Njegoševo delo i pozorište

Piše Raško V. Jovanović

„Gorski vijenac“ u dramskoj obradi i režiji Raše Plaovića, prikazan davne 1951. godine, tim izvođenjem definitivno je potvrđen kao dramsko delo, uprkos tome što kritičari i teatrolozi i dalje ne osporavaju tvrdnju Jovana Hristića da je deseterac  „krajnje nedramski stih, spor i poprilično monoton, nepogodan da izrazi zaoštrene sukobe i napetosti kojima se drama bavi“

Trebalo je da prođe nešto više od čitavog jednog stoleća po objavljivanju Njegoševog „Gorskog vijenca“ pa da slavno delo velikog pesnika o kojem je još Jovan Skerlić napisao da je „skladna mešavina i drame, i epa i lirike“ bude osvojeno i na pozorišnoj sceni. Posle pokušaja da se „Gorski vijenac“ igra u pozorištu (1907. u Karlovcima i 1903. u Novom Sadu), za koje je Skerlić u svojoj „Istoriji nove srpske književnosti“ naznačio da su prošli bez uspeha, tek 1951. godine, u čast obeležavanja stogodišnjice velikog pesnika prikazan je „Gorski vijenac“ u Narodnom pozorištu u Beogradu, i to u dramskoj obradi i režiji Radomira-Raše Plaovića, koji je u predstavi tumačio i glavnu ulogu – lik Vladike Danila. „Plaovićeva obrada zacelo nije poslednja reč u postavljanju ‚Gorskog vijenca‘ na pozornici, naprotiv, ali je prva, prva za više od sto godina, bar prva ne promucana, nego i jasno i razgovetno izgovorena, i što je glavno, ona je reč Njegoševa“, konstatovao je Hugo Klajn.

DVOUMLJENJA I RASPRAVE Šta je usporavalo, da ne kažemo ometalo, postavljanje „Gorskog vijenca“ na pozorišnu scenu? Ne bi se moglo reći da su za to jednovekovno zakašnjenje zaslužni samo pozorišni pregaoci, jer je i među književnim teoretičarima i istoričarima i te kako bilo dvoumljenja i rasprava o tome da li je ovo delo drama, posebno da li je pogodna za izvođenje u pozorištu i šta bi trebalo činiti u smislu prilagođavanja teksta za scenu. Zaista bilo je mnogo različitih mišljenja o tom pitanju. Ako ukažemo na stav Jaše Prodanovića, prema kojem je Njegoševo remek-delo „u dramskom pogledu ubogo siroče“, budući da nema ni radnje, ni sukoba, ni zapleta, onda moramo reći da on u takvom viđenju nije bio usamljen. Milan Rešetar, na primer, ukazuje da je delo lišeno jedinstva radnje, uzročne povezanosti delova i motivisanosti postupaka, a Isidora Sekulić je više puta isticala kako „Gorski vijenac“ nije drama. Međutim, Božidar Kovačević smatrao je da je jedinstvo radnje potpuno, kao i da je mišljenje o primitivnosti dramskog oblika u tom delu – površno. Milan Bogdanović osporavao je talenat za poimanje umetničkog fenomena onima koji su tvrdili da „Gorski vijenac“ nije drama, dok je Raša Plaović „osetio da je ‚Gorski vijenac‘ drama u punom smislu reči“. Naravno, sve protivrečnosti u traganju za odgovorom na pitanje da li je „Gorski vijenac“ drama ili nije, odnosno može li se u originalu izvesti na pozorišnoj sceni ili je za to neophodna dramska obrada teksta dolaze do izraza i pri svakoj pomisli da se ovo delo postavi na scenu. S druge strane, i sami pozorišni praktičari dugo nisu imali nimalo odvažnosti da se prihvate prikazivanja jednog neosporno genijalnog pesničkog dela, te je i to razlog što je čekalo na izvođenje na profesionalnoj sceni čitavo stoleće.

DOSTOJNI PRIKAZ Danas je jasno da prva postavka „Gorskog vijenca“ na nekoj srpskoj profesionalnoj pozorišnoj sceni, ona u Novom Sadu, u Srpskom narodnom pozorištu, 8. februara 1902, uprkos svemu, nije ispunila sva očekivanja pozorišne (i ne samo pozorišne!) javnosti. Za izvođenje tekst je pripremio Antonije Hadžić, prolog je napisao Laza Kostić, a apoteozu kao epilog Jovan Živojinović. Muziku je komponovao Isidor Bajić, dok je reditelj bio Dimitrije Spasić, koji je ulogu Vladike Danila dodelio Dimitriju Ružiću, vodećem protagonisti romantičarske glume u nas. Teško je i pretpostavljati kako je izgledalo izvođenje „Gorskog vijenca“ 1902. godine u Novom Sadu. Sigurno je da je igra glumaca bila na visokom nivou. „Glumci su bili proniknuti uverenjem da se ovaj put radi o dostojnom prikazu najveličanstvenijeg pesmotvora što ga je ikad srpski đenije ispevo, te su upravo s pijetetom nastojali da ‚Gorski vijenac‘ zasja u što sjajnijem svetlu na pozornici“ – pisao je Jovan Hranilović u novosadskom „Pozorištu“. Ali, „Brankovo kolo“ objavilo je o toj predstavi „Gorskog vijenca“ u preradi Antonija Hadžića prikaz u kojem piše i ovo: „‚Gorski vijenac‘ u ovoj preradi nema ni onoliko dramatičnosti na pozornici, koliko je dajbudi ima u samom spevu. Na pozorišnim ceduljama stoji ispod natpisa ‚istorijski događaj‘, ali na pozornici ne videsmo nikakva događaja.“ Autor prikaza, koji se potpisao sa Njegoševac, potom ističe da se većina dramskih aktera na sceni pojavljuje „tek promene radi, a bez dramatske i bez uzročne sveze – a glavari se ne miču sa svojih mesta, kao da su onde prikovani.“ Najzad, ističe kako je Pera Dobrinović kao Vojvoda Draško, jedini pokušavao da predstavi Crnogorca!

Svakako da je Hadžić, priređujući tekst, sačuvao tok radnje u delu, mada je skraćivao monologe i dijaloge i često ubacivao muziku. Glumačka interpretacija speva primljena je uz naglašavanje brojnih scenskih i dramaturških problema koji su se pojavljivali u pripremanju ovog značajnog teksta za izvođenje. Zanimljivo je da je Srpsko narodno pozorište, prilikom gostovanja u Zemunu tokom februara i marta 1902, prikazalo i „Gorski vijenac“. Toj predstavi prisustvovali su i mnogi Beograđani, među njima i Jovan Dokić, tadašnji upravnik beogradskog Narodnog pozorišta. Nažalost, činjenica je da se ova predstava „Gorskog vijenca“ u preradi Antonija Hadžića i režiji Dimitrija Spasića, sa tada najboljim glumačkim snagama Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, nije održala dugo na pozornici.

Kako smo već ukazali, trebalo je da prođe podosta vremena, pa da se srpsko pozorište odvaži i pristupi izvođenju Njegoševog dela za koje se s pravom smatra da predstavlja sintezu čitave njegove poezije. Toga posla prihvatio se u beogradskom Narodnom pozorištu Radomir Raša Plaović i – uspeo kako u dramaturškoj obradi teksta i režiji, tako i glumački interpretirajući lik Vladike Danila. U tom poduhvatu Plaović je imao podršku čitave ekipe saradnika u kojoj su bili: Milan Bogdanović, upravnik Narodnog pozorišta, Milan Đoković, direktor Drame, Hugo Klajn, reditelj, Ljubiša Jovanović, prvak Drame i Braslav Borozan, reditelj.

[restrictedarea]

„OSVOJEN“ ZA SCENU Nema sumnje da se pri svakoj scenskoj postavci postavljalo pitanje predstavljanja lika Vladike Danila. Hugo Klajn u svom članku „‚Gorski vijenac‘ je najzad osvojen za pozorište“ (1951) misli da je uloga Vladike Danila „od književnih kritičara i komentatora, pored sve veličine toga lika i pored toga što ga je i sam Njegoš nazvao ‚glavnom osobom‘, jako precenjena. Njegoš je upravo rekao, kako je Matija Ban zabeležio:‚…(obrazovani svet) će mi zameriti da… vladika Danilo, koji je glavna osoba, skoro ništa ne radi… delo… ispada mu srećno više nekakvim slučajem nego njegovim naporom. Ja sam opažam te mane…‘“ I dalje Klajn sa pravom ukazuje: „Njegoš je dakle opazio, osetio i priznao da se vladika Danilo ne ponaša kao ‚glavna osoba῾ jedne drame. No, ni ta ‚mana‘ nije nastala usled omaške, nego po diktatu njegovog umetničkog instinkta. U slici jednog naroda, slika, postupci, jadi i radosti jednog pojedinca, pa makar to bio njegov vrhovni poglavar i duhovni vođa, ne mogu imati onaj značaj koji ima glavni junak ‚prave‘ drame (…) Među svima kao sam, on ipak nije odvojen od svojih Crnogoraca, nego uvek sa njima, iznad njih samo ukoliko stoji ‚na brdu ak’ i malom‘, ne na uzvišenju teokrate nad ‚pučinom‘, ni civilizovanosti nad varvarstvom, nego na uzvišenju istinske prosvećenosti i vidovitosti čoveka koji se oseća odgovornim za sudbinu svoga plemena.“ Pošto je istakao da Plaović nije više no što je neophodno akcentovao zbivanje i nije od Vladike Danila načinio „glavnu ulogu“, te mu je i zamereno što je njegov Danilo „mnogo više nego što je trebalo ličio na svoje saplemenike“, Klajn ističe da je Plaović ostao veran Njegošu i da u predstavi nije dao jedan portret u prvom planu sa bezličnom masom u pozadini, nego niz podjednako pažljivo izrađenih i okarakterisanih ličnosti. Pri svemu, konstatuje Klajn, Plaovićeva obrada gleda se do kraja napeto i bez zamaranja, „ona i uzbuđuje i potresa; ona snažno deluje i ostavlja trajan utisak“. I još: „Važno je da je u obradi sačuvan duh ‚Gorskog vijenca‘, i monumentalna prostota, i opora lirika, i humor, lapidarnost izraza Njegoševa. Za divljenje je s kakvim je poštovanjem i ljubavlju, kako nežno i pažljivo i znalački, inače zaista plahi ‚Plahović‘ uzeo u svoje ruke tu dragocenost, tu svetinju i preneo je na pozornicu.“

I zaista, izvođenje „Gorskog vijenca“ na sceni Narodnog pozorišta 1951. godine imalo je obeležje uistinu velike predstave. Pomenimo i da su, pored Radomira-Raše Plaovića u ulozi Vladike Danila, nastupili i Živojin Petrović kao Iguman Stefan, Ljubiša Jovanović kao Vojvoda Draško, Miodrag Lazarević kao Vuk Mandušić, Salko Repak bio je Vuk Mićunović, a Dobrica Milutinović – Knez Bajko…

U vreme supremacije Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koje su otvoreno podržavali i forsirali svi nivoi tadašnje vlasti – počev od gradske, preko republičke i, naravno, sve do savezne, u vreme kada su se smišljeno proturale glasine o ukidanju dramskog ansambla Narodnog pozorišta, jer je bilo potrebno zgradu najstarijeg beogradskog teatra prepustiti Operi i Baletu, koji su počeli da stiču međunarodni ugled, sjajno izvođenje Njegoševog „Gorskog vijenca“ nije bilo samo vrhunski umetnički čin, nego i potreban i u pravi čas prispeo argument protiv prikrivenih nastojanja da nestane najstariji beogradski dramski ansambl, koji je imao i ima najdužu kontinuiranu delatnost u Srbiji.

DOSADNO I SMEŠNO? U Narodnom pozorištu u Beogradu do nove postavke „Gorskog vijenca“ doći će kroz tridesetak godina. Krajem 1980. godine, 16. decembra, u režiji Vide Ognjenović, Njegoševo remek-delo prikazano je u adaptaciji Borislava Mihajlovića-Mihiza i Matije Bećkovića. Dramaturg predstave bio je Žarko Komanin, a lektor Dušan Mihajlović. Scenografiju je rešio Vladimir Marenić, kostimografske nacrte dala je Ljiljana Dragović. Autor izbora muzike bio je Rajko Maksimović. U glavnim ulogama nastupili su: Danilo Lazović (Vladika Danilo), Mida Stevanović (Vuk Mandušić), Mihajlo Viktorović (Serdar Vukota), Bogić Bošković (Knez Rogan), Petar Banićević (Vojvoda Draško), Marko Nikolić (Serdar Janko), Branislav Jerinić (Iguman Stefan), Miloš Žutić (Vuk Mićunović), Ljiljana Kontić (Sestra Batrićeva) i dr.

Pošto je konstatovao kako je ova predstava konačno odgovorila negativno na već decenijama postavljano pitanje može li se „Gorski vijenac“ prilagoditi pozornici ili ne može, kritičar Jovan Hristić piše: „Jednostavno rečeno: bilo je dosadno. Mihiz i Bećković ispremeštali su prizore iz ‚Gorskog vijenca‘ kako bi od razvučene narativnosti Njegoševog speva stvorili kakvu-takvu dramsku gradaciju – i u tome su uglavnom uspeli: posle kratke ekspozicije u kojoj vidimo kako crnogorske glavešine puškaraju i jedu, posle kola (hora) čiji su stihovi spretno podeljeni članovima jedne crnogorske porodice, dolazi jedna, pa zatim druga skupština na kojima dramska tenzija polako raste da dostigne vrhunac u tužbalici sestre Batrićeve, pa da se na Badnji dan izvrši istraga poturica i sve završi sa prelomljenim i već poslovičnim džeferdarom Vuka Mandušića. – Dok se ovako priča, drama izgleda da je tu, nadohvat ruke, ali kada se na sceni gleda, i sa scene sluša, nestane.“ Hristić ističe da do toga dolazi iz dva razloga. Prvi, zato što je deseterac „krajnje nedramski stih, spor i poprilično monoton, nepogodan da izrazi zaoštrene sukobe i napetosti kojima se drama bavi“. Po Hristiću, drugi razlog je zbog toga što se kod Njegoša većina replika odmah pretvara u mudre sentence, odnosno poslovice, izreke ili maksime, a dramska lica međusobno se ne mogu osporavati i razračunavati poslovicama – „jednostavno zato što to na sceni ne može, a da ne deluje pomalo smešno“. O samom izvođenju Hristić piše i ovo: „U svojoj predstavi, Vida Ognjenović mnogo se mučila da Njegoša iz razređenog vazduha mudrih apstrakcija spusti na zemlju crnogorskog života i prave ljudske drame, ali uzalud“. Pošto je konstatovao da u ovoj predstavi likova i uloga nije bilo, već je bilo samo recitovanja, istakao je: „Samo je priča Vojvode Draška (Petar Banićević) o njegovim doživljajima u Veneciji unela malo živosti u beskrajna mudrovanja njegovih sunarodnika, a monolozi Igumana Stefana – koje je Branislav Jerinić govorio u velikoj tradiciji škole Raše Plaovića – imali su prave metafizičke uzlete, među tolikim pretencioznim i komičnim.“

Sa Hristićevim kritičarskim stavovima i ne moramo se u svemu slagati, ali ostaje činjenica, kada je reč o „Gorskom vijencu“, da dramska obrada i rediteljska postavka Raše Plaovića dosad na srpskoj pozornici nije nadmašena. Videli smo jednu i drugu predstavu prikazanu u Narodnom pozorištu u Beogradu i bez dileme možemo zaključiti da je Plaovićev postupak ponudio pozitivan odgovor na pitanje da li je to Njegoševo delo drama ili nije. Uz korišćenje tekovina i iskustava modernog pozorišta „Gorski vijenac“, uvereni smo, imao bi i danas brojne zahvalne gledaoce.

[/restrictedarea]