imao sa Tomislavom Nikolićem, Ivicom Dačićem i Aleksandrom Vučićem. I time bi konačno trebalo da otpočne realizacija strateškog sporazuma koji su Srbija i Rusija zaključile još 25. januara 2008, što će reći da je onolika brzina (12 dana od najave do početka izgradnje) samo prividna.

Iznenađenje prividnom brzinom utoliko je veće što je odluka o gradnji „Južnog toka“ doneta taman pošto je šira javnost i zvanično upoznata da u Srbiji postoje opstrukcije početka te gradnje. Posle nezvaničnih informacija, osvanulih marta ove godine, da je „Gazpromov“ Aleksej Miler na sastancima sa srpskim državnim vrhom optužio „pojedince“ iz vrha vlasti da „opstruišu gasni sporazum i ‘Južni tok’“, potvrde su krajem oktobra i početkom novembra počele da sustižu jedna drugu. Najpre je predsednik Srbije Nikolić u Moskvi, na početku sastanka sa svojim ruskim kolegom Vladimirom Putinom, neočekivano izjavio da se „odnosi Srbije i Rusije dobro razvijaju, ali ima problema sa srpske strane koji treba da se reše“. Zatim je Nikolićeva savetnica Stanislava Pak tu široku formulaciju precizirala rečima da „postoje određene prepreke da bi radovi na ‘Južnom toku’ otpočeli i trebalo bi intenzivno raditi na tome da se one otklone“. A onda je i ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Čepurin u intervjuu „Pečatu“ rekao da se „postavlja i pitanje ‘Južnog toka’… Sada radimo, da tako kažem, u jednom fudbalskom timu. Ali postoje i drugi timovi. Kada neko u našem timu počne da trči po terenu i daje golove u naš gol, onda se postavlja pitanje ko je taj igrač koji šutira u sopstveni gol? Za koga on radi?“…

Pa, ko je taj igrač, i za koga on radi? Leonid Rešetnjikov, direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja, sasvim otvoreno je rekao da „Zorana Mihajlović (aktuelna ministarka energetike) nastavlja da sabotira sporazum između dva predsednika“. I Aleksej Miler je, posle spomenutih sastanaka u Beogradu, doduše u vezi sa NIS-om, rekao da je „bilo određenih nesporazuma s Ministarstvom energetike Republike Srbije, kada se u određenim aspektima primetilo ne samo odsustvo saradnje, već i bilo kakvog dijaloga sa NIS-om“. Da bi se potom primetilo odsustvo same Zorane Mihajlović sa sastanaka sa Milerom i potonjih sa ruskim ministrom odbrane Sergejom Šojguom, pa je otkazana i njena najavljena poseta Moskvi, a sve je ovo nagađanje i analiziranje na kraju potvrdio i njen kolega iz Vlade Srbije i SNS-a, ministar rudarstva Milan Bačević, potvrdivši da „zamerke ruske strane idu na račun Ministarstva energetike“: „Tako je, nesporazumi su na relaciji sa Ministarstvom energetike, ali svi moramo da poštujemo međudržavni sporazum… Ne kažem da ga (ministarka Mihajlović) ne poštuje, ali pokušava da ga promeni, a za to mora da postoji saglasnost i ruske strane. Pošto te saglasnosti nema, takvi pokušaji mogu samo da pokvare naše odnose sa Rusijom ili suspenduju `Južni tok`, što nikako ne želimo.“

Posle svega ovoga – a ima toga i još; na primer, pokušaj restrukturiranja „Srbijagasa“ bez dogovora sa Rusima i posredno uvođenje, na mala vrata, Evropske banke za obnovu i razvoj u poslove oko „Južnog toka“ – poprilično su neubedljivo zazvučali demantiji prozvane ministarke, i njena uveravanja da „ne radi protiv Rusije i gasnog sporazuma sa Moskvom“, već da je upravo ona „garant izgradnje `Južnog toka`“.

 

[restrictedarea]

Rani radovi Tom utisku o neubedljivosti ministarkine tvrdnje da „ne radi protiv Rusije i gasnog sporazuma sa Moskvom“ dodatno doprinosi ono što je ona sama imala da kaže o tom sporazumu. Pročitali smo, naime, njene radove iz zbornika „Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka“ (25. decembar 2010.) u izdanju ISAK fonda, koji inače „ima za cilj da doprinese transformaciji srpskog društva na njegovom putu ka integraciji u Evropsku uniju i NATO“. Iako je možda već i ovime rečeno sasvim dovoljno, iščitavamo tekstove buduće ministarke u ovom zborniku, „Energetsko-ekonomski odnosi Rusije, suseda i Evropske unije – energetska zavisnost i/ili međuzavisnost“ i „Srpski energetski sektor – stanje i rusko-srpski odnosi“. Uočljivo, istaknuto mesto ovde zauzima izjava predsednika Rumunije Trajana Baseskua, „u govoru u Džejmstaun fondaciji u Vašingtonu“ 2006. godine: „Evropska zavisnost od ruskog monopola na gas ‘Gazproma’ može biti veća pretnja regionu od vremena bivše armije Sovjetskog Saveza.“ Slaže li se autorka tekstova, tada samo buduća srpska ministarka energetike, sa ovim citatom? Reklo bi se da se slaže, jer, i sama ocenjuje da je zbog bilateralnih ugovora pojedinih članica EU sa „Gazpromom“ – „ugovora u četiri oka“ – „energetska sigurnost energetski siromašne Evropske unije ugrožena“; piše čak i o „potencijalnoj opasnosti po zemlje tranzitere“ ruskog gasa jer će „Gazprom“, to jest Rusija, „imati mogućnost da ukine, smanji ili prekida dotoke gasa“, iz čega valjda treba da proistekne zaključak da bi rezerve gasa Rusiji trebalo oduzeti kako takvu mogućnost ona ne bi imala, a pošto je već to nemoguće, da je bolje uopšte i ne biti zemlja preko koje će se transportovati ruski gas – kako se, je l’, ne bismo izlagali onoj opasnosti. Mogućnost odlične zarade na tranzitu tog gasa pritom nije ni spomenula. Ali se zato iz sve snage – jedino još da je opsovala – obrušila na srpsko-ruski gasni aranžman o prodaji NIS-a, izgradnji „Južnog toka“ i izgradnji skladišta gasa „Banatski dvor“. „Prodaja NIS-a direktnom pogodbom, u većinskom paketu akcija“, za aktuelnu ministarku je „poraz sopstvene vlade“ kojim su „ugroženi svi principi tržišne ekonomije“, a uz to će i „postati ograničavajući faktor razvoja energetskog i svih ostalih sektora u zemlji. To je dodatno i signal regionu i potencijalnim investitorima o nesigurnosti njihovih ulaganja“. Štaviše, „aranžman sa Ruskom Federacijom je u suprotnosti“ i sa srpskim energetskim zakonodavstvom, „kao i sa acquis communautaire EU“. „Opredeljenost Srbije ka putu u EU (…) morala je biti valjan razlog da se u aranžman na ovakav način ne ulazi.“ „Ovaj dokument je za Srbiju, u odnosu na sve ostale koje je RF sklopila sa drugim zemljama, a vezano za izgradnju gasovoda ‘Južni tok’, daleko najnepovoljniji.“ Pa čak piše i da dogovor sa Rusima predstavlja „najprimitivniji način poslovanja (trampa – feudalizam)“ pri čemu nam samo ostade dužna odgovora na pitanje zašto za Bugarsku i za Srbiju ima dvostruke aršine? Pošto, naime, ocenjuje da se „sporazum o izgradnji ‘Južnog toka’, u delu koji će proći kroz Bugarsku, može smatrati veoma uspešnim sa stanovišta Bugarske“, dok je isto to, sa stanovišta Srbije i ministarke Mihajlović, videsmo, najstrašnije što je Srbiju uopšte i moglo da snađe.

Tako da zapravo nikakvo čudo nije što Zorana Mihajlović, ali sa pozicije potpredsednice SNS-a i ministarke energetike, sada izjavljuje da baš LDP smatra „najkonstruktivnijom opozicijom“. Niti je više ikakvo pitanje šta ona zaista misli o „Južnom toku“ i gasnom aranžmanu sa Rusijom, i skoro pa da treba da joj čestitamo na doslednoj primeni onoga što zaista misli. Nego je pravo pitanje ko ju je, i sa kojim ciljem i to baš sada, postavio na mesto na kome je. To jest, kako to reče ambasador Čepurin, za koga ona radi?

 

Otkrića „Vikiliksa“ Razotkriva to „Vikiliks“, kroz provaljene depeše američke diplomatije. Tako, na primer, Zorana Mihajlović, pišući o energetskoj bezbednosti Evropske unije, piše da „diversifikacija treba da se odvija kako u delu povećanja konkurencije na evropskom tržištu, dobijanju energije iz novih izvora, tako i u promovisanju zapadnih investicija u Centralnoj Aziji“. A „Vlada SAD nastaviće da podržava razvoj novih izvora gasa za Evropu, ohrabrujući zapadne investicije u kaspijski gas i pritiskajući Azerbejdžan i Tursku da sklope sporazum o tranzitu gasa“, stoji u depeši 08STATE111310, dok u depeši 07ANKARA2491 s naslovom „Američka evropsko/kaspijsko/evroazijska energetska strategija“, među „četiri ključna interesa SAD“ navode i „podršku evropskoj energetskoj bezbednosti kroz dodatne i višestruke izvore proizvodnje i tranzitnih ruta koje dovode energiju na evropsko tržište, obezbeđujući konkurentno tržište energije u Evropi“. Frapantne podudarnosti, zar ne? Pa sad, ako nisu Amerikanci počeli da zastupaju stavove Zorane Mihajlović – a ipak nisu jer su ove depeše napisane dve i tri godine pre citiranog ministarkinog teksta – biće da je obrnuto.

Nego, zadržimo se na ovoj evropsko/kaspijsko/evroazijskoj energetskoj strategiji SAD, jer će nam mnogo toga što nam se događa postati mnogo jasnije, uključiv i sve insajderske pokušaje opstrukcije „Južnog toka“ u Srbiji. Amerikanci su, u najkraćem, veoma zabrinuti zbog toga što sa ruskim gasom u Evropsku uniju stiže i ruski politički uticaj; ne zato što su zabrinuti za Evropsku uniju, nego zato što su zabrinuti za sopstveni uticaj na nju, koji sve većim upadom ruskog preti da postane sve manji: „Ruski planovi da izgradi gasovode ‚Severni tok‘ i ‚Južni tok‘ direktno u Evropu, i da investira niz tih gasovoda, demonstriraju neobuzdani smisao za komercijalne mogućnosti koji bi mogao da se pretvori u zabrinjavajuće političko prisustvo u inostranstvu. Rusija koristi energiju kao sredstvo za nastavljanje uticaja na članice EU koje su bile u Varšavskom paktu.“ Pa navode, otkrivajući se u potpunosti, da (takvo) „rusko ponašanje ugrožava naš interes u bivšim članicama Varšavskog pakta i republikama Sovjetskog Saveza“. I otuda i ona četiri „ključna interesa SAD“, među kojima smo treći – diversifikacija snabdevanja EU energijom radi oslobađanja od zavisnosti od ruskog gasa – već citirali. Drugi i četvrti govore o podršci izvozu iz Iraka (koji, slučajno, kontrolišu baš anglo-američke kompanije) odnosno o sprečavanju investicija u Iran (u kome onakve kontrole nema) dok je prvi, i najvažniji američki interes: „Podrška nezavisnosti država bivšeg SSSR-a i novim članicama EU u Istočnoj i Centralnoj Evropi, čije ekonomsko blagostanje ostaje teško zavisno od ruskih izvora energije i sredstava njenog transporta. Rusko oživljavanje posle 1990-ih, njena promocija u mnogim slučajevima neprozirne poslovne prakse, i njeni agresivni pokušaji da dominira evroazijskim tržištima i centralnoazijskim izvorima pridaju ovome posebnu hitnost.“

Slično je i u depeši 09STATE80223: „SAD ostaju zabrinute zbog evropske zavisnosti od uvoza ruskog gasa… Štaviše, zabrinuti smo zbog sposobnosti Rusije da izvrši uticaj na evropske vlade i ekonomije koje su preterano zavisne od snabdevanja ruskim gasom“.

Sve u svemu, izrečeni cilj i interes SAD je da spreči širenje ruskog uticaja u Evropi, to jest, sprečavanje doturanja još većih količina ruskog gasa na naš kontinent. Kako, kad i sami u citiranoj depeši 07ANKARA2491 konstatuju da „nije ni praktično ni realistično“ „isključiti Rusiju kao vodećeg regionalnog snabdevača energije?“ Jedan način (bilo) je pariranje „Južnom toku“ projektom „Nabuko“, ili nekim sličnim koji bi gas iz Kaspijskog basena mimo Rusa donosio u Evropu. „Ambasador je“, stoji na primer u 09ANKARA1126, „rekao da SAD podržavaju ‘Nabuko’, kao sredstvo za ograničavanje ruske energetske dominacije kroz diversifikaciju izvora.“

Ali, eh, „Nabuko“ im je propao, zbog čega je najveću štetu pretrpela Rumunija, „naš čvrsti saveznik po pitanju energetske diversifikacije“ (08BUCHAREST268) koju je zbog ovog savezništva i privrženosti „Nabuku“ „Južni tok“ zaobišao… I eto im zaslužene nagrade za borbu za američke interese preko sopstvenih leđa.

Uzgred budi rečeno, kad smo već kod Rumunije i „Južnog toka“, poverljive depeše 07VIENNA728 i 07ROME1511(depeše koje govore o „Južnom toku“ označene su kao „poverljive“ i „tajne“ u daleko većoj meri od proseka) pokazuju da je upravo Rumunija, a ne Srbija, bila zemlja u koju je, na putu ka Mađarskoj, Austriji i Italiji, iz Bugarske trebalo da uđe „Južni tok“. Srbija nije ni bila na njegovoj prvobitnoj mapi, ali je tok skrenut ka našem interesu i profitu kada smo zamolili Ruse da (nam) to učine. I učinili su nam, i to čak i pre nego što je – pokazuje depeša 08MOSCOW251 – „završena Studija izvodljivosti koja je trebalo da identifikuje najprofitabilniju rutu“. Imajući u vidu da čak i sami Amerikanci priznaju (07BELGRADE1700) da će „tranzitne takse od ‘Južnog toka’ predstavljati zamašan prihod za Srbiju“, onaj „najprimitivniji način poslovanja (trampa – feudalizam)“ dobija novi smisao. Pri čemu na činjenicu da je NIS pre trampe bio gubitaš na teretu budžeta Srbije, a da sada puni gotovo 15 odsto tog istog budžeta, ne treba ni trošiti reči…

Elem, drugi način za minimiziranje štete od ruskog gasnog uticaja bio je uticaj na tranzitne zemlje „Južnog toka“ da od toga toka odustanu, ili makar da pronađu načina da uz američku pomoć ovaj projekat doživi „kreativno odlaganje“, kako cinično stoji u depeši 07SOFIA1396. Pritisci su, osim na Bugarsku na koju su potezani i operativci CIA (depeša 07SOFIA949) vršeni i na Srbiju – ne zalazeći u detalje, depeša 08BELGRADE966 citira predstavnika ruske Privredne komore Jurija Buligina, koji je na sastanku u Privrednoj komori Srbije rekao da „gasovod ‚Južni tok‘ možda neće proći kroz Srbiju zato što je to ‚političko pitanje‘ i ima ‚ozbiljnih problema u energetskoj saradnji‘“ – na Mađarsku, na Austriju (primera radi, 08VIENNA1247, naslov: „Akcija ambasade da blokira austrijsko-ruske pregovore o gasovodu“) na Italiju, Grčku, Tursku… Nisu uspeli.

I treći način, i najpodmukliji jer se zaklanja iza zakona i propisa i onih kultnih reči pljačkaškog neoliberalizma kao što su slobodno tržište i konkurencija. Kako stoji u depeši 08BRUSSELS952, „Evropska komisija došla je do nove doktrine: bilo koji novi gasovod mora da ima odobrenje regulatornih tela EU.“ Gde je kvaka? U narednom pasusu: „Cilj je da se u ruke Komisije stavi diskreciono sredstvo kojim će moći da zaustavi projekte gasovoda ‚Severni tok‘ i ‚Južni tok‘… Privatno, Komisija je mišljenja da su svi dosad potpisani sporazumi sa članicama EU o ‚Južnom toku‘ nelegalni. U nekom trenutku, Komisija planira da preduzme legalnu akciju povodom ovih sporazuma.“

I to nas dovodi do izvesnog Dirka Bušlea, zamenika direktora Sekretarijata Energetske zajednice, koji je, nekoliko dana posle vesti da počinje izgradnja „Južnog toka“ u Srbiji, izjavio da „način na koji je međudržavni sporazum Srbije i Rusije trenutno napravljen nije u skladu sa pravilima Energetske zajednice“, te da je „u toku formalna procedura“ a da je Vladi Srbije dat rok od dva meseca za odgovor, koji ističe polovinom decembra.

Tako da će nam se 24. novembar nad gasovodnim cevima u Kovilju možda i dogoditi, ali to nipošto neće značiti i da je bitka za „Južni tok“ u Srbiji već dobijena. No, srećom, i Rusi se tu ponešto pitaju, a sa njima i ostali članovi konzorcijuma „Južni tok“; italijanski državni gigant ENI, najveći nemački proizvođač nafte i prirodnog gasa Wintershall Holding, francuski EDF čija je „odluka da se priključi ‘Južnom toku’ zapravo doneta u Jelisejskoj palati“ (sedište predsednika Francuske; depeša 09PARIS1744), austrijski OMV…

[/restrictedarea]