O vanzemaljcima i ljudima

Povodom 70. filmskog festivala u Veneciji

Piše Vladislav Panov

Utisak je da su u onom delu koji je pretendovao na nagrade, teme jubilarne „Mostre“ – Venecijanskog filmskog festivala – ove godine bile bliske istini i skoro u potpunom „iznosu“ evropske, nezavisne od amerikanizacije evropskog filma

Simbolično i bukvalno ovogodišnji se Filmski festival u Veneciji bavio vanzemaljskim i ovozemaljskim temama, likovima i odnosima. Otvorio ga je holivudski SF-spektakl specijalnih efekata u izvođenju meksičkog sineaste Alfonsa Kuarona, „Gravitacija“, sa holivudskim superzvezdama prisutnim u filmu (Džordž Kluni i Sandra Bulok), ali i na „Mostri“.

Učinak legende Bertoluči  Film govori o izgubljenim Zemljanima u svemiru koji se svim silama bore za opstanak. Otud simbolika. Naš svet danas čini se više nego ikada izgleda i ponaša se kao da se zaturio negde u dubokom i mračnom svemiru, izgubljen i turobno prepušten sebi dok se njegovi žitelji beznadežno bore za opstanak. Film je, avaj, bio prikazan van konkurencije, pa je ostao bez, po nekima sasvim zasluženih, nagrada. Vanzemaljci, preciznije Vanzemaljka u liku i telu očaravajuće Skarlet Johanson, roje se i u SF-melodrami „Pod kožom“ koja jeste bila u glavnoj konkurenciji, ali ne i priznata kao materijal za nagrade. Venecijanski je festival ove godine bio pod vođstvom jedine žive legende italijanskog filmskog glamura, Bernardom Bertolučijem, na poziciji predsednika žirija otvara oči o vremenu u kojem živimo. Teme festivala su ove godine bile vrlo živopisne, bliske istini i skoro u potpunom iznosu evropske i nezavisne od amerikanizacije evropskog filma, bar je takav utisak u onom delu koji je pretendovao na nagrade. Bertolučijevo prisustvo se pokazalo veoma važnim za ovu funkciju. Ali zahtevala je tako nekoga i prilika s obzirom na to da je ove godine proslavljeno sedam decenija funkcionalne egzistencije ovog festivala, koji je kao i svaka vremešna dama uspešno sakrio godine i iskustvo iza crvenih tepiha, superzvezda, medijske pomame za slavnima i ostale šminke.

Verovatno je ipak zanimljivije što je ekscentrični Bertoluči odlučio da sa svojim kolegama iz žirija načini presedan u istoriji „Mostre“, proglasivši najboljim dokumentarni, a ne igrani film. Tako je ovogodišnjeg „Zlatnog lava“, koji i dalje pretenduje da dokazuje vrhunski kvalitet, osvojila socijalna doku-drama „Sakro GRA“ iskusnog Frančeska Rosija. Njegova je novorealistička filmska proza o životu na margini, na autoputu koji obilazi sve puteve koji vode u Rim, toliko zagrejala srce Bertolučija da je ovaj velikodušno inspirisao kolege da baš taj rad prepoznaju kao najbolji. Ništa manje velikodušan nije bio ni kada je reč o grčkom filmu „Mis Vajlens“ („Gospođica nasilje“), čiji su kadrovi takođe tematski odvažno pionirski u otvaranju nove stranice socijalnog realizma aktuelnog evropskog filma. Priča o nasilju, seksualnom zlostavljanju i porodičnoj devastaciji unutar savremene grčke familije součene sa eksternim i internim potpuno nesavladivim problemima, bio je odlučujući zalog za „Srebrnog lava“ za najbolju režiju. Neke od esnafskih i kritičarskih hvalospeva, prepoznavanja i nagrada dobili su i drugi socijalno-politički i porodično orijentisani filmovi čije je već samo prisustvo u programima festivala bilo eksplicitno programsko, pa i političko opredeljivanje organizatora.

Angažovane teme i ideje  U ovakvoj koncepciji realizma i političkog podilaženja naravno da su profitirali oni čija su politička bojenja i stavovi uvek aktuelni, kao, recimo, film o konfliktnom životu na Bliskom istoku („Vitlejem“) ili bugarska drama „Otuđenost“ čija je potresnost u ideji da uopšte postoji tako posrnuli čovekoliki gmizavac koji se poslovno okrenuo trgovini bebama. Niz drugih, zanimljivo u većem broju mladih autora, čak i potpunih početnika, kojima su ove godine širokogrudo i u velikom broju vrata „Mostre“ bila otvorena, bavio se slično angažovanim idejama i temama. Veliki je jubilej, tako, ispraćen sa prigodno dubokim temama i još većim hrabrostima i odlučnostima da se one iznesu, pokažu i prepoznaju od najšireg kruga filmofila. Uz uobičajeni džet-set cirkus, i dašak italijanskog slatkog života na rivijeri, pomenute teme su, iako sasvim nenamerno, još više odskočile i dobile na značaju. Da li će biti sve to dovoljno da se ustoliči neki novi koncepcijski trend ili barem festivalski običaj kao formula poštenja izbora i hrabrosti da se u istinski posebnim, odvažnim i originalnim autorima, makar oni i nemali prihvatljiva imena i teret veličine, pronađu zaslužni pobednici. To ranije nije bio slučaj ni u Veneciji, a ni bilo gde drugde. Ili ako i jeste bilo je to samo sporadično, politički kalkulantski ili iznuđeno od trenutka. Zanimljivo je i da je ostao utisak da je festival ove godine u tom svom velikom jubileju dobio retki sklad između svetlucave gizdavosti svojih „veoma važnih gostiju“ i onih čija imena nikom ne znače, ali dela imaju supstancu da oduševe. Ništa manje se uostalom i nije moglo očekivati od tako duboke zrelosti jednog festivala i njegovih razoružavajuće uglednih, iskusnih i talentovanih organizatora i selektora.