Nova „svadba slonova“?

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Nervoza očekivanih pobednika, i mogućnost ponovnog uspostavljanja velike koalicije: debakl liberala, i bez toga ozbiljno uzdrmanih (a jedinih) koalicionih partnera Angele Merkel na pokrajinskim izborima u Bavarskoj (nisu uspeli da uđu u parlament), učinio je ishod predstojećih izbora za Bundestag (22. septembra) dramatično neizvesnim

Hoće li nemušti gestovi prstima dvoje političkih toreadora u izbornoj areni, Angele Merkel i njenog izazivača, socijaldemokratskog kandidata za saveznog kancelara, Pera Štajnbrika, uticati na konačan ishod pohoda na Bundestag?

Ako se to i ne desi, ostaće činjenica da su ti gestovi, Angelin duboko promišljen i prostudiran od strane njenih izbornih „režisera“, Perov spontan i (možda) nepromišljen, bili, sasvim neočekivano, „glasniji“ (medijski i na društvenim mrežama veoma eksploatisani) od prilično nečujne i blede kampanje, koju priličan broj Nemaca, ne previše zainteresovanih za politiku, gotovo nije ni primetio.

 

GESTOVI I PORUKE Reč je o gestovima kojima bi se i sam Frojd, tragom (erotizovanih) simbola u muško-ženskim odnosima, verovatno, pozabavio: „ravnostranim trouglom“ koji su napravili palčevi i kažiprsti Angele Merkel, i provokativno podignutim srednjim prstom Pera Štajnbrika.

Prvi, Angelin, koji bi trebalo da joj donese „poene“, osvanuo je na ogromnim bilbordima – najveći je onaj, smišljeno postavljen na najprometnijem mestu, pred ulazom u glavnu železničku stanicu u Berlinu – uz poruku da je „budućnost Nemačke u najboljim rukama“.

Drugi, Perov portret s prkosno (njegovi politički protivnici kažu „nepristojno“ i „sablažnjivo“) podignutim srednjim prstom, koji bi, po nekim analitičarima, mogao da mu naškodi, našao se na naslovnoj stranici (tiražnog) nedeljnog magazina uglednog minhenskog dnevnika „Zidojče cajtunga“. Dogodilo se to u okviru (stalne) rubrike u kojoj bi (veoma) poznate ličnosti trebalo da odgovore na konkretna pitanja bez reči – gestom i mimikom. Štajnbrik se, na taj način, „osvetio“ kritičarima koji su mu prebacivali da je u izbornu kampanju ušao trapavo, s „početničkim greškama“ i promašajima.

Kandidati za najvažniji položaj u zemlji – šef države je, praktično, protokolarna ličnost, bez prava da se direktno meša u politiku – ne biraju se, inače, neposredno na izborima. Ono što će se dogoditi dva dana po izlasku ovog broja „Pečata“, 22. septembra, jeste glasanje za budući sastav parlamenta (Bundestaga), za stranke koje, tražeći poverenje birača, pokušavaju da preskoče njegov „prag“, osvajanjem najmanje (cenzus) pet odsto glasova.

Od njihovog odnosa u parlamentu, koji određuju isključivo birači, zavisi ko će formirati vladajuću koaliciju (nikad se, u posleratnoj istoriji, najpre Zapadne, a potom ujedinjenje Nemačke, nije dogodilo da vlast dobije samo jedna stranka), ko će se naći na „klupama“ za opoziciju, a ko pred vratima Rajhstaga, stare, obnovljene zgrade u kojoj, posle ujedinjenja, zaseda nemački parlament.

Parlamentarni izbori su i ovde, međutim, veoma personalizovani. Nose snažan pečat partijskih lidera i njihove snalažljivosti da, u izbornoj areni, što upečatljivije „prodaju“ najefektivnije stavke iz stranačkih izbornih programa i – uvek zvučnih obećanja.

Sve se, međutim, „vrti“ oko dve velike stranke (obe vole da se nazivaju: narodne), Hrišćansko-demokratske unije (CDU), u „paketu“ s njenom bavarskom „posestrimom“, Hrišćansko-socijalnom unijom (CSU), i Socijaldemokratske partije (SPD).

Te dve stranke se, već decenijama, smenjuju na vlasti, uz pomoć „mlađih“ partnera, liberala (najčešće) ili Zelenih, pri čemu su oni prvi (konzervativci) imali više uspeha i kancelara: do sada pet, od Konrada Adenauera do Angele Merkel (Ludvig Erhard, Kurt Kisinger, Helmut Kol), dok su „crveni“ (socijaldemokrate) dale tri kancelara, Vilija Branta, Helmuta Šmita i Gerharda Šredera.

 

[restrictedarea]

JEDNAČINA S VIŠE NEPOZNATIH Ko će biti budući šef vlade (trenutno) najuticajnije zemlje (ne računajući moćnu evroazijsku Rusiju) na Starom kontinentu? Do pre koju nedelju računalo se da je to „jednačina s jednom nepoznatom“. Sadašnja vladajuća „crno-žuta“ koalicija konzervativaca i liberala imala je, prema demoskopskim „nalazima“ prednost u odnosu na „levi“ (parlamentarni) blok, socijaldemokrata, zelenih i – Levice. Sama Merkelova je, sa svoje strane, još ubedljivije „vodila“ u odnosu na njenog rivala Pera Štajnbrika.

Situacija se, međutim, promenila, posebno posle televizijskog duela Angele Merkel i Pera Štajnbrika: uspešni ministar finansija u njenoj vladi u vreme „velike koalicije“ (iz prvog kancelarskog mandata Merkelove; sada joj ističe drugi, s liberalima) bio je pred kamerama argumentovaniji i ubedljiviji od samozadovoljne i samoljubive kancelarke, čije samoljublje je „Špigl“ (u broju od 9. septembra) predstavio (ironično) portretom „imperatorke“ na čijem (zlatnom) ramu, u dnu, stoji „Angela Velika“.

Istraživanje javnog mnjenja obavljeno za potrebe prvog programa nemačke (javne) televizije (ARD) pokazalo je da blok levih stranaka (SPD, Zeleni, Levica) ima, prvi put u poslednje vreme, blagu (46 prema 45 odsto glasova) prednost u odnosu na blok konzervativaca (CDU/CSU) i liberala (FDP). Dovoljno da unese uočljivu nervozu u redove vladajuće koalicije i učini, neočekivano, neizvesnim konačan ishod predstojećih izbora. Poslednje istraživanje instituta „Forza“, po nalogu „Šterna“ i televizije RTL, čiji rezultati su obelodanjeni 17. septembra, pet dana pred izlazak na birališta, pokazalo je pat poziciju između koalicionara (CDU/CSU plus FDP) i opozicije (SDP, Zeleni, Levica): 44 prema 44 procenta glasova.

Tako se nad, doskora samouverene, konzervativce nadvila neočekivana opasnost koja je, kažu, posebno uznemirila naizgled ledeno hladnu Merkelovu, čija stranka je sve „karte“ u izbornoj kampanji bacila na nju samu. Ona je isključivi „adut“ konzervativaca, njihov „program“, njihova „politička menica“.

Situaciju dodatno dramatizuje činjenica da su se liberali (po Merkelovoj, za sada, jedini mogući koalicioni partner), posle šokantnog poraza na pokrajinskim izborima u Bavarskoj minule nedelje – osvojili su svega 3,3 odsto glasova i ispali iz parlamenta! – nadneli „nad provaliju“: veliko je pitanje hoće li i 22. septembra uopšte uspeti da preskoče „prag“ i uđu u Bundestag. U „Forzinoj“ anketi liberali se nalaze na samoj granici, s jedva (varljivih) pet odsto glasova.

Hvatajući se kao davljenik za slamku, rukovodstvo liberala je, posle bavarskog šoka, krenulo u žestoku kampanju, koju će, kažu, voditi do „poslednjeg daha“ i – sekunda. U toj kampanji glavna „stavka“ je pokušaj da se birači „prenu“ (i preplaše) pred „velikom opasnošću“ koja se, po njima, neočekivano nadvila nad zemlju: mogućnost da udružena levica, pod crveno-crveno-zelenom zastavom (socijaldemokrate, Levica i Zeleni) preuzme vlast.

Ta upozoravajuća i „uznemirujuća“ poruka je prevashodno upućena biračima konzervativaca, od kojih bi liberali da (bukvalno) pozajme bar deo glasova kako bi zadržali glavu „iznad vode“. Njihov novi slogan glasi: ko želi Merkelovu (na vlasti) trebalo bi „drugi glas“da ustupi liberalima. (U prilično komplikovanom nemačkom izbornom sistemu, birači raspolažu sa dva glasa: prvi daju takozvanim direktnim – poimenice – kandidatima, a drugi stranačkim listama).

Rukovodstvo Hrišćansko-demokratske unije (CDU) reagovalo je promptno i gotovo uspaničeno na pokušaj „pozajmljivanja glasova“: svaka stranka se bori sama za sebe, kampanja liberala je opasna igra vatrom.

Rukovodstvo konzervativaca imalo je, očigledno, na umu fatalno iskustvo s pokrajinskih izbora u Donjoj Saksoniji, koji su održani u januaru ove godine. I tada je liberalima „visilo o koncu“. Udarili su, kao što to sada, u pet do dvanaest čine (poslaće urgentna i vapijuća pisma na četiri miliona domaćinstava!), u talambase. I uspeli: osvojili su, sasvim neočekivano, 8,8 odsto glasova, spasili se od ispadanja iz parlamenta, a ceh čitave spasavanja liberala platili su – konzervativci. S manjkom glasova, koji su otišli liberalima, doživeli su debakl i – izgubili vlast. Sada ih hvata paničan strah da bi nešto slično moglo da se dogodi i na izborima za Bundestag.

 

AROGANTNO SAMOPOUZDANJE S liberalima koji „tonu“, Merkelovoj se osetno smanjuju šanse da sačuva vlast. Konzervativci ni u snu ne mogu računati na osvajanje apsolutne većine, a pogodnog koalicionog partnera, koji bi mogao da „priskoči“ umesto liberala, nema. To je glavni razlog što se, dakako nezvanično i u potaji, već barata s mogućnošću nove „svadbe slonova“, neprirodne (velike) koalicije tradicionalnih i ljutih političkih rivala, konzervativaca i socijaldemokrata. Ona bi, prema trenutnim predviđanjima, raspolagala apsolutnom većinom u parlamentu – 64 odsto glasova – i potpuno marginalizovala opoziciju. Tu, iznuđenu, crno-crvenu koaliciju, Merkelova je vodila u svom prvom mandatu.

Merkelova je, inače, kročila u izbornu arenu veoma samouvereno. Ta njena samouverenost, koja se, po „Špiglu“, „graniči s arogancijom“, nije bez pokrića: nijedan nemački kancelar, saglasni su u tome analitičari, nije za osam godina na najvažnijem (političkom) položaju u zemlji, bio tako moćan. Ona vlada sopstvenom strankom s takvom sigurnošću kakvu, u najboljim danima, nije imao ni njen dugoveki i (tada) neprikosnoveni lider Helmut Kol. Svi njeni ozbiljni i, činilo se, opasni stranački rivali (Roland Koh, Kristijan Vulf, Fridrih Merc) nestali su s političke scene. Kao državnik, Merkelova dominira evropskom scenom. Na onoj svetskoj njen jedini, „krajnje neugodni rival“ je, konstatuju nemački mediji, samo Vladimir Putin.

Finansijski i dužnički udari, koji su potresali, i još potresaju Evropsku uniju i evrozonu, nisu samo poštedeli Nemačku. Ona je u svim tim lomovima i profitirala: privredi ide dobro, izvoz je rekordan, nezaposlenost odavno nije bila tako niska.

Prema drugima, „neustrašiva“ nemačka „čelična ledi“, koja deli lekcije svima, daje naloge, uspostavlja uslove, nekima i ultimatume, plaši se jedino – birača. Oni su, konstatuje „Špigl“, njena „velika trauma“. Panično se kloni poteza i odluka koji ne bi bili dočekani odobravanjem i aplauzima birača. Mesecima drži Evropsku uniju u svojevrsnoj „blokadi“, odbijajući, u nekim važnim odlukama, da pruži saglasnost iz straha da to ne bi bilo dobro primljeno „kod kuće“. Njoj nedostaju ideje i vizije. Nikad nije imala hrabrosti da uđe u velike projekte i poduhvate – a da pri tom rizikuje (visoku) popularnost. Sve krupnije poteze u vreme njene (osmogodišnje) vladavine povlačili su njeni ministri.

Tako se ponašala i u izbornoj kampanji, pragmatično, rutinirano, „kao automat“, izbegavajući da pristalice suočava sa „neugodnim temama“. Glavni argument Merkelove je – sama Merkelova. Njena glavna poruka glasi: ako me izaberete, dobićete još četiri dobre godine.

Ne malom broju nemačkih birača ta poruka godi. Čini se, međutim, sve manje. O tome govori činjenica da se i u „interesnoj sferi“ (njenih) hrišćanskih demokrata, desno od centra, javljaju stranke koje „ciljaju“ na tradicionalne, a nezadovoljne birače konzervativaca, poput nedavno „rođene“, naglašeno evroskeptične Alternative za Nemačku. Ova stranka verovatno neće uspeti da uđe u Bundestag, ali bi mogla da „odlomi“ dobro parče „konzervativnog kolača“: otpor Briselu je sve uočljiviji i među Nemcima.

 

PROROČANSTVO HELMUTA ŠMITA Nekad veoma moćna Socijaldemokratska partija (SPD) – svoj vrhunac je doživela pod vođstvom Vilija Branta – koja je ovog leta obeležila zaista impresivan jubilej, vek i po postojanja, teško se izvlači iz duboke krize posle dva uzastopna izborna poraza. Ovoga puta je u pohod na Bundestag krenula predvođena ne svojim predsednikom (Zigmar Gabrijel), što je, hijerarhijski, uobičajeno, nego poslednjim iz vodeće „trojke“, Perom Štajnbrikom. (U njoj se, uz Gabrijela, nalazio još i bivši šef diplomatije Valter Frank Štajnmajer).

Njegovom izboru za socijaldemokratskog kandidata za saveznog kancelara „kumovao“ je Helmut Šmit: „on to može“, rekao je u jednom intervjuu. Uspešni ministar finansija iz vremena velike koalicije i manje uspešan, pre toga, šef pokrajinske vlade u Severnoj Rajni Vestfaliji (preotimajući mu vlast, konzervativci su prvi put osvojili tu „crvenu tvrđavu“, koju su socijaldemokrate s mukom povratili tek pre dve godine), očigledno je poverovao u Šmitovo „proročanstvo“.

Štajnbrik je u izbornu kampanju krenuo srčano, ali uz seriju malera na samom startu. Njegove političke akcije su se slabo kotirale, sve do već spomenutog televizijskog duela s Merkelovom. Iz tog duela izašao je kao pobednik, povećao sopstveni rejting i rejting stranke. Ne, međutim, toliko ubedljivo da bi sa sigurnošću mogao da računa na ostvarivanje životnog cilja: osvajanje kancelarskog trona.

Teoretski, da to ostvari 22. septembra, šanse, istina, postoje. Posle televizijskog duala s kancelarkom, „probudio“ je izvesnu nadu kod apstinenata, inače velikog broja građana koji demonstrativno ne izlaze na birališta (ima i onih koji veruju da bi upravo „neodlučni“ mogli da odluče ishod predstojećih izbora).

Matematički, ali po svemu sudeći samo matematički, blok levih stranaka bi, pogotovo posle dramatično uzdrmanih liberala, mogao da osvoji većinu, ali ne i vlast: rukovodstvo crvenih (socijaldemokrate) se i sada (ili: samo za sada?) zaklinje da nipošto neće u ortakluk (koaliciju) sa još crvenijima (Levica) partnerom, tvrdeći da je njihov jedini cilj koalicija sa – zelenima.

Saopštili su to i posle bavarskih izbora na kojima ove dve stranke nisu prošle slavno. Zeleni su čak bili slabiji nego na prošlim pokrajinskim izborima, a SPD je „skočila“ za dva procenta.

Malo u apsolutnom iznosu – 20 odsto od ukupnog broja glasova – ali dovoljno da, propagandno, demonstriraju naraslo samopouzdanje. Uspeh je, u njihovoj interpretaciji, ono što nije (postalo) poraz. Levica, inače, nikada nije uspela da uzdrma neosvojivu tvrđavi ultrakonzervativaca: Hrišćansko-socijalna unija (CSU), koja je u minulom mandatu delila vlast s liberalima, opet je u nedelju postala neprikosnoveni „gazda“ u Bavarskoj.

Mali su, međutim, izgledi da Štajnbrik, uz pomoć prilično oslabelih zelenih partnera može zasesti na presto: i u taboru socijaldemokrata se, iako s tim, takođe, niko od stranačkih prvaka javno ne barata, kao jedino realno rešenje izborne zagonetke i neizvesnosti – priviđa velika koalicija.

Izgledi da dođe do velikih iznenađenja su mali, ali su neka iznenađenja, ipak, moguća, uprkos veoma pouzdanim nemačkim „čitačima i tumačima“ raspoloženja javnog mnjenja.

[/restrictedarea]