Parada uslova

Piše Nikola Vrzić

Nije važno što Parada ponosa, najavljena za subotu 28. septembra, nikome neće doneti ništa dobro, uključujući tu i one čijoj je promociji tobože namenjena. Ona, jednostavno, mora da se održi, zato što je (i) to uslov Evropske unije u našim evrointegracijama

Bilo je to pre samo dve godine, 26. septembra 2011, kada je tadašnji namesnik Evropske unije u Srbiji Vensan Dežer uveravao  našu javnost da „održavanje ‚Parade ponosa‘ nije uslov za približavanje Srbije Evropskoj uniji. Ne postoji uslov da Srbija održi jednu, dve, pet ili deset parada kako bi pristupila EU. To nije način na koji mi razmišljamo.“ U međuvremenu je, međutim, Srbija oslobođena balasta Kosova i Metohije, pa je u svojim evrointegracijama uznapredovala do statusa kandidata (kome je u izgledu čak i određivanje datuma početka pregovora o učlanjenju u EU), a time uznapredovala i do novog među uslovima za nastavak evropskog puta Srbije u sopstvenu propast. A to je „Parada ponosa“. Te je Dežer, odlazeći iz Srbije, morao da prizna da ju je onomad obmanjivao. Izjavio je, naime (17. juna ove godine), da se „nada da će ‚Parada ponosa‘ 2013. biti održana na otvorenom“ i obelodanio da će se „u toku procesa pregovora o pristupanju Srbije pratiti koliko se u realnom životu primenjuju propisi koji omogućavaju sprečavanje diskriminacije na osnovu seksualnog opredeljenja“. Štaviše, napomenuo je obavešteno, „nadam se da ćemo do septembra uspeti da čujemo glas nadležnih organa i videti posvećenost svih da se odobri nastavak ‚Parade ponosa‘, odnosno da se ona usmeri od zatvorenih dešavanja ka održavanju na otvorenom“.

 

[restrictedarea]

EU DIREKTIVE Dežerov vrludavi put do konačnog saopštavanja novog među (neizbrojivim?) EUslovima Srbiji nije, doduše, njegova krivica. Već je posledica brižljivog briselskog doziranja, odmerenog tako da se gorke pilule ne gutaju odjednom jer bi pacijent mogao i da se zagrcne i tako ih odbaci, već se one gutaju lagano, malo pomalo, da se pacijent (to jest mi) na njih toliko navikne da na kraju terapije i ne primeti da je uveliko progutao smrtonosnu dozu. Tako je, uostalom, bilo i sa Kosovom i Metohijom; od uveravanja da ono nije uslov naših EU integracija došli smo do tog ključnog među uslovima, a pošto nas je to snašlo krenulo je od Borka Stefanovića i matičnih i katastarskih knjiga, i završiće se već potpuno očekivanim zahtevom da i formalno priznamo nezavisnost Tačijevog Kosova. Po istovetnom scenariju, nije pred nas odmah izručen zahtev za „Paradom ponosa“, već se krenulo izokola i stidljivo, zaključcima 3132. EU Saveta za opšte poslove od 5. decembra 2011, koji je „podvukao važnost zaštite prava osoba koje pripadaju seksualnim manjinama i promocije kulture tolerancije“. Godinu dana kasnije, 11. decembra 2012, Savet Evropske unije ponovo „podvlači važnost zaštite…“ ali ovog puta napominje da to „uključuje i pravo na slobodu okupljanja, izražavanja i udruživanja“. Da bi se u konačnom izveštaju EU šefice diplomatije Ketrin Ešton o Srbiji, upućenom Evropskom savetu i Evropskom parlamentu 22. aprila ove godine, stiglo i do sasvim eksplicitnog zahteva: „Pripreme za beogradsku ‚Paradu ponosa‘ 2013. otpočele su. Ta nastojanja trebalo bi dalje da se razviju i da budu podržana vidljivim preuzimanjem političke obaveze kako bi se promovisala bolja inkluzija i zaštita LGBT populacije, i poboljšala tolerancija i razumevanje u čitavom srpskom društvu (…) Komisija će u potpunosti upotrebiti sva sredstva koja ima u svim fazama procesa pristupanja, a posebno (…) u vezi sa poglavljima o pravosuđu i osnovnim pravima i pravdi, slobodi i bezbednosti.“

Imajući sve ovo u vidu, nikakvo pravo iznenađenje nije predstavljala naoko iznenadna ofanziva insistiranja na „Paradi ponosa“, koja nas je snašla poslednjih dana avgusta i prvih dana septembra. U očiglednoj sinhronizaciji, istog dana, 29. avgusta, podršku „Paradi ponosa“ izražavaju onaj zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD-a zadužen za Evropu i Evroaziju koga smo već imali zadovoljstvo da upoznamo, Filip Riker (upirući pri tom prstom u svoju metu: „Mirno održavanje ovogodišnjeg Prajda bio bi ogroman uspeh i znak da nova Vlada Srbije shvata važnost zaštite prava svih svojih građana“), i „Amnesti internešenel“ (AI), koji nešto oštrijim rečima cilja isto: „AI je duboko zabrinut zbog ćutanja srpske vlade o ovogodišnjem beogradskom Maršu ponosa… AI poziva premijera da se postara da vlada pruži punu podršku planiranom maršu… Od Srbije se zahteva, pod Kopenhagenskim kriterijumima (Evropske unije), da pokaže da može da garantuje ljudska prava i da zaštiti manjine. Štaviše, pod Poglavljem 23 acquis-a, kojim će se pregovori sa EU otvoriti, Srbija je u obavezi da garantuje osnovna prava izložena u Povelji o osnovnim pravima EU koja – pod članom 21 – zabranjuje bilo kakvu diskriminaciju po nekoliko osnova, uključujući i seksualnu orijentaciju.“ A samo nekoliko dana potom, 4. septembra, ambasadori nekolicine evropskih zemalja, Kanade i Australije, njih 14 ukupno, javno podržavaju „Paradu ponosa“, finim rečima zahtevajući da ona bude održana baš onako kako to oni žele…

 

LJUDSKA PRAVA U svakom slučaju, kako su nam to lepo ukazali i „Amnesti internešenel“, i Dežerova izvijanja istine i sve one birokratske finese u citiranim briselskim dnevnim zapovestima, održavanje „Parade ponosa“ nesumnjivo jeste postalo novi uslov Srbiji za nastavak njenih EU integracija. Uslov koji, pri tom, sa iskrenom željom da se zaštite ljudska prava LGBT populacije ima veze koliko i (tobožnja) želja za uspostavljanjem demokratskog i multikonfesionalnog društva u Siriji posle priželjkivanog svrgavanja Bašara al Asada ima sa (stvarnom) podrškom tamošnjim islamskim džihadistima i Al kaidi.

Zašto smo tako sigurni da EU i ostali naši zapadni prijatelji nisu iskreni u svojim težnjama da se unapredi poštovanje ljudskih prava u Srbiji? Zato što su se ljudska prava, zbog preterane (zlo)upotrebe od Bosne i Kosova, preko aktuelnih pokušaja destabilizacije Putinove Rusije, pa sve do spomenute Sirije, izlizala do potpune neubedljivosti; zato što već i sami promotori ljudskih prava u Srbiji – pomoćnik zamenika Riker, ambasadori – uz činjenicu da je reč o političkom zahtevu EU, svedoče o ispolitizovanosti tih milozvučnih tlapnji o ljudskim pravima; zato što bi svi oni zajedno, da im je zaista do ljudskih prava, valjda insistirali (i) na zaštiti onih daleko univerzalnijih ljudskih prava koje nam tranzicija svima, uključujući i LGBT populaciju, nemilosrdno gazi, poput prava na rad, prava na opštu zdravstvenu zaštitu, prava na obrazovanje i, rečju, život dostojan čoveka, i ne bi se iz istih ovih krugova zapadnih boraca za ljudska prava umesto svega toga od Srbije tražilo da omogući još lakše otpuštanje s posla i da još više smanji izdatke za škole, bolnice i penzije.

O (ne)jasnim namerama ovih boraca za ljudska prava LGBT populacije u Srbiji, konačno, u razgovoru sa novinarom „Pečata“ progovorili su i oni kojih bi ta borba ponajviše i trebalo da se tiče. Popričali smo, naime, sa nekolicinom pripadnika beogradske gej zajednice, prihvatajući rizik da je anketirani uzorak isuviše mali da bismo smeli da ustvrdimo da predstavlja opšti stav. Ipak, evo šta smo čuli. Da, slažu se oni da ne žele da budu maltretirani zbog onoga što jesu – ko bi pa to i želeo, je l’ – ali se slažu i da ovakva „Parada ponosa“ takvom cilju malo pomaže. Zašto? Jedan razlog je, kako priznaju, sebičan: ometa im miran život koji vode jer skreće neželjenu pažnju na njih. Drugi razlog jeste njihov utisak da je reč o, bezmalo pa privatnom projektu nekolicine gej aktivista od kojeg koristi uglavnom imaju samo oni. Treći, da im se normalan i siguran život, ako je o tome uopšte reč, može obezbediti i bez ikakvog paradiranja i „mešanja sa strane“, poštovanjem zakona koji uostalom već postoje. I najzad, jedno pomalo i neočekivano razumevanje za drugu stranu, uz podrazumevajuće nerazumevanje za pretnje batinama: „Razumem da se ovime gura prst u oko većini ljudi. Kao da, primera radi, porodici s dvoje dece, koja jedva preživljava, dođete i kažete da su naša prava važnija od njihovih. E, nisu, i normalno da nisu.“

 

ROPSKI DUH I sve nas ovo zajedno dovodi do pitanja – zašto? Koji je cilj svih ovih pritisaka da „Parada ponosa“ bude održana na beogradskim ulicama? Trenutni fokus tih pritisaka na „novu Vladu Srbije“ svedoči da jedan od ciljeva nesumnjivo jeste iznuda potvrde da su njeni čelnici Ivica Dačić i Aleksandar Vučić, javnom podrškom „Paradi ponosa“, nepovratno stali na evropski put pristajanja na baš sve što EU (i SAD) od njih zatraže. No, taj je pritisak na njih dvojicu, i njihovo zamislivo popuštanje pod tim pritiskom, uglavnom njihov problem; sami su izabrali da se bave politikom, a pogotovo su sami izabrali da se bave politikom udovoljavanja zahtevima njihovih zapadnih prijatelja.

Ipak, onaj pažljivo odmeravani i očigledno planirani rast briselskih pritisaka povodom gej parade pokazuje da cilj tih pritisaka prevazilazi i Dačića i Vučića. U krajnjoj liniji, i otpočeli su (pritisci), videli smo, i mnogo pre nego što se znalo da će baš njih dvojica formirati novu Vladu Srbije. Da li to znači da smo prava meta ovog projekta svi mi, građani Srbije? Koje bi trebalo privoleti da prihvate i ono što im je do juče bilo neprihvatljivo, a sve u konačnom cilju izmene svesti ovog naroda, o kojoj se – izmeni svesti – u poslednje vreme uveliko govori po matrici skovanoj među notornim drugosrbijancima. Da zaista ima neke veze između poziva na prihvatanje „Parade ponosa“ kao nečega što je neupitno koliko i parada oldtajmera ili izložba lovačkih pasa, poziva da nam se promeni svest kako bismo lakše jurnuli evropskim putem Srbije u propast, i poziva da se u miru, tišini i pokornosti složimo sa divljačkom otmicom Kosova i Metohije, svedoči već i to što su pozivari uglavnom isti.

Ali to što su oni uglavnom isti nije i jedini argument u prilog našoj tezi da se ishodište čitave operacije nalazi u našim glavama. U gušenju svake pomisli na otpor ama baš svačemu što se od nas zatraži sa Zapada; ta je operacija, dodajmo, već sasvim uspešno sprovedena nad našim političarima iz vlasti i najvećeg dela opozicije, što je bolno očigledno svaki put kada se prisetimo Kosova i Metohije. I sada je potrebno isto to učiniti i čitavom narodu, nasilnom promenom svesti umesto podmićivanjem slatkom vlašću i inostranim grantovima jer toliko vlasti i novca, jednostavno, nema.

I otuda, i samo otuda, uporno i sistematsko ruženje srpske istorije i svih njenih junaka koji su bili uzor za formiranje duha našeg naroda, ovakvog kakav je, bundžijski i nepokoran. Otuda, samo u poslednjih nekoliko dana, Vuk Drašković koji nam objašnjava da su „skupo koštali Srbiju i srpski narod Principovi hici u Sarajevu“, Nenad Prokić koji tvrdi da je zbog Gavrila Principa „Srbija izgubila polovinu muškog stanovništva, a od toga oporavka nema“, „koliko je koštao Obilić? (…) Neprocenjivo je koštao Srbiju u vekovima koji su dolazili“, „koliko je koštao mart 1941? Hitler je do tada tretirao Jugoslaviju kao primadonu, a šta je sledilo znamo…“ otuda i svojevremena tvrdnja Branke Prpe, koja je kao istoričarka postala poznata kada je Slavko Ćuruvija ubijen, da je i Prvi srpski ustanak „pun kontroverzi, od načina kako je Karađorđe oslobađao Srbiju, do načina na koji se ponašao prema političkim protivnicima…“ Ukratko, duhovni sledbenici onih koji su po Srbiji hapsili sve koji su sa isuviše vere opevali vojvodu Stevana Sinđelića koji je znao Srbina zakleti kako valja za slobodu mreti, sada bi i od Sinđelića, i od svih drugih koji su ginuli za slobodu ove zemlje, i od svih nas koji tu žrtvu i izvojevanu slobodu i dalje poštujemo, da naprave obične budale. Zato što njihov ideal novog Srbina od njega zahteva ropsku pokornost i pomirenost, kojima su i Gavrilo Princip, i Miloš Obilić, i Stevan Sinđelić i 27. mart 1941. i Karađorđe sušti antipodi. Jer samo će takav, novi Srbin koji je drugosrbijancima po meri, biti u stanju da prihvati sve što njegovi zapadni prijatelji pred njega u budućnosti budu izručili; uzgred, potpuno u skladu sa već izgovorenim nalogom nekadašnjeg nemačkog ambasadora u Beogradu Volframa Masa, da „Srbi moraju svojoj deci da objasne da je bombardovanje bilo ispravno“…

Tako da je predstojeća „Parada ponosa“ u čitavoj ovoj priči samo deo tog scenarija za pokoravanje naših srca i umova. Dve nedelje pred njeno najavljeno održavanje, još nije sigurno hoće li biti održana ili ne. I ne znamo šta je od ta dva gore. Da se održi, pa da naši vlastodršci još jednom potvrde da nema tog naloga iz Brisela i Vašingtona koji oni ne mogu da ispune; ili pak da se ne održi, pa da naši vlastodršci pokažu da se Briselu i Vašingtonu ipak može reći „ne“, a da to nisu učinili onda kada nam je bilo najvažnije…

[/restrictedarea]