U znaku neizvesnosti

Na početku pozorišne sezone u Beogradu

Piše RAŠKO V. JOVANOVIĆ

Osim Narodnog, nijedno dotirano beogradsko pozorište nije objavilo svoj repertoarski plan za nastupajuću sezonu zbog nedovoljnog finansiranja od strane gradske vlasti

Trebalo je da poprilično zađemo u septembar, pa da beogradska pozorišta, i to ne sva, ponovo otvore svoja vrata. Dabome, i ove godine jedino je pozorište „Slavija“ izuzetak dostojan poštovanja: ono je, kao i obično, počelo prikazivati predstave 1. septembra. Kako smo već u više mahova ukazivali, dotirani teatri glavnoga grada, po pravilu, poslednjih desetak i više godina sezonu su počinjali prvih dana meseca oktobra i na taj način skraćivali pozorišnu sezonu za čitavih trideset dana.

SAMO VRUĆINE NISU ISKLJUČENE Umesto da potraje deset meseci, pozorišna sezona u Beogradu traje devet. Za takvo „rešenje“ iznalazila su se različita opravdanja počev od toga da veći deo meseca septembra može da ima vruće dane, ali se isticao i „argument“ kako ne valja da beogradska pozorišta svojim predstavama konkurišu „Bitefu“, koji se tradicionalno priređuje početkom jeseni. Naravno, vrućine u septembru nisu isključene, ali topli dani i večeri ne mogu biti prepreka prikazivanju predstava s obzirom na to da znamo da skoro sve dvorane raspolažu odgovarajućim klima uređajima.

Kada je reč o konkurisanju „Bitefu“, mišljenja smo da je situacija obratna: međunarodni festival novih tendencija konkuriše predstavama beogradskih pozorišta. Ako znamo da festivalski program već godinama okuplja jedan tanak sloj određenog dela beogradske pozorišne publike, onda je izvesno da istinske konkurencije sa strane nekoliko teatara glavnoga grada (ili obratno) u suštini i ne može biti!

Međutim, ako odemo u nešto dalju prošlost, činjenica je da su se u beogradskom Narodnom pozorištu još od prve decenije prošloga veka glumci okupljali obično oko 19. avgusta, na dan Preobraženja, da bi potom desetak dana radili na obnavljanju predstava ili na pripremama premijera, s tim što bi predstave počele redovno da se prikazuju prvih dana septembra meseca. U svakom slučaju, trebalo bi tu praksu revitalizovati i u dotiranim pozorištima. Ako septembra počinju da rade škole, ako se tada okupljaju i studenti (istina zbog ispita, a ne zbog predavanja!), ne vidim da objektivno postoje stvarni razlozi da se već od prvih dana toga meseca ne počnu podizati zavese u svim beogradskim pozorišnim dvoranama, a ne samo u privatnom pozorištu „Slavija“.

Kao što je poznato, u svetu, naročito u Evropi, sezone se otvaraju premijerama ili gala predstavama. To se u Beogradu, po pravilu, ne dešava. Ovog septembra izvedene su premijere samo u nedotiranim, odnosno malo dotiranim pozorištima. Na sceni Ustanove kulture Gradske opštine Stari grad „Parobrod“ prikazana je premijera drame „U samoći pamučnih polja“ koju je napisao Bernar-Mari Koltes, a režirao Stevan Bodroža. I pozorište „Slavija“ premijerno je izvelo predstavu „Karamazovi – sablasni eros“ po dramatizaciji romana Dostojevskog, koju je načinio Milisav Milenković, a adaptirao i režirao Vladimir Lazić. I to će, što se premijernih novosti tiče, sva je prilika, biti sve u mesecu septembru. Šta će biti posle – ne znamo: nastupajuća sezona u znaku je neizvesnosti, jer nijedno beogradsko pozorište, osim Narodnog pozorišta, nije objavilo repertoarski plan. Poznati su samo naslovi komada koji su počeli da se pripremaju, i to u „Ateljeu 212“ („Sveti Georgije ubiva aždahu“ Dušana Kovačevića) i u Beogradskom dramskom pozorištu („Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihajlovića). Takođe, još krajem prošle sezone, u Pozorištu na Terazijama počele su probe mjuzikla po Sterijinom delu „Ženidba i udadba“.

[restrictedarea]

TEKOVINE ŽUTOMISLEĆIH KADROVA Početak sezone ponovo je pokrenuo razmišljanja i razgovore o Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Naime, sasvim opravdano postavlja se pitanje ne samo naziva, nego i opstanka toga pozorišta. Zašto i dalje nazivati ovo beogradsko pozorište „jugoslovenskim“, kad ono to odavno nije? I pre nestanka SFR Jugoslavije ono to nije bilo, budući da su najveći deo njegovog ansambla činili srpski glumci, a o poslednjoj deceniji prošlog stoleća ne bi trebalo ni govoriti. Danas taj naziv, pored toga što je uistinu anahronizam, ne odgovara ni stvarnoj situaciji, budući da se za to pozorište ni po sastavu ansambla, niti po repertoaru ne može reći da je „jugoslovensko“, bez obzira na to što je pod tim nazivom učlanjeno u asocijaciju evropskih pozorišta. Posle neslavne prošle sezone sa samo dve-tri premijere, u tom pozorištu, postavilo se i pitanje njegovog opstanka, naročito zbog činjenice da će i ove sezone izostati sredstva za opremu novih predstava, koja je inače ranijih godina obezbeđivao osnivač, što će reći Skupština Beograda, od koje se može nešto i očekivati tek kada se promeni gradska vlada i sa vlasti odu „žutomisleći“ kadrovi, pa i Katarina Živanović, sekretar za kulturu, koja pred mikrofonom „Radio-Beograda“ za sebe govori kako je dragoceno iskustvo za uspešno (!) vođenje poslova u kulturi stekla radeći osam godina u nekakvom institutu. Da je bila iskrena ona bi rekla da je u vođenju poslova u oblasti kulture veoma uspešna, valjda zato što radi po instrukcijama Gorice Mojović! No, bez obzira na to, neosporna je istina da su sadašnje žute gradske vlasti svojim postupcima ostavile takve posledice za koje se može jedino reći – „dogodilo se, ne ponovilo se!“ Beogradskim pozorištima ne dodeljuju se sredstva za opremanje novih predstava pod izgovorom da je to nemogućno „zbog opšte ekonomske krize“. Na taj način su teatri glavnoga grada dovedeni do ivice finansijskog kolapsa. Vredi se podsetiti i kako su gradske vlasti postavljale rukovodioce pojedinih umetničkih ansambala. U tom pogledu karakterističan je slučaj Kokana Mladenovića, koga je gradonačelnik Dragan Đilas postavio za upravnika „Ateljea 212“ i uporno branio sve dok glumci tog pozorišta nisu uspeli da ga neprestanim zahtevima i štrajkom oteraju iz ovog teatra. Uopšte, vladavina „žutih“ bila je dobra i korisna samo za one pozorišne umetnike – reditelje i glumce, koji su u predizbornoj kampanji, na promociji Demokratske stranke stajali iza Borisa Tadića na tribini podignutoj na Trgu republike u Beogradu.

HOĆE LI PREMIJERA BITI? Ima više ideja o tome kako razrešiti problem JDP-a, koji je evidentan i akutan uprkos tome što je taj teatar, zajedno sa „Ateljeom 212“, izdejstvovao status nacionalne institucije (!), s tim što je u Ministarstvu kulture, koliko znamo, tada rečeno da to u ovom slučaju ne znači i finansiranje. Na raznim mestima govori se, istina poluglasno i nezvanično, da bi najbolje rešenje bilo da se sadašnji ansambl JDP-a, koji, koliko znamo, danas broji svega nekih dvadesetak članova, pripoji Drami Narodnog pozorišta, koja ima sedamdeset glumaca. U tom slučaju bi se u sadašnjoj zgradi JDP-a, koja se nalazi na mestu nekadašnje Scene na Vračaru Narodnog pozorišta, izvodile dramske predstave, dok bi se na Velikoj sceni u Narodnom pozorištu na Trgu republike prikazivali operski i baletski spektakli, a na sceni „Raša Plaović“ izvodio bi se i nadalje dramski repertoar. Izgleda nam da sa gledišta racionalnosti poslovanja taj predlog najviše odgovara rešenju aktuelne situacije. S obzirom na to da zasad, posle više pokušaja, nije i niti će skoro biti u izgledu izgradnja operske zgrade, takvo rešenje predstavlja i jedinu mogućnost. Svakako da će ovo rešenje izazvati otpore i negodovanja, osobito tzv. jugonostalgičara, ali, kako stvari danas stoje, ono je neminovno.

Inače, Jugoslovensko dramsko pozorište, „Atelje 212“, Malo pozorište „Duško Radović“, Pozorište lutaka „Pinokio“ i Pozorište „Puž“ su beogradska dotirana pozorišta koja su počela sezonu 14, odnosno 15. septembra. U skladu sa dosadašnjom praksom, na koju smo već ukazali, počelo se sve samim reprizama, bez i jedne premijere i uz nepoznanicu, jer neprestano lebdi pitanje – hoće li, sem dva-tri najavljena naslova, premijera uopšte i biti? Postavlja se i pitanje, baš zato što je reč o domaćim komadima prikazivanim pre tridesetak i više godina, zašto nije uzeto u obzir neko novo dramsko delo naših autora, kada znamo da ima na desetine ostvarenja nagrađivanih ili svrstavanih u najuže izbore na različitim konkursima za dramske tekstove? Svake godine dodeljuju se nagrade za dramske tekstove na konkursima Udruženja dramskih pisaca Srbije (nagrada „Branislav Nušić“), nagrada za domaći dramski tekst „Sterijinog pozorja“, konkurs za tekst sa savremenom temom asocijacije „Artefakt“ itd. Da se razumemo. Nemamo ništa protiv dva navedena odabrana naslova, ali se moramo upitati zašto nisu uzeti u obzir novi tekstovi te dvojice autora. Znamo da je Dušan Kovačević jedan svoj novi tekst namenio Narodnom pozorištu, ali posle promene upravnika u tom teatru od toga nema i sva je prilika neće biti ništa. Možda je bilo celishodnije izvesti taj tekst, nego u „Ateljeu 212“ obnavljati režiju Ljubomira Draškića Kovačevićevog komada „Sveti Georgije ubiva aždahu“? Takođe, znamo da je Dragoslav Mihailović svoje novo delo već nudio nekim pozorištima, te bi svakako bilo zanimljivo da ga vidimo na sceni. No, repertoarska politika u našim pozorištima, ukoliko je uopšte i ima, vodi se od slučaja do slučaja, i uglavnom zavisi od ponuda reditelja.

Ono što u našim pozorištima permanentno izostaje, kad je reč o izboru komada za prikazivanje, svakako je anketiranje gledalaca, odnosno uvid u ono šta najviše zanima publiku. Koliko nam je poznato, u Beogradu gotovo da nije bilo ozbiljnijeg anketiranja publike. U tim anketama, koje sprovode mnoga evropska pozorišta, ima bezbroj pitanja, počev od onih što se odnose na vreme početka predstava, pa do onih o pogodnostima za parkiranje automobila prilikom dolaska u pozorište, ali najvažnija se odnose na repertoar i među njima je jedno od ključnih – koja bi dela redovni posetioci voleli da gledaju na pozornici. Međutim, na to pitanje sastavljači repertoara u našim pozorištima sami daju odgovore – subjektivnim pretpostavkama da bi ovo ili ono delo, koje najčešće navode na osnovu vlastitog „bogatog iskustva“, naišlo na dobar prijem publike. Zato je pretežna situacija, što se repertoara beogradskih pozorišta tiče, takva da svi, u nastojanju da okupe što veći broj gledalaca, igraju sve! Zaista, minimalne su razlike između repertoara dotiranih pozorišta u Beogradu tako da se o programskim karakteristikama, a tako i o repertoarskom profilu ili o nekakvim specifičnostima svakog od njih teško može i govoriti! Naravno ima izuzetaka kao što su „Bitef-teatar“ ili Pozorište na Terazijama, ili Dečje pozorište „Boško Buha“, ali to su malobrojni primeri.

PROGRAM NARODNOG POZORIŠTA – JEDINA CELOVITA INFORMACIJA Najzad, mada je možda trebalo početi primerom Narodnog pozorišta u Beogradu, koje je jedino objavilo svoj repertoar za nastupajuću sezonu, najstariji beogradski teatar nije ostavio svoje gledaoce nimalo u neizvesnosti i ponudio im kompletan program predstava koje će se pripremati za izvođenje na Velikoj sceni i na sceni „Raša Plaović“. Zasnovan na permanentnom nastojanju nacionalnog teatra da izvodi dela proverene književne vrednosti nastala u srpskoj i svetskim književnostima tokom svih epoha, počev od klasike, pa do postmoderne, ovaj program, koji je načinio i predložio Spasoje Ž. Milovanović, direktor Drame, zaslužuje puno priznanje i pohvale zato što je, uz primenu strogih estetskih kriterijuma, obuhvatio više dela koja se dosad nisu prikazivala na našoj sceni, ali i predvideo obeležavanje stogodišnjice Prvoga svetskoga rata i stopedesetogodišnjice rođenja Branislava Đ. Nušića, koji je većinu svojih dela napisao da se izvedu u Narodnom pozorištu, čiji su ga pojedini glumci, svojim pojavama, gestovima, načinom govora, držanjem i ponašanjem kako na sceni, tako i u običnom životu, ne jednom inspirisali da stvori nezaboravne dramske i komedijske likove. Za obeležavanje godišnjice Prvoga svetskoga rata, za koji se sada, u zemljama kao što su Austrija, Nemačka i Mađarska gde su Srbi, kao građani drugoga reda, bili ugnjetavani i proganjani, mnogi pripremaju da neosnovano i bez stvarnih dokaza optuže Srbiju da ga je izazvala, odabrana je dramatizacija „Srpske trilogije“ Stevana Jakovljevića, što se samo može podržati. Isto tako, Nušićev jubilej obeležiće se izvođenjem njegovog komada u tri čina „Knjiga druga“, koji je napisao za vreme dok je bio upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, na čijoj sceni je prvi put i prikazan 1927. godine, i to u piščevoj režiji. U Narodnom pozorištu u Beogradu to se delo dosad nije izvodilo. Ipak, Nušićeva „Knjiga druga“ nije se prikazivala samo u Sarajevu, već i u Beogradu. Obično se misli da se u okupiranoj Srbiji, za vreme Drugoga svetskoga rata, nisu prikazivala Nušićeva dela, zato što su se okupacijske vlasti plašile neželjenog reagovanja publike. Međutim, u Beogradu, na sceni Srpskog savremenog pozorišta, 23. avgusta 1942, prikazana je premijera „Knjige druge“, u režiji Jovana Petrovića, koji je nastupio i kao interpret jednog od glavnih likova u delu – Ivana Ivanovića. Reč je o privatnom pozorištu, čiji je vlasnik bio Vladan Sotirović, pozorišni kritičar lista „Novo vreme“. To pozorište delovalo je u veoma kratkom periodu 1942. godine (od avgusta do novembra) i „Knjigu drugu“ prikazalo je samo tri puta. Zbog toga je dobro i umesno što će se upravo ova zanimljiva Nušićeva drama pripremiti i izvesti u čast jubileja velikana srpske dramske književnosti – u njegovom Narodnom pozorištu u Beogradu.

Program Narodnog pozorišta u Beogradu – jedina je celovita informacija o nastupajućoj sezoni i mogućno je i verovati da će se ostvariti, budući da naš nacionalni teatar finansira Ministarstvo kulture Srbije. Kako ostala beogradska pozorišta izdržava gradska vlada – sve je u znaku neizvesnosti i u sferi pretpostavljanja.

[/restrictedarea]