Унија затворског капитализма

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Према броју људи у затворима, САД знатно превазилазе остатак држава света

Средином августа 2013. године на светло дана изнети су нови статистички подаци о затвореницима у САД-у и њиховом изнајмљивању за рад у приватним компанијама, што је изазвало жестоке реакције медија и портала у свету, осим наравно евнуховских – „демократских“ српских, који су проценили да је боље о овоме ћутати, будући да су главни јунак ове неславне приче САД. Према броју људи у затворима, САД знатно превазилазе остатак држава света. За последњих 40 година, како кажу званични подаци, број затвореника у овој држави се повећао за 25 пута.

 

НОВО РОПСТВО Иако је, дакле, ропство у САД-у формално укинуто 1865. године, оно је у овој земљи налазило начине да преживи. Благодарећи комерцијализацији затворског система савремени робовласници су добили могућност да тргују не само црнцима. Ништа слично није било чак ни у Стаљиновом СССР-у. Број затвореника у САД-у превазилази и затворене у нацистичкој Немачкој (закључно са логорима). Да је Солжењицин сада жив, он вероватно не би писао књигу о совјетском ГУЛАГ-у, већ о затвореницима у САД-у (само за то не би добио „Нобелову награду“, већ прогон), истиче портал „runa.pro“. Слично размишља и руски доктор економских наука Валентин Катасонов када каже: „У САД-у цвета ‚бизнис‘ трговине радом затвореника. Сваки десети затвореник у САД-у казну издржава у комерцијалним затворима. Године 2010. два приватна затвора зарадила су три милијарде долара. То је новина у животу САД-а и јавно мњење ове државе заслужује истину о томе. У САД-у у приватним затворима казну служи 230.000 људи. У америчкој литератури овај феномен се назива ‚затворско ропство‘, јер се затвореници користе као радна снага“. При томе требало би да се има на уму да зараду од рада затвореника остварују власници затвора – приватници, односно приватник (у зависности колико је власника). Приватизација рада затвореника у САД-у догађа се по два основа: државни затвори своје затворенике изнајмљују компанијама у приватном власништву да раде одређене послове (најчешће које слободни грађани одбијају) и, друго, на основу приватизација затвора, које се претварају у приватне компаније (чак акционарске). Тринаести амандман на Устав САД-а забрањује принудни рад: „Ропство и присиљавање људи на рад, искључујући кажњене за преступе, не треба да постоји у САД.“ Тако се испоставља да је у САД-у затворско ропство у складу са законом, јер кажњеници могу да се користе за присилни рад.

Прва форма издавања затвореника „под најам“ у САД-у се појавила у XIX веку, после Грађанског рата 1861-1865. године као прелазно решење због укидања ропства, јер је настао дефицит радне снаге. Затвореници су углавном постајали бивши робови, које су оптуживали за ситне крађе и смештали у затворе. Потом су те затворенике давали „под аренду“ за бербу памука, изградњу железничких пруга, за рад у рудницима и слично. У држави Џорџији, на пример, током 1870-1910. године 88 одсто затвореника „датих у аренду“ били су црнци, а у Алабами 93 одсто. У Мисисипију до 1972. године постојала је огромна плантажа где су се као радници користили затвореници на основу „аренде“. То наводи неке истраживаче, попут Андреја Миловзорова, да закључе да ропство у САД-у заправо није укинуто, само је променило форму.  Почетком XXI века ова пракса издавања затвореника у најам (аренду) се легализује у 37 држава САД-а, истиче Вики Пелаес у чланку „Затворски бизнис у САД – велики бизнис или нова форма ропства“?

[restrictedarea]

Интересантан је списак корпорација, истиче Вики Пелаес, које користе рад затвореника (најелитније и познатије америчке корпорације: IBM, Boeing, Motorola, Microsoft, AT&T, Wireless, Texas Instrument, Dell, Compaq, Honeywell, Hewlett-Packard, Nortel, Lucent Technologies, 3Com, Intel, Northern Telecom, TWA, Nordstrom’s, Revlon, Macy’s, Pierre Cardin, Target Stores и многе друге). Од 1980. до 1994. године зарада од издавања под аренду затвореника са 392 милиона порасла је на милијарду и 31 милион долара.

 

ФАРМЕ – ЗАТВОРИ Корист од „сарадње“ приватних корпорација и затвора је очигледна: оне плате „аренду“ затвореницима робовима по минималној основи (установљеној од сваке државе коју чине САД), а често и ниже од законског минимума. У посебно тешкој ситуацији налазе се затвореници у неким јужним државама САД-а, где они фактички од укидања ропства у XIX веку до данас раде на плантажама памука. По томе је посебно познат затвор „Ангола“ у држави Луизијана. Затвореници обрађују огромне површине земље на којима се сеје памук, пшеница, соја и кукуруз. Затвореници из овог затвора, у зависности од расе, за тај рад добијају од четири до 20 центи по радном сату. Међутим, затвореницима се оставља само половина зарађеног новца, а другу половину уплаћују на рачун којим може да располаже у моменту ослобађања из затвора. Истине ради требало би рећи да статистика показује да само три одсто затвореника „Анголе“ дочека слободу. Остали, имају или доживотне затворске казне, или због напорног рада рано умиру. У Луизијани постоји још сличних фарми затвора, јер мали број слободних људи хоће да ради у пољопривреди. Слична ситуација је и у суседним државама – Тексасу и Арканзасу.

Друга форма „затворског ропства“ су приватни затвори, који су се у САД-у појавили 1980. године  за време председниковања Роналда Регана. Приватизација затвора у САД-у се потом наставила за време председниковања Џорџа Буша Старијег и Била Клинтона. Прва приватизација државног затвора у Тенесију догодила се у фебруару 1983. године. Према подацима цитиране Вики Пелаес, у САД-у је 2008. године у 27 држава било 100 приватних затвора у којима је робијало 62.000 људи. Другим речима, са приватизацијом затвора у САД-у повећава се и број затвореника.

Приватни затвори по новој пракси закључују дугорочне концесионе уговоре са државом о управљању затворима. При томе, приватни затвори добијају од државе за сваког затвореника одређена средства. Плаћање рада затвореника одређује сама управа приватног затвора и много је мања од оне на основу  „аренде затвореника“ (прва форма затворског ропства). Уобичајена је пракса била да се рад затвореника из приватних затвора плаћа 17 центи по сату, док за најквалификованији рад плаћају и до 50 центи (у државним затворима рад се плаћа више од два до 2,5 долара за сат рада. Иако се, дакле, државни затвори издржавају о трошку државе и они дају затворенике „под аренду“, а кукање управника затвора да државни затвори оптерећују буџет државе је само изговор за њихову приватизацију). У приватним затворима, за разлику од цивилних компанија, нема пауза, синдиката, одмора и лечења. Као „стимуланс“ за рад „затворских робова“ користи се само скраћивање дужине казне, односно систем казни који омогућава Управи приватног затвора да продужи затвор до краја живота затвореника.

Због тога нову политику у области затвора аналитичари називају „затворска индустрија САД“, јер омогућава приватним корпорацијама изузетно јефтину радну снагу, а формира се и „затворско-производни комплекс“, који је заузео запажено место у производњи робе и услуга у САД-у. Тренутно „затворско-производни комплекс“ производи 100 одсто војне опреме за армију САД-а (опасачи, идентификационе карте, кошуље, доњи веш, војничка одела, ранчеви…) Такође затворски комплекс снабдева тржиште САД-а са 98 одсто монтажних инструмената, 46 одсто жилета, 36 делова за компјутере, 30 одсто микрофона, мегафона и 21 одсто намештаја, опреме за авионе и медицинске инструменте, као и друге робе. У раду Вики Пелаесе читамо: „Тамничка индустрија је једна од најбрже растућих, а њени инвеститори се налазе на Волстриту“. Иста ауторка наводи да ова индустрија има сопствени ланац трговина, изложби, сајтова и интернет каталога.

Тако се долази до закључка да је раст броја затвореника у САД-у повезан са повећањем профита акционара и власника приватних затвора, и са њима повезаног производног комплекса. Сада Американци размишљају да овај свој проналазак пренесу и у друге демократске земље света. О томе Вики Пелаес пише: „Благодарећи затворском раду САД су постале привлачно место за инвестиције у производњу. У Мексику је, близу границе, постојао акционарски производни погон, који је производњу пренео у затвор ‚Сент Квентин‘ (Калифорнија). У Тексасу је из једне фабрике отпуштено 150 радника, а производња пренета у приватни затвор ‚Локхарт‘, где се ради и за IBM и ‚Compaq‘. Члан већа држава из Орегона недавно је замолио корпорацију ‚Најк‘ да врати производњу из Индонезије у Орегон, казавши да ‚тамо неће бити проблема са транспортом, а нудимо и јефтину радну снагу из затвора‘.“ Амерички бизнис је осетио да коришћење „затворских робова“ представља „златну жилу“. Такође, америчке корпорације су проникле у систем „пуњења“ затвора и раде све да таквих буде што више. Чак се говори и о својеврсном лобију у којем учествују полицајци, судије, адвокати, политичари и корпорације. Управо податак да број затвореника у САД-у брзо расте сведочи да успостављени систем пуњења затвора функционише. Ево шта тим поводом каже Вики Пелаеса: „Давање затвореника у аренду провоцира слање људи у затворе. Затвори зависе од профита. Акционари који зарађују новац радом утамничених лобирају да оптужени добију што дуже временске казне затвора, како би обезбедили радну снагу“. Другим речима систем храни сам себе.

Године 1972. у САД-у је било мање од 300.000 затвореника, 1990. милион, а 2012. 2,3 милиона затвореника. Уколико се погледа број затвореника по државама долази се до следећих података: прво, у САД-у се налази 25 одсто свих затвореника света (удео САД-а у светском становништву је пет одсто). Број од 754 затвореника на 100.000 људи чине САД светским лидером по броју утамничених у односу на број становника. То значи, како тврди америчко специјализовано издање часописа за питање затвореника „California Prison Focus“, да у познатој историји ниједна држава до сада није држала толико људи у затворима. Уколико се у обзир узме и број оних који су одслужили затворске казне, долази се до броја од 7,3 милиона Американаца који су у затвору или су већ одробијали своје казне, тј. сваки четрдесети становник Америке, односно сваки двадесети пунолетни Американац.

У америчким затворима налази се више људи него у било којој другој држави, чак 500.000 људи више него у Кини, иако ова држава има знатно више становника. Совјетски ГУЛАГ 1930. године је само делић савременог америчког ГУЛАГ-а са почетка XXI века, а о којем се ћути. При томе, око пет милиона Американаца издржава казне затвора у кући (најчешће због саобраћајних прекршаја) и они нису узети у ове статистике. Такође, оно што је интересантно, како то истиче Виктор Орел бивши официр Управе затвора Невада (и аутор књиге „Скривени свет Америке“, која је доступна на порталу „www.victororel.com“, у америчким затворима од 100 одсто утамничених, 57 одсто затвореника је због конзумирања дроге, тако да су то људи дупле жртве. О условима живота у америчким затворима, сведочи Виктор Орел, основни проблем је пренатрпаност: „У затворима САД-а основни проблем је пренатрпаност и то 200 пута већа од пројектоване. На пример, октобра 2007. године у затворима у Калифорнији налазило се 176.000 људи, а они су пројектовани да приме само 83.000.

Данас се у САД-у бије права битка лобистичких корпорација да се у кривични закон унесе још дела за које следе вишегодишње казне робије, али и да се изгради још 25 федералних затвора. Корпорације, јасно је, теже да увећају број затвореника и тако стекну скоро бесплатну радну снагу, тако што налазе начина да утичу на рад судова. Велики одјек у САД-у имао је догађај у Пенсилванији из 2008. године када је постало јасно да је двоје судија добило новац од власника два приватна затвора за малолетнике, да оптужене осуде на максималне казне затвора за учињена дела како би дугорочно осигурали радну снагу. Сматра се, наводи руски портал „voprosik.net“ да се за мито полицајцима и судијама у САД-у издвоји 2,6 милијарди долара годишње, како би пунили затворе радном снагом.

Податак цитираног Виктора Орела, који је изнео у својој књизи „Скривени свет Америке“ је да САД имају 5.000 затвора (федералног и државног нивоа) у које држава улаже годишње 60 милијарди долара, а заради 300 одсто више. Даље Орел пише: „Страшно је и помислити да данас влада САД-а размишља о затворској производњи као потенцијалу идеалне будуће државе, где затвореници за грош стварају богатство за светске богаташе“.

Амерички пример коришћења рада затвореника у интересу приватног капитала показао се „заразним“. Приватни затвори појављују се и у Великој Британији, Шведској, Естонији, Аустралији, Бразилу. На пример, у Бразилу приватници управљају са 17 затвора у којима се налази тек два одсто затворених Бразилаца. У Великој Британији први приватни затвор са капацитетом 400 људи отворен је 1992. године у Јоркширу и у власништву је корпорације G4S, која је ускоро постала лидер затвореничког бизниса у Британији. Ова Британска компанија (G4S) је купила америчку затворску корпорацију „Wackenhut“ и тако обезбедила власништво над 25 одсто тржишта затворског бизниса САД-а. Друга по моћи затворска корпорација Британије је „Serco“. Акције обе компаније продају се на Лондонској берзи, а крајем маја 2010. компанија је имала вредност од 3,67 милијарди фунти.

У оквиру Европске уније највише затвореника има Естонија, а у овој држави постоје и приватни затвори. У Литванији неколико година уназад Министарство правде је разматрало могућност отварања приватних затвора, као пут изласка земље из кризе. Сличне пројекте има Летонија, Бугарска, Мађарска и Чешка, истиче Валентин Катасонов и сви тамошњи политичари популаришу идеју приватних затвора као спас за посрнулу економију. Да би се изашло из кризе, дакле, решење је у пуњењу приватних затвора кажњеницима. Можда је то и одговор зашто су закони Уније (који српски парламент усваја олако) предвидели тако много казни које се увек могу претворити у затворске. Сада би требало очекивати да неко од српских политичара јавно предложи „оригиналну“ идеју приватизације државних затвора, те оснивање и нових приватних, као решење за српску економску  кризу. Не би требало сумњати да ће за сваког грађанина Србије бити места у приватним затворима.

Добро дошли у Европску унију – Унију затворског капитализма!

[/restrictedarea]