Odlomci iz Dnevnika: ZVONO KOJE ZVONI

Sadašnji nepomirljivi sukob između patriotizma i kosmopolitizma začeo se u površnim glavama, u uslovima provincijalne izopštenosti. Njega podstiču spoljašnji politički meštri, koji se, u sopstvenoj sredini, na tako nešto nikad ne bi usudili

Ako je Bog stvorio selo, čovek grad, a đavo palanku, onda nam je Radomir Konstantinović zaveštao „filosofiju palanke“, bibliju naše prosvećene elite, zagledane „s one strane brda“, daleko od tamnog vilajeta u kojem smo imali nesreću da se rodimo. Filozofija, u načelu, obuhvata ukupnost shvatanja i verovanja o osnovama postojanja, i o čovekovom mestu u Kosmosu. Varošica, kasaba, odnosno palanka ima svoj kodeks moralnih i materijalnih vrednosti, svoje procene ljudi i zbivanja, svoje običaje i predrasude, ono što su nam Glišić, Sremac, Lazarević, Matavulj, Domanović i Ranković, sve do Nušića, A. Popovića i D. Kovačevića, pronicljivo naslikali, čemu bi trebalo dodati pobočna svedočenja Andrića, V. Petrovića, B. Stankovića, Nastasijevića – pripovedača i Ćopića, koji su obogatili jednu živopisnu fresku. Konstantinović je pokušao da u mentalitetu i psihologiji skučene životne sredine otkrije elemente filozofije, što ide u red kolokvijalnih, publicističkih brzopletosti. Biće da je pisac u jednom času uvideo na kakvoj se stranputici našao te se, posle uvodnih razmatranja, ova reč ređe pojavljuje. „Filosofiju“ je potisnuo„duh palanke“, što nije preciznije, ali je manje obavezujuće.

*

Ovaj sam spis čitao pre punih četrdeset godina, u izdanju beogradskog „Radija“. Razumeo sam ga, onda, kao zlosrećno artikulisani krik protiv domaćih mentalnih ograničenja; delovao je kao razdraženi usamljenički čin otpora, kao intelektualističko likovanje nad balkanskim usudom, a kako je svaki izraz individualističkog gneva kod mene izazivao, i izaziva, blagonaklonu pažnju, savladao sam otpor prema glavobolnom stilu i tobožnjem filozofskom žargonu. Konstantinovićeva rečenica je nategnuta, kroz nju odjekuje zveket pisaće mašine; zbrkana i usmerena u trista pravaca, ona sebe usput proždire s glave i s repa, da na kraju ispliva ni u šta ili u tačku iz koje je potekla. R. K. je iz roda pisaca koji nisu ljubazni prema čitaocu; probijanje kroz njegovu raspravu iziskuje znatan trud.

*

U međuvremenu je pisac ove knjige postao učitelj mišljenja jedne struje našeg javnog i duhovnog života. U nj se zaklinju i neke vođe političkih stranaka, što me je navelo da ponovo uzmem u ruku ovo jevanđelje naše napredne misli, ovoga puta u izdanju „Nolita“ iz godine 1981. Već posle tridesetak stranica obuzelo me je divljenje prema obožavaocima traktata: trebalo bi im odati priznanje što su se razabrali u misaonoj i izražajnoj konfuziji ovog pamfleta koji bi hteo da bude ogled, i ogleda koji se sveo na političku optužnicu, pod pretpostavkom, dakako, da su knjigu uistinu iščitali, što je meni, ovog leta, in solitudine campestre, nekako pošlo za rukom. I pored lepog čitalačkog iskustva sa delima Hegela, Hajdegera i Sartra, u „Filosofiji“ sam, na mnogim mestima, bespomoćno zastajao, gubeći se u ukletim tautološkim krugovima i verbalističkom bespuću.

*

[restrictedarea]

Ne, nije posredi odbojnost prema piščevom opredeljenju; podozrivost prema palanačkom poretku vrednosti bliska je svakom obrazovanijem i osetljivijem biću. Ono što vređa izvesno osećanje mere i ukusa, jeste preterano pridavanje važnosti domaćoj duhovnoj zaostalosti. Provincijska učaurenost je pojava planetarnih razmera; nje ima usred Pariza i Londona, ona cveta u Americi, posvećenom tlu samoupućenosti i neznalaštva: 90 odsto Amerikanaca pojma nema gde se nalaze Irak, Afganistan i Kosovo, prostori u kojima su, bombama, pokušali da zavedu demokratiju. Glupost je glupost, i kako god da je naša golema, nastojanje da joj se prišije nacistički predznak je plod osvetoljubivog pakošćenja. Pamfletski ton bi se dao razumeti da se autor obračunava sa živim nosiocima totalitarnih iskušenja, kadrim da se brane od optužbi. On bi, međutim, da razotkrije istorijske korene nacionalnog zla, pa ih traži na prelazu iz 19. u 20. vek, sa nešto primera iz međuratne publicistike, tvrdeći da je „srpski nacizam krajnji izraz duha palanke“. U članku izvesnog Stevana Z. Ivanića, iz 1944, koji se zalagao za vraćanje predvukovskoj jezičkoj praksi, R. K. pronalazi nacistički ideal jezika, čime, za isti greh, posredno, optužuje sve pisce koji su bili nepoverljivi prema Vukovoj reformi, od Sterije i Njegoša do Basare. Zarobljenici duha palanke su Rakić i Pandurović, Dis i Nastasijević, Jakšić i Vojislav, Drainac i Desanka Maksimović, Vladika Nikolaj i Svetislav Stefanović. Pisac je alergičan na najmanji znak nacionalnog, „rasnog“ i plemenskog, a polemički žar je utoliko žešći ukoliko je prekršilac nepoznatiji. Pored nešto razumevanja, pokazanog prema Srezojeviću i dr Milošu Peroviću – razumevanja proizvoljno obrazloženog – on jedino Njegošu priznaje pravo na istovremenu pripadnost plemenu i čovečanstvu. Zalogaj je bio isuviše krupan da bi ga Veliki Inkvizitor zagrizao. Naša novovekovna kultura i politička istorija su, inače, pune nacista, rasista, falangista, bolesnih nacionalista i srednjovekovnih mračnjaka , a R. K. zublja u balkanskoj pomrčini.

*

Veliki svet, onako kako ga R. K. vidi iz palanačkog ćorsokaka, svetli kao neprikosnoveno božanstvo, kojem Dostojevski i Špengler nisu oduzeli ni trunku sjaja, a naši ubogi liričari su, u poređenju sa jednim Bodlerom, provincijalni mucavci. Pri tom se naslućuje da pesnika „Cveća zla“ naš autor poznaje iz treće ruke, pridajući pesmi „Strvina“ značenje koje ona, u času pojavljivanja, nije imala, dok jedan od ključnih pojmova bodlerijanske poetike, la correspondance, u dva maha ispisuje pogrešno, što ne pristoji surovom delitelju lekcija. Traktat protiv banalnosti u mišljenju i doživljavanju često izbija na ravan političke banalnosti, a tamo gde bi da bude dubokomislen, grca u kvazifilozofskoj logoreji.

Londonski nedeljnik „Times Literary Supplement“ donosi, povremeno, predloge za jednu neobičnu književnu nagradu, koju su samo Englezi mogli zamisliti: sugeriše kandidate za najnerazumljiviju knjigu godine. Neki odeljci iz ove rasprave imali bi dobre izglede na tom konkursu. Tamo gde je jasan, autor je politički jednouman, a gde želi da bude mudar, gubi se u meandrima dijalektičkih protivrečnosti.

*

Sva su uverenja u umetnosti ravnopravna, i sva misaona opredeljenja prihvatljiva; računa se snaga onoga što je, na temelju „ispravnih“ ili „pogrešnih“ ubeđenja ostvareno. Ne znam, nažalost, nijedno valjano delo u umetničkoj ili diskurzivnoj prozi koje je u duhu ovog traktata, od njegove pojave, napisano. Kao da sa ovakvim, gorljivim zagovornicima otvaranja prema svetu nešto, na ljudskom planu, nije u redu. Biće da je njima upućena opomena iz Druge poslanice Korinćanima u kojoj apostol iz Tarsa veli: „Ako jezike čovječije i anđelske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni ili praporac koji zveči (…) Ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.“ Šta mi vredi naduto likovanje nad primitivnim rodoljubljem, ako se nisam saživeo sa čovekom kome je takvo rodoljublje potrebno?

*

Sadašnji nepomirljivi sukob između patriotizma i kosmopolitizma začeo se u površnim glavama, u uslovima provincijalne izopštenosti. Njega podstiču spoljašnji politički meštri, koji se, u sopstvenoj sredini, na tako nešto nikad ne bi usudili. Zagovornici „promene svesti“ ne zaziru od izbijanja u prazninu, od samoubilačkog srljanja u ništavilo. O ishodu samoobogaljivanja ostavio je, uoči Drugog svetskog rata, Čezare Paveze ovu lucidnu opasku: „Kad jedan narod izgubi vitalno osećanje za svoju prošlost, izumire.“ Zahvaljujući, između ostalog, svojoj „zaostalosti“, narodi nerado slede gurue Konstantinovićevog kova. Jer je mogućno biti, u isto vreme i na istom mestu, i rodoljub i kosmopolita; ne imati milosti prema nacionalnim samoobmanama, a gajiti razumevanje prema pojedincima koji od takvih iluzija boluju. Svako je jak onoliko koliko suprotnosti u sebi dovede u sklad.

*

Obeležena manama i vrlinama jednog pisca i jedne epohe – vremena u kojem je R. K. pevušio šansonu „Druže Tito, mi ti se kunemo“, ova rasprava čeka ozbiljno kritičko ispitivanje. Dosad je uspela da okupi nešto pristalica na idejnoj i političkoj osnovi. Antinacionalistička žestina njenih poštovalaca pokazuje jednu izrazito ružnu nacionalnu osobinu: sklonost ka inaćenju.

[/restrictedarea]