Vlada u slepom crevu

Piše Nikola Vrzić

Najvažniji rezultat konačno završene rekonstrukcije Vlade Srbije mogao bi da bude rekonstrukcija vlasti u Beogradu, već godinu i po dana sasvim zrele za rušenje. Da bi posle toga rekonstruisana vlada mirno mogla da ostvari i svoj sledeći važan rezultat, i sruši se i sama, spopletena tim šizofrenim spojem MMF-ovih namesnika, ocvalih čuvara srpskih penzija i sopstvenih kombinacija, neutoljenih ambicija i neostvarljivih obećanja. Spojem od kojeg je uglavnom i sazdana

Više od 160 hiljada reči izrečeno je u stenogram sednice Skupštine Srbije u petak 30. avgusta, u subotu 31. avgusta i ponedeljak 2. septembra, tokom trodnevne rasprave posle koje je Srbija, posle šest meseci napetog iščekivanja i strepnje hoće li Milutin Mrkonjić i Mlađan Dinkić dobiti dostojne naslednike, i da li će oni koji nisu uspeli da postanu njihovi naslednici biti dostojno namireni nečim drugim, dobila svoju rekonstruisanu vladu. Ali malo je, od tih 160 hiljada reči izgovorenih tokom tri dana, zazvučalo tako šuplje i tako neuverljivo kao prve reči koje su, u ponedeljak pred ponoć, izgovorila jedanaestorica novih ministara: „Zaklinjem se na odanost Republici Srbiji i svojom čašću obavezujem da ću poštovati Ustav i zakon, da ću dužnost člana vlade vršiti savesno, odgovorno i predano, i biti posvećen očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije.“

NOVO POGLAVLJE Nisu šuplje i neuverljivo zazvučale ove reči zato što ne verujemo novim ministrima, već zato što verujemo starom premijeru. A premijer Ivica Dačić u svom ekspozeu ni jedne jedine reči nije rekao o posvećenosti očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije – to bi, doduše, posle Briselskog sporazuma, i usred priprema za lokalne izbore po ustavu i zakonima nezavisnog Kosova, čak i za Dačića bilo previše – već je najavio samo nekakvu „borbu za pravedno rešenje kosovskog pitanja“, pohvalivši se pri tom da je otvorio „sasvim novo poglavlje za pripadnike našeg naroda na Kosovu i Metohiji“, „poglavlje koje će im omogućiti da budu međunarodno priznati i prihvaćeni kao politički subjekt, čiji se glas poštuje i uvažava, ali koje će ih istovremeno zaštititi i omogućiti im normalan život, bez straha od bilo čije dominacije i nasilnog odvajanja od Srbije“. Da, zato što ih je od Srbije on već odvojio jednom sasvim nenasilnom metodom; svojeručnim potpisima ispod Briselskog sporazuma i plana njegove implementacije, koje mu ni međunarodno priznati i prihvaćeni Srbi na Kosovu i Metohiji, ni Srbija osakaćena za Kosovo i Metohiju, neće zaboraviti.

Ovo odricanje od naše južne pokrajine, u samo dva potpisa i dve rečenice u novom ekspozeu, utoliko je uočljivije kada se uporedi sa onime što je Ivica Dačić, sa iste govornice, izgovorio samo 13 meseci ranije, 26. jula 2012, kada je parlamentu i Srbiji predstavljao svoju novu vladu. „Srbija neće priznati nezavisnost Kosova… Mi smo spremni da otpočnemo sa razgovorima odmah, bez preduslova, uz poštovanje Ustava Republike Srbije“, rekao je tada. A sada, videsmo, ne samo da – makar i jedino zbog lepote stila – nije spomenuo poštovanje Ustava Srbije, već nije ni izričito odbacio mogućnost priznavanja nezavisnosti Kosova kao onomad, i budite uvereni da tu nije reč o pukom previdu, jer se đavo krije baš u takvim detaljima…

[restrictedarea]

Ali nije ovaj pakleni raskorak između plemenite zakletve i podlih namera i jedini simptom političkog bunila iz kojeg se rađa rekonstruisana Vlada Srbije. O količini tog bunila u kojem smo prinuđeni da živimo, uostalom, izuzetno rečito govori već i sama činjenica da nikoga nije uzbudilo to što su vladu SPS-a i SNS-a svojim glasovima podržali i DHSS, koji je u Skupštinu Srbije ušao na listi Demokratske stranke i Borisa Tadića, i SPO sa liste „Preokreta“ Čedomira Jovanovića, i Zaharije Trnavčević i Sanja Jeftić-Branković, koji su poslanici takođe postali propagirajući program i ideje spomenutog Jovanovića i njegove Liberalno-demokratske partije. Da li su njihovi birači znali da će se svi oni zajedno preokrenuti ka Ivici Dačiću i Aleksandru Vučiću? Naravno da nisu, ali koga je briga za birače kada se raspodeljuje plen.

Kad smo već kod plena, vredi primetiti i da je predsedniku Izvršnog odbora SPS-a Branku Ružiću izmakla čelna pozicija u Ministarstvu saobraćaja, kome je budžetom za 2013. bilo namenjeno preko 25 milijardi dinara plus još tri i po milijarde za kapitalne projekte, a za utehu je dobio tek ministarstvo bez portfelja za integracije u Evropsku uniju kojem nije namenjeno ništa slično i lukrativno. Mrkonjićev pak naslednik postao je Ružićev (i Mrkonjićev) kolega iz Predsedništva SPS-a Aleksandar Antić, dosadašnji predsednik Skupštine grada Beograda, koga je od stručnih kvaliteta za ministra saobraćaja ponajbolje preporučila bliskost Ivici Dačiću i saučestvovanje (makar zbog funkcije) u megaprojektu još aktuelnog gradonačelnika Dragana Đilasa, onog beskorisnog, ali zato preskupog mosta na Adi. Antićev neminovni odlazak iz Gradske skupštine, pak, dovešće do neminovnog izbora njegovog naslednika, a time, jednako neminovno i nimalo preuranjeno, i do preispitivanja održivosti sadašnjeg položaja gradonačelnika Đilasa (pogledajte okvir „Smena u Beogradu?“)

OČEKIVANJA Ostala ministarska rešenja – uz iznenadnu promociju Aleksandra Vulina na mesto ministra bez portfelja zaduženog za Kosovo i Metohiju i Vanje Udovičića u ministra omladine i sporta – bila su više-manje očekivana i već najavljena u javnosti. Ako smemo da prognoziramo, najteže će biti Ivanu Tasovcu kao ministru kulture – zato što se očekuje da bi on nešto, zaista, i mogao da uradi – a najlakše novom ministru prosvete Tomislavu Jovanoviću, pošto je teško i zamisliti da bi Jovanović mogao da nastrada kada se njegov učinak bude poredio sa učinkom njegovog prethodnika, Žarka Obradovića.

Ali ključno je pitanje šta Srbija može da očekuje od rekonstruisane Vlade Srbije? Ništa dobro, ako je suditi po tome što njen nerekonstruisani predsednik sebe smatra prvim čovekom vlade u zemlji koja je, pazite sad, amputirano upaljeno slepo crevo modernog sveta (iz Dačićevog premijerskog ekspozea: „Nama su potrebni ne sitni, već krupni koraci, da ne bismo postali ili ostali amputirano upaljeno slepo crevo modernog sveta“), što je inače samo za palac i po iznad mesta na koje ju je smeštao Srđa Popović, nazivajući našu zemlju šupkom sveta (anus mundi, kako se učeno izrazio) i pozivajući na njeno bombardovanje.

Ako je suditi po premijerovim ekspozeima, prvobitnom i rekonstruisanom, po dosadašnjim javnim nastupima novih ministara i po varnicama između koalicionih partnera, ova vlada svoj vek neće proživeti u slozi. U sukobu je tu, naime, svako sa svakim; Dačić sa samim sobom, Dačić i Krkobabići sa novim ministrima finansija i privrede Lazarom Krstićem i Sašom Radulovićem, Krkobabić (srednji, Milan) sa Aleksandrom Vučićem i obratno, Ružić sa svima koji su ga sprečili da postane ono što je želeo da postane… I takvi kakvi su, ti sasvim slučajni partneri će na okupu moći da ostanu samo dok Aleksandar Vučić ne odluči da na vanrednim izborima iskoristi trenutak koji se pojavljuje jednom u životu i kapitalizuje svoju popularnost koja, što većom postaje, postaje i sve težom da bude i zaslužena.

Elem, u prvobitnom je ekspozeu Ivica Dačić, pre samo godinu i mesec dana, kao „naš najveći i najteži problem sa kojim se Srbija suočava“ podvukao i naglasio „demografsko pitanje, zaustavljanje biološkog pada, i izumiranje nacije i stvaranje uslova za porast životne snage naroda… Zato će Vlada Srbije hitno izaći, ne sa strategijom nego sa konkretnim merama za zaustavljanje biološkog nestanka Srbije“. Da li je Srbija u međuvremenu sama od sebe prestala da izumire i nestaje – pošto ni od strategije, ni od konkretnih mera nismo videli baš ništa – ili je Dačić zaboravio šta je pričao pošto je to, očigledno, ionako bila samo priča, tek, u rekonstruisanom ekspozeu, minulog petka, o ovom najvećem i najtežem problemu nije prozborio ni reči.

SUKOBI U NAJAVI Iako bi, ovo oko demografije, trebalo da nam bude upozorenje da Dačićevim rečima i ekspozeima ne pridajemo previše pažnje i značaja kad već ni njemu samom oni ne znače ništa (pa ga i još manje obavezuju), ipak nastavljamo da upoređujemo i tumačimo, u nadi da ćemo naslutiti šta on i njegova vlada nameravaju da nam učine. Pa primećujemo, tako, da je prošle godine Dačić nadahnuto govorio o državi socijalne pravde i solidarnosti („Svaki narod ima svoju dušu. Duša Srbije je jednakost, a jednakost nije egalitarizam, to nije milosrđe, nego solidarnost“), obećavao da „ekonomska politika koju ću kao premijer zastupati neće pozivati na štednju i stezanje kaiša građana“ i objašnjavao da se „ne može pozivati na zamrzavanje ili smanjivanje plata i penzija“; danas, namesto toga, najavljuje nedefinisanu „reformu sistema penzionog i invalidskog osiguranja“, tek stidljivo obećavajući „poštovanje kontinuiteta ostvarenih prava“ i „univerzalni minimum socijalne zaštite kao oznaku solidarnog društva“. Ali ne samo što više nema onog uverljivog i eksplicitnog odbijanja štednje i zamrzavanja plata i penzija, već nam je (ne)rekonstruisani premijer istovremeno najavio i da bi „socijalnu politiku trebalo izbaciti iz javnih preduzeća jer je jedini cilj privrednog društva profit“, što samo može da predstavlja najavu poskupljenja struje, gasa… a samim tim i svega ostalog što moramo sebi da priuštimo. Najavljivao je, pre godinu i mesec dana, i da „Vlada Srbije neće privatizovati JP ‘Elektroprivredu Srbije’“, te da će „zadržati većinsko vlasništvo i u drugim strateški važnim javnim preduzećima koja imaju monopolsku poziciju na tržištu“, ali takve najave sada nije ponovio. Jednako je simptomatično, i nimalo simpatično, i to što sada, pošto je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU stupio na snagu 1. septembra, nije ponovio ni reč od onoga što je, inače sasvim ispravno, prošle godine izgovorio i naravno nije ispunio: „Jedan od najznačajnijih problema je i činjenica da u pretpristupnom periodu Srbija otvara svoje granice za proizvode iz EU… Bićemo jedina zemlja koja je u procesu priključenja EU tako dug period bila izložena jakoj konkurenciji bez mogućnosti da koristi fondove za jačanje konkurentnosti naše poljoprivrede… Da bi se izbegle negativne posledice po srpski agrar mora se otvoriti novi dijalog sa Evropskom komisijom i naći rešenje za ove probleme.“

A neka od rešenja koja premijer najavljuje za ozdravljenje srpske privrede, najavljuju i okršaj premijera i novog ministra privrede, to jest onoga koji je na tu funkciju tog ministra i doveo, Aleksandra Vučića. O Saši Raduloviću i njegovim receptima za ozdravljenje srpske privrede – još lakša otpuštanja, ukidanje državnog investiranja u privredu, ukidanje najvećeg dela subvencija poljoprivredi… – pisali smo prošle nedelje. Dačićev ekspoze, u kojem se on založio baš za subvencije u poljoprivredi i „novi investicioni ciklus“ koji bi država trebalo da pokrene u „poljoprivredi i prehrambenoj industriji, energetici i infrastrukturi, kao i automobilskoj industriji i informacionim tehnologijama“ (ne zaboravi li opet Dačić šta je govorio) garantuje ozbiljne varnice u rekonstruisanoj vladi.

Dodamo li ovome i sasvim neprijatan doček koji je Krstiću i Raduloviću priredio sin velikog vođe PUPS-a Milan Krkobabić – „Ono što bih posebno istakao tiče se budućih ministara ekonomije i finansija… Molim vas da me pažljivo saslušate… Nema viška zaposlenih u Srbiji, nego manjka posla… Svaki predlog koji polazi od toga da imamo viška ljudi, da bi trebalo otpustiti ljude mora da se razmotri na jedan drugačiji način. Da, predložite, gospodo, novi posao, pronađite novi posao, uposlite ljude, dajte novu viziju, dajte novu ekonomsku politiku, politiku ekonomskog progresa. Nisu nam potrebne prazne floskule, priče o reformama. To je prazna stvar“ – uz žaoke koje su potom razmenili Krkobabić i Vučić-Krkobabić, na primer: „Čuo sam juče neke interesantne stvari koje su me i malo zabrinule. Da li bi srpski radnik koji ima 50 godina i radi u nekoj fabrici trebalo da zna engleski jezik? Ja sam za to da u Srbiji je poželjno da znaš srpski jezik.“ Pa Vučić: „Rekli ste kako će radnici u nekoj fabrici u Srbiji morati da govore engleski jezik. Ako me pitate, ne bih imao ništa protiv da svuda u Srbiji postoji kurs engleskog jezika i ne samo engleskog, već i drugih jezika“ – žaoke kojima je pravi cilj bila razmena optužbi o možda nameravanom i stvarno postojećem šurovanju sa DS-om, dobijamo sliku rekonstruisane vlade koja je od tvrdnji o vladi još boljoj od one pre rekonstrukcije – koja je inače bila, je l’, najbolja od svih koje smo imali – udaljena koliko i Ivica Dačić od sopstvenih obećanja.

Tako da bi najvećim dometom rekonstrukcije Dačićevog ministarskog kabineta, zaista, osim odlaska Žarka Obradovića, mogao da se pokaže dolazak Aleksandra Antića. Ne zato što je došao Antić, već zato što je otišao predsednik Skupštine grada Beograda i time otvorio put za odlazak gradonačelnika Dragana Đilasa. A posle toga – pre nego što ekonomski genijalci stignu da sprovedu svoje recepte za ozdravljenje srpske privrede, a njihovi oponenti već oprobane recepte za njeno uništenje – i čitava vlada slobodno neka padne. Inače neka nam je Bog u pomoći.

Novi ministri 

Branko Ružić ministar bez portfelja zadužen za EU integracije

Aleksandar Vulin ministar bez portfelja zadužen za Kosovo i Metohiju

Nebojša Rodić ministar odbrane

Lazar Krstić ministar finansija

Saša Radulović ministar privrede

Dragan Glamočić ministar poljoprivrede

Aleksandar Antić ministar saobraćaja

Igor Mirović ministar regionalnog razvoja i lokalne samouprave

Tomislav Jovanović ministar prosvete

Ivan Tasovac ministar kulture

Vanja Udovičić ministar omladine i sporta

Smena u Beogradu?

Dragan Đilas, predsednik Demokratske stranke i gradonačelnik Beograda, mogao bi da postane neočekivana, kolateralna šteta rekonstrukcije Vlade Srbije. Odlazak Aleksandra Antića, dosadašnjeg predsednika Skupštine grada Beograda, na ministarsku poziciju, naime, nužnim je učinio jednu od dve stvari: izbor novog predsednika Skupštine ili nesazivanje sednice Gradske skupštine koja bi za posledicu, zbog probijanja zakonskih rokova, imala raspuštanje ove skupštine i raspisivanje vanrednih izbora u Beogradu. Kako je teško zamislivo da bi odbornici SPS-a (i PUPS-a) mogli da sa DS-om izglasaju zajedničkog kandidata, prilično je jasno da su – uz malo dobre volje SNS-a – Đilasovi gradonačelnički dani praktično već odbrojani.

SPS Ivice Dačića je, kako u ovom momentu izgleda, prelomio, budući da je Dačić (u nedelju uveče) izjavio da je Đilas „na putu da postane isto“, to jest „pluskvamperfekat“, kako je prethodno okarakterisao i Mlađana Dinkića. I šef odbornika SNS-a u Skupštini Beograda Aleksandar Jovičić dva dana potom izjavljuje da je njihov, i stav SPS-a da Đilas mora da bude smenjen – „Postoji klima unutar obe stranke da je Đilas razorio Beograd i da je neophodno da dođe do promena“ – ali je praktično potvrdio i da se PUPS nećka oko neophodnosti ovih promena, rekavši da u toj koaliciji „težinu ima Socijalistička partija Srbije, koja bi trebalo da urazumi svoje koalicione partnere“. A bez PUPS-ova četiri odbornika Đilasova je smena teško izvodljiva.

Član 139

Ili je Beograd izvojevao veliku pobedu pošto se izborio da na glasačkim listićima za lokalne izbore na (nezavisnom) Kosovu ne budu simboli tog nezavisnog Kosova ili je u pitanju samo najnovija među teškim kosovskim obmanama.

U svakom slučaju, vest iz Prištine glasi da na glasačkom listiću neće biti grba Republike Kosovo, već će se na njima nalaziti samo grb (logo) Centralne izborne komisije Kosova. Predstavnici srpskih vlasti iz toga izvode zaključak da je glasački listić „statusno neutralan“, te da stoga nema prepreka za podršku Beograda za učešće Srba na novembarskim izborima.

Pitanje je, dakle, da li je logo kosovskog CIK-a „statusno neutralan“ kao što se tvrdi. Jeste, taman koliko i Centralna izborna komisija Kosova, zar ne? A ona je zasnovana članom 139 ustava nezavisne Republike Kosovo: „Centralna izborna komisija je stalni nezavisni organ koji priprema, nadzire, upravlja i verifikuje sve radnje koje se tiču procesa izbora i referenduma, i objavljuje njihove rezultate. Komisija ima jedanaest (11) članova, uključujući predsjednika Centralne izborne komisije, koga imenuje Predsjednik Republike Kosovo, između članova Vrhovnog suda i apelacionih sudova…“

Što će reći da je ipak reč o velikoj obmani glasačkim listićima, i uterivanju kosmetskih Srba u ralje države Hašima Tačija uz pomoć jedne tako prozirne laži. Uostalom, uspeju li (im) novembarski izbori kao što to Beograd priželjkuje, svi će se novoizabrani opštinski organi naći pod direktnom nadležnošću kosovskog ministra za lokalnu samoupravu, i bitke za logo na glasačkom listiću niko se više neće ni sećati, a država Srbija na Kosovu i Metohiji predstavljaće pluskvamperfekat…

[/restrictedarea]