Unija zatvorskog kapitalizma

Piše ZORAN MILOŠEVIĆ

Prema broju ljudi u zatvorima, SAD znatno prevazilaze ostatak država sveta

Sredinom avgusta 2013. godine na svetlo dana izneti su novi statistički podaci o zatvorenicima u SAD-u i njihovom iznajmljivanju za rad u privatnim kompanijama, što je izazvalo žestoke reakcije medija i portala u svetu, osim naravno evnuhovskih – „demokratskih“ srpskih, koji su procenili da je bolje o ovome ćutati, budući da su glavni junak ove neslavne priče SAD. Prema broju ljudi u zatvorima, SAD znatno prevazilaze ostatak država sveta. Za poslednjih 40 godina, kako kažu zvanični podaci, broj zatvorenika u ovoj državi se povećao za 25 puta.

 

NOVO ROPSTVO Iako je, dakle, ropstvo u SAD-u formalno ukinuto 1865. godine, ono je u ovoj zemlji nalazilo načine da preživi. Blagodareći komercijalizaciji zatvorskog sistema savremeni robovlasnici su dobili mogućnost da trguju ne samo crncima. Ništa slično nije bilo čak ni u Staljinovom SSSR-u. Broj zatvorenika u SAD-u prevazilazi i zatvorene u nacističkoj Nemačkoj (zaključno sa logorima). Da je Solženjicin sada živ, on verovatno ne bi pisao knjigu o sovjetskom GULAG-u, već o zatvorenicima u SAD-u (samo za to ne bi dobio „Nobelovu nagradu“, već progon), ističe portal „runa.pro“. Slično razmišlja i ruski doktor ekonomskih nauka Valentin Katasonov kada kaže: „U SAD-u cveta ‚biznis‘ trgovine radom zatvorenika. Svaki deseti zatvorenik u SAD-u kaznu izdržava u komercijalnim zatvorima. Godine 2010. dva privatna zatvora zaradila su tri milijarde dolara. To je novina u životu SAD-a i javno mnjenje ove države zaslužuje istinu o tome. U SAD-u u privatnim zatvorima kaznu služi 230.000 ljudi. U američkoj literaturi ovaj fenomen se naziva ‚zatvorsko ropstvo‘, jer se zatvorenici koriste kao radna snaga“. Pri tome trebalo bi da se ima na umu da zaradu od rada zatvorenika ostvaruju vlasnici zatvora – privatnici, odnosno privatnik (u zavisnosti koliko je vlasnika). Privatizacija rada zatvorenika u SAD-u događa se po dva osnova: državni zatvori svoje zatvorenike iznajmljuju kompanijama u privatnom vlasništvu da rade određene poslove (najčešće koje slobodni građani odbijaju) i, drugo, na osnovu privatizacija zatvora, koje se pretvaraju u privatne kompanije (čak akcionarske). Trinaesti amandman na Ustav SAD-a zabranjuje prinudni rad: „Ropstvo i prisiljavanje ljudi na rad, isključujući kažnjene za prestupe, ne treba da postoji u SAD.“ Tako se ispostavlja da je u SAD-u zatvorsko ropstvo u skladu sa zakonom, jer kažnjenici mogu da se koriste za prisilni rad.

Prva forma izdavanja zatvorenika „pod najam“ u SAD-u se pojavila u XIX veku, posle Građanskog rata 1861-1865. godine kao prelazno rešenje zbog ukidanja ropstva, jer je nastao deficit radne snage. Zatvorenici su uglavnom postajali bivši robovi, koje su optuživali za sitne krađe i smeštali u zatvore. Potom su te zatvorenike davali „pod arendu“ za berbu pamuka, izgradnju železničkih pruga, za rad u rudnicima i slično. U državi Džordžiji, na primer, tokom 1870-1910. godine 88 odsto zatvorenika „datih u arendu“ bili su crnci, a u Alabami 93 odsto. U Misisipiju do 1972. godine postojala je ogromna plantaža gde su se kao radnici koristili zatvorenici na osnovu „arende“. To navodi neke istraživače, poput Andreja Milovzorova, da zaključe da ropstvo u SAD-u zapravo nije ukinuto, samo je promenilo formu.  Početkom XXI veka ova praksa izdavanja zatvorenika u najam (arendu) se legalizuje u 37 država SAD-a, ističe Viki Pelaes u članku „Zatvorski biznis u SAD – veliki biznis ili nova forma ropstva“?

[restrictedarea]

Interesantan je spisak korporacija, ističe Viki Pelaes, koje koriste rad zatvorenika (najelitnije i poznatije američke korporacije: IBM, Boeing, Motorola, Microsoft, AT&T, Wireless, Texas Instrument, Dell, Compaq, Honeywell, Hewlett-Packard, Nortel, Lucent Technologies, 3Com, Intel, Northern Telecom, TWA, Nordstrom’s, Revlon, Macy’s, Pierre Cardin, Target Stores i mnoge druge). Od 1980. do 1994. godine zarada od izdavanja pod arendu zatvorenika sa 392 miliona porasla je na milijardu i 31 milion dolara.

 

FARME – ZATVORI Korist od „saradnje“ privatnih korporacija i zatvora je očigledna: one plate „arendu“ zatvorenicima robovima po minimalnoj osnovi (ustanovljenoj od svake države koju čine SAD), a često i niže od zakonskog minimuma. U posebno teškoj situaciji nalaze se zatvorenici u nekim južnim državama SAD-a, gde oni faktički od ukidanja ropstva u XIX veku do danas rade na plantažama pamuka. Po tome je posebno poznat zatvor „Angola“ u državi Luizijana. Zatvorenici obrađuju ogromne površine zemlje na kojima se seje pamuk, pšenica, soja i kukuruz. Zatvorenici iz ovog zatvora, u zavisnosti od rase, za taj rad dobijaju od četiri do 20 centi po radnom satu. Međutim, zatvorenicima se ostavlja samo polovina zarađenog novca, a drugu polovinu uplaćuju na račun kojim može da raspolaže u momentu oslobađanja iz zatvora. Istine radi trebalo bi reći da statistika pokazuje da samo tri odsto zatvorenika „Angole“ dočeka slobodu. Ostali, imaju ili doživotne zatvorske kazne, ili zbog napornog rada rano umiru. U Luizijani postoji još sličnih farmi zatvora, jer mali broj slobodnih ljudi hoće da radi u poljoprivredi. Slična situacija je i u susednim državama – Teksasu i Arkanzasu.

Druga forma „zatvorskog ropstva“ su privatni zatvori, koji su se u SAD-u pojavili 1980. godine  za vreme predsednikovanja Ronalda Regana. Privatizacija zatvora u SAD-u se potom nastavila za vreme predsednikovanja Džordža Buša Starijeg i Bila Klintona. Prva privatizacija državnog zatvora u Tenesiju dogodila se u februaru 1983. godine. Prema podacima citirane Viki Pelaes, u SAD-u je 2008. godine u 27 država bilo 100 privatnih zatvora u kojima je robijalo 62.000 ljudi. Drugim rečima, sa privatizacijom zatvora u SAD-u povećava se i broj zatvorenika.

Privatni zatvori po novoj praksi zaključuju dugoročne koncesione ugovore sa državom o upravljanju zatvorima. Pri tome, privatni zatvori dobijaju od države za svakog zatvorenika određena sredstva. Plaćanje rada zatvorenika određuje sama uprava privatnog zatvora i mnogo je manja od one na osnovu  „arende zatvorenika“ (prva forma zatvorskog ropstva). Uobičajena je praksa bila da se rad zatvorenika iz privatnih zatvora plaća 17 centi po satu, dok za najkvalifikovaniji rad plaćaju i do 50 centi (u državnim zatvorima rad se plaća više od dva do 2,5 dolara za sat rada. Iako se, dakle, državni zatvori izdržavaju o trošku države i oni daju zatvorenike „pod arendu“, a kukanje upravnika zatvora da državni zatvori opterećuju budžet države je samo izgovor za njihovu privatizaciju). U privatnim zatvorima, za razliku od civilnih kompanija, nema pauza, sindikata, odmora i lečenja. Kao „stimulans“ za rad „zatvorskih robova“ koristi se samo skraćivanje dužine kazne, odnosno sistem kazni koji omogućava Upravi privatnog zatvora da produži zatvor do kraja života zatvorenika.

Zbog toga novu politiku u oblasti zatvora analitičari nazivaju „zatvorska industrija SAD“, jer omogućava privatnim korporacijama izuzetno jeftinu radnu snagu, a formira se i „zatvorsko-proizvodni kompleks“, koji je zauzeo zapaženo mesto u proizvodnji robe i usluga u SAD-u. Trenutno „zatvorsko-proizvodni kompleks“ proizvodi 100 odsto vojne opreme za armiju SAD-a (opasači, identifikacione karte, košulje, donji veš, vojnička odela, rančevi…) Takođe zatvorski kompleks snabdeva tržište SAD-a sa 98 odsto montažnih instrumenata, 46 odsto žileta, 36 delova za kompjutere, 30 odsto mikrofona, megafona i 21 odsto nameštaja, opreme za avione i medicinske instrumente, kao i druge robe. U radu Viki Pelaese čitamo: „Tamnička industrija je jedna od najbrže rastućih, a njeni investitori se nalaze na Volstritu“. Ista autorka navodi da ova industrija ima sopstveni lanac trgovina, izložbi, sajtova i internet kataloga.

Tako se dolazi do zaključka da je rast broja zatvorenika u SAD-u povezan sa povećanjem profita akcionara i vlasnika privatnih zatvora, i sa njima povezanog proizvodnog kompleksa. Sada Amerikanci razmišljaju da ovaj svoj pronalazak prenesu i u druge demokratske zemlje sveta. O tome Viki Pelaes piše: „Blagodareći zatvorskom radu SAD su postale privlačno mesto za investicije u proizvodnju. U Meksiku je, blizu granice, postojao akcionarski proizvodni pogon, koji je proizvodnju preneo u zatvor ‚Sent Kventin‘ (Kalifornija). U Teksasu je iz jedne fabrike otpušteno 150 radnika, a proizvodnja preneta u privatni zatvor ‚Lokhart‘, gde se radi i za IBM i ‚Compaq‘. Član veća država iz Oregona nedavno je zamolio korporaciju ‚Najk‘ da vrati proizvodnju iz Indonezije u Oregon, kazavši da ‚tamo neće biti problema sa transportom, a nudimo i jeftinu radnu snagu iz zatvora‘.“ Američki biznis je osetio da korišćenje „zatvorskih robova“ predstavlja „zlatnu žilu“. Takođe, američke korporacije su pronikle u sistem „punjenja“ zatvora i rade sve da takvih bude što više. Čak se govori i o svojevrsnom lobiju u kojem učestvuju policajci, sudije, advokati, političari i korporacije. Upravo podatak da broj zatvorenika u SAD-u brzo raste svedoči da uspostavljeni sistem punjenja zatvora funkcioniše. Evo šta tim povodom kaže Viki Pelaesa: „Davanje zatvorenika u arendu provocira slanje ljudi u zatvore. Zatvori zavise od profita. Akcionari koji zarađuju novac radom utamničenih lobiraju da optuženi dobiju što duže vremenske kazne zatvora, kako bi obezbedili radnu snagu“. Drugim rečima sistem hrani sam sebe.

Godine 1972. u SAD-u je bilo manje od 300.000 zatvorenika, 1990. milion, a 2012. 2,3 miliona zatvorenika. Ukoliko se pogleda broj zatvorenika po državama dolazi se do sledećih podataka: prvo, u SAD-u se nalazi 25 odsto svih zatvorenika sveta (udeo SAD-a u svetskom stanovništvu je pet odsto). Broj od 754 zatvorenika na 100.000 ljudi čine SAD svetskim liderom po broju utamničenih u odnosu na broj stanovnika. To znači, kako tvrdi američko specijalizovano izdanje časopisa za pitanje zatvorenika „California Prison Focus“, da u poznatoj istoriji nijedna država do sada nije držala toliko ljudi u zatvorima. Ukoliko se u obzir uzme i broj onih koji su odslužili zatvorske kazne, dolazi se do broja od 7,3 miliona Amerikanaca koji su u zatvoru ili su već odrobijali svoje kazne, tj. svaki četrdeseti stanovnik Amerike, odnosno svaki dvadeseti punoletni Amerikanac.

U američkim zatvorima nalazi se više ljudi nego u bilo kojoj drugoj državi, čak 500.000 ljudi više nego u Kini, iako ova država ima znatno više stanovnika. Sovjetski GULAG 1930. godine je samo delić savremenog američkog GULAG-a sa početka XXI veka, a o kojem se ćuti. Pri tome, oko pet miliona Amerikanaca izdržava kazne zatvora u kući (najčešće zbog saobraćajnih prekršaja) i oni nisu uzeti u ove statistike. Takođe, ono što je interesantno, kako to ističe Viktor Orel bivši oficir Uprave zatvora Nevada (i autor knjige „Skriveni svet Amerike“, koja je dostupna na portalu „www.victororel.com“, u američkim zatvorima od 100 odsto utamničenih, 57 odsto zatvorenika je zbog konzumiranja droge, tako da su to ljudi duple žrtve. O uslovima života u američkim zatvorima, svedoči Viktor Orel, osnovni problem je prenatrpanost: „U zatvorima SAD-a osnovni problem je prenatrpanost i to 200 puta veća od projektovane. Na primer, oktobra 2007. godine u zatvorima u Kaliforniji nalazilo se 176.000 ljudi, a oni su projektovani da prime samo 83.000.

Danas se u SAD-u bije prava bitka lobističkih korporacija da se u krivični zakon unese još dela za koje slede višegodišnje kazne robije, ali i da se izgradi još 25 federalnih zatvora. Korporacije, jasno je, teže da uvećaju broj zatvorenika i tako steknu skoro besplatnu radnu snagu, tako što nalaze načina da utiču na rad sudova. Veliki odjek u SAD-u imao je događaj u Pensilvaniji iz 2008. godine kada je postalo jasno da je dvoje sudija dobilo novac od vlasnika dva privatna zatvora za maloletnike, da optužene osude na maksimalne kazne zatvora za učinjena dela kako bi dugoročno osigurali radnu snagu. Smatra se, navodi ruski portal „voprosik.net“ da se za mito policajcima i sudijama u SAD-u izdvoji 2,6 milijardi dolara godišnje, kako bi punili zatvore radnom snagom.

Podatak citiranog Viktora Orela, koji je izneo u svojoj knjizi „Skriveni svet Amerike“ je da SAD imaju 5.000 zatvora (federalnog i državnog nivoa) u koje država ulaže godišnje 60 milijardi dolara, a zaradi 300 odsto više. Dalje Orel piše: „Strašno je i pomisliti da danas vlada SAD-a razmišlja o zatvorskoj proizvodnji kao potencijalu idealne buduće države, gde zatvorenici za groš stvaraju bogatstvo za svetske bogataše“.

Američki primer korišćenja rada zatvorenika u interesu privatnog kapitala pokazao se „zaraznim“. Privatni zatvori pojavljuju se i u Velikoj Britaniji, Švedskoj, Estoniji, Australiji, Brazilu. Na primer, u Brazilu privatnici upravljaju sa 17 zatvora u kojima se nalazi tek dva odsto zatvorenih Brazilaca. U Velikoj Britaniji prvi privatni zatvor sa kapacitetom 400 ljudi otvoren je 1992. godine u Jorkširu i u vlasništvu je korporacije G4S, koja je uskoro postala lider zatvoreničkog biznisa u Britaniji. Ova Britanska kompanija (G4S) je kupila američku zatvorsku korporaciju „Wackenhut“ i tako obezbedila vlasništvo nad 25 odsto tržišta zatvorskog biznisa SAD-a. Druga po moći zatvorska korporacija Britanije je „Serco“. Akcije obe kompanije prodaju se na Londonskoj berzi, a krajem maja 2010. kompanija je imala vrednost od 3,67 milijardi funti.

U okviru Evropske unije najviše zatvorenika ima Estonija, a u ovoj državi postoje i privatni zatvori. U Litvaniji nekoliko godina unazad Ministarstvo pravde je razmatralo mogućnost otvaranja privatnih zatvora, kao put izlaska zemlje iz krize. Slične projekte ima Letonija, Bugarska, Mađarska i Češka, ističe Valentin Katasonov i svi tamošnji političari popularišu ideju privatnih zatvora kao spas za posrnulu ekonomiju. Da bi se izašlo iz krize, dakle, rešenje je u punjenju privatnih zatvora kažnjenicima. Možda je to i odgovor zašto su zakoni Unije (koji srpski parlament usvaja olako) predvideli tako mnogo kazni koje se uvek mogu pretvoriti u zatvorske. Sada bi trebalo očekivati da neko od srpskih političara javno predloži „originalnu“ ideju privatizacije državnih zatvora, te osnivanje i novih privatnih, kao rešenje za srpsku ekonomsku  krizu. Ne bi trebalo sumnjati da će za svakog građanina Srbije biti mesta u privatnim zatvorima.

Dobro došli u Evropsku uniju – Uniju zatvorskog kapitalizma!

[/restrictedarea]