Алексис Труд /историчар и политиколог/ Балкан на раскршћу великих пројеката XXI века

Разговарао Слободан Деспот

Као и у XIX веку, велике западне силе, али и Кина, Русија, Иран и Турска, међусобно деле балкански простор, као парче меса око којег се отимају. Рудници Србије, угаљ и олово с Косова, али и житнице Војводине, велика су богатства која су заголицала апетите транснационалних фирми

Алексис Труд, професор историје на Универзитету у Версају, аутор је низа запажених стручних геополитичких студија посвећених  Балкану, посебно Србији. Недавно је издавачка кућа Xenia објавила превод на српски језик његове књиге  „Разарање Балкана“ (Balkans, un eclatement programe). Тема новог дела, које је наш саговорник написао у сарадњи са својим презимењаком – Жилом Трудом, такође историчарем и универзитетским професором у Француској, без сумње је надахнута и сазнањима у домену проблемског опсега којим се Алексис Труд бави на месту координатора угледног Одсека за балканске студије при Међународној геополитичкој академији. Поводом српског издања „Разарања Балкана“, разговарамо са аутором Алексисом Трудом.

Какве су ваше везе са бившом Југославијом?

Одавно сам се заинтересовао за бившу Југославију. Седамдесетих и осамдесетих година одлазио сам сваке друге године у Хрватску и Босну, као и у Србију. После матуре, почео сам да студирам међународне односе на Сорбони, али и југословенске језике и цивилизацију на Институту оријенталних језика; касније сам, од основних студија до доктората, своје студирање потпуно усмерио на простор бивше Југославије.

Касније су ме позивали на семинаре и конференције посвећене бившој Југославији, у Француској, Швајцарској, Квебеку и југоисточној Европи. Објавио сам три књиге и бројне чланке посвећене том питању. Као стручњака за Балкан, консултовали су ме велики међународни медији, као што су LСР, France 24, Еurоре 1, Radio France Internationale, као и Радио-Београд и Радио-Београд 202 у Србији.

Шта је био повод да напишете ову књигу?

Неколико повода.

Пре свега, на научном плану, од деведесетих година наовамо, нарочито у Француској постоји мање-више основана литература посвећена југословенским ратовима, која се бави импликацијом Милошевићевог режима и карактеризацијом такозваног „српског геноцида“. У Француској су се деведесетих година у медијима оглашавали само специјалисти, веома популарни филозофи, социолози или обични новинари. Ја сам, после неколико истраживања на терену и вишегодишњег размишљања о овом проблему, нашао за сходно да се 2010. задржим на ситуацији шест бивших југословенских република, и да као геополитичар размотрим све околности југословенских ратова. Хтео сам да изнесем синтезу двадесетогодишњег биланса унутрашњих промена, али и онога што се, у складу с језиком политичке коректности, назива „међународним присуством“.

Али такође, из грађанског угла, сматрам да је било важно да се обавештеној француској јавности, након вакуума који је уследио после медијског обрушавања на Србе из деведесетих година, поново истакну парадокси ситуације, везани за питања граница, идентитета, мањина које још увек из потаје диктирају односе између народа и влада на простору бивше Југославије. То ме је, на пример, навело да 2007. позовем два француска посланика из Европског парламента да посете Косово. Исход мисије је представљање извештаја пред Комисијом за спољне послове Европског парламента 10. октобра 2007.

На Западу се распад Југославије представља веома шкрто и једнострано. Да ли Француска бар делом представља изузетак од правила?

Не само да Француска није изузетак већ је она водила кампању оцрњавања Срба. То доказују кампање вођене за време рата у Босни и Херцеговини, када су се по париским зидовима лепили плакати. Један је носио слоган „Милошевић = Хитлер“. Други је наручила невладина организација „Medecins du Monde“: она је једну фотографију на којој је Србин, Слободан Коњевић, оболео од туберкулозе, приказан иза бодљикаве жице неког пашњака – представила као српски логор за истребљивање!

Тај се феномен може објаснити на неколико начина:

Без обзира на политичку оријентацију, француске владе су увек гајиле идеју републиканске цивилизацијске мисије у оквиру које ће на Балкану, као и другде по свету, проширити принципе људског права.

Одбрана принципа „small is beautiful“. Француски интелектуалци и политичко-економске елите убеђени су, после окончаних тридесет славних година, да је потребно борити се против републиканских и централизованих држава у име одбране мањина. Само се на основу овог принципа може појмити острвљеност Жака Ширака, Лионела Жоспена и осталих у заступању Хрвата, Бошњака и Албанаца, сваки пут против Срба. Реномирани француски интелектуалци су се заузимали за мањине (Бернар Анри Леви за Бошњаке, Ален Финкелкрот за Хрвате) што им је омогућило да развију своје идеје у француским медијима. Србе су редовно проглашавали доминантним, јер су држали власт у Београду, иако се разуме да је тај угао прилично редукован (на пример, Срби из Крајине, мањина у Хрватској, никад нису могли да остваре  захтев за аутономијом).

[restrictedarea]

Француска је у демократском простору земља у којој се најмање води демократска расправа. Ја нисам први који то отворено каже. Обратите пажњу колико се у Француском парламенту не расправља поводом Сирије, за разлику од онога што се последњих недеља дешавало у Великој Британији или другде у Европи. Треба знати да су медији, што је за Француску на том плану најмрачнији период у историји, под доминацијом великих финансијских група које су војне (Dassault.) или транснационалне (Bouygues); оне не уважавају границе и имају интереса да медијски подрже транснационалне групе (Бошњаке) или делове у којима се сукоби интернационализују (Албанци). Доминацијом капиталистичких интереса у Француској диригује Бернар Анри Леви, јер управља уређивачким одбором важних часописа као што су „Л поинт“, „Новел обсервер“, а и пожељан је у Фигару, референтном националном дневном листу.

Најзад, не смемо заборавити да Француска данас следи политику коју води још од Наполеоновог оснивања илирских провинција на Балкану (француски департмани који су се све до 1808. простирали од Јадрана до Дрине). То је политика снажног мешања на политичком, војном и економском пољу. Довољно је сетити се како је Француска моделовала Србију према својим интересима још у XIX веку: од генерала Иполита Мондена који 1860. обучава српску војску по француском моделу, до географа Ернеста Дениса који 1918. ствара границе монархистичке Југославије, Француска је одувек српским државницима наметала своје ставове.

Заступате тезу да је распад Југославије био испланиран. Ко га је испланирао? Како?

Југославија је одувек лабораторија за извођење политичких експеримената који су јој страни. Већ 1949, Тито пристаје да Американци поставе базу у Словенији, тиме осујећујући сваку Стаљинову жељу да стави руку на ту територију. Данас знамо да је експеримент југословенског самоуправљања теоретизован и изведен захваљујући западњачким идеолозима, какви су француски социјалисти Мишел Рокар и Жил Мок. Најзад, 1989, кад је Југославија била у преговорима за Европску заједницу, сукоби око идентитета се заоштравају и експлодирају.

Већ сам у неколико наврата показао да је Југославија, која се крајем осамдесетих година окренула према моделу који се супротстављао и капитализму и совјетском комунизму, сметала и Западу и СССР-у. Ова земља која је 1989. била трећа по хотелским капацитетима, имала веома развијену аутомобилску индустрију и војску, није „смела“ да опстане јер је представљала опасан контрамодел за развој либералног капитализма и совјетског комунизма.

Спој спољних интереса је довео до распада Југославије:

Руси су хтели да казне Југославију због тога што је развила другачији социјалистички модел, окренувши им леђа 1948.

Американци, који су иницирали пад СССР-а ширењем ка Русији и срцу Централне Азије, „морали“ су да сломе Југославију, једину силу на оси Трст-Истамбул.

Немачка, обновљена и у експанзији, желела је да поново стекне улогу коју је играла у срцу Европе све до Другог светског рата.

Ако је сукоб са спољне тачке био олакшан, сматрате ли да би Југославија и даље постојала, без тих уплитања?

Свакако да не би. Унутрашњи фактори југословенских ратова су огромни, јер су везани за историју тешког суживота, без обзира што је он трајао вековима. Константни иредентизам Албанаца, поновно буђење национализама и антагонизма између Срба и Хрвата, границе наслеђене од империја, које никад нису демократски регулисане, незалечени ожиљци из Другог светског рата (братоубилачке борбе усташа/четника/партизана) такође су фактори који су олакшали имплозију деведесетих година. Али спољни фактори су довели до озбиљнијих последица:повратак питања Истока. Као и у XIX веку, велике западњачке силе, и Кина, Русија, Иран и Турска, међусобно деле балкански простор, као парче меса око којег се отимају.

Богатство земље и подземља. Рудници Србије, угаљ и олово с Косова, али и житнице Војводине, велика су богатства која су заголицала апетите транснационалних фирми.

Балкан је силом прилика смештен на раскршћу великих енергетских пројеката XXI века. Око гаса из Каспијског језера и Централне Азије, сукобе се трасе Гаспрома и АМБО-а. За нафту се боре коридори ЕУ, англоамеричке фирме, а сада и кинески и руски актери!!

Иза „заштите мањина“ и других „људских права“, које истичу западни медији, крију се геоекономски и стратешки интереси који објашњавају страшне сукобе на Балкану. Као што се иза последњег сукоба у Сирији налазе енергетски интереси и питање Ирана, који преокупирају велесиле.

Какве су данашње перспективе региона?

Југоисточна Европа још увек располаже неискоришћеним потенцијалом. Сем природних богатстава, у игри је и образованост елита, прилагодљивост ових растурених народа свим империјама, и упркос догађајима из деведесетих година, познавање других политичких система и склоност мултикултурализму (Србија са својих 26 народности, Црна Гора која је оформљена од 5 народа, Македонија…). Присуствујемо периоду транзиције између комунизма и капитализма, са свим проблемима корупције, непотизма и осталих. Али даља будућност у знатној мери више обећава.

Како је говорио румунски филозоф Сиоран, историја више не постоји на Западу, будућност припада народима Балкана. Суочени са Западом који је огрезао у своја убеђења, али који није прилагођен непредвиђеним ситуацијама модерног света, народи југоистока Европе поседују виталност, смисао за послове и прилагодљивост која ће им омогућити да се извуку.

На геополитичком плану, видим приближавање Србије са Косовом, Црном Гором и Македонијом, јер те три земље не могу без тржишта и технике у Србији. Могуће је да ће доћи до успостављања заједничког словенског тржишта.

Слутим, такође, и све веће окретање ка Истоку, које посматрам од почетка 2000-их. Русија са својим „енергетским оружјем“ постаје све присутнија на балканској шаховској табли. Одмах за њом иде Кина која се својим развојем опреме и све већим допремањем материјала прогресивно намеће на целом југоисточном простору; најзад, Турска фигурира као незаобилазни политички и економски фактор. Србија, као и суседне земље, налазе се у преломном тренутку опредељивања између Истока и Запада.

Према вама, јесу ли народи који су ступили у НАТО и ЕУ данас срећнији него што су били у Југославији?

То свакако зависи од критеријума на којима се базирате. „Амерички штит“, односно, скуп војних средстава који нуде САД много значи за земље које су донедавно биле блиске совјетској сфери. Такође, не смемо занемарити чињеницу да Европска унија, својим инвестицијама и низом монетарних и пореских олакшица, омогућује развој одређеном броју ових земаља.

Али да ли су Словенци, Бугари, Румуни, а однедавно и Хрвати, срећнији у свакодневном животу? Не верујем.

НАТО намеће драстичне услове нормирања локалних војски: у такву тенденцију спада и нестанак црногорске војне флоте и постепено одустајање хрватске војске од свих руских авиона. Поступак више подсећа на међусобно усклађивање локалних војних структура, супротно сваком националном суверенитету. Кад помислимо да је чак и Србија, коју је НАТО бомбардовао 1999, пристала да високи функционери те установе одседну у згради у којој се налази Министарство одбране Србије, видимо на шта је све спреман натовски парни ваљак, само да би проширио утицајну зону. Што се тиче Европске уније, она је већ постала стручна у томе да земљама које јој се придруже укине сваки суверенитет, чак и пре него што су дефинитивно примљене у ЕУ. Пољска и Румунија су скупо платиле „улазницу“ и десет година након приступа ЕУ нису успеле да врате на претходни ниво пољопривреду. Још озбиљније, геоекономија ЕУ је грабежљива: велике транснационалне фирме из Мађарске и Аустрије већ су откупиле велики удео обрадивих површина у Војводини, на северу Србије. „Land grabbing“ није само махинација Кине. И европске транснационалне фирме га добро примењују!

На политичком плану, ЕУ наставља процес који је Запад отпочео пре педесет година. Босна и Херцеговина је права политичка лабораторија, са високим представником који, попут немачких Гаулајтера за време Другог светског рата, има право да отпусти посланике, да замрзне њихову имовину и да се постави изнад најосновнијих демократских принципа. На Косову, Еулексова мисија, упркос истрагама УН и великом досијеу који је представио Дик Марти у Савету Европе о трговини органима, и даље одуговлачи са остваривањем онога због чега је покренута. А то су прогони одговорних за злодела, протеривања и трговину органима. За разлику од онога што њени гласноговорници тврде пред заједничким мњењем, ЕУ се понаша као империја која на својим југоисточним ободима подстиче иредентистичке покрете (Албанаца на Косову и Македонији, Мађара у Војводини) што само појачава процес распадања започет 1991.

Које лекције из југословенског експеримента можете применити на данашње и будуће сукобе, па и за будућност ЕУ и Француске?

Став западњака на Косову: предусретљивији према Сирији Претње распада на Корзици и Бретањи.

Независност Косова, извојевана за време мира, са нерегулисаном економском и безбедносном ситуацијом, а да се није ослонила ни на какву ранију државну структуру, представља преседан у читавој савременој историји Европе. Доминоефекат би могао да дестабилизује неколико регија у Европи. Следећи ефект полуге, босански Срби би могли аутоматски да захтевају независност. На западном Балкану, македонски и црногорски Албанци такође би могли да се отцепе од ове две земље, које су недавно формиране, и које се налазе у јеку политичке транзиције. У средњој Европи, јака мађарска мањина, која већ располаже широком аутономијом у Румунији и Словачкој, могла би да пређе на сецесионистички покрет. Најзад, на ободима Балкана, Русија би могла да захтева одвајање Абхазије и Јужне Осетије, што би Грузију јако дестабилизовало; да ни не помињем евентуално отцепљивање Крима од Украјине, или Транснистрије од Молдавије.

А ова Пандорина кутија, отворена у Источној Европи, могла би да доведе до реперкусија у Западној. Каталонци и Баскијци, који такође поседују велику аутономију у својим провинцијама, могли би да пређу на виши ниво и одвоје се од Шпаније. У Белгији, унитаризам који је већ озбиљно нарушен, могао би да буде збрисан отцепљивањем Фламанаца. У Француској, постоји опасност од обнављања корзиканског и бретонског питања.

Насупрот томе, чини се да су велесиле научиле нешто из свог лутања по питању спољне политике у току деведесетих година. Међународна операција на Косову је пропала, а упркос томе што је Запад уложио више од 12 милијарди долара од 1999, ова регија је права европска црна рупа, са највећом стопом сиромаштва, у којој царују мафијашка трговина и мањак безбедности: међународни протекторат не функционише. Можда то објашњава зашто западњачки државници, сем Француске, двапут вагају пре интервенције у Сирији. Мислим да ће се у будућности у Европи сукоб између Истока и Запада заменити компромисом између Руса и Европљана. Без обзира на то, снажна доминација САД у Европи још ће годинама потрајати, стварајући јаз између Европљана и доводећи до непрекидног расцепа територија.

Мање од годину дана нас дели од стогодишњице Великог рата. Постоји ли још увек француско-српско савезништво?

Да, без обзира на медијске нападе и манипулације памћењем с једне и с друге стране, сматрам да дух тог савезништва опстаје у оба народа, као и у заједници истраживача и научника две земље. Као доказ нека послужи чињеница да је у Београду, у Калемегданском парку, споменик јединствен у свету, којим један народ (Срби) изражава љубав према другом народу (Французима) једне једине ноћи прекривен црним велом – када су француски пилоти бомбардовали земљу. У Француској, када држим конференције на ту тему, наилазим на веома топао пријем код потомака француских војника послатих на Исток, али такође и на подршку, нарочито у провинцији, што показује да сећање на заједничку борбу Срба и Француза остаје и даље веома живо и чврсто. Просечан Француз се уопште не сећа комунистичког периода, али чува далеко али живо сећање на 500.000 војника који су се борили на Балкану. Тако сам случајно у пристаништу у Тулону, највећој француској војној луци, открио српско гробље, где су сахрањена 23 војника између децембра 1918. и марта 1919. Гробље је обележје репатрирања у Француску, које се нажалост одиграло прекасно. Такође, у Тулону, усред града се налази спомен-парк посвећен југословенском краљу Александру I и скулптура са његовим ликом. У Марсеју се налази комеморативна плоча која подсећа на убиство краља 1934. на улазу у луку, у Паризу један споменик краљу Александру и улица краља Петра Првог. То показује колико Французи и даље воле Србе.

Сматрам да, без обзира што су се осамдесетих и деведесетих догодиле амнезије над којима се само може зажалити, то ће лепо сећање ипак да опстане.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.