Srpska kuća

Milorad Vučelić, glavni urednik

Na naslovnoj strani prošlog broja „Pečata“ našla se ruinirana srpska kuća koju u kakvom takvom uspravnom stanju pridržavaju oblepljene osmrtnice. Da ne idemo dalje u prošlost i ne pominjemo sankcije i bombardovanje, za to stanje naše nacionalne kuće najviše je odgovorna neoliberalna tranziciona pošast koja je zavladala Srbijom posle 2000. godine.

Danas, gotovo deceniju i po kasnije prisustvujemo pokušaju da se ta ista kuća popravi apsolutnim neoliberalizmom i kolektivnim pevanjem „u virtuelnom horu neoliberalne misli“, o čemu na odista impresivan kritički način, ekskluzivno za „Pečat“ ( u tri nastavka), govori jedna od najvećih novih zvezda u sazvežđu filosofske misli mladi Dijego Fuzaro, čije je lepo lice na naslovnoj stranici ovoga broja „Pečata“.

Njegovi stavovi i razmišljanja pokazuju način na koji bi se mogla izbeći „pustinja globalnog kapitalizma“ i spasiti, i ponovo izgraditi srpska kuća. Možda bi se i sa njim neko ovde mogao posavetovati.

Fuzarova knjiga „Dobro se vratio, Markse !“ prodata je u neverovatnih 70.000 primeraka, ali, kao što vidimo, izdavačke kuće u Srbiji nisu pokazale interes za njeno prevođenje i objavljivanje. Na osnovu toga mogao bi se steći utisak da se u Srbiji sve manje čita i da je uopšte izdavaštvo u velikoj krizi. Sve drugo, počev od države, ovde je probitačnije izdavati od izdavanja knjiga.

Da, ipak, nije sve tako crno pokazala je prošlonedeljna promocija zvanične Istorije tajne obaveštajne britanske službe 1909-1949. „MI6“ („Albion Books“, Beograd, 2013) iz pera istoričara Kita Džefrija. Ne samo da je pomenuta knjiga izazvala prilično interesovanje, nego nikada ljubitelji literature nisu toliko bili u centru pažnje javnosti kao što su bili prilikom promocije ove knjige. Nije reč ovde o Džefrijevim kolegama, istoričarima iz Srbije, jer njih gotovo da u publici nije bilo, već o Jovici Stanišiću, bivšem načelniku Službe državne bezbednosti Srbije, Prvoslavu Daviniću, nekadašnjem ministru odbrane SCG, generalu Aleksandru Dimitrijeviću, nekadašnjem šefu Vojne službe bezbednosti, Draganu Markoviću Markoniju, današnjem zameniku direktora BIA, nezaobilaznom Goranu Petroviću koji je svojevremeno proveo pet-šest meseci na čelu RDB, a sada je negde zaposlen kao diplomata, te Rodoljubu Šabiću, povereniku za informacije od javnog značaja.

Ovakav spisak ljubitelja knjiga i simpatizera engleske obaveštajne službe stvarno i zaslužuje da se nađe na naslovnim stranama novina. Određena komocija posetilaca postoji i s obzirom na to da ova istorija britanske tajne službe seže samo do 1949, pa niko od prisutnih na promociji ne može biti, posredno ili neposredno, pomenut kao akter nekih događaja o kojima Džefrijeva hronika besedi.

Za to bi trebalo sačekati drugi ili treći tom ove istorije. Ali možda se ni to neće dočekati jer važi i pravilo da „SIS ne otkriva imena agenata, niti živih pripadnika i samo u izuzetnim okolnostima pristaje da se odrekne anonimnosti preminulih saradnika“.

Dakle, nije reč o mogućim profesionalnim sklonostima, mada ona nije isključena, već o naglašenom afinitetu i čitalačkoj zainteresovanosti gostiju na promociji, a onda i o velikom uvažavanju nama tradicionalno prijateljske strane službe.

I pored tog dokazanog prijateljstva i savezništva, UDB-a, tačnije Rankovićeva Služba, posle Drugog svetskog rata – a prema navodima iz pomenutog izdanja, nije dopustila SIS-u mnogo više od „malog napretka“, a „naknadni pokušaji da se nastavi dotok informacija regrutovanjem jednog zaposlenog iz zapadne naftne kompanije kao nezvaničnog pomoćnika nisu urodili plodom“. Istine radi, SIS je ostvario još jedan neviđeni uspeh jer im je u julu 1948, u vreme Informbiroa „dojavljeno da se sam Tito obratio švajcarskim vlastima u vezi sa mogućnosti da tamo dobije azil“.

Kako je bilo kasnije i kada je SIS-u i s kim krenulo u našoj zemlji moraćemo da otkrivamo iz narednih tomova ove istorije. Možda bi se, ipak, u tom iščekivanju trebalo posvetiti sopstvenim istraživanjima i neposrednim iskustvima i saznanjima, kojih već sada ima napretek.

[restrictedarea]

Govoreći o pomenutoj knjizi, Nikola Samardžić je na promociji rekao da će ona „kao udarac asteroida delovati na našu publiku“.

Svaki malo bolje obavešteni srpski čitalac samo može dobiti još poneki dodatni, doduše važan, dokaz za ono što već zna, a to nikako nije i ne može biti „udarac asteroida“, osim ako se ovde ne misli na naše neuke istoričare ili revizionističke tvorce ideoloških istorija. Za njih bi ovo zaista morao biti otrežnjujući udarac.

Pomenimo u tom smislu, na primer, opštepoznatu činjenicu da Britanci stoje iza puča 27. marta 1941. u Beogradu: „ U proleće 1941. i SIS i SOE mobilisali su svoje političke i vojne kontakte u zemlji povodom državnog udara 27. marta 1941. kojim je uklonjen regent naklonjen Silama osovine, princ Pavle, a postavljen režim naklonjen saveznicima…Na početku marta, na primer, Arči Gibson je prosledio molbu generala Stojanovića, pomoćnika ministra rata i ‚starog znanca‘ , za britanskim oružjem, bez kojeg ‚oni nemaju mogućnost da pruže efikasan otpor bilo kakvom nemačkom napadu‘. Udar je predstavljao neverovatan uspeh britanske propagande, iako je, nažalost, bio kratkotrajan pošto je ubrzao nemačku invaziju i na Jugoslaviju i na Grčku“.

Mada su istorijske analogije često nepouzdan metod zaključivanja, možemo samo da pretpostavimo kolika je uloga ove i drugih zapadnih tajnih službi bila u puču koji se odigrao pola veka kasnije, 5. oktobra 2000. godine. Za to nam čak nisu ni potrebne istorijske analogije i pretpostavke jer imamo tušta i tma neposrednih i posrednih saznanja i svedočanstava o tome. Stoga neće biti neophodna prevelika istorijska distanca da jasno vidimo ono što smo gledali i ono što se odigrava. Lako već sada možemo zaključiti kako izgleda malo izmenjeni stari provereni obrazac puča i ko su naši akteri u njegovoj realizaciji.

Šta je to novo u priznanju da je „Jugoslavija bila još jedna od zemalja gde je SIS morao da radi sa komunistima. Tamošnjim pokretom otpora dominirale su dve međusobno suprotstavljene grupe: partizani, koje je predvodio Josip Broz Tito, predratni vođa jugoslovenske Komunističke partije; i zagriženi antikomunistički četnici, pod zapovedništvom rojalističkog generala Draže Mihailovića. Iako su na početku dve grupe sarađivale do izvesne mere, a Mihailovića su podržavali Saveznici, elektronski obaveštajni podaci i izveštaji SOE u Jugoslaviji postepeno su otkrivali da su četnici sve više sarađivali sa Silama osovine protiv zajedničkog komunističkog neprijatelja. Čerčil je postao ubeđen da je mnogo verovatnije da će levičarski opredeljeni partizani biti ti koji će odvući nemačke trupe sa Zapada i stoga je u februaru 1944. godine, vlada odlučila da povuče podršku Mihailoviću i podrži samo Tita“.

Da li se u „udarac asterioda“ ubraja otkriće da je – zbog toga što su agenti SIS sa sedištem u zemljama iza Gvozdene zavese, ostvarili „uložen poseban trud da se prodre u sovjetski blok iz susednih zemalja“ u čemu je „Jugoslavija bila poseban slučaj“.

Za one kojima je jasno ko je u krvi razbio Jugoslaviju, a nisu bili i ostali zavrbovani kao „stari znanci“ stranih službi, i koji ne ponavljaju da je za to kriv velikosrpski hegemonizam i Slobodan Milošević, knjiga „MI6“ pruža još jedan dokaz: „Politička situacija u Jugoslaviji (posle 1948) se stabilizovala i Tito je opstao da bi sledećih trideset godina bio predsednik etnički neodržive federacije“. Za Britance, Jugoslavija je bila i ostala „etnički neodrživa federacija“ i samo za njihove današnje obožavaoce i saradnike to može biti i jeste „udarac asteroida“.

Opšte su poznati i pokušaji revizija istorije po kojoj presudnu ulogu u porazu Hitlerove Nemačke i fašizma nije odigrala Rusija i Sovjetski Savez nego zapadni saveznici.

Ideja o presudnoj ulozi zapadnih saveznika u pobedi nad nacizmom i Hitlerom, kao neka manje vidljiva i podrazumevajuća nit i pretpostavka, provlači se kroz razne naizgled bezazlene tekstove. Tako se u jednom hrvatskom nedeljniku može za ovakve operacije pronaći očigledan i ilustrativan primer:

„Prije točno šezdeset i devet godina, u kolovozu 1944. godine, građani Zagreba uživali su u ljetnim praznicima. Kupali su se u Savi, biciklima odlazili u Podsused, penjali se na Sljeme – zaslužena dokolica nakon naporne radne godine. Točnije, to je slika koja se tih dana mogla vidjeti u filmskom žurnalu ‚Hrvatski slikopisni tjednik‘, koji se svakog tjedna punio novim propagandnim materijalom. Ipak državna (!) propaganda bila je jedno, a istina nešto sasvim drugo. Niti dva mjeseca ranije Savezničke snage započele su iskrcavanje i invaziju na (okupiranu) francusku obalu, čime je zadan posljednji udarac silama Osovine, udarac od kojeg se više neće oporaviti“.

Dakle, to što niko u NDH nije primetio Staljingradsku bitku i pogibiju ustaške crne legije pod njim, te druge pobede i napredovanja Crvene armije, i konačno jugoslovenskih partizana i drugih pripadnika Pokreta otpora, a pogotovo jasenovačke i druge pokolje Srba i Jevreja, nije moglo narušiti letnju idilu u Zagrebu! Ali neprimećivanje savezničkog iskrcavanja posle pet godina od početka Drugog svetskog rata i tri godine od napada na Rusiju, prema ovom viđenju, predstavlja neoprostiv propust i grešku.

Ovaj otužni i nešto modifikovani propagandistički slogan mogao se čuti i na pomenutoj promociji: „Velika Britanija je odigrala odlučujuću ulogu u Drugom svetskom ratu, pre svega na osnovu obaveštajnih aktivnosti…“

Tome direktno protivreče konstatacije iz Uvoda ove knjige, koje odista predstavljaju pravu novost i daju joj vrednost i zanimljivost: „Između dva rata, sovjetski komunizam je bio glavna meta… U ranim i srednjim 1930-im resursi Službe, ograničeni akutnim manjkom fondova, nisu bili usredsređeni na narastajuću opasnost od nacističke Nemačke onoliko koliko su (uz priznanje naknadne pameti) mogli biti. I pored toga što je Služba ipak bila ažurna u izveštavanju o nemačkom naoružavanju, u Londonu je evidentno bilo malo interesovanja za obaveštajne podatke u vezi sa nemačkom unutrašnjom politikom. Tako, na primer, u arhivama Službe (i iz ovog perioda i za vreme Drugog svetskog rata) nema gotovo ništa o progonu Jevreja generalno, niti o ‚Konačnom rešenju‘ (jevrejskog pitanja)“!

 

Slutimo li, posle čitanja navedenih redova, i da su i oni iz SIS-a za vreme rata uživali u „kolovoznim ljetnim praznicima“ kada su logori smrti u pitanju? Ili je o nečemu mnogo ozbiljnijem reč.

Reč je bez sumnje o još jednom mračnom svedočanstvu, i po tome je ova knjiga važna, o cinizmu velikih sila, a posebno Engleske. I posebno u odnosu na Balkan i Srbiju. Sumnjamo da je to privuklo pažnju uvažene publike, promotore ovog izdanja, kao i govornike na ovoj promociji.

Ostaje i pitanje otkud ovoliko uvažavanje i priznanje za okrutno ponašanje ove tajne Službe u sprovođenju imperijalnih interesa, a tolika povika i mržnja na vlastitu (naročito nekadašnju) Službu državne bezbednosti koja je, prevashodno, radila na zaštiti svoje države i njenih interesa, i u mnogo manjoj meri koristila metode koje kod nas, u delu javnosti, danas izazivaju toliki respekt.

Neće biti da je samo reč o profesionalnoj fascinaciji. Možda su se vremena promenila, pa se smisao brige za državnu bezbednost danas svodi na iskrenu, neskrivenu, poželjnu i bespogovornu saradnju sa zapadnim tajnim službama.

[/restrictedarea]