Zoran ČVOROVIĆ: Izlaskom na Jahjagine izbore kosovskometohijski Srbi gube politička prava u Republici Srbiji

Jedna od srpskih izreka proistekla iz viševekovnog nacionalnog iskustva  sa životom pod tuđinskom i tiranskom vlasti, kaže da „sila Boga ne moli, a da Bog silu ne voli ”. U takvim „vunenim vremenima” Srbi su gledali da se sklone u besputne krajeve i prežive daleko od „civilizacije” koja je htela da im izbriše „divno ime i svetu svobodu” (P. P. Njegoš), trudeći se pri tom da svoju veru i narodni karakter sačuvaju neiskvarenim i neukaljanim. Snagu za život crpeli su iz vere u konačnost pravde i suda Boga „slovenskih očajnika” (Sv. Justin Popović). Samo zahvaljujući tome mogli su da u besudnoj teskobi svakodnevnice tuđinu i krvniku prkose junačkom pesmom i duhovitim podsmehom i šalom. U dugim noćima ropstva Ero je nasamarivao Turčina nad kolevkama iz kojih su izdžikljali „kumanovski” osvetnici Kosova.

Da današnje generacije Srba i pored devedesetogodišnjeg asimilatorskog nasilja nad njihovnim duhovnim i biološkim bićem liče na svoje pretke pokazuje vic koji ovih dana kruži Srbijom – koju je danas „vražja sila odsvud oklopila” (P. P. Njegoš): Dva srpska istraživača obavljala su istraživanje u prašumi. Naišli su na jednu reku koju su morali da preplivaju da bi prešli na drugu stranu. Problem je bio u tome što je reka bila puna krokodila. Ipak, srpski istraživači se odluče da preplivaju ovu reku. Prvi istraživač skine odelo i skoči u reku, ali ga krokodil odmah proguta. Drugi istraživač, iako je video šta se desilo sa njegovim kolegom, reši da skoči u reku. Čim je zaplivao prišao mu je krokodil, ali je odmah odustao i pustio drugog srpskog istraživača da prepliva reku. Znaš te li zašto? Napisao je na leđima – Srbi izlaze na izbore na Kosovu i Metohiji. A TO NI KROKODIL NE MOŽE DA PROGUTA!

Ovaj vic se rodio u zemlji u kojoj zloupotreba volje naroda od strane sadašnje vlasti odgovara generalnoj slici ove pojave koju je u svojoj klasičnoj studiji O demokratiji u Americi dao Aleksis de Tokvil. Naime, Tokvil ističe kako je „volja naroda jedna od onih reči koju su smutljivci svih vremena i despoti svih doba najobilnije zloupotrebljavali”. „Jedni su njen izraz videli”, dalje objašnjava Tokvil, „u kupljenoj podršci nekolicine zvaničnika; drugi u glasovima koristoljubive ili zaplašene manjine; ima ih čak koji su je otkrili potpuno izraženu u ćutanju naroda, pa su smatrali da iz činjenice pokornosti proizalzi za njih pravo zapovedanja”.1) Međutim, Tokvilov dubinski i sistematični uvid u političku pojavu zloupotrebe volje naroda, nije mogao da dosegne do onih granica dovitljivosti i beskrupuloznosti do kojih su u manipulisanju voljom naroda danas došla četiri jahača srpske apokalipse: Vučić-Dačić-Nikolić-patrijarh Irinej. 

Teško je i otužno svakom iole obaveštenom, a dobronamernom građaninu Srbije, da „proguta” parolu ove četvorice da je razvlašćivanje i obespravljivanje dela građana Republike Srbije u njihovom ličnom i opštem državnom i nacionalnom  interesu. Jer, poziv Srbima sa Kosova i Metohije, upućen podjednako onim koji u južnoj Srbijinoj pokrajini i danas žive, kao i onim Srbima koji su se posle dva natovsko-albanska pogroma raselili po drugim delovima svoje države, da izađu na izbore koje je raspisala tzv. predsednica tzv. Republike Kosovo, po tzv. ustavu i tzv. zakonima ove pobunjeničke separatističke pseudodržave, nije ništa drugo nego poziv na samorazvlašćivanje, te obespravljivanje, koje iz prvog obavezno sleduje.

Kako je reč o pozivu koji je građanima upućen povodom izbora, adresat u ovom slučaju ima svojstvo birača. U savremenim državama, u kojima je vlast zasnovana na koncepciji narodne suverenosti, građani kao birači čine biračko telo, koje se javlja kao isključivi i nedeljivi nosilac najviše (suverene) vlasti u državi. Kod Srba su koncepciju narodne suverenosti najjasnije izrazili još Pašićevi radikali izrekom da je „narod izvor i utoka celokupne vlasti”. Važeći Ustav Republike Srbije u članu 2. izričito propisuje da suverenost potiče od građana, te da je „nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana”.2)Izabrani predstavnici mogu svoju vlast da vrše samo u ime i u interesu naroda i prema njegovoj slobodno i sveže iskazanoj biračkoj volji. Zato kada se posmatra iz ugla suverenosti, biračko pravo ima karakter osnovnog individualnog političkog prava kojim se na prvorazredan način potvrđuje pravna veza građanina (državljanstvo) sa državom, jer uživanjem ovog prava građanin stiče svojstvo subjekta u političkom životu jedne države.Naime, u modernim državama postoje lica koja su državljani, ali nemaju biračko pravo (u R. Srbiji maloletnici, lica bez prebivališta na teritoriji Srbije i poslovno nesposobna lica), kao što u pojedinim državama postoje kategorije lica (useljenici čiji je status regulisan na osnovu radnih dozvola) kojima je omogućeno uživanje svih drugih ličnih, ustavom i zakonom ujemčenih prava, ali ne i biračkog prava kao osnovnog političkog prava. Tek dodeljivanjem biračkog prava građanin postaje punopravni član jedne političke zajednice.

Izlazkom na izbore raspisane od strane nelegalne, pobunjeničke pseudodržave i po njenim propisima, građani srpske nacionalnosti sa prebivalištem na KiM bi sebe, isključivo u interesu Srbijinih vlastodržaca, razvlastili kao članove biračkog tela države Srbije, a istovremeno bi se utopili u biračko telo, odnosno politički narod tzv. Republike Kosovo. Time bi Srbi sa KiM izgubili politički subjektivitet u državi Srbiji, ali bi ga stekli u srbožderskoj albanskoj tzv. Republici Kosova. U ovom slučaju je potpuno nebitno što se radi o lokalnim izborima, jer birači u jednoj državi čine jedinstveno biračko telo. U Republici Srbiji normativni izraz jedinstvenosti biračkog tela predstavlja Zakon o jedinstvenom biračkom spisku, kao javnoj ispravi u kojoj se vodi jedinstvena evidencija državljana Republike Srbije koji imaju biračko pravo. Evidenciju biračkih spiskova u Srbiji karakterišu dva osnovna obeležja: stalnost i jedinstvenost. Stalnost biračkog spiska znači da se oni „ne vode samo za konkretne izbore, već se nezavisno od konkretnih izbora u njih upisuju svi građani koji imaju aktivno biračko pravo”. Jedinstvenost biračkog spiska znači da oni „važe za sve izbore, od izbora za jedinice lokalne samouprave, pa do centralnog predstavničkog tela”.3) S toga, Srbi sa KiM ne mogu istovremeno da budu članovi biračkog tela Republike Srbije i pseudodržave Kosovo, da budu evidentirani i u biračkom spisku Republike Srbije i u Centralnom izbornom registru tzv. Republike Kosovo. Vododelnicu u tome kojem će političkom narodu u budućnosti pripadati oni i njihova deca – Srbijinom ili „kosovarskom”, predstavlja će čin njihovog učestvovanja ili neučestvovanja na Jahjaginim izborima. U trenutku kada je i separatističkoj albanskoj vlasti, a i evroatlantskim nalogodavcima Srbijinih vlastodržaca bitno da prištinska vlast obezbedi što širu podršku (legitimitet) Srba, posebno je važno da se učešćem na izborima u sastav „kosovarskog” političkog naroda, kao nosioca narodne suverenosti u tzv. Republici Kosovo, uključe i Srbi iz četiri opštine severno od Ibra. To potvrđuju reči iskusnog albanskog političkog „lisca” – Azema Vlasija, da je „značaj ovih izbora u tome što se oni sprovode na celoj teritoriji Kosova i što će na njima učestvovati i Srbi u opštinama sa srpskom većinom”.4) Tako će se Srbi koji budu pristali da glasaju na Jahjaginim izborima naći na sigurnom putu da, sledeći jezuitsku „velikodušnost” Vučića i Dačića, biračko pravo i politički subjektivitet u državi Srbiji trampe za politički subjektivitet u državi napravljenoj na organima ubijenih rođaka, komšija i sunarodnika.

Iluzija o tome da Srbi sa prebivalištem na KiM mogu i posle izlaska na izbore tzv. Republike Kosovo da zadrže svojstvo birača na parlamentarnim izborima u Republici Srbiji biće razvejana već posle prvih parlamentarnih izbora u ovoj pseudodržavnoj separatističkoj tvorevini. Ovde posebno treba imati u vidu da bi se posle eventualnog izlaska na Jahjagine lokalne izbore, učešće na „kosovarskim” parlamentarnim izborima Srbima sa KiM nametnulo sa još većom bezalternativnošću od strane „velikodušnih” evroatlantskih dušebrižnika i njihovih domaćih kolonijalnih guvernera. Srbi bi tako ušli u vrzino kolo da pravni i politički lični i nacionalni poraz izlaska na lokalne izbore, brane nužnošću učestvovanja u ustavotvornom i zakonodavnom telu pobunjeničke separatističke pseudodržave Kosovo. Ulazak u sastav „kosovarskog” biračko tela za parlamentarne izbore u tzv. Republici Kosovo konačno bi Srbe sa prebivalištem na KiM izbrisalo iz biračkih spiskova Republike Srbije. Naime, prvorazredni interes inostranih mentora kosovske nezavisnosti bio bi tada instrumentalizovan kroz pritisak na beogradsku vladajuću garnituru da kosovskometohijskim Srbima, primenjujući važeći Srbijin Zakona o izboru narodnih poslanika, na osnovu prebivališta u drugoj „državi” uskrate aktivno biračko pravo u Republici Srbiji. Kidanje pravne veze Srba sa KiM sa Srbijinim biračkim telom značajnija je potvrda nezavisnosti i suverenosti tzv. Republike Kosovo od bilo kakvih eksplicitnih izjava Srbijinih predstavnika, čije odsustvo može samo da služi kao propagandno sredstvo za zavođenje krajnje neupućenih građana. Jer, po svojoj prirodi „država je skup ljudi potčinjenih istoj vlasti”. Pri tome ne znači da kosovskometohijski Srbi sa prebivalištem u „državi” koju beogradska kolonijalna filijala priznaje ne bi zadržali državljanstvo raskomadane Republike Srbije, nalik mnogim Srbima iz Crne Gore i Bosne i Hercegovine, na osnovu koga mogu da uživaju lična, ali ne i politička prava. Da li posle toga može da se posumnja u zaključak da eventualni izlazak na Jahjagine izbore Srbe sa KiM u odnosu na pravni poredak države Srbije sasvim sigurno politički razvlašćuje i obespravljuje.

Licemernost i kratkoročnost aktivnosti Srbijinih vlastodržaca za povećanje srpskog biračkog tela na KiM uključivanjem raseljenih lica, pokazaće se u situaciji kada ova lica budu suočena sa izborom između sticanja biračkog prava i s njim povezanog državljanstva tzv. Republike Kosovo i gubitka biračkog prava u Republici Srbiji. Naravno da će se skoro svi raseljeni Srbi u tom trenutku opredeliti za uživanje političkih prava u sredini u kojoj već četrnaest godina žive. Tako će etničko čišćenje Srba sa Kosova i Metohije biti ozakonjeno i u Centralnom izbornom registru tzv. Republike Kosovo. Uz to, u svojoj  „brizi” da Srbe sa KiM uključe u politički život pobunjeničke paradržavne tvorevine, trijumvirat Vučić-Dačić-Nikolić već sada zaboravlja najveći deo od ukupno oko 200 000 prognanih kosovskometohijskih Srba koji više nemaju status raseljenih lica, već su radi rešavanja egzistencijalnih potreba već prijavili prebivalište u nekom od gradova centralne Srbije. Po svoj prilici beogradska vlast deli stav Tačija da su prava ovih lica konačno rešena njihovim progonom 1999. godine i uključivanjem u novu, prinudno izabranu sredinu. Ova kategorija kosovskometohijskih Srba izmiče pažnji beogradskih vlasti, jer uglavnom ne vodi poreklo sa severa KiM, a zapadnim nalogodavcima beogradskih vlastodržaca trebaju samo oni Srbi koji imaju bilo kakvu vezu sa četiri severne kosovskometohijske opštine, ne bi li njihovim glasovima kompezovali sve izvesniji bojkot u ovim, politički ključnim lokalnim samoupravama.

Briljantni Slobodan Jovanović je napisao kako se „u demokratiji vlast može na više načina dobiti ali autoritet (legitimitet) samo na jedan, a to je od naroda”. Srbi sa Kosova i Metohije nalaze se pred ezistencijalnom dilemom istorijskih razmera: da poslušaju sebični savet jedne, prema Jovanovićevoj definiciji, nelegitimne vlasti, koja srlja sa politikom koju nije kandidovala na izborima, pa da svojim izlaskom na Jahjagine izbore sebe samoukinu kao politički subjekt države Srbije; ili da se okupe oko legitimne i na Ustavu Srbije zasnovane Privremene skupštine AP Kosova i Metohije i u njoj povedu borbu za svoja politička i lična prava, ali i za odbranu ugroženih ustavnih prava celokupnog biračkog tela Republike Srbije. Ovo drugo je i njihova obaveza koja proističe iz pravilno shvaćenog biračkog prava, kao subjektivnog prava koje građanima nije dato „u njihovom privatnom nego u državnom interesu”. Ako su sadašnji vlastodršci zaboravili na državni interes, to ne sme da učini birač, jer je on uvek dužan „zaboraviti svoju ličnost, pa misliti na državu i njene ciljeve”.5) Pri tom ne treba smetnuti sa uma da svaka nelegitimna, uzurpatorska vlast teži diktaturi, a da je smanjenje biračkog tela jedno od omiljenih sredstava za obezbeđenje diktature.

Zato nema nepoznatih u jednačini koja ukazuje na to kome odgovara da se Srbi sa severa Kosova iz biračkog tela Srbije izruče u biračko telo tzv. Republike Kosovo.

 

1) A. K. de Tokvil, O demokratiji u Americi, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2002, str. 52;

2) R. Marković, Ustavno pravo i političke institucije, Beograd, 2008, str. 162, 220-224;

3) Zakon o jedinstvenom biračkom spisku, “Sl. glasnik”, br. 104/209 i 99/2011;

4) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/349694/Izbori-na-KiM-bice-uspesni-za-Srbe

5) S. Jovanović, Država, Beograd, 1990, str. 287-288.

“Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)