Aleksis Trud /istoričar i politikolog/ Balkan na raskršću velikih projekata XXI veka

Razgovarao Slobodan Despot

Kao i u XIX veku, velike zapadne sile, ali i Kina, Rusija, Iran i Turska, međusobno dele balkanski prostor, kao parče mesa oko kojeg se otimaju. Rudnici Srbije, ugalj i olovo s Kosova, ali i žitnice Vojvodine, velika su bogatstva koja su zagolicala apetite transnacionalnih firmi

Aleksis Trud, profesor istorije na Univerzitetu u Versaju, autor je niza zapaženih stručnih geopolitičkih studija posvećenih  Balkanu, posebno Srbiji. Nedavno je izdavačka kuća Xenia objavila prevod na srpski jezik njegove knjige  „Razaranje Balkana“ (Balkans, un eclatement programe). Tema novog dela, koje je naš sagovornik napisao u saradnji sa svojim prezimenjakom – Žilom Trudom, takođe istoričarem i univerzitetskim profesorom u Francuskoj, bez sumnje je nadahnuta i saznanjima u domenu problemskog opsega kojim se Aleksis Trud bavi na mestu koordinatora uglednog Odseka za balkanske studije pri Međunarodnoj geopolitičkoj akademiji. Povodom srpskog izdanja „Razaranja Balkana“, razgovaramo sa autorom Aleksisom Trudom.

Kakve su vaše veze sa bivšom Jugoslavijom?

Odavno sam se zainteresovao za bivšu Jugoslaviju. Sedamdesetih i osamdesetih godina odlazio sam svake druge godine u Hrvatsku i Bosnu, kao i u Srbiju. Posle mature, počeo sam da studiram međunarodne odnose na Sorboni, ali i jugoslovenske jezike i civilizaciju na Institutu orijentalnih jezika; kasnije sam, od osnovnih studija do doktorata, svoje studiranje potpuno usmerio na prostor bivše Jugoslavije.

Kasnije su me pozivali na seminare i konferencije posvećene bivšoj Jugoslaviji, u Francuskoj, Švajcarskoj, Kvebeku i jugoistočnoj Evropi. Objavio sam tri knjige i brojne članke posvećene tom pitanju. Kao stručnjaka za Balkan, konsultovali su me veliki međunarodni mediji, kao što su LSR, France 24, Eurore 1, Radio France Internationale, kao i Radio-Beograd i Radio-Beograd 202 u Srbiji.

Šta je bio povod da napišete ovu knjigu?

Nekoliko povoda.

Pre svega, na naučnom planu, od devedesetih godina naovamo, naročito u Francuskoj postoji manje-više osnovana literatura posvećena jugoslovenskim ratovima, koja se bavi implikacijom Miloševićevog režima i karakterizacijom takozvanog „srpskog genocida“. U Francuskoj su se devedesetih godina u medijima oglašavali samo specijalisti, veoma popularni filozofi, sociolozi ili obični novinari. Ja sam, posle nekoliko istraživanja na terenu i višegodišnjeg razmišljanja o ovom problemu, našao za shodno da se 2010. zadržim na situaciji šest bivših jugoslovenskih republika, i da kao geopolitičar razmotrim sve okolnosti jugoslovenskih ratova. Hteo sam da iznesem sintezu dvadesetogodišnjeg bilansa unutrašnjih promena, ali i onoga što se, u skladu s jezikom političke korektnosti, naziva „međunarodnim prisustvom“.

Ali takođe, iz građanskog ugla, smatram da je bilo važno da se obaveštenoj francuskoj javnosti, nakon vakuuma koji je usledio posle medijskog obrušavanja na Srbe iz devedesetih godina, ponovo istaknu paradoksi situacije, vezani za pitanja granica, identiteta, manjina koje još uvek iz potaje diktiraju odnose između naroda i vlada na prostoru bivše Jugoslavije. To me je, na primer, navelo da 2007. pozovem dva francuska poslanika iz Evropskog parlamenta da posete Kosovo. Ishod misije je predstavljanje izveštaja pred Komisijom za spoljne poslove Evropskog parlamenta 10. oktobra 2007.

Na Zapadu se raspad Jugoslavije predstavlja veoma škrto i jednostrano. Da li Francuska bar delom predstavlja izuzetak od pravila?

Ne samo da Francuska nije izuzetak već je ona vodila kampanju ocrnjavanja Srba. To dokazuju kampanje vođene za vreme rata u Bosni i Hercegovini, kada su se po pariskim zidovima lepili plakati. Jedan je nosio slogan „Milošević = Hitler“. Drugi je naručila nevladina organizacija „Medecins du Monde“: ona je jednu fotografiju na kojoj je Srbin, Slobodan Konjević, oboleo od tuberkuloze, prikazan iza bodljikave žice nekog pašnjaka – predstavila kao srpski logor za istrebljivanje!

Taj se fenomen može objasniti na nekoliko načina:

Bez obzira na političku orijentaciju, francuske vlade su uvek gajile ideju republikanske civilizacijske misije u okviru koje će na Balkanu, kao i drugde po svetu, proširiti principe ljudskog prava.

Odbrana principa „small is beautiful“. Francuski intelektualci i političko-ekonomske elite ubeđeni su, posle okončanih trideset slavnih godina, da je potrebno boriti se protiv republikanskih i centralizovanih država u ime odbrane manjina. Samo se na osnovu ovog principa može pojmiti ostrvljenost Žaka Širaka, Lionela Žospena i ostalih u zastupanju Hrvata, Bošnjaka i Albanaca, svaki put protiv Srba. Renomirani francuski intelektualci su se zauzimali za manjine (Bernar Anri Levi za Bošnjake, Alen Finkelkrot za Hrvate) što im je omogućilo da razviju svoje ideje u francuskim medijima. Srbe su redovno proglašavali dominantnim, jer su držali vlast u Beogradu, iako se razume da je taj ugao prilično redukovan (na primer, Srbi iz Krajine, manjina u Hrvatskoj, nikad nisu mogli da ostvare  zahtev za autonomijom).

[restrictedarea]

Francuska je u demokratskom prostoru zemlja u kojoj se najmanje vodi demokratska rasprava. Ja nisam prvi koji to otvoreno kaže. Obratite pažnju koliko se u Francuskom parlamentu ne raspravlja povodom Sirije, za razliku od onoga što se poslednjih nedelja dešavalo u Velikoj Britaniji ili drugde u Evropi. Treba znati da su mediji, što je za Francusku na tom planu najmračniji period u istoriji, pod dominacijom velikih finansijskih grupa koje su vojne (Dassault.) ili transnacionalne (Bouygues); one ne uvažavaju granice i imaju interesa da medijski podrže transnacionalne grupe (Bošnjake) ili delove u kojima se sukobi internacionalizuju (Albanci). Dominacijom kapitalističkih interesa u Francuskoj diriguje Bernar Anri Levi, jer upravlja uređivačkim odborom važnih časopisa kao što su „L point“, „Novel observer“, a i poželjan je u Figaru, referentnom nacionalnom dnevnom listu.

Najzad, ne smemo zaboraviti da Francuska danas sledi politiku koju vodi još od Napoleonovog osnivanja ilirskih provincija na Balkanu (francuski departmani koji su se sve do 1808. prostirali od Jadrana do Drine). To je politika snažnog mešanja na političkom, vojnom i ekonomskom polju. Dovoljno je setiti se kako je Francuska modelovala Srbiju prema svojim interesima još u XIX veku: od generala Ipolita Mondena koji 1860. obučava srpsku vojsku po francuskom modelu, do geografa Ernesta Denisa koji 1918. stvara granice monarhističke Jugoslavije, Francuska je oduvek srpskim državnicima nametala svoje stavove.

Zastupate tezu da je raspad Jugoslavije bio isplaniran. Ko ga je isplanirao? Kako?

Jugoslavija je oduvek laboratorija za izvođenje političkih eksperimenata koji su joj strani. Već 1949, Tito pristaje da Amerikanci postave bazu u Sloveniji, time osujećujući svaku Staljinovu želju da stavi ruku na tu teritoriju. Danas znamo da je eksperiment jugoslovenskog samoupravljanja teoretizovan i izveden zahvaljujući zapadnjačkim ideolozima, kakvi su francuski socijalisti Mišel Rokar i Žil Mok. Najzad, 1989, kad je Jugoslavija bila u pregovorima za Evropsku zajednicu, sukobi oko identiteta se zaoštravaju i eksplodiraju.

Već sam u nekoliko navrata pokazao da je Jugoslavija, koja se krajem osamdesetih godina okrenula prema modelu koji se suprotstavljao i kapitalizmu i sovjetskom komunizmu, smetala i Zapadu i SSSR-u. Ova zemlja koja je 1989. bila treća po hotelskim kapacitetima, imala veoma razvijenu automobilsku industriju i vojsku, nije „smela“ da opstane jer je predstavljala opasan kontramodel za razvoj liberalnog kapitalizma i sovjetskog komunizma.

Spoj spoljnih interesa je doveo do raspada Jugoslavije:

Rusi su hteli da kazne Jugoslaviju zbog toga što je razvila drugačiji socijalistički model, okrenuvši im leđa 1948.

Amerikanci, koji su inicirali pad SSSR-a širenjem ka Rusiji i srcu Centralne Azije, „morali“ su da slome Jugoslaviju, jedinu silu na osi Trst-Istambul.

Nemačka, obnovljena i u ekspanziji, želela je da ponovo stekne ulogu koju je igrala u srcu Evrope sve do Drugog svetskog rata.

Ako je sukob sa spoljne tačke bio olakšan, smatrate li da bi Jugoslavija i dalje postojala, bez tih uplitanja?

Svakako da ne bi. Unutrašnji faktori jugoslovenskih ratova su ogromni, jer su vezani za istoriju teškog suživota, bez obzira što je on trajao vekovima. Konstantni iredentizam Albanaca, ponovno buđenje nacionalizama i antagonizma između Srba i Hrvata, granice nasleđene od imperija, koje nikad nisu demokratski regulisane, nezalečeni ožiljci iz Drugog svetskog rata (bratoubilačke borbe ustaša/četnika/partizana) takođe su faktori koji su olakšali imploziju devedesetih godina. Ali spoljni faktori su doveli do ozbiljnijih posledica:povratak pitanja Istoka. Kao i u XIX veku, velike zapadnjačke sile, i Kina, Rusija, Iran i Turska, međusobno dele balkanski prostor, kao parče mesa oko kojeg se otimaju.

Bogatstvo zemlje i podzemlja. Rudnici Srbije, ugalj i olovo s Kosova, ali i žitnice Vojvodine, velika su bogatstva koja su zagolicala apetite transnacionalnih firmi.

Balkan je silom prilika smešten na raskršću velikih energetskih projekata XXI veka. Oko gasa iz Kaspijskog jezera i Centralne Azije, sukobe se trase Gasproma i AMBO-a. Za naftu se bore koridori EU, angloameričke firme, a sada i kineski i ruski akteri!!

Iza „zaštite manjina“ i drugih „ljudskih prava“, koje ističu zapadni mediji, kriju se geoekonomski i strateški interesi koji objašnjavaju strašne sukobe na Balkanu. Kao što se iza poslednjeg sukoba u Siriji nalaze energetski interesi i pitanje Irana, koji preokupiraju velesile.

Kakve su današnje perspektive regiona?

Jugoistočna Evropa još uvek raspolaže neiskorišćenim potencijalom. Sem prirodnih bogatstava, u igri je i obrazovanost elita, prilagodljivost ovih rasturenih naroda svim imperijama, i uprkos događajima iz devedesetih godina, poznavanje drugih političkih sistema i sklonost multikulturalizmu (Srbija sa svojih 26 narodnosti, Crna Gora koja je oformljena od 5 naroda, Makedonija…). Prisustvujemo periodu tranzicije između komunizma i kapitalizma, sa svim problemima korupcije, nepotizma i ostalih. Ali dalja budućnost u znatnoj meri više obećava.

Kako je govorio rumunski filozof Sioran, istorija više ne postoji na Zapadu, budućnost pripada narodima Balkana. Suočeni sa Zapadom koji je ogrezao u svoja ubeđenja, ali koji nije prilagođen nepredviđenim situacijama modernog sveta, narodi jugoistoka Evrope poseduju vitalnost, smisao za poslove i prilagodljivost koja će im omogućiti da se izvuku.

Na geopolitičkom planu, vidim približavanje Srbije sa Kosovom, Crnom Gorom i Makedonijom, jer te tri zemlje ne mogu bez tržišta i tehnike u Srbiji. Moguće je da će doći do uspostavljanja zajedničkog slovenskog tržišta.

Slutim, takođe, i sve veće okretanje ka Istoku, koje posmatram od početka 2000-ih. Rusija sa svojim „energetskim oružjem“ postaje sve prisutnija na balkanskoj šahovskoj tabli. Odmah za njom ide Kina koja se svojim razvojem opreme i sve većim dopremanjem materijala progresivno nameće na celom jugoistočnom prostoru; najzad, Turska figurira kao nezaobilazni politički i ekonomski faktor. Srbija, kao i susedne zemlje, nalaze se u prelomnom trenutku opredeljivanja između Istoka i Zapada.

Prema vama, jesu li narodi koji su stupili u NATO i EU danas srećniji nego što su bili u Jugoslaviji?

To svakako zavisi od kriterijuma na kojima se bazirate. „Američki štit“, odnosno, skup vojnih sredstava koji nude SAD mnogo znači za zemlje koje su donedavno bile bliske sovjetskoj sferi. Takođe, ne smemo zanemariti činjenicu da Evropska unija, svojim investicijama i nizom monetarnih i poreskih olakšica, omogućuje razvoj određenom broju ovih zemalja.

Ali da li su Slovenci, Bugari, Rumuni, a odnedavno i Hrvati, srećniji u svakodnevnom životu? Ne verujem.

NATO nameće drastične uslove normiranja lokalnih vojski: u takvu tendenciju spada i nestanak crnogorske vojne flote i postepeno odustajanje hrvatske vojske od svih ruskih aviona. Postupak više podseća na međusobno usklađivanje lokalnih vojnih struktura, suprotno svakom nacionalnom suverenitetu. Kad pomislimo da je čak i Srbija, koju je NATO bombardovao 1999, pristala da visoki funkcioneri te ustanove odsednu u zgradi u kojoj se nalazi Ministarstvo odbrane Srbije, vidimo na šta je sve spreman natovski parni valjak, samo da bi proširio uticajnu zonu. Što se tiče Evropske unije, ona je već postala stručna u tome da zemljama koje joj se pridruže ukine svaki suverenitet, čak i pre nego što su definitivno primljene u EU. Poljska i Rumunija su skupo platile „ulaznicu“ i deset godina nakon pristupa EU nisu uspele da vrate na prethodni nivo poljoprivredu. Još ozbiljnije, geoekonomija EU je grabežljiva: velike transnacionalne firme iz Mađarske i Austrije već su otkupile veliki udeo obradivih površina u Vojvodini, na severu Srbije. „Land grabbing“ nije samo mahinacija Kine. I evropske transnacionalne firme ga dobro primenjuju!

Na političkom planu, EU nastavlja proces koji je Zapad otpočeo pre pedeset godina. Bosna i Hercegovina je prava politička laboratorija, sa visokim predstavnikom koji, poput nemačkih Gaulajtera za vreme Drugog svetskog rata, ima pravo da otpusti poslanike, da zamrzne njihovu imovinu i da se postavi iznad najosnovnijih demokratskih principa. Na Kosovu, Euleksova misija, uprkos istragama UN i velikom dosijeu koji je predstavio Dik Marti u Savetu Evrope o trgovini organima, i dalje odugovlači sa ostvarivanjem onoga zbog čega je pokrenuta. A to su progoni odgovornih za zlodela, proterivanja i trgovinu organima. Za razliku od onoga što njeni glasnogovornici tvrde pred zajedničkim mnjenjem, EU se ponaša kao imperija koja na svojim jugoistočnim obodima podstiče iredentističke pokrete (Albanaca na Kosovu i Makedoniji, Mađara u Vojvodini) što samo pojačava proces raspadanja započet 1991.

Koje lekcije iz jugoslovenskog eksperimenta možete primeniti na današnje i buduće sukobe, pa i za budućnost EU i Francuske?

Stav zapadnjaka na Kosovu: predusretljiviji prema Siriji Pretnje raspada na Korzici i Bretanji.

Nezavisnost Kosova, izvojevana za vreme mira, sa neregulisanom ekonomskom i bezbednosnom situacijom, a da se nije oslonila ni na kakvu raniju državnu strukturu, predstavlja presedan u čitavoj savremenoj istoriji Evrope. Dominoefekat bi mogao da destabilizuje nekoliko regija u Evropi. Sledeći efekt poluge, bosanski Srbi bi mogli automatski da zahtevaju nezavisnost. Na zapadnom Balkanu, makedonski i crnogorski Albanci takođe bi mogli da se otcepe od ove dve zemlje, koje su nedavno formirane, i koje se nalaze u jeku političke tranzicije. U srednjoj Evropi, jaka mađarska manjina, koja već raspolaže širokom autonomijom u Rumuniji i Slovačkoj, mogla bi da pređe na secesionistički pokret. Najzad, na obodima Balkana, Rusija bi mogla da zahteva odvajanje Abhazije i Južne Osetije, što bi Gruziju jako destabilizovalo; da ni ne pominjem eventualno otcepljivanje Krima od Ukrajine, ili Transnistrije od Moldavije.

A ova Pandorina kutija, otvorena u Istočnoj Evropi, mogla bi da dovede do reperkusija u Zapadnoj. Katalonci i Baskijci, koji takođe poseduju veliku autonomiju u svojim provincijama, mogli bi da pređu na viši nivo i odvoje se od Španije. U Belgiji, unitarizam koji je već ozbiljno narušen, mogao bi da bude zbrisan otcepljivanjem Flamanaca. U Francuskoj, postoji opasnost od obnavljanja korzikanskog i bretonskog pitanja.

Nasuprot tome, čini se da su velesile naučile nešto iz svog lutanja po pitanju spoljne politike u toku devedesetih godina. Međunarodna operacija na Kosovu je propala, a uprkos tome što je Zapad uložio više od 12 milijardi dolara od 1999, ova regija je prava evropska crna rupa, sa najvećom stopom siromaštva, u kojoj caruju mafijaška trgovina i manjak bezbednosti: međunarodni protektorat ne funkcioniše. Možda to objašnjava zašto zapadnjački državnici, sem Francuske, dvaput vagaju pre intervencije u Siriji. Mislim da će se u budućnosti u Evropi sukob između Istoka i Zapada zameniti kompromisom između Rusa i Evropljana. Bez obzira na to, snažna dominacija SAD u Evropi još će godinama potrajati, stvarajući jaz između Evropljana i dovodeći do neprekidnog rascepa teritorija.

Manje od godinu dana nas deli od stogodišnjice Velikog rata. Postoji li još uvek francusko-srpsko savezništvo?

Da, bez obzira na medijske napade i manipulacije pamćenjem s jedne i s druge strane, smatram da duh tog savezništva opstaje u oba naroda, kao i u zajednici istraživača i naučnika dve zemlje. Kao dokaz neka posluži činjenica da je u Beogradu, u Kalemegdanskom parku, spomenik jedinstven u svetu, kojim jedan narod (Srbi) izražava ljubav prema drugom narodu (Francuzima) jedne jedine noći prekriven crnim velom – kada su francuski piloti bombardovali zemlju. U Francuskoj, kada držim konferencije na tu temu, nailazim na veoma topao prijem kod potomaka francuskih vojnika poslatih na Istok, ali takođe i na podršku, naročito u provinciji, što pokazuje da sećanje na zajedničku borbu Srba i Francuza ostaje i dalje veoma živo i čvrsto. Prosečan Francuz se uopšte ne seća komunističkog perioda, ali čuva daleko ali živo sećanje na 500.000 vojnika koji su se borili na Balkanu. Tako sam slučajno u pristaništu u Tulonu, najvećoj francuskoj vojnoj luci, otkrio srpsko groblje, gde su sahranjena 23 vojnika između decembra 1918. i marta 1919. Groblje je obeležje repatriranja u Francusku, koje se nažalost odigralo prekasno. Takođe, u Tulonu, usred grada se nalazi spomen-park posvećen jugoslovenskom kralju Aleksandru I i skulptura sa njegovim likom. U Marseju se nalazi komemorativna ploča koja podseća na ubistvo kralja 1934. na ulazu u luku, u Parizu jedan spomenik kralju Aleksandru i ulica kralja Petra Prvog. To pokazuje koliko Francuzi i dalje vole Srbe.

Smatram da, bez obzira što su se osamdesetih i devedesetih dogodile amnezije nad kojima se samo može zažaliti, to će lepo sećanje ipak da opstane.

 

[/restrictedarea]