Моћна Меркелова тражи помоћ

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

„Великој Ангели“ апсолутна власт на недељним изборима за Бундестаг измакла за „длаку“, њени досадашњи  коалициони ривали – либерали доживели катастрофу (први пут их у послератној историји неће бити у парламенту); канцеларка принуђена да трага за (не)пожељним партнером на веома суженом политичком простору (само два кандидата, СПД или Зелени) како би ускочила у „историјски“ трећи  мандат, стопама њених великих претходника, Конрада Аденауера и Хелмута Кола

Два дана уочи парламентарних избора у Немачкој, који су се, с разлогом, нашли у средишту готово планетарне, медијске и политичке пажње – реч је о најмногољуднијој, економски најснажнијој и политички најутицајнијој земљи  у срцу Старог континента – „Печат“ је предвиђао да ће се одмеравање странака владајуће коалиције и опозиције окончати пат позицијом, да ће владајући конзервативци (ЦДУ) профитирати захваљујући њиховом наглашено самоувереном („до ароганције“) лидеру, канцеларки Ангели Меркел, чија самоувереност није без покрића (Немачкој иде никад боље, канцеларка ужива велику популарност и поверење грађана, а поверење је најдрагоценија политичка „роба“!), на коју је, у крајње персонализованој изборној кампањи, странка бацила све своје карте и сав свој политички капитал, да ће њихови уздрмани коалициони партнери, либерали (ФДП) остати (коначно) пред вратима парламента, да се некад моћна Социјалдемократска партија, предвођена малерозним  кандидатом за савезног канцелара Пером Штајнбриком, мучно извлачи из дубоке кризе, после два узастопна пораза, да ће леви „блок“ опозиционих странака, СПД, Зелени и Левица највероватније остварити, математички, тесну већину, али, несложни, не и власт, и да ће, као најреалнија опција, после ових избора, опет доћи до „свадбе слонова“ и велике коалиције.

Потоп либерала Исход гласања (22. септембар) за осамнаести сазив Бундестага потврдио је ова предвиђања, превазилазећи их у једној ставци која је доминантно обележила недељне изборе: конзервативци (ЦДУ) су, са освојених 41,7 одсто гласова, забележили (неочекивано висок) најбољи резултат у последње две деценије. Тај податак је, без резерве, „протумачен“ и прихваћен као лични тријумф Меркелове и њен тријумфални улазак у трећи мандат: изнимна „привилегија“ коју су, вољом немачких бирача, доживели само два њена претходника на најважнијем политичком положају у земљи – Конрад Аденауер и Хелмут Кол.Тим тријумфом с политичке сцене сишла је, међутим, њена црно (конзервативци) жута (либерали) коалиција с власти: важан коалициони партнер, с којим је Меркелова изричито рачунала и после ових избора, либерали (ФДП), Ханса Дитриха Геншера, Гвида Вестервелеа и његовог наследника Филипа Реслера (стигао својевремено у Немачку као вијетнамско сироче), доживели су, после пораза на покрајинским изборима у Баварској, недељу дана раније, праву катастрофу. Либерала први пут нема у Бундестагу, чиме се, практично, окончава политичка каријера садашњег шефа дипломатије Гвида Вестервелеа: он је и у својој изборној јединици, у Бону, где се кандидовао на листи кандидата за директан улазак у Бундестаг (друга листа је страначка), такође катастрофално прошао – добио је само шест одсто гласова!

Усамљеност победника Тако се „Ангела Велика“ (у насловима неких медија) у часу највећег тријумфа нашла усамљена, принуђена да, на суженом политичком простору, тражи новог коалиционог партнера: до апсолутне већине, и могућности да сама и неприкосновено влада, Меркеловој је недостајало (само) пет посланичких места! Пут до новог (коалиционог) партнера, иако постоје само два кандидата – социјалдемократе и зелени, Левица уопште није у њеној „визури“ – неће бити лак. Тражиће време (на прошлим изборима Меркеловој је за то требало месец дана), захтеваће тешке преговоре и, упркос њеној надмоћи („Гуливер међу Лилипутанцима“) – високу политичку цену у облику (важних) политичких фотеља. У трагању за одгонетком на коју страну ће Меркелова кренути, медији „лове“ сваки, макар он био и бизаран детаљ. У првом обраћању новинарима после победе на изборима, у понедељак, Меркелова се појавила у црним панталонама и, једном од новинара се учинило, зеленом блејзеру, иако се радило о боји петролеја. Уследило је питање: да ли је то сигнал зеленима и могућа „премијера“ црно-зелене коалиције, програмски два (веома) удаљена партнера. Нећете ми веровати, одговорила је, за њу неуобичајено исповедно, кад сам јутрос рано стала пред гардеробни орман рекла сам: црвено? Не иде. Светлозелено? Не. Плаво? У томе сам била јуче. Одлучила се за – неутрално.

Позив социјалдемократама С ким, онда, рачуна? Меркелова је открила да је тог јутра позвала председника Социјалдемократске партије (СПД) Зигмара Габријела на разговор. Велика коалиција. Понуда није одбијена. Тражено је њено стрпљење: руководство СПД-а ће у петак расправљати о томе „шта даље“. Има, рекла је, за то разумевање. А Зелени? Меркелова не „искључује разговор“ ни са њима. Шта се, на крају, може очекивати? Најреалнија, по многима је опција с великом коалицијом, иако ни она, премијерна, са зеленима није искључена. Најмање се верује у могућност, да упркос тријумфу Меркелове, власт, на крају, преузме црвено (СПД) – још црвеније (Левица) – зелена коалиција, иако је то математички, и теоретски, могуће: конзервативци (Хришћанско-демократска унија и њена баварска „посестрима“ Хришћанско-социјална унија (ЦСУ) су освојили, рекли смо, 41, пет одсто гласова, три споменуте опозиционе (левичарске) странке 42,7 одсто (СПД 25, 7, Левица 8,6, Зелени 8,4).

 

[restrictedarea]

Анатемисање Левице Социјалдемократе, међутим, неће да чују за ортаклук са Левицом, при чему су мање „алергични“ на њен већински део са источне стране (наследници бивших источнонемачких комуниста), а више гневни на оне са западне стране, „одрођену“ партијску браћу, коју је, једно време, предводио управо некадашњи шеф СПД-а Оскар Лафонтен. Левица се, тако, и даље анатемише, иако је после ових избора избила на треће место међу странкама заступљеним у Бундестагу. Није, међутим, искључено да у тешким преговорима с Меркеловом, ова варијанта, политички веома рискантна за социјалдемократе, не буде, као „џокер“ (ис)коришћена.

 

Аргументи за „велику коалицију“ Највероватнија је, дакле, велика коалиција. Улазак у њу, ни за конзервативце, ни за социјалдемократе, неће, међутим, бити лак. Из изјаве Ангеле Меркел да је Немачкој, управо у овом времену, прекопотребна „стабилна влада“, аналитичари су закључили да је то „директан позив“ социјалдемократама. Она тиме „ослушкује“ глас јавности: већина Немаца се и непосредно пред ове изборе изјаснила за велику коалицију. Њена политичка рачуница са социјалдемократама као пожељним партнером у овој, после пропасти либерала, изнуђеној ситуацији, иде даље: у еврокризи предстоје нове, тешке одлуке, а савез са СПД-ом би ојачао њену позицију и унео додатну стабилност, а одржавање еврозоне, а тиме и Европске уније је најважнији пројекат будуће немачке владе: најважнији, процењује се, аргумент за стварање велике коалиције. Има, међутим, много оних који не би, окуражени изборним успехом (најјача су странка у парламенту) желели да, опет, плате високу цену „млађем“ и слабијем партнеру, као што су то били принуђени да учине у време прошле велике коалиције. Меркелова је, у првом свом мандату, била принуђена да „црвенима“ препусти осам (половину) министарских положаја (а да другу половину подели са ЦСУ), међу њима и оне најважније, финансије (њен садашњи „изазивач“ Пер Штајнбрик) и спољне послове (Валтер Франк Штајнмајер). У њеној странци, има, такође и оних који би власт радије делили са ослабелим (освојили су 8,4 одсто гласова, два процента мање него на прошлим изборима) мање захтевним, Зеленима.

 

Велике непознанице Социјалдемократе, разочаране исходом недељног гласања („зарадили“ 25,7 одсто, два процента више него на минулим изборима, али мање од очекиваних, бар 30 одсто) су, бар у овом тренутку, веома подељене у ставовима да ли опет улазити у „неравноправан брак“, из којег су прошли пут, у далеко бољој „кондицији“ изашли „грбави“: бирачи су их казнили једним од најслабијих резултата у (послератној) историји ове велике странке. Председник странке Зигмар Габријел, који би, како се чује, радије у власт него у опозицију ће очигледно имати грдне муке да убеди фрустрирано чланство и руководство да странку подведе под „скуте“ Ангеле Меркел. Још већа је непознаница како би се, у случају да стигне позив конзервативаца, држали Зелени: комплетно руководство странке је, после изборног шока, под оставком. Од тога како ће бити компонован нови врх странке, хоће ли превласт имати радикалнија струја („фундаменталисти“) или она прагматичнија („реалоси“) зависиће и став једних (конзервативаца) и других (Зелених) о евентуалном политичком „браку“ (увек) из рачуна.

Програматски су ове две странке, и после одлуке конзервативаца да угасе нуклеарке, удаљеније него што су то социјалдемократе и унија хришћанских демократа. „Традиционалисти“ међу конзервативцима су изричито против уласка у нову, непредвидљиву авантуру, а баварски конзервативци, с нараслим амбицијама после скорашњих избора (поново су преузели апсолутну власт у Минхену) су још изричитији, и чини се, непомирљиви противници коалиције са Зеленима.

 

Црвени Дени против црних Један од првака еколошке странке, Данијел Кон Бендит („Црвени Дени“ из времена великог студентског бунта, тада у Паризу) се већ огласио поруком да његова странка никако не би требало да улази у коалицију са „црнима“. Није у томе, дакако, усамљен. И онима који би желели да се тим путем опет домогну власти, и разуде коалициони потенцијал странке, стоји пред очима суморна и упозоравајућа чињеница: ко год је с конзервативцима „тикве садио“, бивао је кажњен: социјалдемократе још посрћу, либерала више нема у парламенту! Шта ако и црвени (СПД) и Зелени оставе Меркелову на цедилу? Она у том случају не би имала другог избора него – поновне, ванредне изборе. Та се, теоретски могућа варијанта, међу прагматичним Немцима искључује као нереална. За тим чином, који би се испоставио као самоубилачки, неће посегнути ни једна, ни друга странка: бирачи би их сигурно и жестоко казнили, а конзервативци би се, сасвим сигурно, без по муке, домогли апсолутне власти која им је овога пута, ионако, за „длаку“ измакла.

 

Страх од (пре)моћне канцеларке Немци, иначе, помно прате реаговања из иностранства на исход недељних избора. Закључак се своди на чињеницу да је очекивана победа Ангеле Меркел, али не и њен тријумф, који изазива, констатује „Шпигл“ у електронском издању дан после избора, додатне стрепње, и отворена страховања. Посебно у земљама јужне Европе, које су „на сопственој кожи“ осетиле њен диктат с ригорозном штедњом. Белгијски листови констатују, међутим, да од „челичне мути“ (мајке, како јој „тепају“ њене присталице код куће) страхује „пола Европе“. Ионако моћна немачка канцеларка ступа после ових избора на европску, и светску сцену, још амбициозније и моћније. Њена политичка моћ, а с њом и утицај, налазе се у зениту, и то у часу када њеним (западним) партнерима и ривалима, Обами, Оланду и Камерону политичке акције драматично падају.

Свима је савршено јасно да у Европској унији убудуће без Меркелове „ништа неће ићи“. И да ће се Европа још више „германизовати“. Меркелова је, дакако, свесна атмосфере која се ствара поводом њене победе. Наглашено способна да се (само)контролише, трудила се да у првом изласку пред домаће и стране новинаре после избора, а њих је било више него икад у оваквој прилици, да не покаже „ниједан победнички гест“, пригушујући сваки тријумфализам и еуфоричност.

С неспорном моћи коју има, баратаће, поручила је, „веома одговорно и врло пажљиво“. Та порука је, очигледно, била више упућено иностраној него домаћој јавности.

[/restrictedarea]