Књижевно високо одличје Канађанки Алис Манро – Још једна девалвација Нобела

Пише Владислав Панов

У низу чудних одлука шведских судија који промовишу лауреате славне Нобелове награде за књижевност било је и признање времешној канадској списатељици кратке форме, Алис Манро, чија су осредњост и умерени значај на светској литерарној сцени добро испровоцирали све бројније противнике Нобелових каубоја постављених да одлучују о добитницима

Први пут у дугој историји одскоро једног века додељивања Нобелове награде њен лауреат у области књижевности је једна Канађанка (Канађанин Сол Белоу је био четврт века Американац када је добио ову награду) и први пут се то десило ауторки чији је готово читав списатељски опус исцрпљен у форми кратке приче. Ове је године, дакле, направљен двоструки изузетак, историјски, а у част лика и дела осамдесетдвогодишње Канађанке Алис Манро.

И САМА ИЗНЕНАЂЕНА Одушевљени западни медији су насмејану баку обасипали богатим комплиментима и частили разузданим хвалоспевима и ласкавим позиционирањем у историји књижевности. Није чудно да је у тренутку обзнане овогодишњег лауреата управо Алис, за коју је до тада знало врло мало људи, а читало још мање, била највише изненађена. Чак и у родној Канади она је била далеко од свеопштег препознавања. Превођена је, додуше, на бројне језике. Нека дела су објављивана и код нас. Од средине прошле деценије, када је на нашем тржишту објављена збирка прича „Бекство“, Алис Манро је представљена са још неколико превода на српски, „Животи девојака и жена“, „Превише среће“, а ускоро ће и збирка прича „Голи живот“. Знамо је, дакле. Њено вишедеценијско присуство на светском књижевном тржишту је економски и уметнички било само формално и заслужено незапажено. Упорна у раду, ипак није досегла до поверења најширег круга читалаца. Чини се да Нобелов комитет није до сада изабрао овако просечну особу. А она, у години када је најавила да диже руке од писања и одлази у пензију, ето, осваја најзначајније књижевно признање.

[restrictedarea]

Дуга историја политизације

С друге стране, књижевница је испала жртва чудне игре Нобеловог комитета. Њихове су одлуке, не само када је реч о књижевности, најблаже речено бизарне и неразумљиве. Када су обзнанили да је избор ове године пао на времешну Канађанку просечног талента, књижевне снаге и значаја, уз речи похвале на рачун Алис сјуриле су се и салве грубих протеста које, ако ништа друго, њене године и велика марљивост не заслужују. Тим пре што је још једном највећи фаворит огромне публике, па и доброг дела критике, Јапанац Наруки Мураками, опет заобиђен. Неправда његовог нерационалног вишегодишњег заобилажења за ово признање се наставља. Скоро да ће временски, доследно игнорисање од стране Комитета досећи дводеценијско политички мотивисано избегавање да се као лауреат промовише један од најчувенијих књижевника свих времена, Лав Толстој (историјски шведски анимозитет према Русима главни је разлог за ову неправду). Ништа мање неправично и недоследно није ни непрепознавање величине Кафке, Чехова, Ибзена, Золе, Грејема Грина, Набокова, Брехта, Пруста, Твена, Вирџиније Вулф, Борхеса, Хенрија Џејмса… „Пропусти“ су непрегледни. Чини се да је боље бити у друштву ненаграђених. Такозване судије су понекад престижно признање додељивале једни другима (чувени случај Ејвинда Џонсона и Харија Мартинсона). О политичким и осталим интригама да и не говоримо. Њих никада није мањкало, па је Нобелов критеријум за доделу овог признања, оличен у реченици „најизузетнији књижевни рад у идеалном правцу“ тумачен и рабљен у свим могућим варијантама, при чему су лични укуси, политички ставови и односи са потенцијалним лауреатима били једино меродавни.

Иако су политичке игре и интриге око ове награде одувек у суштини биле тек уобичајени западни „демократски“ притисци на непросвећене и непослушне, и најпре су се испољавали кроз награду за мир, калкулације овог типа нису изостале ни када је реч о награди за књижевност. Посебно је то очигледно последњих година. Током прошле деценије награђени су Харолд Пинтер, Орхан Памук или Дорис Лесинг и такве одлуке, свака на свој начин, су биле доказ политизације додељивања награде. Изазвале су прилично жучне критике и полемике. Тако је и данас, што потврђује актуелни избор канадске бакице која воли кратке приче. Констатовано је да је ова награда озбиљно девалвирана погрешним изборима и све бројнијим пропустима оних који би требало да одржавају у животу Нобелов дух, оличен у горепоменутој реченици, као једином аршину уз помоћ кога ваља мерити истинску књижевну вредност потенцијалних славодобитника. А то се већ дуго не догађа, или се дешава недопустиво спорадично.

[/restrictedarea]