Svetlost se otela podrumskoj tami

Piše Nevenka Stojčević

Gordana Naumović, profesor ruskog jezika iz Beograda i pobednica „Puškinovog konkursa“ na kojem su učestvovali profesori 144 fakulteta iz celog sveta, živi u podrumskom prostoru u koji je useljena pre 32 godine, i gde do danas, sa najbližim komšijama – mačkama i pacovima, tegobno živi pod oznakom „BU“, koja pak ne znači da je ona profesor Beogradskog univerziteta, već da je bespravno useljen stanar

Gordana Naumović, profesor ruskog jezika iz Beograda, juče je (5. septembar), o trošku Ambasade Rusije u Beogradu, odletela za Moskvu, gde će biti proglašena pobednikom Puškinovog konkursa na kojem su učestvovali profesori 144 fakulteta iz celog sveta. U nebeske visine Gordana se vinula iz podrumskog prostora u koji je useljena pre 32 godine, i gde do danas, sa najbližim komšijama – mačkama i pacovima, tegobno živi pod oznakom „BU“, koja pak ne znači da je ona profesor Beogradskog univerziteta koji naukom Srbiju na najlepši način predstavlja svetu, nego bespravno useljen stanar koji svakoga časa, silom zakona i „humanosti“, može da bude izbačen i iz podruma novobeogradske višespratnice.

Zašto, pitali smo prof. Naumović, prisećajući se onako više u sebi, kako je jednom zapisao novinar i pesnik Risto Kubura: „Svetlo je u našem narodu u najdubljoj tami.“

„Ne umem da odgovorim zašto, osim da je i moj ‘slučaj’ samo deo iracionalnosti koje našu prelepu i napaćenu Srbiju vode u moralni sunovrat. Evo, iznela sam sve ove fascikle sa 137 dokumenata, da bih vam pokazala kome sam se sve, i po koliko puta, tokom 32 godine otkako sam useljena u ovaj podrum obraćala sa molbom za pomoć. Među prvima su, svakako, ministri prosvete koji su se smenjivali, i od kojih nikada nisam dobila odgovor, da bi mi letos, prvi put posle mnogo upućenih pisama, upravo smenjeni ministar Žarko Obradović objasnio kako ja uopšte nisam u nadležnosti Ministarstva prosvete“, priča Gordana.

DINAR PO UDŽBENIKU Njenog problema jednako su se odricali i svi protekli i sadašnji gradonačelnici i predsednici opština, od kojih je samo tražila da ostvari pravo na otkup makar i ovog podrumskog prostora, kada već posle 36 godina radnog staža nije mogla da dobije ni poslednji stan solidarnosti dodeljen u Beogradu.

„To osećanje da ste u životu uradili nešto za svoju otadžbinu, i da su to prepoznali i u mnogim drugim državama, a vaš resorni ministar to ignoriše kao potpuno nevažno, užasno boli. Ili smo mi kao nacija predodređeni da, eventualno, nešto postignemo isključivo u sportu i estradi, znači daleko od prestižnih društvenih delatnosti kao što su obrazovanje i kultura“, pita se naša sagovornica.

[restrictedarea]

I zato se drznula da ponovo piše ministru Obradoviću, kako bi saznala u čijoj je to ona nadležnosti ako ne Ministarstva prosvete.

„ U 36 godina profesorskog staža sam od međunarodne organizacije profesora ruskog jezika 2010. godine proglašena za najboljeg u Srbiji. Jer u vreme kada su mladim ljudima nameće opsednutost idealima potrošačkog društva i u to ime ubijaju obrazovanje i duhovnost, i kada đaci masovno beže sa nastave, moji učenici osvajaju prva mesta na svetskim prvenstvima, prve nagrade za učeničke projekte na ruskom jeziku. U eri nehumanosti 30 godina radim sa Domom u Zvečanskoj ulici pomažući decu na visokim školama da ih završe. Ne pomažem im da nauče samo ruski, nego i hemiju, ekonomiku, kulinarstvo, učim s njima sve i razgovaram s njima o svemu što ih interesuje. A imamo o mnogo čemu da pričamo, jer neki od njih, na primer, ne znaju kada je reč o geografskim pojmovima ‘Mađarska’ i ‘Budimpešta’ – šta je tu država, a šta grad. I sada jedan ministar prosvete, koji zna da sam dobila na desetine stranih nagrada (ruske, španske, nemačke,mađarske, ukrajinske, kineske i druge) meni kaže – ko si, bre, ti, i šta hoćeš. Njemu i svima ostalima moram da kažem da sam u ovoj podrumskoj rupi napisala 10 udžbenika ruskog jezika u kojima su čak i fotografije moje delo. ‘Zavod za udžbenike’ ih samo odštampa, a meni odnedavno daje pet dinara od prodatog primerka. Dosad sam dobijala jedan dinar, za knjigu koju radim tri i po godine, priča profesorka, ne skrivajući ogorčenje, ali i veru u ispravnost onoga što čini“.

PUT KOJIM SE REĐE IDE „Ponos i dostojanstvo skupo koštaju čoveka, ali sam u svakom smislu, i u ličnom i u profesionalnom životu, izabrala  ‘put kojim se ređe ide’. A onda sam čak tri puta operisana od karcinoma i preživela užas hemoterapije i svih ostalih vrsta lečenja, ali sam istovremeno dočekala da moja ćerka završi fakultet, da kolege iz celog sveta traže moje udžbenike ruskog jezika, da me Filološki fakultet i Dom u Zvečanskoj nominuju za ‘Svetosavsku nagradu’ na republičkom nivou, da me patrijarh svekrimski poziva da mi da blagoslov zbog filma koji su snimili moji studenti, da postanem laureat ‘Puškinovog konkursa’. Znači, ostaje mi još jedino ‘Lomonosov’’ kao vrhunski dokaz znanja ruskog jezika“, poručuje Gordana Naumović.

Profesorka u stručnom usavršavanju i visokoj profesionalnosti u poslu nikada nije imala problem. Imala je samo muku da to dokaže direktoru Ugostiteljsko-turističke škole Milijanku Portiću, koji je za razliku od nje i mnogih drugih posvećenika nauke u sedam godina završio fakultet, magistarski i doktorski  rad, u međuvremenu napisao nekoliko knjiga i postao docent na više fakulteta gde predaje devet predmeta. Sada ga međutim njegov bivši student optužuje za krađu intelektualne svojine, i tvrdi kako je on pisao knjige i radove ovog plodnog autora.

„Nažalost, od tog čoveka su zavisili moja profesionalna sudbina i status, jer kad god bih se izvan škole nekome obratila, odmah bi bila upozorena da se mimo gospodina Portića ne može učiniti ništa. A on je zaista bio toliko moćan da je menjao čak i odredbe Pravilnika o dodeli stanova samo da ne dobijem svoje mesto pod suncem. I bila sam jedini profesor koji nije dobio propisanu nagradu za 30 godina pedagoškog rada u školi, sve dok ga na to posle tri godine suđenja nije naterao zakon, a novac skinut sa računa škole. Posle toga, nada mnom su u Zavodu za mentalno zdravlje tri meseca vršili eksperimente kako bih pobila njegove tvrdnje da nisam normalna, a proces oko stana se vodi već punih devet godina, čini mi se – bez mogućnosti da se okonča. Moram da se upitam da li to Portićeve besplatne večere u hotelu ‘Palas’ i kutije zapakovanih kolača potom imaju neviđenu moć?“, kaže Gordana Naumović.

Naša sagovornica koja je doživela da je komšije sa prezrenjem i pogleda skrivenih iza zavesa posmatraju i imenuju kao „onu dole“, danas je međutim sigurna u svoje izbore, u kojima je nekad bivalo i većih nevolja (ona je i kao samohrana majka vanbračnog deteta pre mnogo godina šikanirana od „visokomoralnih“ stanara ove zgrade), od prebivališta u podrumu u kojem ima pomenuti status „BU“. Zbog toga i kaže:

„Hvala Bogu što mi je dao snage da izdržim sve kazne svog izbora! Nekad pomislim – da nisam bila na tako velikim iskušenjima, možda nikada i ne bih doživela Njegovu milost“, poručuje prof. Gordana Naumović.

GROB VRANGELA

Autonomna oblast Krim, uz punu podršku Ruske Federacije, na Jalti je meni i mojim studentima sa „Singidunuma“ dodelila prvu nagradu za film o monumentalnim beogradskim zdanjima (zgrada Vlade u Nemanjinoj, prvi studentski dom „Lola“, stepenište, Istorijski muzej i Crkva Ružica na Kalemegdanu, Muzej automobila u Majke Jevrosime, Glavna pošta, hotel na Avali, Ruska crkva na Tašmajdanu i stotine drugih objekata), koje su podigli 70.000 emigranata iz carske Rusije. Čak smo snimili i grob Vrangela u Ruskoj crkvi koji je za beloarmejce bio isto što i Lenjin za crvenoarmejce, o čemu studenti ništa nisu znali. A onda smo prošle godine opet osvojili prvu nagradu na međunarodnom takmičenju sa filmom „Napoleonovi ratovi u Rusiji 200 godina od Borodinske bitke“, koji je izazvao ogromno oduševljenje iskazanom ljubavlju Srbije prema Rusiji, navodi profesorka Naumović.

[/restrictedarea]