Petnica i zasićene srpske „mozgovne“ vijuge

Piše Filip Vukajlović

Da li „petničari“ svoju budućnost sa budućnošću svog naroda ne vezuju i da li loši studenti određuju kako treba školovati i vaspitavati našu decu?

U poslednje vreme, a naročito u toku skore „dramatične“ rekonstrukcije srpske vlade, i posle toga, često su se u medijima pojavljivale afirmativne informacije o Istraživačkoj stanici Petnica (u daljem tekstu ISP). Za Petnicu i tzv. „petničare“ počeo sam da se interesujem otprilike u proleće ove godine, kad mi je do ruke došao njihov „Godišnjak broj 27 za 2011. i 2012. godinu“ u kome je dat pregled aktivnosti i najznačajnijih događaja.

 

„PETNIČARI” PIŠU Pregledajući tada sa interesovanjem pomenutu publikaciju, naiđoh u njoj na izveštaj sa jednog dosta neobičnog događaja koji se desio avgusta 2011. godine u Petnici. Naime, stranice 22 i 23 „Godišnjaka“ su posvećene, za ove prostore, neuobičajenom ritualu. Evo šta o tome pišu sami „petničari“ (prilog nema potpisanog autora):

„U sveže iskopane temelje novog objekta petničkih laboratorija, polaznici i saradnici Stanice su, bez prisustva političara, 13. avgusta 2011. godine, uz skromnu svečanost, postavili vremensku kapsulu. Prohromski cilindar (hm… kineski termos, da budemo pošteni) napunjen je simbolima vremena, porukama, željama i nadama petničkih saradnika i radnika i duboko uronjen u armiranobetonske zidove buduće zgrade…“

Iako su mi atmosfera i patos ovakavih sektaških rituala oduvek bili strani, bejah spreman da ga u prvom trenutku pripišem „mladosti-ludosti“ većine učesnika. Kad, ne lezi vraže, trunčicu dalje, učesnici ovog naizgled besmislenog obreda, većinom iskusni „petničari“ i njihovi učitelji, napisaše:

„Tradicija vremenskih kapsula nije tipična za ovo podneblje gde se o budućnosti i sopstvenoj prolaznosti vaistinu i ne razmišlja, jer su svi senzori i ‚mozgovne‘ vijuge zasićeni mitovima prošlosti. Ipak, događaj u Petnici našao je svoje mesto u mnogim medijima a vest je lepo primljena i među ‚petničarima‘ u egzilu.“

S obzirom da se gradnja ISP finansirala novcem građana Republike Srbije, pitam se da li je ovaj skup, koji te svoje finansijere doživljava kao neuke, nezagledane u budućnost i sa senzorima i  vijugama zasićenim mitovima prošlosti, baš „bez prisustva političara“ prošao? Većinski pravoslavni srpski narod, glavni finansijer ovih petničarskih radova,  drži se vekovima ustanovljene tradicije kad svoje poslove izgradnje činom osvećenja hoće da obeleži. Ako već „petničarski“ političari preziru i ne uvažavaju ovu tradiciju i primenjuju svoje sektaške obrede (istina, još uvek bez prigodnih keceljica) velika je drskost kad sebi dozvoljavaju da, uz ovakve rituale,  ubacuju teške i uvredljive kvalifikacije na račun ljudi koji će strane kredite za ovu gradnju godinama vraćati. Osim ako „petničari“ svoju budućnost sa budućnošću svog naroda baš ne vezuju. Tu bih i mogao da ih razumem. Jer, stvarno je nelogično svoju dragocenu budućnost vezivati za tako zaostao, mitovima prošlosti opterećen, narod. Ipak,  zapitajmo se,  koliko je prihvatljivo javno ružiti one koji podigoše kredit i uložiše ga da bi obezbedili vrhunske uslove života i rada, samo u budućnost zagledanim sadašnjim i budućim „petničarima“ od kojih će mnogi, najverovatnije, odlepršati širom kugle zemaljske?  Ili će ih, u ovoj novoj u Evropu zagledanoj ISP, današnji učitelji podučavati da samo o svojoj, svetloj i svetoj, budućnosti brinu?

 

PRIVATNA PRĆIJA GRUPE GRAĐANA Pomenuta „otvorenost“ pisaca pokrenula me je da petničarski „Godišnjak broj 27“ pažljivo pregledam. Svašta tamo nađoh, pa čak i veoma poučan prilog starog „petničara“ Lazara Krstića, iz vremena kad rekonstrukcija srpske Vlade još ni pominjana nije bila. Misli, izložene tada u tekstu „Kako biti siromašan ali seksi“ (Godišnjak ISP broj 27, strana 50-51) bile su, verovatno, najbolja preporuka njihovog Laze za „našu novu rekonstruisanu glavatu vladu“:

„Prolazio sam pre nekoliko nedelja opasno blizu Berlina. Kad god me put nanese tamo, prevari me neka neuhvatljiva euforična nostalgija. To je moćno sećanje na nekoliko produženih trenutaka iz prošle decenije u kojima se moje tadašnje mladalačko buntovništvo ukrstilo sa plodnim tlem okruženja da stvori veru u neko sasvim drugačije, izvanredno sutra. Pored Berlina, još me jedino za Petnicu vezuju takva sećanja – na trenutke u kojima mi se pred očima, sasvim neočekivano, isplela čitava jedna neslućena životna priča. Slučajnost ili … ?“

Ovaj euforično-somnambulni početak sa plodnim „tlem“ navodim da bih vas zainteresovao da Lazarev tekst pročitate do kraja. Videćete da mu je već tada „svaka za RTS dnevnik bila“. I nigde u tekstu ne nađoh nostalgiju za Srbijom. Preporučujem vam ovaj tekst kao poučno štivo o tome koliko „mali Lazar Krstić“ ‚dubinski‘ misli i zahvata probleme.

Mnogo toga mi se razjasnilo kad sam među članovima Saveta Istraživačke stanice „Petnica“ naišao na Sonju Liht i sveprisutnog Zorana Petrovića. Bilo mi je dosta i priznajem da tada uvodnik, stalnog (od osnivanja 1982. godine) i, verovatno, doživotnog direktora ISP Vigora Majića, nisam ni čitao. Nije mi bilo pravo kad saznadoh da se novac od kredita, navodno namenjen nauci, najpre usmeravao i davao za izgradnju Petnice, koja je tada bila privatna prćija jedne grupe građana pod firmom „nezavisne i samostalne organizacije koja se bavi razvojem naučne kulture, naučne pismenosti, obrazovanja i kulture“. Sve mi je postalo kristalno jasno kad sam, pregledajući portal ISP, video koji su sve strani ambasadori posećivali Stanicu poslednjih godina.

 

[restrictedarea]

POLEMIKA I „PETNIČARENJE“ Na neko vreme sam potisnuo svoj interes za „petničarske“ peripetije da bih joj se opet vratio početkom jula meseca ove godine, posle štrajka naučnika zbog petnaestodnevnog kašnjenja isplate jedne zarade, organizovanog sa otporaško-žutom ikonografijom i uz učešće nekih istaknutih „petničarskih“ kadrova. Tada sam objavio i, elektronskom poštom, većini naučnika prirodnih nauka  u Beogradu poslao tekst „Otpor povlašćenih“ u kojem sam, pored otvorene kritike neodgovornosti i nezainteresovanosti za sudbinu svoga naroda formalno najobrazovanijeg dela tog naroda, pomenuo i nerazumno zaduživanje i traćenje kreditnog novca ne propustivši da pomenem i Petnicu. Napisah sledeće:

„Dalje ću nabrojati nekoliko važnih stvari o kojima su srpski naučnici poslednjih godina ćutali i smatrali da ih se ne tiču. Procenite koliko su bili u pravu. Pre svega, i na prvom mestu, tu spadaju veliki zločini prethodnog/poslednjeg  ministra nauke Božidara Đelića. I nije najstrašnije to što se takav čovek, voljom možda još gorih od njega, našao na mestu naučnog ministra i tu se ponašao kao najobičnija nevaspitano-osiona bita… kome je jedini cilj bio da, navodno za nauku, podigne kredit čija će otplata zemlju Srbiju koštati najmanje trista miliona evra. Mnogo je sramotnija činjenica da je 99.999 odsto svih srpskih naučnika (uključujući i SANU) ćutke podržalo ovakvu ludost, iako je skoro četiri petine tog novca trebalo da se baci (i najvećma je bačeno) na zemljano-betonske radove. Koliko je naučnika javno ustalo protiv više od trideset miliona evra predviđenih za idiotski Centar  za promociju nauke shvaćenog kao igraonica za decu i dokone majke i očeve, koji vodi bivša Đelićeva sekretarica iz ministarstva finasija Đinđićeve vlade (pravnik po struci)? Koliko se nas pobunilo protiv ulaganja preko šest miliona evra da bi u novosagrađenom Prirodnjačkom muzeju u Svilajncu mogle da se šepure makete Srbiji tako važnih dinosaurusa? Lično, za svog radnog veka (42 godine) ne pamtim tako singularan događaj kao što je ulaganje šest miliona evra u opremu za prirodne nauke Srbije u jednoj godini. Ko se to pobunio protiv svih gradnji, dogradnji i ugradnji koje se pred nama sprovode bez ikakvog uzdržavanja i sramote? Ili je većina samo iz prikrajka očekivala svoje mrvice sa te obilate lopovske trpeze. Ko se to pobunio zbog toga što se novac kredita, navodno namenjenog nauci, najpre daje za izgradnju Petnice, koja je tada bila u privatnom vlasništvu grupe građana? Od milja nazvani „petničari“ dobiše više para nego najveći srpski naučni institut u Vinči! Sada deca koja će se možda nekad baviti naukom imaju mnogo bolje uslove rada nego aktivni naučnici. Nisu li im u tome pomagali članovi Saveta Istraživačke stanice „Petnica“ Sonja Liht i sveprisutni/nezamenljivi akademik Zoran Petrović (član mnogih komisija, saveta, zajednica i društava kojekakvog prijateljstva)? Da ne nabrajam i sve ostale građevinske poduhvate koji su sprovođeni pod kontrolom monstrum – Jedinice za upravljanje projektima, koja je popunjena (kao i Centar za promociju nauke) „žutim da žući biti ne mogu“ Đelićevim kadrovima. Ne može se, gospodo i kolege, biti članom izabranika/odličnika ovog naroda i biti apsolutno indolentan prema posledicama neodgovornih, ili čak kriminalnih, odluka njegovih državnih činovnika.

Na ovaj dosta oštar i za mnoge neprijatan tekst, dobih samo jednu reakciju od samo jednog „petničara“. Odgovorio mi je Filip Andrić elektronskom porukom od 4.07.2013:

Gospodine Vukajloviću,

 

Kao bivši polaznik i sadašnji saradnik Istraživačke stanice Petnica, mogu da kažem samo jedno. Za vreme Miloševićevog mraka, Petnica je bila svetlo normale, Evrope,  jedna oaza za mlade zaljubljenike u nauku. Da ste ikada bili uključeni kako bilo u život Petnice, ne biste ovakve stvari izgovarali.

Toliko od mene…

Pozdrav,

Filip (Andrić)

 

Čitajući ovu poruku, shvatio sam da „petničarenje“ nije samo dečja zabava sa pomalo učenja i igre nego da to može da preraste i u ozbiljnu bolest. Mene pak, za razliku od mladog Andrića, vreme poslednje Miloševićeve i Šešeljeve vlade podseća na borbu za svetlo Slobode, tako tragično otete Srbima pučem 2000. godine u kojem je, nažalost, i mnogo zavedenog naroda, na svoju nesreću, učestvovalo. Samo „polupismena poluinteligencija“, preovlađujuća danas u teritorijalno i duhovno osakaćenoj Srbiji, ne oseća ogromnu težinu okupacionog mraka kojim su pritisnute sve srpske zemlje i narod srpski na Balkanu.

 

LOGIČNA PITANJA Učestala pojava tekstova o nedovoljnoj brizi države za ovu navodno „važnu obrazovnu instituciju“ podsećala me je i potom da svoje istraživanje o razlozima za tako privilegovan položaj jedne privatno vođene ustanove, koja drsko zahteva punu državnu potporu skoro do potpune materijalne obezbeđenosti za rad i programe, u najboljem slučaju, od neispitane koristi za državu, nisam ni približno okončao. Grmela je i opozicija, a bogami, i pozicija, iz najtežih ministarskih kalibara. Ministar Mihajlovićeva je dobila čak zadatak od svog predsednika stranke da se posebno pozabavi Petnicom. Da li zahvaljujući ovom mladom članu mnogih nevladinih organizacija, ekonomisti i energetičaru-političaru, koja sa naukom ama baš nikada nikakve veze  nije imala, ili nekom ozbiljnijem iz drugih centara vidljive i nevidljive moći, tek Vlada Srbije u toku leta odluči da Petnicu pomogne sa približno 250.000,00 (dvesta pedeset hiljada) evra.  Svako razuman, pre nego što odvoji tolike pare, trebalo bi da se zapita kome daje novac, zašto daje taj novac, kakve koristi konkretno od toga ima država, da li danas u nauci i prosveti Srbije ima prečih potreba od Petnice i „petničara“. Pa, u „petničare“ su prethodne vlade uložile enormnih deset miliona evra kreditnih para u poslednje dve i po godine, bez ikakvog promišljanja ili jasnog plana od čega će se sve to dalje izdržavati (vidi portal: http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Ministarstvo-za-tri-godine-Petnici-80-miliona-iz-budzeta.lt.html, na kome je 8.08.2013. objavljeno da „investicija Vlade Srbije iznosi deset miliona evra i to sedam miliona evra za objekte, a tri miliona evra za opremu“). Često se u ranijim izjavama vrtela i druga cifra od 7,3 miliona evra. Ipak, znajući sva druga probijanja u gradnji i nabavkama povlašćenih u korišćenju ovog deviznog kredita, sklon sam da poverujem u ovu, nedavno objavljenu, povećanu sumu od  deset miliona evra.

Siguran sam da ni sadašnja Vlada nije razmatrala ni jedno od gorepomenutih logičnih pitanja. Jer da jeste, ISP dodatni novac ne bi ni dobila. Vlada je, umesto toga, trebalo da preduzme hitne korake da obustavi međunarodni kredit koji je, navodno, bio podignut za unapređenje nauke, a koji je do sada uglavnom potrošen na zemljano-betonske radove. Sve je to rađeno u organizaciji kadrova socijalističke internacionale (DS) i kandidata za članstvo u istoj (SPS) u Cvetkovićevoj i Dač-Vuč-ićevim vladama Srbije. I još je pod njihovom kontrolom.  Neumereno razbacivanje kreditnog novca na pravljenje muzeja/maketa dinosaurusa, centara za promociju koječega i kupovanje opreme za čiji pogon i održavanje se zatim ispostavi da nema sredstava, dok se u isto vreme naučnicima smanjuju veoma istanjene plate zbog očevidne propasti srpske ekonomije, predstavlja zločin za koji će oni koji su mu doprineli veoma brzo morati da polože račune. Da bi svoj deo krivice u toj kreditnoj ludosti bar malo umanjila, sadašnja Vlada Srbije bi, umesto galame o svojoj „teškoj“ borbi protiv  korupcije, hitno trebalo da se pozabavi detaljnom istragom kako su (kome) deljene i kako su trošene ove kreditne pare. Šta bi tu sve Miljko i Vučko mogli da otkriju? Samo kad bi hteli, samo kad bi smeli „kapitalce“ da dirnu? Siguran sam da je većinu toga sredio i zakuvao Božidar Đelić. Nadam se da će to  uskoro biti i dokazano.

Sada je vreme za logično pitanje na ovim prostorima: ko su ljudi koji su tako glasno nametnuli potrebu investiranja u nešto što Srbiji u ovom trenutku najmanje treba?

Pre toga bih da još nešto isteramo na čistinu. Mislim da je petničarsko obrazovanje i vaspitanje mladih nešto u šta Srbija nikako nije trebalo toliko kreditnog novca da uloži ni nedavno, a ne treba ni u skoroj budućnosti. Do ovog zaključka sam došao pošto sam se podrobnije upoznao sa mnogim detaljima petničarskog obrazovno-turističkog i najskorijeg kreditnog galimatijasa i sa nekima od najistaknutijih i najglasnijih promotora ISP.  Znam i koliko prečih potreba čeka da bude rešeno u nauci i prosveti Srbije.

 

SAMO INDOKTRINACIJA….  Ne poričem da država na neki način treba da vodi brigu o talentovanim đacima i da ih, za svoje dobro, prati i usmerava. Verujem da u Petnici rade i mnogi dobri i posvećeni ljudi/predavači koji s ljubavlju prenose svoje znanje srednjoškolcima, koji su najčešći posetioci Stanice. Ne poričem da je kroz ISP prošlo mnogo dobre dece i svestan sam da je većini njih bilo tu mnogo lepše nego na časovima redovne nastave u običnim školama. Mnogi su se i u pozivu naučnika kasnije našli i snašli i raspršili po svim kontinentima (kao i mnogi nepetničari, uostalom). Nije ni čudo, jer kažu da je za minulih trideset godina kroz Petnicu prošlo skoro 50.000 mladih ljudi i dobrih đaka. No, sve je to veoma slično prijatnim i nezaboravnim boravcima mladih učesnika željnih zabave i ljubavi na „izgradnji zemlje“ pod budnim okom finasijera i organizatora već zaboravljenih omladinskih radnih akcija. Samo se indoktrinacija sada promenila.

Ali, oni koji o prirodi nauke i naučnog rada znaju malo više, znaju i to da je za bavljenje naukom potrebno dobro „zagrejati stolicu“ i bildovati „mišić“ u glavi, koji se najteže uvećava. Priprema za naučni poziv podrazumeva „razbijanje“ glave (ponekad do bola)  uz često mukotrpno i jednolično rešavanje mnogih zadataka/problema  iz matematike, fizike i hemije, koji su u osnovi svih  naučno-tehničkih disciplina današnjice. Kako Amerikanci to vole da kažu „postoji samo jedan način na koji se može mačka u ruke uhvatiti.“

U delu posvećenom organizaciji i upravljanju stoji:

„Istraživačka stanica Petnica je nazavisna neprofitna organizacija registrovana kao udruženje građana sa oko 140 ravnopravnih osnivača. Osnivače Stanice imenuje Savet Stanice isključivo iz redova radnika i saradnika IS Petnica koji su proveli najmanje deset godina u IS Petnica kao radnici ili stručni saradnici… (prvi put saznadoh da se „osnivači“ mogu ovako imenovati i nije baš jasno ko Savet imenuje i postavlja – primedba moja). Najviše upravno i kontrolno telo Stanice je Savet IS Petnica. Savet ima 22 člana iz redova iskusnih naučnih i javnih radnika i stručnjaka iz različitih oblasti koji su dugi niz godina učestvovali u aktivnostima IS Petnica. Savet usvaja programe i izveštaje o radu, principe i pravila organizovanja obrazovnih aktivnosti, odlučuje o značajnijim investicijama i donosi druge odluke o strateškim pitanjima rada i razvoja Stanice.“

 

GRUBA OBMANA Članove Saveta, pored već pomenutog para (kojima nikad ne bih prepustio svoje unuke na vaspitanje i obrazovanje) možete naći u „Godišnjaku broj 27“ (strana 97). Najinteresantnija, i za analizu najzahvalnija, jeste ličnost člana Saveta – direktora ISP sa tridesetogodišnjim iskustvom,  Vigora Majića. Pre prelaska na analizu ove nesvakidašnje ličnosti veoma poučne biografije, rekao bih da sam tek  pre nekoliko godina slučajno saznao da ISP nije pod državnom ingerencijom, nego da njome, po svom znanju i nahođenju, upravljaju privatna lica. Zar vam ovo ne liči na čistu Ostap Benderovu kombinaciju „ideje naše, benzin vaš“? Valjda to još samo u Srbiji pali. Mislio sam tada da je bar Majić pedagoško-naučna veličina. I sve bi njemu prošlo kao po loju da se ne pojavi nedavno njegov intervju u beogradskoj „Politici“ od 28. septembra 2013. godine, u kojem on, tek što u njegovu Stanicu Srbi uložiše skoro deset miliona evra, kuka da mu fali para i da država treba da mu obezbedi „stabilna sredstva za rad“. Podeli nam Majić tada i druge lekcije o tome šta sve nedostatak sredstava može da proizvede kod njegovih „petničara“ i šire (inače, oni vole da državne pare, koje im je Đelić, nikoga ne pitajući, skrenuo, javno nazivaju donacijom Evropske banke te tako i svoje polaznike i javnost grubo obmanjuju):

„Ukoliko Petnica ne obezbedi makar minimalna stabilna sredstva za rad neminovno će izgubiti inovativnost, hrabrost, kreativnu snagu. Ljudi svedeni na borbu za golu egzistenciju gube energiju imaginacije, kreativnu snagu i želju za promenama i postaju cement za autoritarnu, krutu i konzervativnu društvenu organizaciju. Društvo bede nije društvo razvoja. Ma koliko bili uporni, inovativni i bliski savremenim procesima u svetu, ako realno okruženje, dakle zemlja i prostor u kojem živimo, ne pređe uskoro iz faze stagnacije i siromašenja u fazu razvoja i dinamične reorganizacije, neće samo Petnica okoštati i začauriti se, već će se to desiti i drugim, malobrojnim preostalim žarištima stvaralaštva i inovacije u nauci, umetnosti, obrazovanju. Možda je Petnica previše smela ideja za Srbiju kakva jeste i možda smo svi mi koji smo u njenom razvoju učestvovali bili preveliki optimisti. No, ja i dalje zadržavam određenu dozu optimizma. Imam pravo i na takvu ludost.“

Što nam Majić sve ovo ne reče  pre nego što se potroši naših deset miliona evra?

Imao  je on još mudrih predloga i poruka, kao što su misli o  obrazovnom sistemu:„…Naš obrazovni sistem je izuzetno neefikasan i anahron, organizovan po modelima starim oko dva veka i veoma malo ima dodira sa onim što se u Evropi i svetu naziva ‚moderna škola‘,  o tome da je školi oduzeta svaka sloboda i autonomija koje su škole prirodno imale do devedesetih godina“… pa sve do produbljenih misli o akademskim titulama: „To što se titule relativizuju veoma je dobra stvar. Naučne titule su jadan ostatak srednjovekovnih doživotnih titula i u korumpiranom i osiromašenom društvu kao što je naše sasvim je normalno što se i sa titulama počelo trgovati, bukvalno na pijaci…“

Tu sam prvi put rešio da proverim  „čegović“ je taj Vigor Majić. I ne pogreših. U biografiji mu piše da je studirao dva fakulteta, geografiju i medicinu, na fakultetima Beogradskog univerziteta. Ne piše da je ijedan od njih i završio, pa ja „kontam“ da nije, mada neku diplomu možda i poseduje. U gornji zaključak skoro da uopšte ne sumnjam jer Vigoru u biografiji još piše i da je „objavio više desetina stručnih i naučnih radova, studija i analiza u zemlji i svetu u oblastima naučnog obrazovanja, rada sa talentima, savremenih nastavnih tehnologija, ali i drugih oblasti, uključujući ekologiju, računarstvo i istoriju, a posebno je cenjen kao stručnjak za naučno obrazovanje.“ Odoh na Web of Knowledge, gde se lako odmah izlistaju doprinosi svakog od naučnika, štampani u nekom svetskom časopisu iole vrednom pomena. Pošto je Majić retko prezime, tamo pronađoh samo nekoliko radova jednog Majića iz Hrvatske koji je u operaciji „Oluja“ učestvovao i o njoj pisao. Izgleda da je taj Majić medicinu završio, pa zaključih da to sigurno nije rad ovog „našeg“ ili, preciznije rečeno, ovdašnjeg Majića.

Znam da bi sada drugosrbijanci skočili da brane svog Vigora Majića i pričali bi kako ni Stiv Džobs, a ni Bil Gejts nisu fakultete završili, a koliko daleko su dogurali. No, oni su, napustivši fakultete, odmah na rad prionuli, i to na ne baš tako udobnim mestima i stolicama. Naš Vigor, rođen 1957. godine u Opatiji, piše u svojoj biografiji: „Od sredine pa do kraja osamdesetih bio sam predsednik Izvršnog odbora Republičkog fonda za nauku. Bio sam prilično mlad, ali sam se trudio da to čestito i pošteno obavljam, tako da sam tu stvorio jedan širok krug prijatelja.“ Nije znao Vigor gde da dođe, baš u fond gde se pare dele. I na obrazovanje srpskog naciona u Petnici  bacio se od 1982. godine, ni sam ne baš mnogo obrazovan i radu predan. Što kaže za prijatelje, Vigoru verujem. O njegovom poštenju bih da sudim tek kad se proveri kako su se trošile ove najnovije narodne kreditne pare i koji su i čiji  „prijatelji“ u tome učestvovali.

Rekli biste da je to sve. E, nije! Bio je Majić i zamenik ministra prosvete Gaše Kneževića u Đinđićevoj vladi. Pa, zar Srbija nije zemlja čuda?

POTPUNI PROMAŠAJ Kad se ovih nekoliko činjenica sabere i malo promisli, onda sve u ovom poslednjem razgovoru Majića za „Politiku“ staje na svoje mesto. Pre konačnog zaključivanja ovog izlaganja nekih današnjih problema srpskog obrazovanja i nauke, upoznao bih čitaoce sa meni omiljenim mislima poznatog ruskog fizičara novijeg doba, pokojnog Arkadija Benediktoviča Migdala, koje se tiču lažnih naučnika  (a i prosvetitelja). O lažnoj nauci Migdal piše:

„Kod lažne nauke postoje određene, stabilne i skoro nepromenljive crte. Jedna od njih je netrpeljivost prema činjenicama koje opovrgavaju njene tvrdnje. Ovome treba dodati i pretencioznost i prazni patos. Lažni naučnik ne voli da ‚sitničari‘. On rešava isključivo globalne probleme i to takve, koji ne ostavljaju ‚kamen na kamenu‘ od svega postojećeg znanja. Kao po pravilu, kod ovih ‚stručnjaka‘ radova skromnije važnosti nije ni bilo. On ne sumnja u svoju veličinu. Problem mu je da samo ubedi ‚tupe‘ specijaliste koliko je on u pravu. Skoro uvek obećava ogromne praktične i materijalne koristi od svojih ‚otkrića‘ i  to tamo gde ih ne može biti. I na kraju, skoro bez izuzetka, njegova nekultura i neprofesionalizam su očigledni svakom ozbiljnom specijalisti.“

Zar išta bolje može da potkrepi ove Migdalove reči od izvoda iz sadržaja Majićevog petničkog investicionog projekta u delu koji se odnosi na očekivanu korist za lokalnu zajednicu, gde stoji:

Istraživačka stanica Petnica postaje vodeći evropski centar za profesionalni vanškolski obrazovni rad sa mladima u oblasti nauke i tehnologije (i po širini programa i po obuhvatu/broju učesnika). Tako će sigurno da još intenzivnije doprinosi promociji Valjeva van granica Srbije.

Petnica postaje vodeći domaći centar specifičnog obrazovno-naučnog turizma. Sa obimom rada koji u poslednjih deset godina u proseku dostiže 20.000 noćenja godišnje i novim kapacitetima koji će realno dostići 30.000 noćenja, Istraživačka stanica Petnica svakako ulazi u sve ozbiljne turističke mape Srbije.

Izgradnjom naučnog parka značajno se povećava atraktivnost Valjeva u pogledu ekskurzionog turizma sa realnim šansama da se u naredne četiri godine dostigne i prestigne cifra od 100.000 posetilaca. Naučni park bi bio prvi takve vrste u Srbiji ali i u čitavom regionu. Ovde se može očekivati pojava potpuno novih kategorija posetilaca kojima i drugi sadržaji u Valjevu i okolini stoje na raspolaganju.

Ukoliko se Petnička pećina bude uredila za organizovane posete i ukoliko se Sportski centar Petnica osposobi za produženje sezone sa perioda juni-septembar na period april-novembar, otvaraju se realne šanse za privlačenje još kvalitetnijih kategorija ekskurzionog i organizovanog učeničkog i studentskog turizma (ekskurzije iz inostranstva, profitabilni jednodnevni i višednevni paket-aranžmani tipa „nauka-priroda-istorija-sport“).

Godišnji eksterni prihod od 1.5-2.5 miliona evra od čega niti jedan dinar ne opterećuje budžet Grada Valjeva, dok najveći deo sredstava ipak ostaje u Valjevu.

Pedeset zaposlenih od čega najmanje 25 visokostručnih kadrova Istraživačka stanica Petnica je i u proteklih blizu trideset godina bila atraktivna za dolazak mladih stručnjaka iz drugih sredina.

Da li je iko ovaj investicioni plan pročitao u Ministarstvu prosvete, pre nego što je odobrio da se tolike narodne pare tako neodgovorno potroše?

Da ne bih ostao nedorečen, predlažem sadašnjem Ministrastvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja da što hitnije preuzme od udruženja građana „osnivača“ i njihovog Saveta potpunu kontrolu nad ISP, kao i da preduzme korake za reorganizaciju i pripremu novih osmišljenih programa rada i korišćenja skupe opreme za koju su utrošene ogromne pare. Predlažem da se odmah temeljno proveri način na koji je Jedinica za upravljanje projektima ulupala toliki novac za relativno malo građevinskih radova obavljenih u Petnici. Jer, ovo je sigurno za Srbiju potpuno promašena investicija i treba hitno spasavati ono što se spasiti može.

Autor je naučni savetnik Instituta „Vinča“  

[/restrictedarea]