Posveta usamljenim knjigama

Piše Milan R.Simić

Radovan Beli Marković, Biblioteka u Belom Valjevu, Kolubara, Valjevo 2012.

Postoje uspele i lepe priče o bibliotekama i knjigama, naših i stranih pisaca. Biblioteka u Belom Valjevu, priča Radovana Belog Markovića, jedna je od najuspelijih – pa i neka je, štono kažu, tek još jedna piščeva provokacija kojom maksimalno koristi pravo na različitost! Jer, Marković se, ne dozvoljavajući čitaocu da izađe iz lavirinta priče, i sve čineći da priču učini što čitljivijom, priseća: Tako je u mom selu nastala prva Biblioteka – koju je moj ujak Milisav, neka vrsta pristave u Mesnom odboru, vazda držao iza teške reze i pod ključem; da iz knjiga seljaci štogod ružno ne bi naučili. Naravno, čitalac odmah zna da u ovim rečima treba „videti“ i nešto drugo, a to saznanje jeste veoma važno za razumevanje Markovićevih priča. Piščeve su to dodatnice koje osnažuju njegovu prozu i koje su važan element u njegovom sveukupnom književnom opusu. Važnu ulogu u čitanju Markovićeve proze imaju i razumevanja njegovih nagoveštaja, da ih i tako nazovemo. Evo primera: Taj prizor čitanja novina, običan događaj u životu, snažno se i korenito usadio u moje biće, a do tog mesta , kao do bele i usamljene crkve, vode gotovo sve krivudave i rđavo kaldrmisane ulice mog sećanja. Zapravo, „taj običan događaj u životu“ jeste trenutak kada je junak ove priče ugledao čoveka koji je čitao novine na ramu! Na poseban način, pisac uspeva da nam dočara svoj iznenadni „susret“ sa nepoznatim Čitačem, slikajući nam lepotu prohujalog doba i oblikujući onovremenu realnost koja nam, sa ove distance, izgleda kao bajka. Bajka, da! Jer, zamislimo samo i iznemogli porodični fijaker, eno ga: na samom početku priče; i propinjanje kobile Nore, da bi i sama, vidi čuda, preko ramena Čitača, „uhvatila“ naslov „preko pet stubaca“.
Marković dobro pamti i ono vreme kada je reč znala „da padne i kao kamen sa neba“. Da jednu takvu reč ponovimo: U Belom Valjevu gradiće se nova biblioteka. I bilo je to vreme takvih reči. Kakvih reči? Reči koje bi „po padu“, kao da im je urođeno, prvo mahnule repom! Evo rečenog slučaja koji se, naravno, tiče biblioteke u Belom Valjevu: Gradiće se i biće to zidanica koja svojim uređajem odaje lepotu i moć, samo Valjevci nikako da opredele plac. Tako je to. Pisac se dobacio pričom o novoj biblioteci u Belom Valjevu daleko, i tek se čini da je njenu sudbinu prepustio samim čitaocima. A prisetimo se, samo je jedan način čitanja i razumevanja Markovićeve proze, samo jedan. Ako je tako…
Priča Biblioteka u Belom Valjevu posvećena je i usamljenim knjigama koje su polako venule, ali i knjigama koje su dugo držale vatru, debelim knjigama kao što su: Rat i mir, Jemeljan Pugačov i Kapital. Takve knjige, vaistinu, dobro su se zatekle kada su i plot oko kuće pogoreli! Priča je ovo i o apatičnim knjigama, i takvih knjiga ima. A ima i knjige sa posebnim imenom. To jeste Knjiga veresije, i nije zgoda da se u njoj, kao junak, zatekneš! Ali, priča je ovo i o razdraženim seljacima koji su u to doba podsećali na zgurene i iznemogle životinje; vazda protiv vlasti i vazda s vlastima u nekom tajnom dosluhu. Čitalac i sada zna da se i u ovim piščevim rečima „vidi“ i nešto drugo…No, dobro! Biće da je priča Biblioteka u Belom Valjevu najpre ispisana u slavu Čitača, sa nagoveštajem slike Velikog čitališta! Da je posvećena Mladićima uznesitim i otmeno bledim, koji ništa neće razbiti ni ukrasti, i devojkama, od kojih svaka liči na svetu Petku, s trezvenim, no ipak zanosnim loknama, u mirnom svetlu, kao od kandila. (6). Priča Radovana Belog Markovića Biblioteka u Belom Valjevu prvobitno je objavljena 1996. godine u zbirci Setembrini u Kolubari. Knjiga, a sa njom i ova priča, nagrađena je 1977. godine Andrićevom nagradom. Konačna verzija priče objavljena je 10. oktobra 2012. godine, na autorov 65. rođendan. Uz ovu napomenu, setih se i (po ko zna koji put?) reči ruskog aforističara Jevgenija Anatoljeviča Vjazanceva: Za naciju je još važnije da cene svoje velikane nego da ih imaju. Ove krilatice drže se u Izdavačkom društvu Kolubara i treba im odati priznanje.