Sirijska kriza i  upozoravajući  državni terorizam SAD-a

Ekskluzivno za “Pečat” piše prof. dr Jelena Georgijevna Ponomarjova

Spremnost SAD-a za vojnu intervenciju protiv Sirije nije samo dovela do usijanja situaciju u svetu, nego je opet ispoljila zversku suštinu američkog imperijalizma. Događaji poslednjih nedelja primorali su me da se setim članka poznatog američkog naučnika – zaslužnog profesora istorije Prinstonskog univerziteta Arno DŽ. Majera pod nazivom „Neumesne misli“ iz 2001. godine, objavljenog u „Mondu“

Analizirajući teroristički napad 11. septembra, naučnik je došao do zaključka da se „posle 1947. godine Amerika preobrazila u glavnog zločinca novatora, krivca u ‚upozoravajućem‘ državnom terorizmu, prije svega u odnosu prema zemljama ‚trećeg sveta‘ … osim stalne podrivačke delatnosti i svrgavanja vlada u nadmetanju sa Sovjetskim Savezom u godinama ‚Hladnog rata‘, Vašington je pribegavao političkim ubistvima, stvaranju surogate eskadrona smrti i odrede takozvanih boraca za slobodu (tipa Bin Ladena). On je organizovao ubistvo Lumumbe i Aljenda i pokušavao je da ostvari atentate na Kastra, Gadafija i Huseina, stavljao veto na sve pokušaje da se obuzdaju ne samo kršenja međunarodnih sporazuma i rezolucije UN od strane Izraela, nego i politike ‚upozoravajućeg‘ državnog terora koju je provodio (kurziv moj – J.P).“

Od momenta publikovanja ovog članka prošlo je 12 godina, ali principi spoljne politike SAD se nisu promenili. Eskalacija sirijske krize od strane Vašingtona postala je tek sledeća potvrda njegove agresivne spoljnopolitičke strategije. Ipak, hajde da proniknemo u suštinu pitanja.

Evo, već dvanaest godina, SAD službeno vode „rat s terorizmom“, ali međunarodni terorizam nije pobeđen. Jedan od razloga leži u tome što se SAD, uz podršku svojih mnogobrojnih saveznika i partnera, s jedne strane, bore s terorizmom, a s druge strane – sami ga izazivaju putem nasilnog svrgavanja vlada koje im nisu po volji. Navešću samo nekoliko dokaza u prilog ove teze.

EKONOMSKA LOGIKA RATA Ako se intervencija u Afganistanu može opravdati nastojanjem da se sklone s vlasti Talibani, onda su sledeće vojne operacije na Bliskom istoku i u Severnoj Africi prilično izmišljen izgovor: postojanje oružja za masovno uništenje (OMU) kod Huseina ili upotreba avijacije protiv mirnog stanovništva kod Gadafija. Kako je poznato, u Iraku nikakvo OMU nije pronađeno, ali su zakonsku vlast svrgnuli, a zemlju su gurnuli u provaliju haosa i krvi. Sada u Iraku svakog meseca u toku terorističkih napada gine i do 500 ljudi, ali, kako vidimo, to malo koga na Zapadu uzbuđuje.

U slučaju režima Gadafija− činjenice na osnovu kojih je bila ostvarena intervencija, nisu potvrđene. „Diktatora“ su svrgnuli zverski, ubili pred kamerama, ali vlast koja je došla pod „demokratskim“ lozinkama islamista nije donela ni mir, ni blagostanje. Faktički, danas takva država, kao što je Libija ne postoji – to je prostor zavađenih plemena.

Sada je došao red na Siriju, gde nacionalna armija pobeđuje mnogobrojne plaćenike i ostale radikale, čije održavanje bogato plaćaju arabijske monarhije. Ipak, pokazalo se, da „krvavi diktator“ Bašar Asad ima znatnu podršku među Sirijcima i sigurno može da pobedi u toku sledećih predsedničkih izbora. Ali, najvažnije je da je Sirija u sadašnjem položaju centar, s jedne strane, mnogih geopolitičkih pitanja, a s druge strane – razvoj situacije u ovoj zemlji najtešnje je povezan sa unutrašnjopolitičkim stanjem same Amerike. Ovde bi trebalo istaći, da počevši od kraja 19. veka (1890. godine SAD su poduzele vojnu akciju u Argentini) i sve do današnjeg dana američki establišment koristi jedan model ponašanja: rešavanje unutrašnjih problema uvek mora biti na račun drugih zemalja i naroda. SAD su pribegavale agresiji svaki put kada su se kod njih pojavili ili ekonomski problemi, ili je trebalo odvući pažnju od nepopularnih ekonomskih mera.

Tako je rat u Koreji bio reakcija na prvi posleratni ekonomski pad 1949. godine. Upad u Liban je posledica pada 1957-1958. godine. Agresija protiv Vijetnama bila je reakcija na ekonomski pad 1967. godine, a „lansiranje“ od strane Kartera drugog kruga Hladnog rata – na pad 1979. godine. Pad 1981-1982. je izazvao ne samo „vojni kejnsijanizam“ Ronalda Regana nego i američko „približavanje“ Nikaragvi i Grenadi.

(Kejnsijanizam – po engleskom ekonomisti Džonu Mejnardu Kejnsu, tvorcu teorije da slobodan tržišni sistem ne teži ravnoteži, uključujući i punu zaposlenost, već baš neravnotežama, izraženim krizama i privrednim ciklusima).

A da ne govorim o intervencijama SAD-NATO u 21. vijeku, kao Afganistan, Irak, Libija.

Na agresivni karakter spoljne politike SAD-a, kao reakcije na unutrašnje probleme, obraćaju pažnju ne samo ruski, nego, što je važno, i američki naučnici i pisci. Tako, istaknuti istoričar prve polovine 20. veka, jedan od osnivača ekonomskog pravca u istoriografiji SAD-a, autor četvorotomnog dela „Stvaranje američke civilizacije“ – Čarls Ostin Bird (1874-1948). On je smatrao da od pobede nad Japanom 1945. godine, i završetka Drugog svetskog rata, SAD vode „večni rat radi večnog mira“. Ovde se mogu pomenuti radovi T. Vidala „Zašto nas mrze“, Z. Sardala i M. Vin Devis „Zato ljudi mrze Ameriku“, P. D. Skota „Narkotici, nafta i rat“, D. Gansera „Tajne armije NATO“, N. Čomskog „Hegemonija ili borba za opstanak: stremljenje SAD za gospodarenje svetom“ i dr.

„LUK NESTABILNOSTI“  Istorija je uverljivo dokazala da su SAD navikle da rešavaju svoje unutrašnje probleme pljačkom i razbojništvom. To je, verovatno, glavni uzrok sirijske krize, to je njena anatomija. Njena sadašnja eskalacija je određena sledećim faktorima.

Prvo, danas ekonomija SAD-a nije samo u zastoju, nego se, kako ocenjuju mnogi eksperti, približava novoj recesiji, „fiskalnoj provaliji“. U takvim uslovima obećanja koje je dao Obama u toku izborne kampanje – smanjenje poreza, povećanje plata, legalizacija migranata – ne mogu biti realizovana u principu, što sa svoje strane vodi ka socijalnoj destabilizaciji. U SAD-u je stvorena pat politička pozicija, praćena padom popularnosti Obame i njegovog tima. Izlaz, savetnici i analitičari iz Bele kuće, vide „u malom pobedonosnom ratu“. Zgodnije mesto za takav rat ne može se izmisliti od izmučene i razorene Sirije. A tu su još i monarhije Persijskog zaliva „pomogle“ – one su izrazile spremnost da finansiraju vojnu operaciju. Drugim rečima, rešenje unutrašnjoekonomskih problema na račun vojne intervencije – to je „dobra“ tradicija Anglosaksonaca.

Drugo, sile koje stoje iza Obame aktivno podržavaju i realizuju projekat kontrolisanog haosa od Mauritanije do Kirgizije i Kašmira. „Luk nestabilnosti“ koji počinje na Balkanu mora po njihovoj logici da dođe do Rusije i Kine. Samim tim se rešava glavni zadatak psihoistorijskog rata Zapada protiv Rusije. Ovde je zgodno setiti se reči Z. Bžežinskog, izgovorene još početkom 1990. godine, kada su mu čestitali pobedu u Hladnom ratu: „Mi se borimo protiv Rusije ma kako se ona zvala.“

Ipak, na tom putu destabilizacije stvoren je ozbiljan problem – Sirija. Uz to, Damask je saveznik triju vodećih igrača svetske politike – Rusije, Kine i Irana istovremeno. Za našu zemlju Sirijci nisu samo saveznici, nego i prijatelji, kako je to posebno naglasio predsednik RF V.V. Putin. Zato Rusija ne može da dopusti agresiju.

NAFTNE VEZE Što se, pak, tiče „haosa“, on je potreban za konkretne ciljeve. Kao glavni među njima vidim transport nafte i gasa. I ovde se opet pojavljuje ruski faktor. Smatram da bi eskalaciju sirijske krize trebalo posmatrati kao direktnu reakciju na aktivizaciju ruske energetske politike. Radi se o tome, da su 13. avgusta u toku posete predsednika RF V.V. Putina u Bakuu postignuti ozbiljni dogovori za tranzit nafte između ruske državne kompanije „Rosnjeft“ i azerbejdžanskih partnera, određeni su novi pravci i formati kooperacije u sferi TEK. Uz to potpisani sporazumi imaju dugoročni karakter. Kako je naglasio, u izjavi posle susreta, V. Putin, perspektiva tih dogovora je 15-20 godina „tj. udaraju se temelji za saradnju za mnogo, mnogo godina unapred.“ Sa svoje strane predsednik Azerbejdžana I. Alijev je ocenio da će od aktivne saradnje i koordinacije zajedničkih napora „zavisiti mnogo toga u okviru regionalne energetske problematike. Mi smo raspoloženi za odlučnu saradnju na učvršćivanju saradnje sa Rusijom u ovom važnom pravcu ekonomskog i političkog razvoja.“

Jasan plod ovog susreta je stvaranje naftne veze Rusija-Azerbejdžan, tj. upravo onoga čega se tako plašio i protiv čega je dugo godina radio Zapad. Osećajući se, posle uklanjanja glavnog protivnika – Sovjetskog Saveza – „Gospodarem prstenova“, SAD su toliko navikle da se u ovom svetu sve dešava uz njihovu saglasnost, da nisu mogle oprostiti takav ispad Rusije. Uz to naša zemlja u poslednje vreme otvoreno razdražuje SAD svojom politikom. Bela kuća ne može vršiti pritisak na Kremlj ni u slučaju Magnitskog, ni u slučaju Snoudena. Uz to homoseksualce mi ne podržavamo, mada, kako se izrazio predsednik „dobijaju ordenje i medalje, ako zaslužuju.“ Ali ako su povodom svih tih stvari SAD zasule Rusiju informativnim splačinama, onda nikako nisu mogle oprostiti sporazume u energetskoj sferi. Na taj način, smatram, da su rusko-azerbejdžanski dogovori postali faktor aktivizacije sirijske krize.

FAKTOR KUŠNER Asimetričan odgovor na posetu Putina Bakuu bilo je saopštenje Međunarodne organizacije „Lekari bez granica“ (21. avgusta) o hospitalizaciji oko 3.600 Sirijaca sa simptomima neurotoksikoze, od kojih je 355 umrlo od hemijskog trovanja. O tome, da su spremali ovu provokaciju brzo, svedoči kako izbor izvora dezinformacije, tako i samo njeno pružanje.

O samoj organizaciji „Lekari bez granica“ trebalo bi znati da to nije prosto nevladina međunarodna organizacija za ukazivanje medicinske pomoći ljudima stradalim u oružanim sukobima i elementarnijim nesrećama. Ova organizacija je stvorena 1972. godine u Parizu neposrednim učešćem mondijalističkih struktura. Tačne izvore finansiranja je veoma složeno ustanoviti: kako je označeno na oficijalnom sajtu ove organizacije – to su privatne donacije, a, kako iskustvo pokazuje, svaki darodavac daje novac zbog određenih ciljeva.

Kakvi su to ciljevi, moguće je dokučiti obrativši pažnju na figuru jednog od osnivača „Lekara bez granica“ − Bernar Kušner, francuski diplomata, po profesiji lekar. Od 1988. gospodin Kušner se bavi profesionalnom politikom, karijeru je počeo u vladi socijalista. Srbima je ova figura poznata ne po čuvenju (15. jula 1999. Kofi Anan postavio je Kušnera za Šefa civilne misije UN za Kosovo). Trebalo bi reći da je Kušner radio na Kosovu tako da je ministar informisanja Savezne Republike Jugoslavije G. Matić 1999. optužio NPO „Lekari bez granica“ za špijunažu i nezakonito krijumčarenje.

Skoro 10 godina kasnije, u aprilu 2008. M. Mitrović, u intervjuu srpskim novinama „Kurir“, izjavljuje da je rukovodstvo Albanije – S. Bariša i F. Nano, a takođe rukovodstvo OVK – H.Tači, H.V. Osmani, R. Haradinaj – bilo „upleteno“ u trgovinu ljudskim organima s „blagoslovom Bernara Kušnera“. Pri tom, ona je navela da je imala informaciju o logorima smrti i pijaci organa Srba i drugih nealbanaca još 2002. godine, ali tada je niko nije slušao. Godinu dana posle te izjave, izašla je knjiga P. Peana „Mir prema K“, koja je razotkrila afere ministra u Africi i na Kosovu. Uzgred, Kušner je pristalica eutanazije. I, još jedna veoma značajna činjenica − 1987. gospodin Kušner je objavio knjigu „Le Devoir d’Ingerence“ („Obaveza mešanja“) u kojoj je tvrdio, da demokratske države ne samo imaju pravo, nego i obavezu da se, štiteći prava čovjeka, mešaju u stvari stranih država, bez obzira na njihov suverenitet. I evo takva organizacija počinje „razmotavanje“ faktora hemijskog oružja u Siriji.

Što se, pak, tiče informacije o hemijskom napadu i sami „Lekari“ su odmah ocenili da ne mogu potvrditi uzrok simptoma trovanja (!), a takođe utvrditi (!) ko je umešan u hemijski napad. Kao da u obavezu NPO ulazi operativni i obaveštajni rad! Uz sva čuda, već pet dana posle – 26. avgusta, ministar odbrane SAD-a Č. Hejgel već je počeo pričati o spremnosti armije SAD-a da realizuje vojni scenario u Siriji. Njemu su se odmah pridružili Britanci, Francuzi i niz tzv. „novih demokratija“, s pasjom odanošću, da potpišu svaku reč Bele kuće, izražavajući spremnost pripajanja ka SAD-u.

PODMETNUTI INCIDENTI Uopšte, provokacija je omiljeni metod Amerikanaca. Na primer, 1898. je organizovano dizanje u vazduh američkog broda „Men“ – i okrivljeni su Španci. I kao rezultat toga SAD su počele rat sa Španijom. SAD su podmetnule pod udar „Luzitaniju“ 7. maja 1915. godine. Brod, sa obojenim imenom i bez zastave neke zemlje, namerno je ušao u zonu označenu od strane nemačke vlade kao „zona podvodnog rata“. Prema uslovima ratnog vremena „Luzitanija“ je torpedovana. Poginulo je 1.198 od 1.959 ljudi koji su bili na brodu. Ovaj incident je široko korišćen u svojstvu informativnog pritiska na javno mnjenje mnogih zemalja, promenivši njihov odnos prema Nemačkoj.

Godine 1964. desio se tzv. Tonkinški incident, koji je poslužio kao povod početka Vijetnamskog rata. Srpskim čitaocima dobro su poznate provokacije koje su dovele do bombardovanja Republike Srpske od strane NATO-a 1995. godine i Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine.

Rušenje Kula bliznakinja 11. septembra 2001. godine bilo je povod vojne intervencije u Afganistanu. Mitski atomski program bio je povod uništenja Iraka. Nad Iranom i Severnom Korejom odavno se nadvija atomski provokativni povod. I evo sada hemijsko oružje u Siriji.

To, da su se podaci o hemijskom napadu na Siriju pokazali kao provokacija, bilo je oficijelno potvrđeno 9. septembra na brifingu „Prava čoveka i oružani konflikti: pretnja SAD da primeni silu protiv Sirije i međunarodno pravo“ u toku 24. sesije Saveta UN za prava čoveka. Kako se ocenjuje u saopštenju za SMI prema rezultatima susreta, „bili su navedeni ubedljivi dokazi da su video snimci i fotografije žrtava hemijskog napada u predgrađu Damaska 21. avgusta fabrikovani unapred. Auditorijumu su demonstrirali kazivanja mnogobrojnih svedoka, koji su jednoglasno tvrdili, da su hemijsko oružje u rejonu Istočne Gute koristili upravo pobunjenici. Rezultati istrage i svedočenja očevidaca predati su Nezavisnoj komisiji za istragu u Siriji.“

„TRANSPORTNI“ RATOVI Vraćajući se samoj sirijskoj krizi, trebalo bi reći, da je ona umnogome bila određena borbom za tranzit energoresursa. Kako je poznato, u Južnom Sredozemnom moru otkrivena su nalazišta gasa kako u moru, tako i na sirijskoj teritoriji (Kara). Istina, zasad je teško reći koliko su velike zalihe, ali one postoje. Osim toga, u ovom momentu Katar izvozi kondenzovani gas. Ako se sruši Asadov režim, onda će Doha dobiti mogućnost za transport „plavog goriva“ neposredno sa sredozemnomorske obale preko teritorije Sirije. To će kao minimum udvostručiti obim njegovog izvoza i, ujedno, usložnjiti iranski izvoz. Jačanje Katara na gasnom tržištu automatski vodi slabljenju pozicija ruskih kompanija. A ako tome dodamo uspostavljanje kontrole nad alžirskim gasom – u tom pravcu Amerikanci takođe aktivno rade − onda će to biti bremenita blokada čitavog naftogasnog izvoza RF.

Govoreći o naftnogasnim ratovima na Bliskom istoku, ne bi trebalo zaboraviti ni to kakva se borba vodi oko „Južnog toka“. Ali to je tema za poseban tekst. Osim navedenih postoje i drugi razlozi tako agresivne američke pozicije. Na primer, nastojanje da se raskine veza „Teheran-Damask-Hezbolah“, veza koja stvara probleme SAD-u i Izraelu. Ipak, najvažnije je pokazivanje Rusiji i njenim saveznicima: u svetu će biti onako kako odluče SAD i nadnacionalne strukture globalnog upravljanja koje stoje iza njih. I, ako bude potrebno, SAD će iskoristiti svoju tradicionalnu praksu „upozoravajućeg“ državnog terorizma. Naneti udar s ciljem da se ošteti mitski prestupnik i reše unutrašnjopolitički problemi. I ovde je trenutak da se setimo reči Staljina, koje je voleo da ponavlja: „Postoji logika namere i postoji logika situacije (stanja). I logika situacije je jača od logike namere.“ Tako eto, logiku situacije (stanja) provokatori i potpaljivači nisu uzeli u obzir. Nisu uzeli u obzir da se Rusija promenila i da se promenio svet. Jednopolarni svet više ne postoji.

RUSKA INICIJATIVA U isto vreme ne bi se trebalo opuštati. Sirijska kriza nije rešena. Zahvaljujući aktivnom delovanju ruske strane na diplomatskom nivou i društvenom negodovanju u čitavom svetu, uključujući i SAD, koje je izazvalo Obamino nastojanje da počne bombardovanje, kriza se malo zamrznula. Konkretan ruski plan predaje sirijskog hemijskog oružja pod međunarodnu kontrolu se još razmatra, ali njegovi ključni momenti su jasni. Rusija se zalaže: pod jedan, da prestanu ratna dejstva na teritoriji zemlje s ciljem osiguranja bezbednosti operacije stavljanja sirijskog hemijskog oružja pod međunarodnu kontrolu: pod dva, da čvrste garancije da nanošenja vojnih udara na Siriju od strane SAD-a i drugih zemalja neće biti; pod tri garancije bezbednosti onih koji će se baviti predajom sirijskog hemijskog potencijala pod međunarodnu kontrolu.

Ruska inicijativa je odgodila pretnju rata. Ipak, trebalo bi znati da potencijalni agresor, štaviše takav kao SAD, ne može odjednom da se pretvori u pristalicu mira. Kako pravilno ocenjuje beloruski analitičar Barančik „njega može učiti takvim samo sila protivdejstva, jednaka sili agresivnog dejstva i zato pitanja kako o budućnosti Sirije, tako i politici SAD-a ostaju ostvarena.“

Sada je B. Obama došao u cajtnot. Prema unutrašnjopolitičkim razmišljanjima njemu je krajnje nužno da se pokaže jakim predsednikom sposobnim da štiti nacionalne interese SAD-a. Ali, kako pri tom izbeći uvlačenje u rat s nepredvidljivim posledicama?

Ipak, glavni faktor suzdržavanja za SAD nije razotkrivanje falsifikata sa hemijskim oružjem Asada, niti masovni mitinzi u samoj Americi pod lozinkom „Dalje ruke od Sirije!“ ili čak raskol unutar američkog establišmenta. Stvar je u tome, što su se prvi put za poslednjih 10 godina SAD našle politički usamljene u sirijskoj avanturi. Spremne su da ih podrže Francuska, možda Turska i arabijske monarhije. Ali Amerikanci će morati da ratuju zajedno sa Al kaidom koju zastupa, naročito, radikalna organizacija „Džabhat-am-nusra“.

Ne amorfna Sirijska slobodna armija, nego upravo Al kaida, uz aktivnu pomoć SAD-a, će se postarati da zauzme vlast u Damasku. I Vašington vrlo dobro zna da ne postoje „ručni“ teroristi.

Osim toga, Amerikanci znaju da imaju snage, da mogu pobediti Sirijsku nacionalnu armiju. Ali oni neće pobediti Sirijce, koji će nastaviti borbu čak i ako izgube Damask. Setimo se Hemingveja: „Čoveka možeš uništiti, ali ga ne možeš pobediti.“ U mogućem ratu u Siriji neće biti pobednika. Izgubiće svi, uključujući SAD. Želim da verujem da to shvataju i američki političari i njihovi finansijeri. U ovom momentu važne promene u situaciji oko Sirije su prisutne, ali trebalo bi uložiti još mnogo napora da bi one postale nepovratne. Pri tom, ne može se isključiti mogućnost korišćenja pregovora o hemijskom oružju od strane Amerikanaca za, kao prvo, apstraktan manevar za pripremu novih provokacija, koje opravdavaju nanošenje „upozoravajućeg“ udara. Kao drugo – kao način razoružavanja Asada s ciljem kasnijeg uništavanja nenaoružanog protivnika.

Stvar je u tome, da predaja hemijskog oružja pod međunarodnu kontrolu može ponoviti libijski scenario. Setimo se kada je „međunarodna zajednica“ objavila da zatvara vazdušni prostor na teritoriji Libije, od Gadafija se tražilo da sve avione stavi u hangare. Uprkos ispunjenom zahtevu doletele su rakete NATO-a – po jedna za svaki hangar. Kako se sve završilo za Gadafija i Libiju dobro je poznato.

U Siriji se takva šema može ponoviti s tom razlikom da se skladišta s hemijskim oružjem neće bombardovati – to bi bila katastrofa za čitav region. Ali „međunarodna kontrola“ će lišiti Asada mogućnosti da koristi to oružje kao poslednje sredstvo, kad on shvati da nema spasa. Tako da je situacija mnogoznačna. Uznemirava i dvostruka Obamina igra. S jedne strane, on nije protiv organizacije međunarodne kontrole nad sirijskim hemijskim oružjem, a, s druge strane, on traži od Kongresa da odobri vojnu operaciju protiv Sirije, koja može početi svakog trenutka, kad bude jasno da „diplomatski napori nisu imali uspeha“. Drugim rečima, praksu državnog terorizma u SAD-u niko nije ukinuo, a princip „spoljna agresija – reakcija na unutrašnje probleme“ ostaje glavni princip u politici Bele kuće.

Prof. dr Jelena Georgijevna Ponomarjova, doktor političkih nauka, profesor Katedre uporedne politikologije Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose