Dan kada je Niš bio centar pravoslavlja

Piše JOVO BAJIĆ

Kako je protekao  jedan od najvećih događaja u istoriji Srpske pravoslavne crkve kada je arhijerejsku liturgiju, pred Hramom Cara Konstantina i Carice Jelene u Nišu, služilo desetak poglavara pravoslavnih crkava, na čelu sa Vaseljenskim Patrijarhom Vartolomejom

Svečanom premijerom opere  In hoc signo u beogradskom Narodnom pozorištu, održanom u utorak uveče 8. oktobra, završena je petodnevna Centralna proslava 1700-godišnjice Milanskog edikta koju je organizovala Srpska pravoslavna crkva, uz pomoć Vlade Srbije. Dva najznačajnija događaja ove duhovne, ali i kulturne manifestacije opštehrišćanskog značaja, odigrala su se 6. oktobra u Nišu, rodnom mestu glavnog protagoniste događaja koji se slave, Cara Konstantina, i dan kasnije u Podgorici, rodnom mestu velikog srpskog župana Stefana Nemanje, čiji se jubilej – 900 godina od njegovog rođenja, obeležava ove godine, gde je osveštan Saborni hram Vaskrsenja Hristovog. Oba ova događaja zbivala su se u dva nova hrama – Crkvi Cara Konstantina i Carice Jelene, podignutoj u Nišu, i Crkvi Vaskrsenja Hristovog. Obe bogomolje su projektovane i građene u starom raškom stilu utemeljenom na vizantijskom graditeljstvu.

Temelji podgoričkog hrama osvećeni su 1993, a niškog 1999, u godini bombardovanja i stradanja i Srbije i grada Niša. Niška crkva sazidana je u Parku Svetoga Save na Nemanjinom bulevaru, a podgorička na prostoru koji je još Stefan Nemanja kao metoh poklonio Hilandaru. Da spomenemo i to da je projektovanje i gradnja oba hrama, baš kao i  Hrama Svetog Save u Beogradu, započela u vreme kada je na političkoj sceni Srbije bio Slobodan Milošević, a da su ovim svečanostima obeležavanja Milanskog edikta, pa i završetka gradnje hrama, prisustvovali Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, Filip Vujanović,predsednik Crne Gore i Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske.

 

DALEKOSEŽNE PORUKE Godišnjica Milanskog edikta obeležavana je, na razne načine, brojnim manifestacijama, u celom hrišćanskom svetu. Srpska pravoslavna crkva, a pomogla joj je i država Srbija, godinama se spremala za ovaj događaj. Ovaj jubilej, sedamnaest vekova Milanskog edikta, obeležen je u Srbiji, u svim eparhijama, a u tome su učestvovale i neke republičke i regionalne kulturne institucije. Proslava republičkog karaktera, koju je organizovala Srpska pravoslavna crkva, održana je 3. juna u Nišu. Razlog za to, kako je jednom prilikom rekao episkop bački Irinej, „nije samo jedna istorijska reminiscencija, ili podsećanje na drevne događaje i ličnosti samo zato što su se dešavale na našem tlu, ili, eto, što se glavni protagonista, Konstantin Veliki rodio na tlu današnje naše otadžbine Srbije. Taj jubilej nosi neke mnogo važnije i dalekosežnije poruke. Kao prvo, hrišćanska vera je, zahvaljujući Milanskom ediktu, dobila slobodu javnog delovanja u Rimskoj imperiji, posle surovih zabrana koje su trajale tri veka, što je omogućilo hristijanizaciju celog tadašnjeg kulturnog sveta“.

Ovo je bio i jedan od najvećih događaja ove vrste u istoriji Srpske pravoslavne crkve kada su jednu liturgiju, kojom je načalstvovao vaseljenski patrijarh Vartolomej, a služila  još tri patrijarha: jerusalimski Teofil, ruski Kiril, srpski Irinej. Sasluživali su i arhiepiskop kiparski Hrizostom, arhiepiskop atinski Jeronim II, arhiepiskop albanski Anastasije, čuvar trona mitropolita čeških zemalja, arhiepiskop Simeon, mitropolit poljski Sava. Pored episkopa Antiohijske i Aleksandrijske patrijaršije sasluživali su i arhijereji Gruzijske i Bugarske crkve. Liturgija je služena na grčkom, crkvenoslovenskom i savremenom srpskom jeziku, a čule su se i molitvene  reči na arapskom, češkom i poljskom jeziku.  Liturgiji su prisustvovali i predstavnici Rimokatoličke crkve i dvojica episkopa Jermenske apostolske  crkve. Vernike muslimanske veroispovesti predstavljao je muftija beogradski Muhamed Jusufspahić, a jevrejske  rabin beogradski Isak Asiel.

[restrictedarea]

Po osveštanom pravilu, arhijereji na kraju liturgije besede vernicima koji su u hramu. Te besede uglavnom sadrže verske, moralne pouke, ali se često odmerenim bogoslovskim jezikom saopštavaju i neka zapažanja koja se tiču savremenog života, upućuju se poruke, ili najavljuju događaji iz crkvenog života. Takve reči upućivane su i na liturgijama u hramovima u Nišu i Podgorici, ali i na prijemima. U tim besedama sadržane su i snažne političke poruke.

Tako je na svečanom ručku, u subotu 6. oktobra, koje je u Palati Srbija za goste pristigle iz sveta priredio predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić, patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril izgovorio reči koje su bile lekovite za uho svakog pravoslavnog  Srbina, svakog srpskog patriote. On je tada izjavio da „pitanje realnih garancija zaštite istorijskog nasleđa treba da bude jedna od prioritetnih tema u političkom dijalogu o budućnosti Kosova i Metohije. Želimo da Vas uverimo, Vaše prevashodstvo, gospodine Predsedniče, da smo sa Vama u Vašoj borbi za opstanak Vašeg naroda na pradedovskoj zemlji, i da ćemo se moliti Bogu za to“.

Besede „prvoga među jednakima“, vaseljenskog patrijarha Vartolomeja sadržale su, kada je reč o političkim porukama, i njegov lični stav, ali i stav sveukupne Pravoslavne crkve. On je podsetio da Hrišćani ni u Evropi, ali ni na Bliskom i Srednjem istoku, sedamnaest vekova posle donošenja Milanskog edikta nemaju slobodu,  ukazujući da takvih pojava ima i na prostoru jurisdikcije Srpske pravoslavne crkve, gde se javljaju jeresi, i progoni. Ove reči, ne pominjući je direktno, vaseljenski patrijarh je uputio makedonskoj državi i raskolničkoj Makedonskoj crkvi.

„Kružni pogled oko nas u stvarnost našega sveta pokazuje postojanje gonjenja pod izgovorom slobode, ljudska savest trpi nasilje, a nasilnici je zloupotrebljavaju i iskorišćavaju“ – rekao je posle liturgije pred niškom Crkvom Cara Konstantina i Carice Jelene   vaseljenski patrijarh Vartolomej. „Štaviše, u našem pravoslavnom, crkvenom području iskrsavaju i jačaju razni raskoli, otpadništva, pa i jeresi. Lupeži i razbojnici, uspinjući se preko ograde, na drugom mestu, a ne kroz vrata, ulaze u tor ovčiji (Jevanđelje po Jovanu, 10, 1-3). Jerarsi bivaju progonjeni kao, na primer, Visokopreosvešteni, ljubljeni brat naš, arhiepiskop ohridski gospodin Jovan. Sveštenici, monasi, monahinje, vernici bivaju progonjeni za reč Božiju, jer poštuju kanonski poredak. Priznaju da su duhovno podložni kanonskim Crkvama, i ne žele da se uključe, ne pristaju da se uključe u  antikanonske, od raznih državnih činilaca potpomagane, pseudocrkvene organizacije. I samo zato što nose ime hrišćansko, bivaju gonjeni, kako veli Sveti Jovan Zlatoust u svojoj 139. poslanici. Pored svega ovoga, bez ikakvog razloga i krivice, možda, tačnije rečeno – jer su Hristovi, hrišćanski jerarsi, bivaju  odvođeni i verovatno mučeni, kao što je slučaj u Siriji sa našim bratom mitropolitom  alepskim Pavlom i sa sirojakovitskim episkopom Ibrahimom, čija se sudbina ne zna. Ako su živi, ako do sada nisu usmrćeni, mi upućujemo sa ovoga mesta u ovom času apel onima koji su ih kidnapovali, kao i silnicima zemaljskim, da ih odmah oslobode“.

KADA SU TO PRAVILA DOZVOLJAVALA…. U svojoj besedi na kraju liturgije u novoosvećenome Hramu Vaskrsenja Hristovoga vaseljenski patrijarh Vartolomej ukazao je da i danas ima „fanatičnih grupa“ koje uništavaju pravoslavne hramove. Danas se to, kako je ukazao patrijarh, čini u Siriji kao što se nedavno činilo na Balkanu, kada se pored bogomolja uništavaju i druge ustanove Pravoslavne crkve.

Patrijarh  Vartolomej govorio je i o tome da se u prošlosti dešavalo da je Crkva konstantinopoljska, na čijem se čelu on nalazi, kada su to kanonska pravila dozvoljavala, davala autokefalnost i autonomiju pojedinim pomesnim crkvama. Ukazao je i na to šta ne propisuju Božiji zakoni, a što bi se moglo odnositi i na na čelnike i pristalice takozvane Crnogorske pravoslavne crkve koju predvodi Miraš Dedejić koji je svojevremeno bio klirik Vaseljenske patrijaršije i koga je, zbog ogrešenja o crkvene kanone, patrijarh Vartolomej isključio iz Crkve. Na Miraševu crkvu i još neke pokušaje stvaranja sličnih „crkava“ mogle bi se odnositi i ove reči vaseljenskog patrijarha Vartolomeja:

„Nije dozvoljeno, naprotiv, za osudu je i neprihvatljivo je da neka lokalna crkva samu sebe proglašava za autokefalnu. Na ovom mestu treba da podsetimo na vazda aktuelne i  savremene potresne reči Svetog Jovana Zlatoustog koji kaže: „Ništa tako ne može razdeliti Crkvu poput vlastoljublja. Ni krv mučenička ne može obrisati taj greh. Ova šteta nije manja od one koju neprijatelj nanosi, nego je mnogo veća“.

Obeležavanje 1700-godišnjice Milanskog edikta u Podgorici „pojačano“  je osvećenjem Hrama Vaskrsenja Hristovog. Ova bogomolju, čija je gradnja trajala dve decenije, projektovao je arhitekta Predrag Ristić. Po svom spoljašnjem i unutrašnjem izgledu, živopisu i  oltaru,  ovo je jedna od najlepših pravoslavnih crkava izgrađenih u poslednje vreme ne samo u Crnoj Gori nego i na Balkanu. Njene temelje osveštali su 1993. godine trojica patrijarha – vaseljenski Vartolomej, ruski Aleksije i srpski Pavle. Čini nam se da će ova građevina, svojim izgledom, svojom lepotom i svetošću kojom već obilato zrači, svedočiti o vremenu mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, kao što o vremenu kralja Milutina svedoči Gračanica, a o dobu Stefana Dečanskog – manastir Dečani. Lepota ove bogomolje podstakla je patrijarha Irineja da izgovori i ove reči: „Ovo je naš doprinos velikome danu i prazniku, na slavu i ponos našega naroda i čitavoga hrišćanskoga sveta, s obzirom na vreme u kome je građen i kojem smo svi svedoci. Možda bi mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije mogao donekle da pomene reči velikoga Justinijana: „Ako te nisam prevazišao, Solomone, približio sam ti se“.

SPOMENIK I PRETHODNIM GENERACIJAMA Izgledom Hrama Vaskrsenja Hristovog bio je zadivljen i  moskovski patrijarh Kiril koji nije štedeo reči hvale za novoosvećenu bogomolju i arhijereja koji je bdeo nad celom gradnjom, mitropolita Amfilohija, kada je kazao: „Ovaj hram nije spomenik samo sadašnjim generacijama, nego je to spomenik svim prethodnim generacijama, koje su zajedno  sa ovom današnjom generacijom  sačuvale pravoslavnu veru. I u naše vreme kada nastupa proces globalizacije, kada se granice i  rastojanja brišu i smanjuju, neophodno je zadržati  i sačuvati svoju kulturnu, duhovnu nacionalnu identifikaciju. I daj, Bože, da Crnogorci sačuvaju svoj identitet i da se identifikuje na prvom mestu sa velikom pravoslavnom verom“.

Na kraju se patrijarh Kiril obratio i mitropolitu Amfilohiju: „Hteo bih najsrdačnije da se zahvalimo Vama, dragi vladiko Amfilohije, za vaš podvig i za vaše trudove. Vi ste istaknuti arhijerej Pravoslavne crkve i svojim talentima i svojom verom Vi ne služite samo svojoj crkvi, nego služite vascelom Pravoslavlju, i daj, Bože, da se pod vašim omoforom okupe i oni koji se na današnji dan, nažalost, ne mole Bogu zajedno sa svima nama pravoslavnima. Molićemo za jedinstvo pravoslavnog nasleđa, i naročito i za Vas, Vaše Visokopreosveštenstvo, jer na Vama leži najveća odgovornost duhovnih čeda ovde u Crnoj Gori“.

Posle osvećenja pravoslavni poglavari iz cele vaseljene: patrijarsi Vartolomej i Irinej, arhiepiskop Simeon, čuvar mitropolitskog trona Pravoslavne crkve Čeških zemalja i Slovačke, arhiepiskop albanski Anastasije, umirovljeni arhiepiskop praški Hristofor, posetili su Cetinje i Cetinjski manastir i poklonili se cetinjskim svetinjama.

O BROJU VERNIKA …

U nekim medijima, koji su se bavila Centralnom proslavom 1700. godišnjice Milanskog edikta, ukazivano je na to kako ova manifestacija nije postigla očekivane ciljeve zbog toga što na svečanim liturgijama pred novim hramovima u Nišu i Podgorici nije bilo više vernika. Po ustaljenim crkvenim merilima broj posetilaca ne određuje vrednost liturgija i drugih crkvenih manifestacija. Uostalom, jubilej Milanskog edikta obeležava se u Srpskoj pravoslavnoj crkve tokom cele ove godine. Slična manifestacija održana je u Nišu 3. juna ove godine. O Milanskom ediktu govorilo se i govori na televiziji i u sredstvima informisanja. Moguće je, možda,  da je kod verujućih došlo do izvesnog zasićenja. Pri tome se moraju uzeti u obzir činjenice da je naš narod osiromašio i da mnogi nisu imali novca da putuju u Niš i Podgoricu, pored povoljnih uslova koji su nuđeni.

Ponajmanje se može govoriti o nekakvom bojkotu verujućih, zbog tobožnjih razmirica u Crkvi. To, o čemu možemo svedočiti, najbolje demantuju naši hramovi gde se na službama stalno povećava broj vernika, među kojima je sve više mladih.

[/restrictedarea]