Prijateljstvo puno poniženja

Piše Nikola Vrzić

Čime će sve Srbija platiti Hrvatskoj za nastavak svog puta u Evropsku uniju? Pošto će se, je l’, odluke o budućnosti Srbije donositi (i) u Saboru Hrvatske

Neko je ovih dana iz parka pored Senćanskog groblja u Subotici ukrao spomenik „Ptica slomljenih krila“. Imamo osnova za sumnju da je spomenik ukrao lopov. I sada bi taj lopov mogao da ugrozi naš put u Evropsku uniju, jer takav je ovo put…

Stvar je u tome što je spomenik ptici slomljenih krila podignut „u znak sećanja na civile različitih nacionalnosti koji su pogubljeni 1944. i 1945. godine“ – s tim što nam nije jasno zašto se sećanje ne proteže i na 1941, 1942. i 1943, ako je već spomenik namenjen civilima različitih nacionalnosti. Ali nije to sad tema. – pa je ovaj slučaj krađe, i pre nego što je motiv za krađu ustanovljen, dobio i svoju političku posledicu. Ministarstvo spoljnih poslova Mađarske, naime, saopštilo je – pripretilo – da bi krađa spomenika u Subotici „mogla da naruši odnose Srbije i Mađarske. (…) Vlada Mađarske je i dalje spremna na nastavak započetog procesa pomirenja, ali ovo krivično delo u Subotici daje razloga za zabrinutost i u pogledu ovog procesa.“ A istovremeno je Vlada Mađarske ukazala – naložila – Vladi Srbije da „što pre“ stavi van snage uredbu kojom su Mađari iz Čuruga, Mošorina i Žablja proglašeni kolektivno krivima na kraju Drugog svetskog rata: „Stavljanje van snage ove uredbe od strane Vlade Srbije nedvosmisleno bi označavalo političke namere kabineta u Beogradu.“

 

KONTINUITET JEDNE POLITIKE Kabinet u Beogradu je na uvredljivo saopštenje kabineta u Budimpešti odgovorio stoički, to jest, nije izrekao ni reč. Zašto? Zato što zna da bi (zaprećeno) narušavanje odnosa Srbije i Mađarske ugrozilo evropski put Srbije, a pošto evropski put Srbije nema alternativu i samo je lud čovek protiv njega, nema nam druge nego da pokažemo moralnu čvrstinu i karakter jednog džaka za udaranje i lečenje tuđih frustracija (ne)skrivenih pretenzija, i nastavimo da ćutke trpimo udarce dok na njih potpuno ne oguglamo.

I to nas dovodi do nedavne posete predsednika Hrvatske Ive Josipovića Beogradu, udaraca koje smo potom dobili iz Zagreba (o Vukovaru da i ne govorimo) i tog novouspostavljenog srpsko-hrvatskog prijateljstva punog (našeg) poniženja u kome ćemo morati da uživamo sve dok u Berlinu, Briselu, Zagrebu, Budimpešti, Ljubljani… ne odluče da je dosta.

Ako, dakle, Mađari ne propuštaju priliku da i od beznačajnog događaja, kakav je krađa jednog spomenika, naprave međudržavni problem koji će iskoristiti da od Srbije iznude ono što im je u interesu – spomenuta rehabilitacija predstavlja uvod u zahteve za restituciju, a koliku će nam uz to autonomiju Vojvodine do kraja zatražiti, ostaje tek da vidimo – šta tek možemo da očekujemo od Hrvata? Jer su nam Hrvati, ako je suditi po broju srpskih duša koje imaju na svojoj duši, još i veći prijatelji od Mađara. A utoliko je veći i spisak spornih pitanja koja opterećuju odnose dve zemlje. Drugim rečima, šta se sve od Hrvata nećemo usuditi da zatražimo, a šta ćemo im zauzvrat dati uoči svakog otvaranja, i svakog zatvaranja baš svakog od 35 pregovaračkih poglavlja tokom pregovora o ulasku u EU, kada se o tome bude raspravljalo u njihovom Saboru? U skladu, je l’, sa politikom nultog sukobljavanja sa susedima koju je formulisao bivši predsednik Srbije Boris Tadić, a uspešno je, posle nešto početnog nesnalaženja koje nas je radovalo zato što je davalo varljivu nadu da ćemo sopstvene interese početi da stavljamo ispred tuđih, nastavlja i njegov naslednik Tomislav Nikolić. „Srbija nije neprijatelj nikome, pa ni Hrvatskoj. Srbija bi želela da bude prijatelj svima, pa i Hrvatskoj… Mislim da je stanje međudržavnih odnosa bolje nego što je ikada bilo, zato što je i iskrenije nego što je ikada bilo“, rekao je u nedavnom intervjuu zagrebačkom „Jutarnjem listu“. „Srbija želi najbolje moguće odnose sa svojim susedom Hrvatskom… Srbija vrlo iskreno i otvoreno podržava što brže učlanjenje nama susedne Hrvatske u tu zajednicu evropskih naroda,“ govorio je i Boris Tadić. A za njim Nikolić, jednako pun razumevanja: „Srbija nije insistirala na preprekama zato što je Hrvatska bila na važnom putu ulaska u EU i nismo želeli ni na koji način otežati joj iznošenjem svojih zahteva i ugroziti njen put ka EU.“ Uzgred budi rečeno, Tadić je posle svojih hvalospeva srpsko-hrvatskim odnosima dospeo i do Vukovara na poklonjenje, a Nikolić zasad samo do Donjeg Tavankuta, tako da će do svog konačnog prosvetljenja, i prelaska Dunava u Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem u civilu, još morati da pričeka…

 

[restrictedarea]

BRISELSKA ČVRSTINA A kako će nam se sva ova popustljivost vratiti, pokazala nam je žalosna prošlonedeljna epizoda sa hrvatskim zahtevom da im omogućimo da cigarete u Srbiju i dalje izvoze po povlašćenoj, nižoj carinskoj stopi. Kao što je poznato, ovaj je hrvatski zahtev podržala i Evropska komisija i mi smo mu naravno popustili, a da zauzvrat, da makar ublažimo štetu koju ćemo sami sebi naneti, nismo dobili ništa osim što nam je, izgleda, dozvoljeno da zatražimo da nam se poveća kvota za izvoz šećera u EU. S tim što „ne kažem da ćemo uspeti, ali postoji optimizam“, kako to reče ovdašnji ministar trgovine Rasim Ljajić.

Zašto je tako, preciznu je dijagnozu pre nekoliko dana u „Večernjim novostima“ dao istoričar i funkcioner SNS-a Radoš Ljušić. Problem je, samo, što je tu dijagnozu dao potpuno pomiren s bolešću koja nas je savladala: „Hrvatska izgrađuje državu, članica je Evropske unije, oseća sigurnost i zna da iza nje neko čvrsto stoji. Mogu od nas stalno da traže više nego od bilo koga drugog. Mi, s druge strane, zbog približavanja Briselu ne možemo da zauzmemo čvrst stav prema Hrvatima.“

I sam uvod u prošlonedeljnu posetu hrvatskog predsednika Ive Josipovića Beogradu potvrdio je Ljušićeve reči, i rekao nam je da smo u ovom našem prijateljskom odnosu mi onaj podređeni, pasivni partner koji se mnogo i ne pita osim kada sam pita šta još može da učini. Priznao je to, avaj, sam predsednik Srbije: „Što se mene tiče, poziv ili prihvatanje poziva bilo je potpuno otvoreno i to sam više puta javno rekao. Očekivao sam samo kada će predsednik Josipović odlučiti da više ne bude ljut zato što su mediji i poneki ljudi u Srbiji pogrešno tumačili moje izjave, i gospodin Josipović je tu pronalazio razloge da se ne susretnemo.“

U svakom slučaju, Josipović je u međuvremenu, otkad se naljutio na Nikolića, od Nikolića dobio dovoljno razloga da se odljuti, pa je Nikoliću pružio priliku da mu pokaže koliko je gostoljubiv. I pokazao je. Rečima samog Josipovića, „predsjednik Nikolić bio je vrlo srdačan domaćin“, a „dojmljivo je bilo vidjeti kako su kroz cijeli Beograd“ – kao 5. avgusta 1995. kroz cijeli Knin – „bile postavljene stotine hrvatskih zastavica, uz velike na nekoliko mjesta. Niti jedna nije skinuta, ni oštećena…“ Za razliku od ćiriličnih tabli u Vukovaru, no, kao svaki srdačan domaćin, naš predsednik nije previše insistirao na tom, inače krajnje simboličnom, negiranju prava Srbima da kao Srbi žive u neovisnoj Hrvatskoj, i zadovoljio se lakonskim Josipovićevim objašnjenjem da „sukobe oko ćirilice vidi kao manifestaciju generalno poremećenih međunacionalnih odnosa“.

Ovaj odnos prijateljskog (samo)ponižavanja možda je i najočigledniji kada se pogleda odnos dvojice predsednika prema pitanju koje ponajviše tišti onog drugog prijatelja. Hrvati kao svoj prioritet u rasplitanju srpsko-hrvatskog čvora vide pitanje nestalih osoba; Srbi, uzajamne tužbe za genocid, pri čemu je skandalozna već i sama činjenica da je Hrvatska protiv Srbije podigla takvu tužbu. Ne samo zbog zločina u Drugom svetskom ratu, ne ni (samo) zato što predsednik Josipović na nedopustiv način prekraja istoriju tog rata i naših stradanja, i to u sred Jasenovca u kome se usudio da izjavi da se „hrvatski narod nasuprot zločinačke ustaške ideologije većinski opredelio za antifašizam“ dok sam Jasenovac „podseća da smo ovde među našim ljudima imali one koji su spremni na zločin“, pri čemu današnja, njegova Hrvatska tim našim ljudima, nekadašnjim ustašama i domobranima, isplaćuje državne penzije, a njen aktuelni predsednik, pravnik po profesiji, učestvuje u pisanju tužbe protiv Srbije. Već je ta tužba Hrvatske protiv Srbije za genocid skandalozna i zbog očiglednih brojki, rezultata popisa po kome je 1991. godine živelo 582 hiljade Srba (uz 106 hiljada Jugoslovena, među kojima su bar neki bili Srbi) a do 2011. ih je preostalo svega 196 hiljada…

 

LISTA ZAHTEVA No vratimo se našim poniženjima, za koja ne treba da krivimo Hrvate, koji štite svoj interes, već nas same. Na hrvatski prioritet, rešavanje sudbine 1.689 nestalih osoba, Tomislav Nikolić odgovara predusretljivo i bezmalo pa ushićen što mu se pruža prilika da Zagrebu ispuni želju: „Zaista sam otvoren za temu o nestalim osobama, jer se povremeno u javnosti spominje priča da i u Srbiji ima nekih grobnica, još uvek neotkrivenih, gde su pokopani hrvatski građani. Voleo bih da mi se ukaže na te lokacije i prekopaćemo svaki centimetar kako bi anatemu skinuli sa svojih leđa.“

Pritom, da bi stvar bila sasvim jasna, nije ovde reč (samo) o plemenitoj želji da se razreši sudbina nestalih i donese uteha, ili makar umirenje, njihovim porodicama. Kao i svaki politički zahtev, i ovaj ima svoju pozadinu; a ona se sastoji u podrazumevajućem zahtevu za pristupom arhivama naših službi bezbednosti jer, zaboga, kako drugačije pronaći te masovne grobnice? O tome, na kraju krajeva, i Josipović govori sasvim otvoreno: „Vjerujemo da bi se u vojnim arhivima bivše JNA moglo naći podataka korisnih za rješavanje njihovih sudbina, naročito ako su grobnice izmještane. Predsjednik Nikolić obećao je da će prevrnuti nebo i zemlju, posebice kada je riječ o posmrtnim ostacima preseljenima u Srbiju… Ako bismo uspjeli riješiti sudbinu većeg broja nestalih osoba, to bi predstavljalo vrlo snažnu političku poruku.“

Ali ono što ovaj Nikolićev entuzijazam čini zaista besprizornim jeste reakcija njegovog hrvatskog kolege na prvi srpski prioritet, povlačenje tužbi za genocid. Josipović je jednostavno i hladnokrvno poručio da se to pitanje njega ne tiče, iako njegova funkcija sa povlačenjem hrvatske tužbe nema ništa manje veze nego što je ima Nikolić sa iskopavanjem leševa… „Odluka o sudbini tužbe protiv Srbije u nadležnosti je vlade. Podržat ću vladu, što god odlučila,“ poručio je Josipović svom srdačnom domaćinu. A na Josipovića se nadovezala potpredsednica Vlade Hrvatske i ministarka njihovih vanjskih poslova Vesna Pusić, rekavši sa podjednakom mirnoćom da za to povlačenje tužbe „nisu ispunjeni uslovi koje je Hrvatska postavila Srbiji. Dok se ne stvore uslovi da se problem reši na neki drugi način, Hrvatska se priprema da reši slučaj u Hagu.“

I ovaj je dvostruki šamar ostao bez odgovora, no ko će da ih broji, i šamare i propuštene odgovore…

Što nam, poučenim ovim bolnim iskustvima neuzvraćene a tako surove ljubavi naših zapadnih prijatelja, ne ostavlja previše nade u povoljan (po Srbiju) ishod rešavanja preostalih opterećujućih pitanja. O povratku izbeglih Srba i njihovih stanarskih i drugih prava Ivo Josipović je uostalom već rekao šta je imao da kaže još pre dve godine – „Hrvatska ima projekat povratka i stambenog zbrinjavanja izbeglica. On je, ja bih rekao, uglavnom iz ekonomskih razloga bio nešto usporen, mislim da će se sada stvari dosta ubrzati.“ – i od tada se ama baš ništa nije promenilo, osim što se prilikom prošlonedeljne Josipovićeve posete Skupštini Srbije sa njim sastao i Miodrag Linda, predsednik Koalicije udruženja izbjeglica u Republici Srbiji i poslanik sa liste SNS-a, i zadovoljno konstatovao da je „hrvatski predsednik pokazao razumevanje za naše zahteve“, i baš da vidimo šta će od tog razumevanja na kraju proisteći.

S druge strane, ni sve vukovarsko nasilje nad ćirilicom nije ohrabrilo Srbiju da glasno ukaže na apsurdnost hrvatskog zahteva za vraćanjem hrvatskog kulturnog blaga donetog u Srbiju tokom rata, jer gro je tog blaga zapravo blago Srpske pravoslavne crkve.

A tu je i pitanje razgraničenja na Dunavu. Granična linija još nije povučena pošto Srbija – shodno međunarodnom pravu, inače – traži da ta linija ide sredinom toka reke, dok Hrvatska hoće malo da se proširi nauštrb Srbije i zahteva da granica prati granice katastarskih opština, na osnovu čega bi dobila oko sedam hiljada hektara više. Sad, što se Hrvatska u svom graničnom sporu sa Slovenijom pozivala na odredbe međunarodnog prava kada se povlačila meja u Piranskom zalivu, a sada u graničnom sporu sa Srbijom traži ono što joj više odgovara, spada u red licemernog političkog oportunizma u borbi za interese svoje zemlje, na kome ćemo moći samo da joj pozavidimo kada nas u evrointegracijama bude blokirala kao što je nju blokirala Slovenija. Ne zato što nam se mnogo žuri u Evropsku uniju ili zato što smo uvereni da ćemo tamo ikada i stići, već zato što se ovaj naš put u EU pretvara u pad u sve dublje srpsko poniženje.

Da li ćemo, u tom slobodnom padu koji nema alternativu, uspeti da pronađemo granicu našeg dostojanstva?

[/restrictedarea]