Hrvatska protiv Srbije: uvek sa igračem više

Piše Miodrag Zarković

Posle vukovarskog stradanja ćirilice i fudbalskog okršaja na „Marakani“, večito uzavreli odnosi Srbije i Hrvatske opet su u središtu pažnje, ali, po običaju, srbomrzački ispadi ne samo da ostaju nekažnjeni, već bivaju čak i nagrađivani

Prema činjeničnom stanju kakvo prepoznaju Ujedinjene nacije, fudbaleri hrvatske reprezentacije nalazili su se prošlog petka, 6. septembra, u istoj državi kao i predsednik njihove zemlje Ivo Josipović: oni su na beogradskoj „Marakani“ igrali utakmicu protiv reprezentacije Srbije, dok je Josipović boravio u „službenoj poseti“ Prištini. Štaviše, fudbaleri i Josipović bili su, svaki na svom zadatku, suočeni i sa istom pojavom, koju u hrvatskoj javnosti jednoglasno doživljavaju kao znamenje neprijateljstva – ćiriličnim pismom.

Hrvatske fudbalere i njihovu pratnju, naime, srpski navijači dočekali su sa velikim transparentom, raširenim preko cele tribine našeg najvećeg stadiona, na kojem je ćirilicom bilo ispisano „Vukovar“. To su hrvatski izveštači sa utakmice listom ocenili kao jasnu provokaciju. Primera radi, tiražni zagrebački „Večernji list“ ovako opisuje tu pojedinost:

„Pakleni doček priredili su navijači Srbije našim reprezentativcima sinoć na ‚Marakani‘. Na stadionu je bilo oko 35 hiljada navijača, a prvi transparent koji je bio postavljen bio je provokativan – na njemu je Vukovar bio ispisan na ćirilici“, piše novinar ovog dnevnog lista, dodajući da su u srpskoj prestonici hrvatski igrači proživeli „verovatno najteže gostovanje u karijeri“.

Slično „Večernjaku“ izjasnili su se i ostali dnevnici, televizijske stanice i internet portali iz Hrvatske. Valjda nijedan nije propustio da izdvoji tu „drskost“ srpskih ljubitelja fudbala, koji su se usudili da goste iz države u kojoj je ćirilica dokazano nepoželjna dočekaju nazivom jednog grada ispisanim tim „bizantinskim“ pismom.

Okružen ćirilicom bio je i Ivo Josipović kada je u subotu, 7. septembra, drugog dana nečega što su „Tanjug“ i B92 opisali kao „zvanični boravak na Kosovu“, posetio Visoke Dečane, najočuvaniji srpski manastir na području južne pokrajine. U ovom drevnom, predivnom, natprirodno upečatljivom zdanju, latinicu je verovatno nemoguće naći, barem kada je reč o natpisima na srpskom jeziku, ali to što je hrvatski predsednik tamo bio dočekan ćirilicom i samo ćirilicom – za koju, da ne bude zabune, nije zaslužan današnji starešina manastira, iguman Sava Janjić, ali o njemu nešto kasnije – niko od izveštača nije svrstao u provokacije ili bilo kakve drugačije neprijatnosti.

GRĐE OD LICEMERJA To što se hrvatska javnost tako oštro i ratoborno odnosi prema ćirilici koju su zatekli njihovi fudbaleri na stadionu, ali nije nimalo uzbuđena zbog ćirilice na koju je naišao njihov predsednik u manastiru, moglo bi da se shvati kao savršen primer licemerja – kada bi se radilo o pojedincu. Ali, ovde se radi o celoj državi, odnosno o njenoj sveukupnoj medijskoj i uopšte društvenoj pozornici, koja je proteklih sedmica svesrdno učestvovala u iskazivanju dotičnog licemerja. Mnogo gora od dvoličnosti je i svojevrsna kampanja kojom su hrvatski mediji ispratili beogradsku utakmicu: neizbežno su podvlačili izlive mržnje kojima su bili izloženi njihovi igrači, ali su „zaboravili“ da podsete da je svaki i jedan srpski sportista – izuzev možda Novaka Đokovića – u „lijepoj njihovoj“ nailazio na daleko gori prijem (setimo se samo Evropskog prvenstva u rukometu iz januara 2009, kada je zadarski gradonačelnik naredio uklanjanje svih zastava zemalja učesnica zato što su mu se meštani žalili na srpsku, a samo nju nije smeo da ukloni).

Pojave takve masovnosti zavređuju ozbiljnije razmatranje, naročito kada su u nju uključeni čak i najrazumniji pripadnici pomenute javnosti. U najrazumnije hrvatske javne delatnike svakako spada i Boris Dežulović, splitski pisac i novinar, već godinama najrasprostranjeniji autor na jugoslovenskim prostorima: redovno piše komentare za mnogobrojne listove, časopise i portale iz Zagreba, Splita, Beograda ili Sarajeva. Može se reći da je Dežulović omiljeni tekstopisac „jugosfere“ (kako je nezaobilazni engleski novinar Tim Džuda svojevremeno krstio područje raspale SFRJ), uvažavan i prihvaćen od strane samozvanih regionalnih liberala – najlakše prepoznatih po izdašnim donacijama sa isto tako liberalnog Zapada – kao istaknuti borac protiv nacionalizma i primitivizma svih boja. Zbog toga što je u rodnoj Hrvatskoj bio među retkim kritičkim glasovima protiv Tuđmanovog i kasnijih režima, Dežulović uživa nepodeljenu, fanatičnu zaštitu tih naprednih krugova počivše Jugoslavije, sličnu zaštiti koju uživa jedna Latinka Perović.

[restrictedarea]

Pažljiviji uvid u Dežulovićev novinarski opus, međutim, otkriva izvesne pukotine u ovakvom ugledu splitskog autora. Nekako, Dežulović ipak pravi razliku između srpskog i ostalih nacionalizama, odnosno onoga što kao takve prepoznaje. Tako je Dežulović krajem avgusta, u tekstu za sarajevske dnevne novine „Oslobođenje“, opisao nekoliko video snimaka sa „Ju tjuba“, na kojima su zabeležena vašarska i svadbena veselja iz Republike Srpske, na kojima učesnici pevaju sledeće stihove: „Oj Pazaru, novi Vukovaru, a Sjenice, nova Srebrenice“. Iz opisa, Dežulović je bodro zaključio da je ta pesma „novi letnji hit, srpska ‚Makarena‘ ili ‚Lambada‘“, te da je „već neko vreme obavezni deo repertoara seoskih derneka, krsnih slava, vašara i svadbi od Vrnjačke Banje do Banje Luke“. To o „obaveznom repertoaru“ Dežulović je izgleda želeo da ukleše u mozak svakom čitaocu, pošto je tu tezu ponovio još jednom, u završnici nevelikog teksta:

„Bolesni stihovi o Vukovaru i Srebrenici odavno se više ne pevaju samo na otkrivanjima spomenika Draži Mihailoviću, okupljanjima ratnih veterana ili promocijama seoskih četničkih vojvoda: danas je to obavezni deo repertoara na svadbama, slavama, rođendanima i maturskim zabavama ili o crkvenim praznicima poput bratunačkih Makivija, davnih i nesrećnih makabijskih mučenika, Makaveja.“

SEĆANJE NA TOMPSONA Tako Dežulović opisuje ono što vidi kao srpski fašizam (prigodno je udenuo i čuveni citat Hane Arend o banalnosti zla). Da li se sa istom ogorčenošću obrušava i ono što smatra hrvatskim? Pa, ne baš. Tamo je odnos ipak unekoliko drukčiji, što se najlakše može videti na primeru Dežulovićevog čuvenog doprinosa karijeri Marka Perkovića Tompsona, hrvatskog pevača radosnog kada god ga neko nazove ustašom. Početkom devedesetih, u ratnim godinama, Dežulović i njegovi prijatelji sa kojima je osnivao satirični časopis „Feral tribjun“, bančili su u nekom splitskom kafiću, kada im je prišao uniformisani mladić pristigao sa ratišta i poklonio im kasetu sa svojom pesmom, toliko otvoreno srbomrzačkom da je čak i počinjala zlokobnim ustaškim pozdravom „Za dom spremni“. Feralovcima se, onako pijanima, dotična pesma učinila kao sjajna prilika za sprdnju, pa su je do iznemoglosti puštali te večeri, a dan kasnije – kada valjda više nisu bili pod dejstvom alkohola – prosledili su je uredništvu „Radio Splita“. Neko u tom lancu ipak nije pesmu shvatio kao priliku za sprdnju, već kao muzičko štivo vredno pažnje, pošto je pesma ubrzo postala hit, a njen pevač jedan od najtiražnijih muzičara u Hrvatskoj, danas poznat upravo po „umetničkom“ imenu Tompson.

Dežulović je više puta javno ispričao ovu anegdotu, redovno kukajući nad sudbinom koja je presudila da se, eto, iz njihovog šegačenja izrodi nešto tako čudovišno kao što je Tompson. U njegovom kukanju, međutim, teško je primetiti nedvosmislenu grižu savesti, iskreno kajanje zbog toga što je, čak i nehotice, potpomogao raspirivanje ustaštva u današnjoj Hrvatskoj. Njegov je opus zbilja ogroman, ali, koliko je poznato, Dežulović niti jednom u svojim bezbrojnim tekstovima nije sebe i svoje prijatelje strogo prekoreo, a kamoli prokleo, zbog toga što su se zevzečili sa nečim što nikako za zevzečenje nije.

Gorepomenuti tekst iz „Oslobođenja“, u kojem opisuje „obavezni deo repertoara“ na srpskim veseljima, pokazuje da Dežulović prema Srbima postupa daleko oštrije nego prema sebi samom. Srbima ne ostavlja nikakvu slobodu da se sa krvoločnim stihovima sprdaju. On može da prosleđuje ustaške pesme radio-stanicama i kasnije sa žaljenjem, više nagoveštenim nego jasno izrečenim, priznaje da je doprineo „stvaranju monstruma“; u tome Dežulović ne vidi ništa tipično za Hrvatsku i Hrvate, iako se u korenu ta njegova anegdota tiče nezapamćenog zločina, koji je za vreme Drugog svetskog rata odneo stotine hiljada srpskih glava; ali, kada na snimku srpske svadbe neko peva o zločinima – koji su, ako je to uopšte bitno, kudikamo manje činjenično utvrđeni nego ustaški pokolji, a uz to su i neuporedivo manji po obimu, čak i ako se poveruje u „zvanične“ verzije koje su prečesto i prevešto korišćene za protivsrpsku propagandu – Dežulović u tili čas izvlači zaključke o srpskom mentalitetu i vladajućim kulturnim obrascima.

AVIONU SLOMIĆU TI SRBE Nije ovo bio ni prvi put da je Dežulović davao sebi za pravo da se na olak i uvredljiv način bavi srpskim naravima. Radio je to i kada je, pre četiri godine, u tekstu za „Peščanik“ komentarisao članak iz „Blica“ o srpskim turistima koji su, na povratku sa letovanja na Kritu, pilotu prećutali da je krilo aviona oštećeno, jer su želeli da izbegnu dalje kašnjenje zbog popravke kako bi što pre stigli kući. Nazivajući taj događaj primerom života koji oponaša viceve, Dežulović je tada ironično istakao:

„Džabe su Dvorniković i Konstantinović pisali sve one knjižurine, džabe sva istraživanja srpskih etnologa i sociologa, antropologa i antropogeografa, od Jovana Cvijića do mog komšije Ivana Čolovića, žali bože vremena i papira: celokupna je srpska karakterologija stala u vic o Mići i Stevi u avionu na letu Krit-Beograd, cela nesrećna istorija Srba stala je u besmrtni Mićin ‚pančlajn‘ – ‚Ako im i ovo prijavimo, nikada nećemo stići kući‘.“

Dakle, nije Dežulović od juče lak na obaraču kada bi trebalo izneti ishitrene, drske zaključke o Srbima kao narodu. Nije odlazio tako daleko kao Dinko (Sabahudin?) Gruhonjić, pa tvrdio da biološko razmnožavanje Srba sa Srbima neminovno vodi ka sve tupljim pogledima i sve kraćim nogama, ali je svejedno nalazio zashodno da se srpskim mentalitetom bavi onako kako se nikada nije bavio hrvatskim.

I to ne samo on: niko se, od svih tih vajnih liberala nekadašnje Jugoslavije, kojima Dežulović pripada i ideologijom i zaradom, nikada nije o hrvatskom fašizmu, tj. ustaštvu – uglavnom prećutkivanom, ali i te kako vidljivom i opipljivom – izrazio onako nedvosmisleno osuđujuće i oštro kao o srpskom fašizmu, koji, sa druge strane, nikako da dobije i nedvosmislenu potvrdu (pesme sa svadbe to ne mogu biti, ma koliko stihovi bili grozomorni, a sa neoborivim dokazima srpskih zločina ni Haški tribunal ne stoji baš najsjajnije, ali to je za neku drugu priču).

Kada je takav slučaj sa uslovno najboljim, Dežulovićem, šta očekivati od uslovno najgorih, najzagriženijih, najostrašćenijih činilaca hrvatske javnosti, kao što je izvesna „Udruga hrvatskih branitelja 1990-1996“?! Ovo udruženje neobičnog naziva (od čega su, na primer, branili Hrvatsku 1996. godine?) zatražilo je proteklih dana ostavku Željka Jovanovića, ministra nauke, obrazovanja i sporta u Kabinetu sadašnjeg hrvatskog premijera Zorana Milanovića, zbog toga što „nije reagovao na ispade srpskih navijača na fudbalskoj utakmici Srbija-Hrvatska“:

„Pre utakmice izjavili ste kako je utakmica koja sledi ‚praznik sporta‘, a posle utakmice i svih navedenih provokacija na njoj samo ste izrekli nekoliko rečenica o srpskom ministru sporta Vanji Udovičiću. Ni slova osude prema ponašanju srpskih navijača. Da se to dogodilo kod nas i od strane hrvatskih navijača oglasili bi se u vašem već poznatom stilu svima nama putem svih hrvatskih medija i osuđivali sve što je hrvatsko. Nedopustiva je vaša ćutnja i tolerisanje verbalnih napada razularenih srpskih navijača“, navodi se u saopštenju Udruge, koja, po svoj prilici, izgleda nije ispratila ni sekund nekog od gostovanja srpskih ekipa u Hrvatskoj, koja su – skoro bez izuzetka – proticala u neuporedivo opasnijim okolnostima nego što je ikada bio slučaj sa gostovanjima hrvatskih ekipa u Srbiji.

KRVNA ZRNCA Ministar Jovanović je, inače, zbog srpskog imena često na meti hrvatskih šovinista. Tako je, između ostalih, Jovanovića na nacionalnoj osnovi vređao i predsednik zagrebačkog Dinama Zdravko Mamić, kada je sredinom marta ove godine u radio-programu uživo izjavio da je Jovanović najveći hrvatomrzac, zbog toga što u sebi ima „krvna zrnca koja pretežu ka tome da mrzi sve što je hrvatsko“. Mamić je zbog toga čak bio i priveden, pod optužbom da širi govor mržnje, a u zagrebačkom je zatvoru morao da provede i jednu noć.

Da li bi u Srbiji Mamić bio isto tako kažnjen za istovetnu, protivsrpsku izjavu, veliko je pitanje. U Beogradu bi možda dobio termin ne iza rešetaka, već na nacionalnoj televiziji, kao što ga je i dobio u četvrtak, 5. septembra, kada ga je u emisiji „Oko 11“ na RTS-u ugostio Gorislav Papić, pošto je Mamić došao da gleda utakmicu Srbija-Hrvatska. Na stranu budalast sadržaj samog razgovora, osvrnimo se na puku činjenicu da je na Javnom servisu, dakle na nacionalnoj televiziji Srbije, u udarnom terminu gostovao čovek koji je ni šest meseci ranije javno vređao hrvatskog ministra zbog srpskog porekla. Da li je uopšte zamislivo da na Hrvatskoj radio-televiziji bude upriličeno gostovanje bilo kog sportskog rukovodioca iz Crvene zvezde ili Partizana, a kamoli neko ko je o Hrvatima javno izrekao kakvu uvredu?!

Naravno da je nezamislivo, što samo po sebi ne govori mnogo – mnoge su stvari u Hrvatskoj nezamislive, ali to ne znači nužno i da su poželjne. Srpsku bi javnost moralo više da zabrine to što niti u jednoj iole razumnoj državi na svetu ne bi takav publicitet, kakav je Mamić dobio u Srbiji, bio poklonjen osobi koja se u bliskoj prošlosti nije ustručavala da izriče uvrede na nacionalnoj osnovi. Svaka bi država posle Mamića, posle njegovog martovskog ispada, proglasila personom non grata, kojoj je zabranjen ulazak na njeno područje. I tu ne bi smelo da olakšavajuću okolnost igra Mamićevo vrlo nejasno poreklo: u hrvatskoj sportskoj javnosti, naime, vlada uverenje da je i Zdravko Mamić zapravo Srbin po etničkoj pripadnosti (za šta dokaz, pored imena njegove rođene braće – Zoran i Stojko – mogu da budu upravo i njegove protivsrpske izjave, pošto su tamošnji Srbi koji su javne ličnosti neretko pribegavali upravo takvim istupima kako bi umilostivili večito protiv srpstva usmerenu hrvatsku javnost).

UKREPLJENJE?! Nedavnim nasilnim demonstracijama u Vukovaru, te utakmicom Srbija-Hrvatska, odnosi dva naroda ponovo su dospeli u središte regionalne pažnje. Priča o tim odnosima, međutim, nepotpuna je bez osvrta na deo koji se odnosi na Srbiju i srpsku javnost, a tu se vraćamo na pojedinost sa početka, o boravku Iva Josipovića u Dečanima. Agencije su u izveštajima prenele da je Sava Janjić, kao starešina Dečana, rekao da „Josipovićeva poseta predstavlja veliku čast i radost, ali istovremeno i veliko ukrepljenje za ovaj manastir i njegovo bratstvo“.

Janjićeve reči neizostavno paraju uši iz mnogo razloga. Najpre zato što je Kosovo i Metohija pod stranom okupacijom već 14 godina, a u vrlo tegobnom pravnom stanju već pet i po godina. U takvim okolnostima, poseta niti jednog stranog državnika koji priznaje kosmetsku „nezavisnost“ ne bi smela da bude dočekana kao „velika čast i radost“ ili „ukrepljenje“. To bi pogotovo moralo da važi za predsednika Hrvatske, zemlje koja ne samo da aktivno potpomaže i potpiruje samovolju Prištine – što je Hrvatska, tada kao republika, radila i u doba zajedničke jugoslovenske države – već i koja sa Srbijom i Srbima ima niz neporavnatih računa: od ratnih zločina činjenih nad srpskim stanovništvom tokom celog dvadesetog veka, a za šta niko nije sudski odgovarao, pa sve do uskraćivanja osnovnih ljudskih prava i otimanja imovine hrvatskim državljanima srpskog porekla. Niko ko govori u ime bilo koje srpske ustanove, a Janjić govori u ime srpske svetinje čiji je starešina i u ime Srpske pravoslavne crkve čiji je dostojnik, ne bi smeo da izlazi izvan granica pukog protokola u ophođenju sa neprijateljskim činiocima.

Da li je predsednik Hrvatske, pa i sama Hrvatska, neprijatelj Srbije, bilo bi izlišno dokazivati, samo da srpska javnost nije odveć zatrovana samomržnjom. Nažalost, samomržnja je odavno uzela maha, što se vidi kako po idolopoklonstvu ovdašnjih javnih delatnika prema osobama poput Borisa Dežulovića ili Iva Josipovića (koga srpski novinari vole da hvale kao „pravog gospodina“), tako i u izopačenom zanimanju za šarolike jedinke poput Zdravka Mamića. Najočigledniji dokaz bolesti srpskog društva ipak je sledeći podatak: transparent koji su navijači razvili na utakmici od 6. septembra, a koji je onoliko smetao hrvatskim izveštačima, jedini je odgovor srpske javnosti na višenedeljeno ustaško divljanje po Vukovaru. U tom gradu policijski kordoni štite table sa ćiriličnim natpisima, kako ih raspomamljena rulja ne bi porazbijala onako kako je to uradila prvog dana po njihovom postavljanju, ali iz Srbije nije stigao niti jedan dostojan odgovor na ovakvo ispoljavanje mržnje.

NEBRANJENA ĆIRILICA Ne samo odgovor, nije došlo ni do kakve diplomatske akcije, koja jamačno ne bi izostala kada bi zvanični Beograd bio posvećen srpskim ciljevima i dobrobiti Srbije: na primer, nisu ni kontaktirane, ni u zajedničko delovanje uključene države poput Bugarske i Rusije, koje takođe koriste ćirilično pismo kao zvanično. Zašto naša vlast i diplomatija nisu makar upozorili takve države da fašisti, neskriveni baštinici ustaške ideologije, u Hrvatskoj već danima divljaju zbog natpisa na ćirilici?! Zašto nijedan ovdašnji dnevni list ili televizija, ili još bolje Javni servis, nije upitao ruskog ili bugarskog ambasadora u Beogradu kako oni komentarišu rušenje i gaženje ćiriličnih natpisa u Vukovaru?! Da li bi na takvu tišinu naišla Srbija, kada bi neko ovde počeo da lupa table sa latiničnim natpisima?!

Dokle će, na kraju, Hrvatska da nailazi na pomoć i podršku u svakom svom potezu koji povlači protiv Srbije i Srba? Čime je to Ivo Josipović zaslužio da bude dočekan kao „velika čast i radost“ – da li prilježnim delovanjem na potpunom odvajanju Kosova i Metohije od Srbije ili onom čuvenom tužbom protiv Srbije za genocid u čijem je sastavljanju lično učestvovao? Čime je to Zdravko Mamić zavredio udarni termin na srpskoj nacionalnoj televiziji (izuzev možda odavno poznatom međusobnom naklonošću hrvatske javnosti i generalnog direktora RTS-a Aleksandra Tijanića, koji se svojevremeno proslavio pišući za hrvatske časopise)? Kako su to vukovarske „udruge branitelja“ zadužile Srbiju, pa da Srbija nemo posmatra njihovo divljanje nad ćiriličnim natpisima i – da se manemo naivnosti – ćutke prelazi preko tih najava budućih pogroma i pokolja?

Čime je predsednik Hrvatskog nogometnog saveza Davor Šuker (inače, jedan od retkih pristojnih javnih delatnika u Hrvatskoj, koji se odmereno držao i prilikom ovog gostovanja na „Marakani“, kao što se ne pamti nijedan njegov protivsrpski ispad) zaslužio da mu žurku upriličava srpski premijer, makar to bio i muzički neobuzdani Ivica Dačić? Čime je to Hrvatska zaslužila da joj najmoćniji političar današnje Srbije, Aleksandar Vučić, u nedavnom intervjuu za zagrebački „Jutarnji list“ predlaže zajednički izlazak iz „hladnog mira“, dok preko „otimanja oko toga čiji je Nikola Tesla“ prelazi prelako, kao da nije reč o još jednom svirepom otimanju srpske baštine?

Na Evropskom prvenstvu za košarkaše, koje se održava u Sloveniji, navijači Bosne i Hercegovine su, sukobljavajući se sa srpskim navijačima, u pokličima nazivali Srbiju „kurvom balkanskom“. Pogrešili su: prostitutke svoje usluge naplaćuju; Srbija, nasuprot tome, jugoslovenskom prostoru služi ne samo bez ikakve nadoknade, već i na svoju očiglednu i nepopravljivu štetu, a to je najizraženije upravo u odnosu sa Hrvatskom. Zbog toga je pravo pitanje: dokle će više Srbija da bude robinja hrvatske miniimperijalne politike?! Dokle će, fudbalskim rečnikom izraženo, Hrvatska u svom neprekidnom obračunu sa Srbijom imati igrača više?!

[/restrictedarea]