Počeo 47. „Bitef“ – Zaista, nije lako “ biti” 

Piše Raško V. Jovanović

Sa programom za trećinu manjim od uobičajenog i pod geslom „Teško je biti“ znatno skromnija festivalska ponuda posetioce će tek delimično i nepotpuno dovesti na staze novih pozorišnih tendencija u svetu. Poštujući dominantne premise naše spoljne politike, prema kojoj, zaboga, Evropa za nas nema alternative, Ćirilov je sada, u saradnji sa Anjom Sušom, „Bitef“ pretvorio u Betef! 

Za razliku od ranijih godina, kada se „Bitef“ otvarao velikim koreografskim spektaklima (obično u Centru „Sava“), ove godine otvoren je predstavom koju je izvelo sedmoro devojčica i dečaka na sceni Pozorišta na Terazijama. Neobično i skromno, bez ikakve pompe i glamura! Otvarajući festival reditelj Dejan Mijač je rekao: „Evo nas po 47. put zajedno ovoga puta okupljeni smo oko parole ‚Teško je biti‘ ‚ Mi ćemo narednih dana biti prisutni događajima koji će prikazivati slike raznih teškoća o tome ‚kako je biti‘, da bismo na kraju saznali da je čak teško biti i Bog. Verovatno će nam zbog toga biti nešto lakše, a ‘Bitef’, uprkos svemu traje…“ Da li će nam biti lakše videćemo kad odgledamo svih dvanaest predstava ovogodišnjega festivalskog programa. Skloni smo pretpostavkama da neće, ali o tome, kao i šta smo od novih pozorišnih tendencija, te i da li ih je uopšte i bilo, biće reči posle festivala. Zasad želimo da istaknemo kako ne mislimo da smo mnogo oštećeni što „Bitef“ ove godine ne traje dvadeset i koji dan više sa isto toliko predstava, budući da znamo kako je u programima prethodnih godina bilo podosta predstava za koje su se čak i najvatreniji pobornici „Bitefa“ pitali zašto su dospele na program. Zato ako od dvanaest predstava bude bar pet-šest dobrih i inovativnih možemo, na osnovu dosadašnjeg iskustva, biti zadovoljni!

EVROPA NEMA MANE Kada je umetnički direktor i koselektor „Bitefa“ Jovan Ćirilov saopštio da do izostanka predstave Boba Vilsona „Život i smrt Marine Abramović“ sa ovogodišnjeg programa nije došlo zbog nedostatka budžetskih sredstava, već zbog zauzetosti glumca Viljema Defoa i Marine Abramović, i da oni apsolutno nemaju vremena, te zbog toga neće moći ni ove, niti sledeće godine da gostuju na „Bitefu“, bilo je jasno da izostaje jedna atraktivna tačka festivalske ponude. Svakako je šteta što ne možemo videti tu predstavu, ali smo uvereni da će ona jednog dana ipak doći u Beograd. Ćirilov je ukazao kako je za ovogodišnje otvaranje „Bitefa“ odabrana „jedna vrlo originalna i bitefovska predstava“ u kojoj glume deca, istina starmala, koja iznose svoja zapažanja o svetu što ih okružuje, dok je za zatvaranje predviđena predstava „Teško je biti Bog“ mađarskog filmskog i pozorišnog reditelja Kornela Mudrucoa.

Inače, i ove godine, kao i prošle i pretprošle, „Bitef“ je nesumnjivo Betef, što će reći Beogradski evropski teatarski festival, jer ćemo u glavnom programu, po izboru Jovana Ćirilova i Anje Suše, gledati predstave pozorišnih ansambala iz Belgije, Nemačke, Mađarske, Češke, Francuske, Slovenije, Crne Gore, Hrvatske i Srbije. Ni traga, ni glasa od predstava sa drugih kontinenata, koje je Ćirilov izdašno dovodio u vreme kada je negdašnja Jugoslavija bila nesvrstana! Vreme se menja, ljudi, kao i selektori takođe, pa tako i festivali. Poštujući dominantne premise naše spoljne politike, prema kojoj, zaboga, Evropa za nas nema alternative, Ćirilov je sada, u saradnji sa Anjom Sušom, „Bitef“ pretvorio u Betef! Zaista se moramo upitati, zar je mogućno da u ruskom pozorištu, uvek bogatom istraživanjima i prožetom nemirnim duhom, već nekoliko godina nema nikakvih novih tendencija i ostvarenja koja zaslužuju da se svrstaju u program beogradskog festivala novih pozorišnih tendencija. Koliko se sećamo, poslednja ruska predstava bila je 1910. godine, kada je moskovsko pozorište „Okolo“ prikazalo Čehovljevu dramu „Tri sestre“, koju je režirao Juri Pogrebničko. Isto pitanje nameće se i kad su druge zemlje sa istočne strane u pitanju – Belorusija, Ukrajina, Moldavija, da i ne govorimo o Gruziji, Jermeniji i drugim zemljama dalje prema Istoku! Nećemo nabrajati ostale svetske kontinente, jer koliko su oni udaljeni, toliko je današnji „Bitef“, zapravo Betef, udaljen od svojih prvih dvadeset-trideset godina!

Već smo pisali da je Jovanu Ćirilovu ovogodišnji program „Bitefa“ poslužio da polemiše sa „Sterijinim pozorjem“, čiji selektor Igor Bojovič nije odabrao dve predstave o Zoranu Đinđiću. Prva je „Zoran Đinđić“ čiji je autor i reditelj Oliver Frljić, koju smo označili kao bučni i plitki scenski pamflet („Pečat“, br. 218), dok je druga „Ubiti Zorana Đinđića“, po tekstu Rajka Đurića i Zlatka Pakovića u izvođenju Studentskog kulturnog centra iz Novog Sada i u režiji Zlatka Pakovića. Obe predstave Ćirilov je svrstao u program „Bitefa“ ne bi li dokazao da je trebalo da se nađu i na programu „Sterijinog pozorja“, prvenstveno zbog teme koju obrađuju. Mišljenja smo da je ovakav vid polemike neadekvatan ne samo zbog toga što je preskup, već i stoga što je deplasiran. Stavljanjem na program međunarodnog festivala dve u našoj sredini već viđene predstave shvatamo pre svega kao njegovo popunjavanje izazvano potrebom štednje.

[restrictedarea]

NEDOUMICE Kao i prošlih godina, „Bitef“ nastavlja da „osvaja“ nove pozorišne prostore. Ta praksa bivala je ranijih godina, u većini slučajeva, puka ekstravagantna formalnost iz želje da se pošto-poto ostvari nekakva inovacija. Ne vidimo zašto se iz dobro opremljenih beogradskih pozorišnih dvorana izlazi bilo na otvorene prostore (gledali smo neke predstave na Kalemegdanu ili u Košutnjaku), bilo u fabričke hale ili garaže. Pored više predstava u dvoranama beogradskih pozorišta, i ove godine gledaćemo pojedina scenska izvođenja u „novim prostorima“, kao što su stari hangar na beogradskom aerodromu „Nikola Tesla“, napuštena fabrička hala „Metaleks“ na uglu Dunavske i Knežopoljske ulice, i „Kargo logistički centar“ u beogradskom pristaništu.

Predstava kojom je „Bitef“ otvoren ima naziv „Before your very eyes“, (Pred vašim očima). Izveli su je ansambli „Kamp“ iz Genta (Belgija) i „Gob Skvod“ iz Berlina (Nemačka). Reč je o predstavi u kojoj nastupaju „starmala“ deca od 8 do 14 godina. Oni razgovaraju, bez predrasuda i potpuno slobodno, o iskustvima što su ih stekli prilikom susreta sa osobama iz redova starijih generacija. Njihova izlaganja prekidaju se igrom, skakanjem i drugim fizičkim radnjama, pevanjem, prepirkama i različitim oponašanjima. Sve to se dešava u „sigurnoj sobi“ ograđenoj od gledališta staklom, a sa ogledalima pozadi. Režija, u ovom slučaju grupe „Gob Skvod“, koju čini sedmoro britanskih i nemačkih umetnika, koji zajednički rade na konceptu, režiji i izvođenju svojih predstava, u ovoj realizaciji spretno kombinuje prizore koje grupa dece, njih sedmoro, izvodi na sceni iza stakla i sa ogledalima pozadi, sa video-projekcijama na dva veća ekrana postavljena sa leve i desne strane pozornice, uz značajnu podršku različitih muzičkih numera. Zbog takve u suštini postmoderne kombinacije teško je žanrovski odrediti ovu predstavu. Ponekad nam je izgledalo da je ovde reč o specifičnom mjuziklu, bez obzira na to što deca mahom pevaju na plejbek. Čitav spektakl je dinamičan i zanimljiv, i sve što se čuje i vidi na sceni deluje ne samo poučno, već i simpatično, ponekad i smešno. Naravno, tok predstave ispresecan je rezovima, koji odeljuju pojedine različite situacije, ali se sve odvija brzo i kontinuirano. Deci se, kao neizbežna sudbina, obraća glas koji im skreće pažnju da odrastaju i da se sve menja, i da će ih dočekati starost. A deca se na prostoru iza stakla ponašaju spontano, gledaju televiziju, sviraju gitaru, igraju i pevaju, te želeći da što pre porastu istežu ruke i noge i katkad idu na prstima nogu, jureći ponašaju se normalno, upozoreni da tu, iza staklene pregrade nisu da bi se zabavljali, nego da bi izistinski živeli. Stekli smo utisak da su se svi izvođači lepo zabavljali na sceni.

Dabome, postavlja se pitanje, bez obzira na sve primenjene postmoderne inovacije, kome je namenjena ova predstava i da li je najpogodnija za otvaranje „Bitefa“? Kako nam se učinilo da je ova predstava namenjena prvenstveno deci, odnosno tinejdžerskoj publici, onda bi joj pravo mesto bilo da otvori neki festival pozorišta za decu, poput „Tibe“ ili „Festića“. Zato je čudno što je ove godine otvorila „Bitef“!

AKO JE SUDITI PO POČETKU…

Ovogodišnji „Bitef“ nije slavno počeo. Ostaje nam da vidimo još deset predstava, od kojih su četiri naše; Čehovljev „Galeb“, u režiji Tomija Janežiča i izvođenju Srpskog narodnog pozorišta, prikazan i na „Sterijinom pozorju“, zatim „Žene u narodnoj skupštini“, po Aristofanu, u režiji Nikole Zavišića i izvođenju članova Narodnog pozorišta iz Subotice, kao i dve predstave o Zoranu Đinđiću, na koje smo već ukazali. Iz regiona gostovaće Crnogorsko narodno pozorište iz Podgorice, koje će izvesti predstavu „Post skriptum“, o životu i delu Danila Kiša – u adaptaciji i režiji Varje Đukić. Predviđaju se dve predstave iz Slovenije – „Mandićstroj“ u izvođenju trupe „Via Negativa“ iz Ljubljane po konceptu Bojana Jablanoveca i Marka Mandića i „Oluja“, drama Ostrovskog u izvođenju „Mestnog gledališča ljubljanskog“ i u režiji Jerneja Lorencija. Iz Zagreba stiže trupa „Montažstroj“ sa predstavom „55*“ prema konceptu i u režiji Boruta Šeparovića. I još dve predstave: iz Francuske „Compagnie Espace commun“ (Kompanija Espas komen) izvodi predstavu „Beograd“ po tekstu Anželik Lidel i režiji Žilijena Fišere, dok će festival zaključiti predstava od koje se mnogo očekuje „Teško je biti bog“, na koju smi već ukazali. Ako je suditi po početku, plašimo se da na ovogodišnjem „Bitefu“ neće biti izuzetnih umetničkih doživljaja, niti predstava rađenih sa novim umetničkim tendencijama. Ono što je svakako dobro to je što se „Bitef“ neće, kao što je bilo poslednje dve-tri godine, odužiti zbog izvođenja manje značajnih, zapravo nezanimljivih predstava. Zato će, kako izgleda, ove godine ipak biti nešto manje teško.

ZALUTALI NA FESTIVAL

Druge festivalske večeri na sceni „Ateljea 212“ nastupilo je praško pozorište – „Divadlo na Zábradlí“ (Pozorište na stepeništu), koje je prikazalo predstavu „Europeana“. Tekst je napisao Patrik Ouržednik, a delo je režirao Jan Mikulašek. Reč je o humornom i ironičnom prikazu istorije Evrope u 20. veku u vidu zaista bespoštednog osvrta na stoleće koje su obeležila tri velika rata, ali i mnogobrojna otkrića – pored ostalog i patenata kao što su brushalter ili perforirani toalet papir. Pri tom se podjednaka važnost pridaje banalnostima koliko i ključnim momentima, i na osnovu takvog odnosa stvara se nova slika bliske evropske prošlosti. Uz oslonac na dobro poznati hašekovski humor, ali i sa havelovski iskošenim pristupom životnim bizarnostima,u ovoj predstavi, na način tipičan za češke kabaretske scene nastale u prošlom veku, prikazuje se to vreme sa njegovim brojnim protivrečnostima koje često prerastaju u apsurde. Drugačije rečeno – vreme prošlo prikazuje se na prevaziđen način i to je glavni nedostatak ove predstave, koja je zalutala na festival.

[/restrictedarea]