Književno visoko odličje Kanađanki Alis Manro – Još jedna devalvacija Nobela

Piše Vladislav Panov

U nizu čudnih odluka švedskih sudija koji promovišu laureate slavne Nobelove nagrade za književnost bilo je i priznanje vremešnoj kanadskoj spisateljici kratke forme, Alis Manro, čija su osrednjost i umereni značaj na svetskoj literarnoj sceni dobro isprovocirali sve brojnije protivnike Nobelovih kauboja postavljenih da odlučuju o dobitnicima

Prvi put u dugoj istoriji odskoro jednog veka dodeljivanja Nobelove nagrade njen laureat u oblasti književnosti je jedna Kanađanka (Kanađanin Sol Belou je bio četvrt veka Amerikanac kada je dobio ovu nagradu) i prvi put se to desilo autorki čiji je gotovo čitav spisateljski opus iscrpljen u formi kratke priče. Ove je godine, dakle, napravljen dvostruki izuzetak, istorijski, a u čast lika i dela osamdesetdvogodišnje Kanađanke Alis Manro.

I SAMA IZNENAĐENA Oduševljeni zapadni mediji su nasmejanu baku obasipali bogatim komplimentima i častili razuzdanim hvalospevima i laskavim pozicioniranjem u istoriji književnosti. Nije čudno da je u trenutku obznane ovogodišnjeg laureata upravo Alis, za koju je do tada znalo vrlo malo ljudi, a čitalo još manje, bila najviše iznenađena. Čak i u rodnoj Kanadi ona je bila daleko od sveopšteg prepoznavanja. Prevođena je, doduše, na brojne jezike. Neka dela su objavljivana i kod nas. Od sredine prošle decenije, kada je na našem tržištu objavljena zbirka priča „Bekstvo“, Alis Manro je predstavljena sa još nekoliko prevoda na srpski, „Životi devojaka i žena“, „Previše sreće“, a uskoro će i zbirka priča „Goli život“. Znamo je, dakle. Njeno višedecenijsko prisustvo na svetskom književnom tržištu je ekonomski i umetnički bilo samo formalno i zasluženo nezapaženo. Uporna u radu, ipak nije dosegla do poverenja najšireg kruga čitalaca. Čini se da Nobelov komitet nije do sada izabrao ovako prosečnu osobu. A ona, u godini kada je najavila da diže ruke od pisanja i odlazi u penziju, eto, osvaja najznačajnije književno priznanje.

[restrictedarea]

Duga istorija politizacije

S druge strane, književnica je ispala žrtva čudne igre Nobelovog komiteta. Njihove su odluke, ne samo kada je reč o književnosti, najblaže rečeno bizarne i nerazumljive. Kada su obznanili da je izbor ove godine pao na vremešnu Kanađanku prosečnog talenta, književne snage i značaja, uz reči pohvale na račun Alis sjurile su se i salve grubih protesta koje, ako ništa drugo, njene godine i velika marljivost ne zaslužuju. Tim pre što je još jednom najveći favorit ogromne publike, pa i dobrog dela kritike, Japanac Naruki Murakami, opet zaobiđen. Nepravda njegovog neracionalnog višegodišnjeg zaobilaženja za ovo priznanje se nastavlja. Skoro da će vremenski, dosledno ignorisanje od strane Komiteta doseći dvodecenijsko politički motivisano izbegavanje da se kao laureat promoviše jedan od najčuvenijih književnika svih vremena, Lav Tolstoj (istorijski švedski animozitet prema Rusima glavni je razlog za ovu nepravdu). Ništa manje nepravično i nedosledno nije ni neprepoznavanje veličine Kafke, Čehova, Ibzena, Zole, Grejema Grina, Nabokova, Brehta, Prusta, Tvena, Virdžinije Vulf, Borhesa, Henrija Džejmsa… „Propusti“ su nepregledni. Čini se da je bolje biti u društvu nenagrađenih. Takozvane sudije su ponekad prestižno priznanje dodeljivale jedni drugima (čuveni slučaj Ejvinda Džonsona i Harija Martinsona). O političkim i ostalim intrigama da i ne govorimo. Njih nikada nije manjkalo, pa je Nobelov kriterijum za dodelu ovog priznanja, oličen u rečenici „najizuzetniji književni rad u idealnom pravcu“ tumačen i rabljen u svim mogućim varijantama, pri čemu su lični ukusi, politički stavovi i odnosi sa potencijalnim laureatima bili jedino merodavni.

Iako su političke igre i intrige oko ove nagrade oduvek u suštini bile tek uobičajeni zapadni „demokratski“ pritisci na neprosvećene i neposlušne, i najpre su se ispoljavali kroz nagradu za mir, kalkulacije ovog tipa nisu izostale ni kada je reč o nagradi za književnost. Posebno je to očigledno poslednjih godina. Tokom prošle decenije nagrađeni su Harold Pinter, Orhan Pamuk ili Doris Lesing i takve odluke, svaka na svoj način, su bile dokaz politizacije dodeljivanja nagrade. Izazvale su prilično žučne kritike i polemike. Tako je i danas, što potvrđuje aktuelni izbor kanadske bakice koja voli kratke priče. Konstatovano je da je ova nagrada ozbiljno devalvirana pogrešnim izborima i sve brojnijim propustima onih koji bi trebalo da održavaju u životu Nobelov duh, oličen u gorepomenutoj rečenici, kao jedinom aršinu uz pomoć koga valja meriti istinsku književnu vrednost potencijalnih slavodobitnika. A to se već dugo ne događa, ili se dešava nedopustivo sporadično.

[/restrictedarea]