Više dala domovini nego domovina njoj

Otvorena izložba „Milunka Savić – heroina Velikog rata“

Piše Nevenka Stojčević 

Izložbom fotografija i ordenja Milunke Savić u Maloj galeriji Doma vojske Srbije, započeo je zakasneli pokušaj da se obeležavanjem 40 godina od njene smrti heroini Velikog rata vrati zasluženo mesto u istoriji

Predsednik Narodne skupštine Srbije Nebojša Stefanović, otvarajući izložbu „Milunka Savić – heroina Velikog rata“(traje do 12. oktobra), naglasio je da ovaj čin doživljava kao početak ispravljanja velike istorijske nepravde.

„Nadam se da ćemo ovim činom postati ponosniji na sebe kao naciju i ponositi se ovim što je Milunka Savić uradila za nas. Milunka je naša hrabra žena pred kojom su mirno stajali i francuski generali i ruski oficiri, žena sa najviše odlikovanja u istoriji Velikog rata. Pre sto godina upisala se u dobrovoljce i već na Bregalnici dobila prvu ‘Karađorđevu zvezdu za hrabrost’. Umesto u ‘Aleji velikana’ sahranjena je na Novom groblju, a doprinela je da naša mala država bude velika na mapi Evrope. Srbija nikada ne sme da zaboravi svoje junake“, poručio je Stefanović.

Pukovnik Petar Bošković, načelnik Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane, rekao je da se Milunki vraćamo sa dužnim sećanjem, jer je ona mnogo više dala Srbiji nego što je Srbija dala njoj.

„Za njena junaštva i četiri ranjavanja u Balkanskim i Prvom svetskom ratu Milunka je posle rata dobila posao čistačice u banci kojim je zaradila penziju. A ona je i posle Velikog rata nastavila da daje Srbiji podižući svoju ćerku, još dvoje dece i školujući još 30 dece. U Drugom svetskom ratu osnovala je Malu bolnicu zbog koje je otišla u logor na Banjici i ostala je živa samo zahvaljujući svojoj ratničkoj slavi koju je počela da ispisuje sa malo više od 20 godina. Kada je odsekla kike, stavila šajkaču, obukla čakšire i kao muškarac pod imenom Milun upisala se u borce Balkanskog rata, već na Bregalnici dobila je svoje prvo odlikovanje. Zato pred svetom uspomenom na naredbu Milunku Savić kao stari mornar stojim mirno, kao što su sve savezničke jedinice stajale mirno u luci Bizerti 1918. kada je admiral Geprat uručio francuski ‘Ratni krst sa zlatnom palmom’, jedinoj ženi koja ga je dobila. Takve počasti ukazane su joj i kada je dobijala dva oficirska ordena ‘Legije časti’.“

Bošković je ovom prilikom mnogobrojne posetioce podsetio i na kapetana Floru Sens i stotinu britanskih bolničarki koje su došle u Srbiju da pomognu srpskim ratnicima u odbrani slobode svog naroda i svoje otadžbine.

Slađana Zarić, urednik RTS-a i autor filma o Milunki Savić, prekorila je Srbe kao narod krajnosti koji često zaboravlja heroje pale za slobodu Srbije.

„Mi smo zbog toga ponekad odlazili u mitove koji kod mene uvek izazivaju nevericu i sumnju da li je sve to tako bilo. Zato je ekipa koja je radila ovaj film želela da istraži biografiju Milunke Savić i da svaku nagradu koju je dobila potkrepimo arhivski kako bismo razuverili sve koji su imali neku sumnju i pokazali da je Srbija retka zemlja koja je pre sto godina u svom sastavu imala ženu u Velikom ratu. O njoj nijedan naš istoričar nije napisao knjigu, nje nema u muzejima, a najveći je apsurd da se bista i fotografija Milunke Savić nalazi u muzeju u Parizu, a nema je u Srbiji. Tu i tamo se pominje u istorijskim udžbenicima, i zato su manifestacije koje joj posvećujemo pokušaj da se odužimo Milunki Savić. Mislim da Srbija nije bila nepravedna prema Milunki, jer je dobila najveće srpsko odlikovanje, kasnije je dobila imanje, a neposredno pred smrt i stan, ali problem je što smo mi Milunku zaboravili, što je nismo slavili, i nismo je se sećali.“

Svetao trenutak za porodicu

Đorđe Minkov, unuk Milunke Savić, u izjavi za „Pečat“ izrazio je zadovoljstvo što se 43 godine posle smrti Milunke Savić neko osim porodice setio da je ona postojala. „Inicijativa je krenula od Slađane Zarić, novinarke u čiju istorijsku priču imam puno poverenje, jer mi smo slušali ono što nam je pričala baka. I kad je neko pokušao da izvuče Milunku iz tame, to je uglavnom završavalo bezuspešno, a mi gurani u ‘ćošak’. Ovo je jedan od svetlih trenutaka, nadam se da neće trajati nekoliko dana, pa ponovo pasti u zaborav. Samo premeštanje sa Novog groblja u ‘Aleju velikana’ mene ne oduševljava, jer ne bi trebalo dirati nekoga ko 40 godina leži na jednom mestu. Pravo rešenje za Milunku bi bilo da je neka lepa i velika ulica ponela njeno ime, a ne onaj ćorsokak. Ili škola na Dorćolu, na kojem je ona provela ceo život. Ali, Zarićeva je napravila maestralnu stvar svojim filmom“, poručio je Milunkin unuk.  bыstrыe zaйmы onlaйn zaйm čerez internet na kartučastnый zaйm ot častnыh liczaйm 1000