Nenad Kecmanović: Drug Leka i drugovi iz Bosne

Verovatno nisu ni slutili da su onog momenta kada su podigli ruku za političku likvidaciju Rankovića, istovremeno potpisali smrtnu presudu Bosni koju su vodili

Rasprava o rehabilitaciji Aleksandra Rankovića u Srbiji zaustavila se na pitanju da li je drug Leka politički nastradao kao jedini Srbin u najužem jugoslovenskom vrhu, ili kao jedini dosledni Jugosloven nasuprot Kardelju pa i Titu. Neobično je da se u raspravu nije uključio niko od svedoka toga vremena iz ostalih republika i pokrajina, a posebno iz BiH. Zašto baš iz Bosne?

Drug Leka, istina, nije bio ni rodom ni poreklom iz BiH, a za razliku od svoga šefa Josipa Broza nije voleo mnogo da putuje pa ni da ide u lov u Bosnu. Kao visoki savezni funkcioner u unitarističko-centralističkom vaktu, radni deo godine provodio je uglavnom u Beogradu, a na letovanja je išao na hrvatsko primorje. Obavezni deo odmora, kao i ostali iz Titovog najužeg okruženja, provodio je na Brionima, a neobavezni u Dubrovniku, na Lapadu u nevelikoj vikendici koja se nalazila s gornje strane puta koji je prolazio pored hotela „Splendid”.

E tu se tek, sticajem okolnosti, uspostavlja neka veza između druga Leke iliti Marka i „drugova iz Bosne“. Tačno između njegove vikendice, puta i obale nalazio se hotel „Vis II”, vlasništvo Vlade BiH,u kome su letovali bosanski funkcioneri, pre nego što su i sami napravili mnogo veće vikendice na republičkom moru,u Neumu. Ranković nije viđan na plaži Visa II, ali je oko 17 časova redovno dolazio na kafu na hotelsku terasu, uvek za isti sto, a dočekivao ga je šef ličnog obezbeđenja. Nešto ranije ostale stolove bi popunili „drugovi iz Bosne“ da iskoriste priliku da ga pozdrave sa distance, u prolazu se rukuju i upitaju za zdravlje, ili čak se pridruže za stolom. Tako je bilo sve do IV plenuma. I tog leta razvlašćeni Ranković je sa Briona došao na Lapad i silazio je posle podne u hotel na kafu, i dočekivao ga je onaj isti bezbednjak, sa verovatno nešto izmenjenim zadatkom. Jedino, mimo običaja, na terasi više nije bilo drugova iz Bosne. Nešto ranije terasa bi opustela jer bi oni poskakali u more i otplivali što dalje. Uglavnom nije bilo drugačije ni sa drugovima iz ostalih republika i pokrajina.

Ali, postoji još jedna manje direktna, aznačajnija veza između druga Marka i „drugova iz Bosne“. Najvišim među njima moralo je još tokom Brionskog plenuma biti jasno da je priča oko prisluškivanja Titove i Jovankine spavaće sobe bila izmišljotina. Kao što su sigurno dobro znali da se radilo o zakulisnom sukobu dve koncepcije daljeg razvoja zemlje i da se drug Tito opredelio da napusti dotadašnji kurs jugoslovenskog jedinstva, koji je branio drug Marko, u prilog federiranja federacije, za koji se zalagao drug Bevc. Verovatno nisu ni slutili da su onog momenta kada su podigli ruku za političku likvidaciju Rankovića, istovremeno potpisali smrtnu presudu Bosni koju su vodili. Politika decentralizacije, republičkih državnosti i afirmacije nacionalnosti bila je pogubna, koliko za Jugoslaviju, jednako toliko i za Bosnu.

Na talasu konfederalizacije,sve ostale republike, kao pretežno jednonacionalne, zbile su svoje nacionalne redove, zaokružile svoje nacionalne ekonomije, konstituisale se kao bezmalo nacionalne države na korak do secesije i samostalnosti. Jedino Bosna, sa tri konstitutivna naroda, nije mogla da bude kao ostale republike, nego jedino kao „Jugoslavija u malom“. Ali ne po Kardeljevom pobedničkom konceptu decentralizacije, nego upravo po Rankovićevom poraženom konceptu centralizacije. Tim više što su se pripadnici dva od tri njena konstitutivna naroda više identifikovala sa svojim sunarodnicima u Srbiji i Hrvatskoj nego sa sugrađanima u svojoj republici. Takva Bosna,s takvim „Bosancima“, od kojih je srpski i hrvatski deo bio politički centrifugalno orijentisan, a muslimanski – centripetalno, mogla je da ostane na okupu i opstane samo na bazi centralizma, unitarnog zajedništva, favorizovanja relativno najbrojnije nacije, nadnacionalnog bosanstva i vlasti čvrste ruke. Kao, kako se tada govorilo, S(amostalna) R(adnja) B(ranka) i H(amdije) u čijem suvlasništvu se, indikativno, nije pominjao i Milanko (Renovica).

I, kakvog li paradoksa, dok je SFRJ, slabljenjem centralne vlasti ulazila u puzeći raspad po šavovima republika i pokrajina, naroda i narodnosti, Bosna se konsolidovala na potpuno suprotnim principima. Dok su se u ostalim republikama budili nacionalni i verski identiteti, u BiH je Udbastalno otkrivala takve „slučajeve“ među intelektualcima i umetnicima, hodžama i popovima, a pravosuđe ih drakonski kažnjavalo. Drug Tito je tada najviše voleo da dođe u lov u Bugojno i da se u BiH odmori od nacionalizma u ostalim republikama. I dok je sa uživanjem od drugova iz Bosne slušao da se uspešno nose sa svim pojavamanacionalizma i verske netrpeljivosti, te da mu se „kunu da sa njegovog puta nikad neće skrenuti“, verovatno je razmišljao o tome kako je 1964. sam skrenuo sa svog puta na stranputicu. Odnosno, da je čitava Jugoslavija mogla da ostane snažna i jedinstvena kao njena bosanska minijatura da se držao Leke umesto Bevca.

Ali, kada su osamdesetih serijom afera (Agrokomerc, Neum i sl.) drugovi iz Bosne izgubili kontrolu nad situacijom, a devedesetedošli i slobodni izbori, te prateće rasulo, ispostavilo se da je centralizovana republika bila dugoročnije neodrživa bez istog takvog jugoslovenskog državnog okvira. Neki Bošnjaci možda to i jesu danas naknadno shvatili, ali ipak ne traže rehabilitaciju Rankovića – Jugoslovena, jer su odavno prihvatili stereotip o Rankoviću – velikosrpskom unitaristi. Priča o drugu Leki i „drugovima iz Bosne“ bila bi korisna gospodinu Incku, koji se i danas nalazi pred nemogućom misijom da od ove bivše jugoslovenskerepublike napravi državu koja bi istovremeno bila i samoodrživa i demokratska.

*Profesor univerziteta