Platna velikih poetskih priča

Piše Dejan Đorić

Slike Moma i Ane Kapor – predstavljene pod nazivom „Putovanja“ – u beogradskoj Galeriji ULUS

U beogradskoj Galeriji ULUS do 24. septembra mogla se videti nesvakidašnja izložba. Slike Moma i Ane Kapor predstavljene su pod nazivom „Putovanja“. Momo Kapor (Sarajevo 1937 – Beograd 2010) diplomirao je na Likovnoj akademiji u Beogradu 1961. i zauvek je ostao privržen svom profesoru Nedeljku Gvozdenoviću. Poznatiji kao književnik i crtač, Kapor slikar dolazi u prvi plan više posthumno, nedavno održanim većim retrospektivama u Galeriji „Medija centar Odbrana“ beogradskog Doma vojske i u Galeriji „Hexalab“. U vreme školovanja na Akademiji započinje i njegov književni rad, najviše brojnim tekstovima u novinama. „Beleške jedne Ane“ izlazile su u nastavcima u „Bazaru“, praćene njegovim ilustracijama, a formulu teksta upotpunjenog crtežom koristiće do kraja života, u poslednjim člancima u „NIN“-u i u knjigama u kojima se prepliću dve discipline, književnost i likovnost, kao što su „Onda“ i „Lero – kralj leptira“.

POLOKOVIM TRAGOM Kapor je objavio i „Uspomene jednog crtača“, a u njegovim knjigama mogu se pronaći celine o umetnosti. Nekada se za njegovu književnost smatralo da je laka i popularna, a sada, kada je sve u literaturi otišlo u pravcu povlađivanja ukusu mase, vidi se da je bio ne samo prorok budućeg stila već u umetničkom smislu raznim skribomanima nedostižan klasik. Bavio se paralelno i uljanim slikarstvom, negujući poetsku figuraciju na razmeđi realnog i simboličkog. Istraživao je modernističku poetiku apstrakcije i na ovoj izložbi su prikazana dela bliskih ostvarenjima Džeksona Poloka. „U Pelješačkom zalivu sam ponovo otkrio Polokovu tehniku slikanja po platnu položenom na kameno tlo po kojem sam prskao boju, pokušavajući da naslima okolna brda. Te slike imaju nešto od mediteranske magije; one su svetle i iskričave i razlikuju se od svega što sam do tada slikao“, kaže umetnik. Uvek se, međutim, vraćao figuraciji, pa i posle uspelih dela u duhu naprednog slikarstva šezdesetih, o čemu najbolje svedoče dve dirljive slike, portreti ćerki Ane i Jelene, predstavljeni u Galeriji ULUS-a. Među najboljim slikama koje je naslikao, upućuju na očinsku ljubav, prognanu iz moderne i savremene umetnosti koja je nekada, u renesansi, tematski dala ne samo neke od najboljih slika Domenika Girlandaja. Na njima se najbolje vidi Kapor, slikar poetskih priča i pripovedač slikarskog štimunga. Hroničar Beograda, Kapor se predavao svojim hodoljubljima, kao večiti putnik između likovnih i literarnih svetova beležio je svetlost hercegovačkih brda, boje dalmatinskog krša, fakturu njujorških pločnika i lica francuskih uličnih muzičara. Pojedina od tih dela mogla su se videti na upravo održanoj izložbi slika iz Fonda „Momo Kapor“ koji su osnovale njegove ćerke muzičarka Jelena i slikarka Ana.

[restrictedarea]

ELITA SVETSKE FANTASTIKE Kako kaže poslovica, „Čovek želi da bude bolji od celog sveta osim od svog deteta“. Kapor je imao tu sreću da ga njegova ćerka slikarski nadraste. Ana Kapor (Beograd 1964) diplomirala je slikarstvo na Akademiji lepih umetnosti u Rimu, gde živi od sredine osamdesetih i postala je jedna od najuspešnijih srpskih slikarki u svetu. Brojne samostalne i grupne izložbe u Italiji i Evropi krunisane su njenom i retrospektivom njenog nešto starijeg supruga, slikara Vladimira Pajevića, u beogradskom periodu jednom od najcenjenijih i najtraženijih, prvih naših magičnih realista. Kustosi „Panorama Museum“ iz Bad Frankenhauzena u Nemačkoj profesionalno su prikupili mnoge slike rasute po evropskim javnim i privatnim zbirkama, i sa sto četrdeset izloženih radova obuhvatili dvadeset pet godina njihovog stvaralaštva. Tom prilikom je objavljena i monografija ovog slikarskog para. Trebalo bi primetiti da je reč o muzeju koji ima najviše izlagačke kriterijume, u kojem je uvek predstavljana elita svetske figuralne i metafizičke fantastike.

Čini se da Ana Kapor uprkos redovnog izlaganja u beogradskoj i novosadskoj sredini u odnosu na svoj slikarski značaj ima više uspeha u Evropi nego kod nas. Ona i Pajević su poslednji naši pravi slikari čiji uspeh u svetu ima težinu, posle generacije Mediale, Miloša Šobajića i Ljubice Mrkalj, samo su se njih dvoje istakli. Trebalo bi jednom zasvagda razbiti poslovično ćutanje naše kritike i medija kada su ovakvi umetnici u pitanju, tim pre što svaka izložba Ane Kapor pobuđuje veliko interesovanje. Šta je to što ovu umetnicu čini tako izuzetnom, pa njena biografija, u vreme opadanja i nasilnog potiskivanja starih medija, više priliči nekoj aktuelnoj avangardistkinji nego slikarki koja monaški u osami ateljea strpljivo i pažljivo slika kamerna ulja?

Trebalo bi odmah reći da je ona pronašla čarobnu formulu, spasonosnu i za nju i za slikarstvo. Uspela je da svet tipično italijanske tradicije lepih vila, palata, crkava, kula, mostova i moćnih fortifikacija preobrazi u slikarski uzornu estetiku. Kao što zadivljujuće modeluju cipele, parket, automobile ili zvučnike, Italijani su isto tako od Vitruvija, Bruneleskija, Bramantea, Mikelanđela, Paladija, Berninija, Borominija do Sent Elije i Paola Portogezija, vrhunski oblikovali arhitektonska zdanja i gradove. Shvatili su grad kao scenu, operu, neku vrstu integralnog umetničkog dela (Gesamtkunstwerk), pozorište za manju i odabranu publiku, koje obiluje bojama, detaljima, oblicima i površinama. Italija je Evropi otkrila arhitekturu kao vid intime, a tu tajnovitost srazmera i čaroliju formi Ana Kapor oživljava u slici. Kao svaki teatar – a u Italiji je i pejzaž estetizovan – njene slike starih građevina imaju nečeg magičnog.

Reč je o slikarki koja je možda poslednji sledbenik škole italijanskih majstora opčinjenih arhitekturom, slikara i grafičara kao što su Kanaleto, Beloto, Frančesko Gvardi, Piranezi ili Đorđo de Kiriko. Mnogi su se bavili urbanom topografijom, opisivali razna ljudska i prirodna staništa, utičući da se generacije evropskih slikara posvete Veneciji, Rimu ili Kampanji. Još je Nikola Pusen istorizovao lokaciju, tragao po zdanjima i ruševinama kao po arhivi, što je bila velika, ne samo romantičarska inspiracija. Urbano je svojevrsna grandiozna povest i inventar vekova, pa nije uzalud Luj Aragon Pariz opisao kao džinovsko živo biće, naznačivši roman čiji je glavni junak grad.

BEZ PREMCA U NOVIJOJ UMETNOSTI Postoje sasvim drugačiji, novi pristupi estetici parkovnog i arhitekturalnog, a njih zastupa Ana Kapor čime je bez premca u novijoj umetnosti. Manji broj umetnika se obratio posebnom u okviru italijanske vizije prirode, čoveka i građevine. Nekoliko njih je razumelo da se ne bi trebalo baviti pojavnošću već misterioznošću urbanog, da ne treba istraživati tipove predstavljanja i vrste perspektiva već grad kao ideju, arhetip i simbol. Zato na slikama Ane Kapor nema spletova uličica, barki u luci, uličnih prodavaca i atmosfere prolaznosti već samo tragova ljudskog. Ona je slikar idealnog, večnog, nebeskog grada, Božje tvrđave, zamka duše o kojem govore Tereza Avilska i Leonid Šejka. Umesto trošnih zdanja i udžerica koje pobuđuju sentimentalnost, ruina tako dragih poznobaroknim i majstorima romantizma (može se reći da ih je slikao još Hijeronimus Boš jer imaju i nečeg infernalnog), ona po strani i drugačije od vedutista slika kristalnu, umnu, metafizičku dimenziju grada, u kojem blista sjaj matematike kao najviše poezije, objavljujući platonovski svet ideja i pitagorejsku tajnu broja. Nju usamljeno u divljaštvu sadašnje umetnosti zanimaju mera i harmonija, jer zna da danas više filozofije i tragova genija ima u staroj arhitekturi nego u knjigama aktuelnih brbljivaca koji sebe smatraju misliocima ili u šizofrenoj postavangardnoj umetnosti. Iz tih razloga koji nisu samo stvar uma već i čiste likovnosti, kod nje nema naracije, niti grada u tradicionalnom smislu, nego samo pojedinih zdanja, palata i tvrđava. Ne interesuje je urbanizam, kao što nije ni realista koji blagosilja ili ilustruje svoju temu. Ona je apstraktni slikar onako kako apstrakcija zaista postoji – na višem, anđeoskom nivou mere, simbola i čuda.

Umetnica je uspela ne samo da se istakne u savremenoj produkciji i postane naslednik velikih slikara arhitekture, već i da bude jedan od poslednjih u nizu majstora idealnog grada. Njeno polje delovanja pripada pesnicima, vizionarima, matematičarima i graditeljima vrtova, pa je zato smatraju značajnom metafizičkom slikarkom. Slikom je spasla jedan deo nasleđa, verovatno najtajanstveniji, o kojem se manje zna nego o fantastici parka Bomarco ili o palati poštara Ševala, čime je dala nov smisao štafelajnoj umetnosti. Više od toga, prevrednovala je lokalno i nacionalno i tipično italijansko postavila u širi, internacionalni kontekst, čime zadobija druga značenja. Ana Kapor je tradicionalista u pravom smislu značenja te reči, njena umetnost simboliše stalnu, živu i uvek novu predaju izvornog.

[/restrictedarea]