STRAH OD VUČIĆA

Piše Nikola Vrzić

Očigledno uplašeni da će izgubiti političke i poslovne pozicije od kojih su koristi imali samo oni sami, a Srbija samo štete, bivši američki miljenici udružuju se protiv novog američkog miljenika. Da li će najavljeno recikliranje Demokratske stranke sopstvenim otpacima – iz LDP-a, nove stranke Zorana Živkovića („Nove stranke“), nove stranke Dušana Petrovića…  predstavljati ozbiljnu pretnju aktuelnoj vlasti ili je reč o projektu za koji bi ponajbolje bilo, što se naše Srbije tiče, da ostane na đubrištu njihovih neuspelih političkih projekata?

Aleksandar Vučić, predsednik Srpske napredne stranke, u utorak popodne nadmoćno se podsmehnuo. „Ako im bude nedostajalo ljudi, možemo i da im pomognemo“, odgovorio je na pretnju da će Demokratska stranka organizovati ulične proteste ako njen predsednik, Dragan Đilas, glasovima odbornika Skupštine Beograda bude smenjen s mesta gradonačelnika, pri čemu demokrate nisu ni pokušale da objasne šta je to, tačno, loše, nelegitimno ili nedemokratsko u mogućnosti da Đilas sa vlasti ode onako kako je na nju i došao, dakle, glasovima gradskih odbornika.

 

ČEDINA INICIJATIVA E sad. Ako Vučić i ima valjanih razloga za nadmoćan osmeh koji izaziva pretpostavka da bi (eventualni) ulični protesti mogli da se obiju o glavu njihovim organizatorima – jer postoji osnovana sumnja da bi mali broj okupljenih prođilasovskih demonstranata samo razotkrio nemoć organizatora demonstracija, potvrđujući da je Đilasu zaista došlo vreme da ode – mogu li jednaku bezbrižnu opuštenost kod Vučića da izazovu one kudikamo ozbiljnije najave ovih demonstranata u pokušaju, da će se protiv njega okupiti u front koji bi trebalo da bude upadljivo sličan nekadašnjem DOS-u? Uglavnom da, mogu (da izazovu onu bezbrižnu opuštenost), uglavnom zato što nema Slobodana Miloševića i još više zato što nema američkih dolara kojima bi ovaj dosoliki projekat bio podržan. Ali, stvar nije baš toliko jednostavna.

Priču o objedinjavanju opozicije – onog njenog dela koji sebe voli da naziva proevropskom i demokratskom kako bi prikrio šta je Srbiji zapravo uradio – pokrenuo je javno, preko „Danasa“, vlasnik Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović. Zazvučao je kao da je u panici, a pokazaćemo da razloga za uznemirenost zaista i ima: „Sutra ne postoji, sve mora danas da se uradi. Odgovori moraju biti utvrđeni pre potpunog trovanja političkog života zemlje, koje očekujem posle smene Dragana Đilasa u Beogradu. Smena Đilasa je uvod u otvorenu izbornu kampanju. Pre te lavine, koja će se svima srušiti na glavu, mi moramo biti u novoj poziciji… Spreman sam da razgovaram sa svima koji sada reaguju… Nema nikakvih ličnih prepreka s moje strane za dogovor sa DS-om, ali i sa onima s kojima se nekada sarađivalo, poput LSV (Nenada Čanka), Dušana Petrovića, Zorana Živkovića. Uputiću poziv tim strankama i pojedincima za razgovor.“ Na ovaj Jovanovićev otvoreni poziv svi prozvani odreagovali su (obazrivim) odobravanjem, a svakako najvažnija među reakcijama bila je reakcija Demokratske stranke, čije je uže Predsedništvo u ponedeljak „donelo odluku da intenzivira odnose sa opozicionim strankama, a posebno sa Liberalno-demokratskom“.

[restrictedarea]

Uzgred budi rečeno, začeci ovog recikliranja Demokratske stranke sopstvenim otpacima kojem sada prisustvujemo, i inicijativa koju je Č. Jovanović u tom poduhvatu preuzeo iako nije najveći među potencijalnim partnerima, pokazali su da lider LDP-a poseduje kudikamo istančaniji politički njuh od prvog među žutim demokratama, Dragana Đilasa koji je, izostankom sopstvene inicijative, sada nateran u nelagodnu poziciju Jovanovićevog sledbenika. Kako je, s obzirom na nesrazmeru u veličini partija koje njih dvojica predvode (premda Đilas ozbiljno radi na nivelisanju ove nesrazmere), takva situacija poprilično neprirodna, eto zametka potencijalnog rivalstva među predvodnicima antivučićevskog fronta.

I to nije i jedina personalna opasnost koja u startu može da im poremeti namere. O uverljivosti i održivosti pomirenja onih koji su se prethodno rastali u jedu, oštrim rečima i teškim optužbama (od DS-a su, redom, otpadali i Čedomir Jovanović, i Zoran Živković, i Dušan Petrović), verovatno da i ne bi trebalo trošiti suvišne reči. Gotovo, pa jednako je nesolidna i sama Demokratska stranka, koliko zbog gubitka vlasti koja je ovoj interesnoj grupi bila glavno vezivno tkivo, toliko i zbog (već poslovične) Đilasove netrpeljivosti prema oponentima. Što je rejting DS-a niži, ona – prirodno – izaziva sve veće nezadovoljstvo unutar njegove partije, i to se, uostalom, sasvim lepo videlo 8. septembra, na poslednjoj sednici njenog Glavnog odbora. A povrh ovih sukoba između đilasovaca i tadićevaca sadašnjih i bivših, tu je i pitanje Bojana Pajtića. Posle višednevnih nagađanja o separatnom dogovoru zamenika predsednika DS-a Bojana Pajtića sa liderom URS-a Mlađanom Dinkićem, povodom lokalnih izbora u Vrbasu i ko zna čega još, dogovoru koji je išao mimo predsednika Đilasa jer je između Đilasa i Dinkića zavladala poznata netrpeljivost (na primer, D. Đilas, 17. januara: „DS nikada u vladu u kojoj bi sedeo Mlađan Dinkić ući neće“), Pajtić i Đilas su se u utorak zajedno pojavili pred novinarima da bi ovim ritualom, i svojom rečju, demonstrirali da nesporazuma među njima (zbog Dinkića) nema. Ipak, sama činjenica da su morali da prođu dani između pojave ovakvih spekulacija i njihovog demantovanja, ostavlja prostora za sumnju da ni Pajtić, ni Đilas u utorak nisu bili baš sasvim iskreni.

Sve u svemu, što je više potencijalnih partnera i faktora u najavljenom frontu protiv Vučića, utoliko Vučić ima više mogućnosti da nekoga ili neke od njih, iskoristi kao trojanskog konjića koji će uneti neslogu i razdor u protivničke redove; sve što će imati da uradi, biće da utanači odgovarajuću cenu. Istovremeno, što ih je u tim redovima manje (od onih koji sebe nazivaju proevropskim demokratama), veća je verovatnoća cepkanja biračkog tela koje prema njihovoj podvali naginje. Na to nas, uostalom, uverljivo podseća najnoviji Dinkićev pokušaj da zamaskira sopstvenu nepopularnost (raskrinkanom) „Beogradskom inicijativom“, kao što je pre toga svoj G17 sakrivao iza URS-a, i nimalo ne bi trebalo sumnjati da će u ovom svom pregnuću Dinkić imati svesrdnu pomoć aktuelne vlasti, iz koje, inače, tek što je izbačen. Jer neće Dinkić otkidati glasove ni Vučiću, ni Dačiću, nego onima kojima je najsličniji, žutim i ljubičastim demokratama…

 

PRIJATELJI IZ NUŽDE U svakom slučaju, pošto smo se upoznali sa čvrstinom ovog saveza prijatelja koji su postali neprijatelji samo da bi ponovo postali prijatelji iz nužde, vredi postaviti i ono ključno pitanje: šta ih je nateralo na mogućnost pomirenja? Drugim rečima, šta je uzrok onoj Čedinoj panici i Đilasovoj odluci da mu se u toj panici pridruži? Jedan razlog – ubedljivi porazi po lokalnim izborima i još ubedljiviji u anketama od kojih nisu baš sve nameštene kao što su bile dok su ih oni nameštali – očigledan je, i sa sobom nosi dramatičan pad političkog uticaja. A bez političkog uticaja, kako nas je podsetila Vesna Pešić svojim pozivom Č. Jovanoviću i D. Đilasu („Prodajte firme, postanite političari“), slede i neminovne posledice po njihove poslovne pozicije, i to je problem koji bi morao da ih zabrine makar u jednakoj meri.

Ali ovaj strah od Vučića i njegove popularnosti, obrnuto srazmerne njihovoj, nije i jedini faktor koji utiče na zbližavanje Jovanovića i Đilasa u panici; situacija je po njih dvojicu i daleko dramatičnija, i pri tom čak i ne mislimo na aktuelne policijske istrage. Nego mislimo baš na politiku. Jovanovićev i Đilasov veliki problem leži, naime, u tome što su, pored gubitka glasača, izgubili i sopstvenu politiku odricanja od Kosova i Metohije i bezglavog srljanja u Evropsku uniju, a sa njome i svu podršku zapadnih ambasada i njima nadređenih vlada koju su u tom odricanju i tom srljanju imali. Njihovu politiku njihova glavna meta – Aleksandar Vučić – nažalost sprovodi mnogo efikasnije od njih, uz dodatnu vrednost borbe protiv korupcije. Od Briselskog sporazuma, preko zelenkasto-žutog svetla za otpočinjanje pregovora o učlanjenju u EU, pa sve do dovođenja MMF-ovih namesnika da nam oporave ekonomiju po cenu naših života; sve su to i oni hteli (i da se na tome, pride, lepo okoriste), ali nisu umeli ili nisu smeli, a da stvar po njih bude još i gora, obećavali su i da će umeti i da će smeti, tamo gde se već ta obećanja daju da bi se dobila vlast u Srbiji…

Posledica svega toga je i otvorena podrška SAD-a Aleksandru Vučiću nasuprot Draganu Đilasu, koja Đilasovu i Jovanovićevu budućnost čini još beznadežnijom. Posle Đilasovih vapaja (licemernih, inače, u meri uticaja koji je sam imao na medije koje je do juče kontrolisao) da se „u Srbiju uvodi diktatura da jedan čovek ima svu vlast,  a da drugi ne smeju da iznesu ni svoje mišljenje“, američki ambasador Majkl Kirbi u „Blicu“ iznosi svoje mišljenje, koje ovo glasilo evroatlantske okupacije Srbije donosi pod naslovom „Amerika nije zabrinuta: Vučić neće postati diktator“. „Ne bih posebno brinuo oko diktature i oko toga da će Vučić postati diktator“, započinje ambasador Kirbi svoj otvoreni šamar Đilasu, koji nastavlja ocenom da „to što Đilas može preko medija da napadne Vučića i sve to kaže, to nije znak diktature, naprotiv, to je pokazatelj slobode medija i demokratije“. Da bi u nastavku intervjua, štaviše, Vučiću javno dao i sasvim odrešene ruke u pogledu dalje vladavine Republikom i Beogradom: „Političko vođstvo je svesno šta je budućnost zemlje i samo je pitanje taktike kako da se na najbolji način stigne do cilja. Ako su to prevremeni izbori, onda bi trebalo da se raspišu, a ako smatraju da je najbolji način da vlada traje još tri godine, treba da rade u tom pravcu… Bez obzira na to da li je reč o republičkoj ili gradskoj vlasti, najvažnije je da ona bude efikasna i stabilna. U ovom trenutku se čini da ima mnogo buke između republičke vlade i gradonačelnika Đilasa, i pitanje je da li to umanjuje efikasnost beogradskih vlasti. Gradska skupština bi trebalo da odluči da li će do stabilnije, efikasnije i bolje vlasti doći ako raspiše izbore. Ja sam agnostik u vezi sa pitanjem tih izbora.“

Znači li sve ovo da Vučić zaista može da bude i opušten i bezbrižan pred (nadri)političkom situacijom u Srbiji u bliskoj budućnosti? Iako mu mnogo toga ide naruku, ne do kraja. Milan Krkobabić, koji javno (pa i izazivački) odbija da smeni Đilasa, živo je svedočanstvo da Vučićeva moć nije dostigla razmere za koje ga sumnjiče. A tu je i poslovična anglo-američka preporuka da ne bi trebalo stavljati sva jaja u istu korpu, što će reći da će evrotlantska podrška Vučiću trajati taman koliko i njegova spremnost da im daje obećanja koja žele da čuju, i sposobnost da ta obećanja i ispuni; a kada, i ako, to bude izostalo, pa, evo Jovanovića i Đilasa kao spremne alternative, koju bi do tada trebalo držati u snazi dovoljnoj da i dalje budu alternativa, i nedovoljnoj da taj svoj rušilački potencijal ostvare dok za to ne dođe pogodan trenutak. Najzad, da je baš ovakav scenario održavanja Jovanovića i Đilasa s nosom tik iznad vode, kao latentne pretnje Vučiću da pazi šta radi, sasvim izgledan, svedoče i reči Jelka Kacina, izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, koje bi trebalo shvatiti upravo kao poziv na ispunjenje Jovanovićevih i Đilasovih najava o savezu: „Lično vidim najveći problem za Srbiju u tome što opozicija još nije našla političku viziju i jezik kojim bi predstavljala efikasan mehanizam kontrole vlasti.“

A gde je u čitavoj ovoj priči Srbija? Eh, o njoj se, i njenoj dobrobiti, ovde ponajmanje radi…

[/restrictedarea]