Moćna Merkelova traži pomoć

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

„Velikoj Angeli“ apsolutna vlast na nedeljnim izborima za Bundestag izmakla za „dlaku“, njeni dosadašnji  koalicioni rivali – liberali doživeli katastrofu (prvi put ih u posleratnoj istoriji neće biti u parlamentu); kancelarka prinuđena da traga za (ne)poželjnim partnerom na veoma suženom političkom prostoru (samo dva kandidata, SPD ili Zeleni) kako bi uskočila u „istorijski“ treći  mandat, stopama njenih velikih prethodnika, Konrada Adenauera i Helmuta Kola

Dva dana uoči parlamentarnih izbora u Nemačkoj, koji su se, s razlogom, našli u središtu gotovo planetarne, medijske i političke pažnje – reč je o najmnogoljudnijoj, ekonomski najsnažnijoj i politički najuticajnijoj zemlji  u srcu Starog kontinenta – „Pečat“ je predviđao da će se odmeravanje stranaka vladajuće koalicije i opozicije okončati pat pozicijom, da će vladajući konzervativci (CDU) profitirati zahvaljujući njihovom naglašeno samouverenom („do arogancije“) lideru, kancelarki Angeli Merkel, čija samouverenost nije bez pokrića (Nemačkoj ide nikad bolje, kancelarka uživa veliku popularnost i poverenje građana, a poverenje je najdragocenija politička „roba“!), na koju je, u krajnje personalizovanoj izbornoj kampanji, stranka bacila sve svoje karte i sav svoj politički kapital, da će njihovi uzdrmani koalicioni partneri, liberali (FDP) ostati (konačno) pred vratima parlamenta, da se nekad moćna Socijaldemokratska partija, predvođena maleroznim  kandidatom za saveznog kancelara Perom Štajnbrikom, mučno izvlači iz duboke krize, posle dva uzastopna poraza, da će levi „blok“ opozicionih stranaka, SPD, Zeleni i Levica najverovatnije ostvariti, matematički, tesnu većinu, ali, nesložni, ne i vlast, i da će, kao najrealnija opcija, posle ovih izbora, opet doći do „svadbe slonova“ i velike koalicije.

Potop liberala Ishod glasanja (22. septembar) za osamnaesti saziv Bundestaga potvrdio je ova predviđanja, prevazilazeći ih u jednoj stavci koja je dominantno obeležila nedeljne izbore: konzervativci (CDU) su, sa osvojenih 41,7 odsto glasova, zabeležili (neočekivano visok) najbolji rezultat u poslednje dve decenije. Taj podatak je, bez rezerve, „protumačen“ i prihvaćen kao lični trijumf Merkelove i njen trijumfalni ulazak u treći mandat: iznimna „privilegija“ koju su, voljom nemačkih birača, doživeli samo dva njena prethodnika na najvažnijem političkom položaju u zemlji – Konrad Adenauer i Helmut Kol.Tim trijumfom s političke scene sišla je, međutim, njena crno (konzervativci) žuta (liberali) koalicija s vlasti: važan koalicioni partner, s kojim je Merkelova izričito računala i posle ovih izbora, liberali (FDP), Hansa Ditriha Genšera, Gvida Vestervelea i njegovog naslednika Filipa Reslera (stigao svojevremeno u Nemačku kao vijetnamsko siroče), doživeli su, posle poraza na pokrajinskim izborima u Bavarskoj, nedelju dana ranije, pravu katastrofu. Liberala prvi put nema u Bundestagu, čime se, praktično, okončava politička karijera sadašnjeg šefa diplomatije Gvida Vestervelea: on je i u svojoj izbornoj jedinici, u Bonu, gde se kandidovao na listi kandidata za direktan ulazak u Bundestag (druga lista je stranačka), takođe katastrofalno prošao – dobio je samo šest odsto glasova!

Usamljenost pobednika Tako se „Angela Velika“ (u naslovima nekih medija) u času najvećeg trijumfa našla usamljena, prinuđena da, na suženom političkom prostoru, traži novog koalicionog partnera: do apsolutne većine, i mogućnosti da sama i neprikosnoveno vlada, Merkelovoj je nedostajalo (samo) pet poslaničkih mesta! Put do novog (koalicionog) partnera, iako postoje samo dva kandidata – socijaldemokrate i zeleni, Levica uopšte nije u njenoj „vizuri“ – neće biti lak. Tražiće vreme (na prošlim izborima Merkelovoj je za to trebalo mesec dana), zahtevaće teške pregovore i, uprkos njenoj nadmoći („Guliver među Liliputancima“) – visoku političku cenu u obliku (važnih) političkih fotelja. U traganju za odgonetkom na koju stranu će Merkelova krenuti, mediji „love“ svaki, makar on bio i bizaran detalj. U prvom obraćanju novinarima posle pobede na izborima, u ponedeljak, Merkelova se pojavila u crnim pantalonama i, jednom od novinara se učinilo, zelenom blejzeru, iako se radilo o boji petroleja. Usledilo je pitanje: da li je to signal zelenima i moguća „premijera“ crno-zelene koalicije, programski dva (veoma) udaljena partnera. Nećete mi verovati, odgovorila je, za nju neuobičajeno ispovedno, kad sam jutros rano stala pred garderobni orman rekla sam: crveno? Ne ide. Svetlozeleno? Ne. Plavo? U tome sam bila juče. Odlučila se za – neutralno.

Poziv socijaldemokratama S kim, onda, računa? Merkelova je otkrila da je tog jutra pozvala predsednika Socijaldemokratske partije (SPD) Zigmara Gabrijela na razgovor. Velika koalicija. Ponuda nije odbijena. Traženo je njeno strpljenje: rukovodstvo SPD-a će u petak raspravljati o tome „šta dalje“. Ima, rekla je, za to razumevanje. A Zeleni? Merkelova ne „isključuje razgovor“ ni sa njima. Šta se, na kraju, može očekivati? Najrealnija, po mnogima je opcija s velikom koalicijom, iako ni ona, premijerna, sa zelenima nije isključena. Najmanje se veruje u mogućnost, da uprkos trijumfu Merkelove, vlast, na kraju, preuzme crveno (SPD) – još crvenije (Levica) – zelena koalicija, iako je to matematički, i teoretski, moguće: konzervativci (Hrišćansko-demokratska unija i njena bavarska „posestrima“ Hrišćansko-socijalna unija (CSU) su osvojili, rekli smo, 41, pet odsto glasova, tri spomenute opozicione (levičarske) stranke 42,7 odsto (SPD 25, 7, Levica 8,6, Zeleni 8,4).

 

[restrictedarea]

Anatemisanje Levice Socijaldemokrate, međutim, neće da čuju za ortakluk sa Levicom, pri čemu su manje „alergični“ na njen većinski deo sa istočne strane (naslednici bivših istočnonemačkih komunista), a više gnevni na one sa zapadne strane, „odrođenu“ partijsku braću, koju je, jedno vreme, predvodio upravo nekadašnji šef SPD-a Oskar Lafonten. Levica se, tako, i dalje anatemiše, iako je posle ovih izbora izbila na treće mesto među strankama zastupljenim u Bundestagu. Nije, međutim, isključeno da u teškim pregovorima s Merkelovom, ova varijanta, politički veoma riskantna za socijaldemokrate, ne bude, kao „džoker“ (is)korišćena.

 

Argumenti za „veliku koaliciju“ Najverovatnija je, dakle, velika koalicija. Ulazak u nju, ni za konzervativce, ni za socijaldemokrate, neće, međutim, biti lak. Iz izjave Angele Merkel da je Nemačkoj, upravo u ovom vremenu, prekopotrebna „stabilna vlada“, analitičari su zaključili da je to „direktan poziv“ socijaldemokratama. Ona time „osluškuje“ glas javnosti: većina Nemaca se i neposredno pred ove izbore izjasnila za veliku koaliciju. Njena politička računica sa socijaldemokratama kao poželjnim partnerom u ovoj, posle propasti liberala, iznuđenoj situaciji, ide dalje: u evrokrizi predstoje nove, teške odluke, a savez sa SPD-om bi ojačao njenu poziciju i uneo dodatnu stabilnost, a održavanje evrozone, a time i Evropske unije je najvažniji projekat buduće nemačke vlade: najvažniji, procenjuje se, argument za stvaranje velike koalicije. Ima, međutim, mnogo onih koji ne bi, okuraženi izbornim uspehom (najjača su stranka u parlamentu) želeli da, opet, plate visoku cenu „mlađem“ i slabijem partneru, kao što su to bili prinuđeni da učine u vreme prošle velike koalicije. Merkelova je, u prvom svom mandatu, bila prinuđena da „crvenima“ prepusti osam (polovinu) ministarskih položaja (a da drugu polovinu podeli sa CSU), među njima i one najvažnije, finansije (njen sadašnji „izazivač“ Per Štajnbrik) i spoljne poslove (Valter Frank Štajnmajer). U njenoj stranci, ima, takođe i onih koji bi vlast radije delili sa oslabelim (osvojili su 8,4 odsto glasova, dva procenta manje nego na prošlim izborima) manje zahtevnim, Zelenima.

 

Velike nepoznanice Socijaldemokrate, razočarane ishodom nedeljnog glasanja („zaradili“ 25,7 odsto, dva procenta više nego na minulim izborima, ali manje od očekivanih, bar 30 odsto) su, bar u ovom trenutku, veoma podeljene u stavovima da li opet ulaziti u „neravnopravan brak“, iz kojeg su prošli put, u daleko boljoj „kondiciji“ izašli „grbavi“: birači su ih kaznili jednim od najslabijih rezultata u (posleratnoj) istoriji ove velike stranke. Predsednik stranke Zigmar Gabrijel, koji bi, kako se čuje, radije u vlast nego u opoziciju će očigledno imati grdne muke da ubedi frustrirano članstvo i rukovodstvo da stranku podvede pod „skute“ Angele Merkel. Još veća je nepoznanica kako bi se, u slučaju da stigne poziv konzervativaca, držali Zeleni: kompletno rukovodstvo stranke je, posle izbornog šoka, pod ostavkom. Od toga kako će biti komponovan novi vrh stranke, hoće li prevlast imati radikalnija struja („fundamentalisti“) ili ona pragmatičnija („realosi“) zavisiće i stav jednih (konzervativaca) i drugih (Zelenih) o eventualnom političkom „braku“ (uvek) iz računa.

Programatski su ove dve stranke, i posle odluke konzervativaca da ugase nuklearke, udaljenije nego što su to socijaldemokrate i unija hrišćanskih demokrata. „Tradicionalisti“ među konzervativcima su izričito protiv ulaska u novu, nepredvidljivu avanturu, a bavarski konzervativci, s naraslim ambicijama posle skorašnjih izbora (ponovo su preuzeli apsolutnu vlast u Minhenu) su još izričitiji, i čini se, nepomirljivi protivnici koalicije sa Zelenima.

 

Crveni Deni protiv crnih Jedan od prvaka ekološke stranke, Danijel Kon Bendit („Crveni Deni“ iz vremena velikog studentskog bunta, tada u Parizu) se već oglasio porukom da njegova stranka nikako ne bi trebalo da ulazi u koaliciju sa „crnima“. Nije u tome, dakako, usamljen. I onima koji bi želeli da se tim putem opet domognu vlasti, i razude koalicioni potencijal stranke, stoji pred očima sumorna i upozoravajuća činjenica: ko god je s konzervativcima „tikve sadio“, bivao je kažnjen: socijaldemokrate još posrću, liberala više nema u parlamentu! Šta ako i crveni (SPD) i Zeleni ostave Merkelovu na cedilu? Ona u tom slučaju ne bi imala drugog izbora nego – ponovne, vanredne izbore. Ta se, teoretski moguća varijanta, među pragmatičnim Nemcima isključuje kao nerealna. Za tim činom, koji bi se ispostavio kao samoubilački, neće posegnuti ni jedna, ni druga stranka: birači bi ih sigurno i žestoko kaznili, a konzervativci bi se, sasvim sigurno, bez po muke, domogli apsolutne vlasti koja im je ovoga puta, ionako, za „dlaku“ izmakla.

 

Strah od (pre)moćne kancelarke Nemci, inače, pomno prate reagovanja iz inostranstva na ishod nedeljnih izbora. Zaključak se svodi na činjenicu da je očekivana pobeda Angele Merkel, ali ne i njen trijumf, koji izaziva, konstatuje „Špigl“ u elektronskom izdanju dan posle izbora, dodatne strepnje, i otvorena strahovanja. Posebno u zemljama južne Evrope, koje su „na sopstvenoj koži“ osetile njen diktat s rigoroznom štednjom. Belgijski listovi konstatuju, međutim, da od „čelične muti“ (majke, kako joj „tepaju“ njene pristalice kod kuće) strahuje „pola Evrope“. Ionako moćna nemačka kancelarka stupa posle ovih izbora na evropsku, i svetsku scenu, još ambicioznije i moćnije. Njena politička moć, a s njom i uticaj, nalaze se u zenitu, i to u času kada njenim (zapadnim) partnerima i rivalima, Obami, Olandu i Kameronu političke akcije dramatično padaju.

Svima je savršeno jasno da u Evropskoj uniji ubuduće bez Merkelove „ništa neće ići“. I da će se Evropa još više „germanizovati“. Merkelova je, dakako, svesna atmosfere koja se stvara povodom njene pobede. Naglašeno sposobna da se (samo)kontroliše, trudila se da u prvom izlasku pred domaće i strane novinare posle izbora, a njih je bilo više nego ikad u ovakvoj prilici, da ne pokaže „nijedan pobednički gest“, prigušujući svaki trijumfalizam i euforičnost.

S nespornom moći koju ima, barataće, poručila je, „veoma odgovorno i vrlo pažljivo“. Ta poruka je, očigledno, bila više upućeno inostranoj nego domaćoj javnosti.

[/restrictedarea]