Dodik brani dostojanstvo Srba

Akademik Dobrica Ćosić, u predgovoru za knjigu “Dodik-Istina”, izneo je svoje viđenje sudbine Republike Srpske i uticaj njenog lidera na opstanak države

„Očuvanje Republike Srpske je prvorazredno srpsko, evropsko i svetsko pitanje, kome je Dodik posvetio sav svoj politički i javni život, braneći dejtonski integritet Republike Srpske. Sa neumornom energijom i retkom političkom veštinom, krajišničkim etosom i mentalitetom, često i rizičnim stavovima, Dodik brani nacionalne interese i dostojanstvo Srba.“
Ovaj citat iz predgovora Dobrice Ćosića za knjigu “Dodik-Istina”, satkanu od 19 intervjua, koje je u poslednjih 15 godina vodila novinarka Dubravka Vujanović, samo je dobar uvod i nagoveštaj onog što se krije na narednih 240 stranica. Jer, nema dileme, lider Republike Srpske je od “neposlušnog opozicionara” izrastao u poslednjoj deceniji u uverljivog, stabilnog, nezaobilaznog političkog prvaka koji učestvuje u svim menama na ovim prostorima.
Naročito u bitkama koje se još vode za stabilniju današnjicu i sigurniju i izvesniju budućnost srpskog naroda, u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, pa redom… Otuda i velika brižnost i smela prognoza najvećeg živog srpskog pisca i čoveka koji je, za više od pola veka, prošao kroz iskušenja svih srpskih lomova – šta će biti sa Republikom Srpskom i na koji način može da se očuva, i zašto joj je potreban Dodik. Ne samo Srpskoj.
Uostalom, evo šta Ćosić u ovom predgovoru (u skraćenom obliku u nastavku ga objavljujemo) misli o kretanjima u Republici Srpskoj, koje je veoma pedantno, precizno, iz dana u dan, pratio, i sa strašću u njima učestvovao, ne samo kao pisac nego i kao državnik, ali, ponajviše, kao veliki srpski patriota i angažovani intelektualac.

Knjiga „Dodik-Istina“ – intervjui sa Miloradom Dodikom, nalaže više pretpostavki za prosuđivanje njene vrednosti u vremenu sudbonosnih političkih iskušenja naroda Republike Srpske, rukovodstva prve srpske države preko Drine i čitavog srpskog naroda koji je istorija uvela u neizvesnu budućnost.

Reč je o dugogodišnjem premijeru i predsedniku Republike Srpske i najznačajnijoj političkoj ličnosti srpskog naroda u dejtonskoj Bosni i Hercegovini, koja je sve manje dejtonska. Dužnost koju vrši i uloga koju ima u borbi za Republiku Srpsku, određuju značaj političke ličnosti Milorada Dodika. Svojim sposobnostima i hrabrošću u zastupanju demokratskih prava Srba, Dodik najneposrednije utiče na opstanak Republike Srpske, a time i cele srpske nacije, ugrožene kratkovidom i destruktivnom politikom Evropske unije, Nemačke i Amerike. Milorad Dodik je, u poslednjih nekoliko godina, postao najpopularniji srpski političar – sa darom, energijom i imaginacijom.

Značaj i odgovornost Milorada Dodika određuje sadašnje političko, moralno i kolektivno psihološko stanje sve tri nacije dejtonske države Bosne i Hercegovine. Bosanski rat, vođen 1992-1995, još uvek se vodi politički, verski, diplomatski. U Sarajevu i u muslimanskim i hrvatskim prostorima, ne jenjava ratna politička propaganda. Nijedna nacionalna zajednica u Bosni i Hercegovini ne doživljava kraj rata kao ostvarenje svih svojih političkih ciljeva, jer su motivi Bosanskog rata bili idejno složeni, međusobno isključivi i sa dubokim istorijskim korenima.

Ciljeve ratujućih naroda usložili su i do bezizglednosti antagonizovali imperijalistički interesi velikih sila i džihadskog islama, koji je ovladao religijskim centrom bosanskih muslimana i njihovim političkim i društvenim životom. Sva politička događanja, prouzrokovana muslimanskim i hrvatskim činiocima, kao i politikom Evropske unije, Nemačke i Amerike, imaju jedan isti cilj: poništenje srpske države Republike Srpske, ozvaničene Dejtonskim sporazumom i Pariskom deklaracijom decembra 1995. u Parizu.

Koristeći svestranu podršku militantnog i agresivnog islama, bosanski muslimani se svim sredstvima bore da stvore prvu islamsku državu u Evropi, po konceptu Islamske deklaracije Alije Izetbegovića.

Antisrpskim šovinizmom, Hrvati uporno nastoje da „Herceg – Bosnu“ učine integralno hrvatskom.

Srbi, egzistencijalno ugroženi, teže ostvarenju svog viševekovnog ideala – ujedinjenju sa Srbijom, demokratskim putem i evolucijom.

[restrictedarea]

Svi ti nacionalni ciljevi su antagonizovani i toliko aktivirani da se rat u ovom vremenu u Bosni ne doživljava okončanim. Rat se nastavlja šovinističkom propagandom, krivotvorenjem istorijskih činjenica, razgorevanjem rezidualne mržnje, antidejtonskom politikom „međunarodnih predstavnika“, koji su ne samo službenici Evropske unije i pod patronatom Saveta bezbednosti nego većinom i saradnici militantnog, džihadskog islama koji je u Sarajevu zasnovao svoj programski centar za Evropu.

Antagonizavani i međusobno isprepletani nacionalni i strani interesi na bosanskom tlu ne obećavaju spokojnu budućnost srpskom narodu. Ti i drugi faktori čine nacionalno pitanje bosanskih Srba komplikovanijim i, u ishodu, najneizvesnijim srpskim pitanjem.

Tradicionalni imperijalistički interesi velikih sila poslednjih godina su intenzivirani neoosmanskom politikom Turske, koju je u Sarajevu trijumfalistički i agresivno predstavio Davutoglu, ministar spoljnih poslova Turske. On je izjednačio značaj Bosne i Hercegovine za Tursku sa značajem Anadolije, i značaj Sarajeva sa značajem Istanbula. Taj imperijalistički cilj Turske, ozbiljno ugrožava stabilnost i budućnost Republike Srpske, sjedinjujući se sa destruktivnom politikom Evropske unije, Nemačke i Amerike na Balkanu. Velike sile, u svojim politikama, ne odvajaju u ciljevima kosovsko pitanje od bosanskog. Turska politika u srpskoj nacionalnoj i državnoj politici nije adekvatno shvaćena.

Jedino je Milorad Dodik trezveno razumeo turske ciljeve u Bosni i Hercegovini, u Srbiji i na Balkanu i načelno, hrabro, beskompromisno oglasio svoj patriotski stav prema neoosmanskoj politici Turske.

Vlade demokratskih stranaka Srbije,sa aistorijskim, neutemeljenim nadama i iluzijama, videle su tursku politiku kao faktor moguće pacifikacije sandžačkog separatizma i destruktivnih ciljeva muftije Zukorlića i njegovih sledbenika. Takvim stavom vlade Srbije su prenebregle odgovornost za nacionalni opstanak bosanskih i kosovskih Srba; te vlade nisu shvatile karakter turske revizije istorije i posledica neoosmanske politike na Balkanu i u Srbiji.

Dodik sa istorijskim pravom smatra da je sudbina Republike Srpske u političkoj svesti i volji srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Svetske sile ne mogu svojom silom da sruše Republiku Srpsku, a da ne izazovu politička zbivanja koja ugrožavaju mir na Balkanu i u Evropi.

Odlikuje se smelošću u teškim i neizvesnim odlukama. Nema velikog političara i borca koji uz racionalnost ne unosi i rizik u svoje delanje i doživljava i pobede i poraze. Dar za rizikovanje u političkim odlukama ima Milorad Dodik. Ali, upotreba rizika u politici podrazumeva i spremnost na prihvatanje kritike i njihovih posledica, jer se ne uspeva svagda. On vodi permanentnu borbu sa predstavnicima „međunarodne zajednice“ koji, otvoreno ili hipokrizijom, deluju na poništenje dejtonske Republike Srpske, umanjujući joj izvorna prava i sarađujući sa antisrpskim faktorima u Sarajevu.

Milorad Dodik je svojom političkom energijom i demokratskom načelnošću osnažio položaj Republike Srpske, ne samo u Bosni i Hercegovini nego i u Evropi, Americi i Rusiji. Malo je srpskih političara koji su se sa toliko principijelnosti, hrabrosti i veštine, borili sa gubernatorima dejtonske Bosne, koji imaju inicijalnu i snažnu podršku naslednika i sledbenika Alije Izetbegovića i džihadskog ideologa Cerića.

Istaći ću ukratko neke političke stavove Milorada Dodika, koji čine celovitom njegovu državničku koncepciju.

On ne veruje u opstanak sadašnje Bosne i Hercegovine. Njeno trajanje vidi u konfederaciji autonomnih nacionalnih zajednica sa izvornim dejtonskim pravima kojima se čuva nacionalni identitet.

Prema Evropskoj uniji ima racionalan odnos, zalažući se za promenu dosadašnje politike u smeru jačanja prava nacionalnih država. On izričito kaže: „Šta će nam Evropa ako nemamo državu“. Politiku Srbije prema Evropskoj uniji smatra iluzionističkom i neuspelom. Svojim stavom, Milorad Dodik načelno ne poriče neophodnost pridruživanja Republike Srpske i Srbije Evropskoj uniji. On se svesrdno bori za pristupanje Bosne i Hercegovine Evropskoj uniji, što se odnosi i na Republiku Srpsku.

Dodik se odlučno zalaže za svestranu saradnju sa Rusijom i veće uvažavanje njene politike prema srpskom narodu, jer ona ima duboke istorijske temelje.

Dodik se zalaže za pošten odnos svih nacionalnih zajednica prema ratnim zločinima, osuđujući hašku aboliciju muslimana koji su propagandom proglašeni žrtvama velikosrpske agresije na Bosnu i Hercegovinu, uporno povećavajući broj muslimanskih žrtava, manipulišući i sa srebreničkom tragedijom, u čemu imaju izdašnu podršku inostranih činilaca. Dodik, pritom, oštro osuđuje srpske ratne zločine i zalaže se za njihovo istraživanje i suđenje ratnim zločincima.

Milorad Dodik je nezadovoljan politikom Srbije prema Kosovu, smatrajući da je Kosovo za Srbiju izgubljeno.

Dodik je nezadovoljan i nedovoljno angažovanim odnosom Srbije prema Republici Srpskoj i nekorišćenju prava u odbrani Dejtonskih principa.

On smatra neophodnom intenzivnu i svestranu saradnju Srbije i Republike Srpske i zalaže se za integraciju ekonomija i ustanova iz oblasti kulturnog i prosvetnog života, zdravstva, sporta. Na svojoj dužnosti i u politici, nikad ne zaboravlja svesrpske interese.

Završavajući, kako sam kaže, ovaj nepotpun prikaz knjige „Dodik-Istina“, Ćosić najavljuje da ona “pruža dragocena saznanja i iskustva o komunikaciji sa Sarajevom, međunarodnim predstavnicima i inostranim faktorima, koji utiču na postojanje i politički karakter Republike Srpske… Sadržaj ove knjige nalaže svestran stvaralački i kritički odnos i kompetentnu proveru Dodikove političke koncepcije.

Uzbudljiva knjiga `Dodik-Istina` nije samo pogled i pregled Dodikovih stavova o svim važnim pitanjima opstanka srpskog naroda u BiH. Ona je istovremeno, ili još više, dramatična čitanka, ili hronika, o izazovima, lomovima, dilemama, političkoj i nacionalnoj borbi koju časno vodi i u kojoj istrajava Republika Srpska. To je njen hod po mukama, od “ničije zemlje” do izvojevane pune autonomije i malo vidljive samostalnosti, koja je došla gotovo do ivice samoopredeljenja.

Zato je ovaj potez izdavačke kuće “Vukotić media” lepo otkriće i dobar nagoveštaj: knjiga – priča o sudbini srpskog naroda.

[/restrictedarea]