BEMUS must go on

Piše Smiljka Isaković Fotografije Ema Sabo

Šta reći na kraju? I ovakav kakav je bio ove godine, smušen i bez koncepcije, sličan plakatu koji se može tumačiti kao reklama za lov u mutnom ili prodaju magle i haosa, BEMUS se ne sme ugasiti, bez obzira na težinu lanaca koji nas pritiskaju (pogledati film Malagurskog)

Negde oko sredine, 17. oktobra, BEMUS je u Beogradskom dramskom pozorištu iskoristio tuđi adut – Hajnera Gebelsa, dva puta laureata BITEF-a, mnogo nagrađivanog autora sa impozantnom umetničkom biografijom. Koncept „muzičkog pozorišta“ nije nov, već su ga rabili naši kompozitori na jednoj od svojih Tribina, ali je ovo što nam je pružio Gebels prosto čarobno. Između ostalog, to je zato što on koristi baroknu muziku i instrumente tog perioda u kombinaciji sa savremenim dizajnom zvuka i modernim orkestarskim instrumentima, na neverovatno kreativan i svrsishodan način. „Pesme ratova koje sam videla“ (Songs of wars I have seen) jeste zbirka tekstova Gertrude Štajn, sastavljena u vidu svite. U tekstovima se govori o životu običnog čoveka u Francuskoj za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu. Oni sami su trivijalni, ali ih prate muzika i zvuk. Beogradski ansambl po potrebi „Studio 6“ sa dirigentom iz Engleske Šanom Edvards ne samo da je svirao nego su članice orkestra i čitale tekstove, bile su i „glumice“. Sve na sceni je statično, nema trčanja, skakanja i prenemaganja kojima neki naši kompozitori pokrivaju svoju muzičku nemoć. Upravo u statici, u kojoj se iznutra događaju strašne i tragične stvari, leži fantastičan talenat Hajnera Gebelsa, uz znalačku upotrebu zvučnih efekata i muzike 17. veka, kao reference nasilja u 20. veku. Muzičari su bili odlični, a od poslednjeg monologa, jecanja trube (Nenad Marković) u zaglušujućoj tišini od koga nam se digla kosa na glavi, ništa više nije isto. Tako je BITEF poklonio BEMUS-u nedostajući glamur i ekskluzivnost. Glas naroda bi na sajtu rekao: „Ajd` onako malo, usput, da se zapitamo: zašto `ozbiljna savremena muzika` nikada nije zaživela u nas? Zato što par njih skromnog talenta drži monopol/funkcije, po principu `ja tebi ti meni`(isto tako i u inostranstvu) pa su takvi jedini straaaaašno poznati. A realno, savremenu muziku niko ne sluša (čak ni oni sami) jer ne umeju njom ništa da kažu.“ Ali, glas naroda nije bio na koncertu u Beogradskom dramskom pozorištu 17. oktobra…
Sasvim običan koncert iz sasvim obične koncertne sezone dogodio bi se 18.oktobra na Kolarcu, da se ne radi o dva miljenika Jugokoncerta i beogradske publike. Violončelistkinja Ksenija Janković svirala je na mnogim BEMUS-ima, kao redovni gost, a pijanista Nenad Lečić, nekadašnje čudo od deteta, sada se pridružuje jer oboje rade na Visokoj školi za muziku u Detmoldu (Nemačka). Program kamerne muzike – tematski: Šuman (Pet komada u narodnom stilu, Fantastični komadi op.73, Adađo i alegro op.70) i Mendelson (dve Sonate za klavir i violončelo) – nemački romantičari za popodnevni čaj i kolačiće. Izvođenje vrhunsko.

[restrictedarea] Beogradski ansambl „Metamorfozis“ izveo je 16.oktobra na Kolarcu splet kompozicija od Persla do Pjacole. Ansambl je jedinstven, kako se reklamiraju na svom sajtu na engleskom, po svojoj fleksibilnosti – nastupaju u svim formatima, od kvarteta do simfonijskog orkestra, po potrebi, a fleksibilan je i po repertoaru, takođe po potrebi. Shodno tome će delovi „Metamorfozisa“ (kvartet) nastupiti 16. decembra u Luksemburgu, kao deo Bregovićevog „Orkestra za svadbe i sahrane“. Zaista fleksibilno.
U subotu 19.oktobra, pred neradnu nedelju, na Kolarcu je Prvo beogradsko pevačko društvo proslavilo 160 godina postojanja. Sa mnogim solistima i dirigentom Svetlanom Vilić izveli su dela slovenske duhovne i svetovne muzike, povezane temom ljubavi. Odlično spremljeno, izvedeno muzikalno i nadahnuto, kako vrlo često muziciraju oni kojima muzika nije profesija. Čestitamo jubilej.
I na kraju, Baaaah. Barokni ansambl iz Luvra, za koji se ispostavilo da je iz Grenobla (kao beogradski muzičari iz Surdulice) predstavio je celo veče J.S.Baha, koga inače nisu baš izvodili u karijeri. Njihovo eksperimentalno prosviravanje novo-otkrivenog baroknog kompozitora (sic!) izazvalo je sveopštu radost beogradske publike koja uvek voli Baha. Dve kantate i četiri koncerta izvedeni su na istorijskim instrumentima, sa učešćem kontratenora, kao što je i red, profesionalno i ne preterano uzbudljivo. Doza nerazumevanja Baha i baroknih konvencija – nestilska nebarokna jurnjava u brzim stavovima koncerata – dovela je salu Kolarca do ushićenja. To je Srbija. Koncert je pomogla banka Sosijete Ženeral, čiji je istaknuti predstavnik u vidu bivšeg ministra privatizacije Vlahovića sedeo u „direktorskom redu“. Inače, ansambl dobija podršku grada Grenobla, regiona Izer i Rona-Alpe, kao i francuskog Ministarstva kulture i komunikacija, a to je ujedno i najvažnije u umetnosti novog vremena.
Šta reći na kraju? I ovakav kakav je bio ove godine, smušen i bez koncepcije, sličan plakatu koji se može tumačiti kao reklama za lov u mutnom ili prodaju magle i haosa, BEMUS se ne sme ugasiti, bez obzira na težinu lanaca koji nas pritiskaju (pogledati film Malagurskog). Neka bude kraći, udarniji, značajniji, svakako mora opstati kao znak da nismo još uvek digli ruke od svega. Uostalom, pesma nas je održala… [/restrictedarea]