GAVRILO PRINCIP – Hitac o kojem je sanjao Balkan

Piše Nataša Jovanović

Niko i nikada neće moći da ospori da je mladi i slabašni Princip uradio ono što su vekovima narodi na Balkanu sanjali. Veličini tog čina ne bi trebalo ništa dodavati, a za oduzimanje pobrinuće se nova anglonemačka istoriografija

U okviru naučnog skupa pod nazivom „Sarajevski atentat 1914“ koji je organizovan u sklopu tradicionalnih Ćorovićevih susreta u Gacku, 37 istoričara iz zemlje, regiona i sveta pokušalo je da osvetli događaje od pre jednog veka koji su prethodili Sarajevskom atentatu i bili uvod u Prvi svetski rat.

Naučni skup u Gacku održan je u trenutku kada se austronemačka naučna i kulturna javnost priprema da 2014. godine ozbiljno ospori neumitne činjenice koje su u vezi sa ubistvom Franca Ferdinanda u Sarajevu do sada važile kao naučne. Poput predigre za osporavanje Srbije kao oslobodioca u Prvom svetskom ratu pripremljeno je novo istorijsko čitanje događaja, pa je već danas Gavrilo Princip u Berlinu, Beču, ali i u muslimanskom Sarajevu viđen kao terorista, a Franc Ferdinand kao nevina žrtva. Ima neke ironije u činjenici da je Gavrilo Princip bio najlošiji strelac od svih učesnika u Sarajevskom atentatu koji po svedočenju pokojnog akademika Vase Čubrilovića „nije ni kravu na 20 metara mogao da pogodi“. Ali niko i nikada, složili su se istoričari, neće osporiti da je mladi i slabašni Princip uradio ono što su vekovima narodi na Balkanu sanjali. Veličini tog čina ne bi trebalo ništa dodavati, a za oduzimanje pobrinuće se nova anglonemačka istoriografija.

 

TIRANOUBISTVO – NASLEĐE EVROPE Istoričar novije generacije prof. dr Aleksandar Životić sa Instituta za noviju istoriju mišljenja je da je zadatak učesnika naučnog skupa, kao ljudi koji su odabrali poziv koji u svojoj osnovi ima traganje za istinom, da pošalju poruku koja i odgovara toj istini, a zasnovana je na pozitivnim, fundamentalnim istraživanjima.

„Nesumnjivo je da je istorijska nauka jasno utvrdila kakvi su bili povodi Prvog svetskog rata, a koji su bili uzroci. Kada je reč o uzrocima postoji čitav spektar, dok je praktično Sarajevski atentat samo povod. Evropa i svet su se u tom trenutku nalazili na ivici svetskog rata čemu su doprinele velike krize i momenti sučeljavanja velikih sila. Srbija kao mala zemlja koja je praktično kasnila sa konstituisanjem nacije, zemlja sa slabim ekonomskim kapacitetima i ograničenom vojnom moći, sa agrarno nepismenim stanovništvom, svakako nije mogla da ima imperijalne ambicije, niti je bila u stanju da svojim delovanjem izazove sukob kakav je bio Prvi svetski rat“.

Poslednjih godina, napominje dr Životić, kako se približava Stogodišnjica Prvog svetskog rata svedoci smo pokušaja revizije istorije.

„Insistiram da je reč o pokušajima, jer rezultati do kojih su došle domaće i strane istoriografije duboko su utemeljeni. Tek poslednjih 20 godina pojavljuje se niz kontroverzi i nenaučnih tumačenja koja su tendenciozna i imaju za cilj menjanje svesti“, zaključio je Životić.

Novo tumačenje istorijskih događaja prihvatila je i američka antisrpska propaganda, a sve se idealno uklopilo u stereotip o Srbima ubicama i Srbiji kao remetilačkom faktoru na Balkanu. Hronologija Prvog svetskog rata jasno govori da su ondašnje zavađene imperije samo čekale povod, a da je atentat u Sarajevu bio izveden sa sasvim drugim razlogom. Niko, pa ni „Mladobosanci“ nije među balkanskim Slovenima želeo svetski rat. One nedelje po podne kada je Nikola Pašić primio običan telegraf iz Beča sa objavom rata još uvek svetsko klanje nije bilo na vidiku. Srbija je platila preskupu cenu. Jedan deo njene genetike je zauvek nestao kako bi južnoslovenski narodi bili oslobođeni i dobili svoje države koje nikada pre nisu imali. Od one čuvene austrijske „regionalizacije“, zapravo aneksije BiH, pa sve do današnjeg otimanja Kosova germanska je težnja saterivanje Srba na kontinentalnu rupu ispod Dunava.

Istoričar dr Miloš Ković, docent Filozofskog fakulteta u Beogradu, nastupio je sa temom „Politički kontekst Sarajevskog atentata“. Citirajući britanskog istoričara Alena Tejlora koji je rekao da je poseta Franca Ferdinanda Sarajevu značila provokaciju nacionalnog osećanja ili ga još pre izazvala, jer je „ namerno određena za srpski nacionalni dan, godišnjicu Kosova“, Ković je istakao da Princip i „Mlada Bosna“ nisu nikakvo tipično i užasno balkansko krvoproliće. Po njemu, oni u punom smislu pripadaju evropskoj tradiciji.

„Princip i ‚Mlada Bosna‘ najbolje se razumeju u komparativnoj ravni. Tada se vidi da pripadaju južnjačkoj tradiciji s kraja 19. veka i početka 20. veka, dobu obnovljenog romantizma, nasilja velikih i atentata malih. Oni se ne mogu izmestiti iz konteksta sukoba Srbije sa Austrougarskom“.

Obrazlažući tiranoubistvo kao sastavni deo evropske tradicije, Ković je kroz niz primera u istoriji podsetio na snagu ideje narodnog suvereniteta i njegove odbrane od svog tiranina ili stranog okupatora.

[restrictedarea]

IZMEĐU SRPSTVA I JUGOSLOVENSTVA Istorijska nauka još uvek nije rasvetlila pozadinu Sarajevskog atentata. Pretpostavke ko je stajao iza atentatora i koji su bili motivi za ubistvo Ferdinanda su veoma kontroverzne. Prof. dr Slobodan Bjelica sa Univerziteta u Novom Sadu istakao je da su sporenja istoričara oko ovog pitanja često imala političku pozadinu, jer je dokazana krivica za atentat povlačila i odgovornost za izbijanje rata. Vladimir Dedijer je napisao da neki podaci idu u prilog tezi da je srpska vlada imala saznanja o pripremi atentata i da je o tome obavestila Beč. Isto tako poznato je da je policija preduzela veoma slabe mere obezbeđenja u Sarajevu, iako je znala za broj neprijatelja Habzburške monarhije tamo, i njihovo ogorčenje što prestolonaslednik dolazi upravo na veliki srpski praznik Vidovdan.

„Iz ovoga se često izvodi zaključak da je Franc Ferdinand namerno prepušten oružju atentatora jer je njegovo ubistvo pružalo dugo čekani povod za napad na Srbiju, a on sam je bio omražen u Austrougarskoj. Njegova ohola priroda stvorila mu je mnoge neprijatelje u bečkim kuloarima, a morganatski brak sa Sofijom Kotek izazvao je veliko neraspoloženje na dvoru cara Franje Josifa. Po jednom nedokazanom tvrđenju, Apis je Sarajevski atentat organizovao u pangermanskim krugovima u Nemačkoj. Odgovornost za atentat u Sarajevu najčešće je pripisivana Rusiji i Srbiji. Po tim tezama Ferdinand je bio jedini čovek koji je mogao da spase Austrougarsku od raspada, i to svojom idejom trijalizma. Time bi bilo rešeno nacionalno pitanje koje je razjedalo Austrougarsku, istovremeno raspršilo ruske panslavističke snove, a Beograd automatski doveo u orbitu Beča. Za tvrdnju da je Rusija, odnosno neki njeni krugovi bili umešani u organizovanje atentata ne postoje pouzdani dokazi. Međutim, sam Apis u svom raportu iz 1917. tvrdi da je sa svojom namerom da ubije Ferdinanda upoznao ruske diplomate u Beogradu i da je od ruskog vojnog atešea Artamanova dobio uveravanje da u slučaju napada Austrougarske, Srbija može očekivati da će je Rusija braniti“, naveo je Bjelica.

On je dodao i da što se Srbije tiče, postoji pouzdano saznanje da vlada ni na koji način nije bila uključena u pripremu i izvršenje atentata. „Štaviše“, smatra Bjelica, „kada je obaveštena da naoružani ljudi u organizaciji Apisa prelaze Drinu, vlada je naredila da se takve aktivnosti odmah spreče i pokrenula je istragu“.

Učesnici naučnog skupa posebnu pažnju posvetili su oslobodilačkom pokretu „Mlada Bosna“ koji je na početku 20. veka okupljao sva tri naroda BiH i u kojem su ravnopravno Srbi, muslimani i Hrvati želeli da ostvare vekovnu težnju, oslobođenje od Austrougarskog ropstva. Ta težnja za oslobođenjem danas je u krugovima evroatlantskih imperatora viđena kao zločinačko udruženje, a nikada prežaljena Austrougarska kao plemenito carstvo. Istina je i činjenice o tome jasno govore da je ova tamnica naroda kako su je zvali bila jedno od poslednjih trulih tvorevina predratne Evrope.

O ideološkim lutanjima mladobosanske generacije koja su se kretala uglavnom između dijametralno suprotnih pogleda dvojice glavnih ideologa Vladimira Gaćinovića i Dimitrija Mitrinovića posebno pažnju posvetio je mladi istoričar Draga Mastilović, profesor na Univerzitetu u istočnom Sarajevu.

„Glavni ideolog mladobosanske generacije, Vladimir Gaćinović nije bio nimalo sentimentalan prema ideji jugoslovenstva i na nju je gledao kao na mešanje hrvatske vode u srpsko vino, kako je jednom prilikom rekao Dimitriju Mitrinoviću. Programski tekstovi Vladimira Gaćinovića pisani u to vreme, do krajnosti su prožeti isključivo srpskom nacionalnom idejom i u njima sve do rata nema pomena o jugoslovenstvu kao mogućem rešenju srpskog nacionalnog pitanja. U svojim tekstovima iz tog vremena, posebno onim posvećenim Bogdanu Žerajiću, duboko razočaran aneksijom Bosne i Hercegovine i posebno njenim priznanjem od strane Srbije i jednog dela srpskih političara u BiH, on nedvosmisleno osuđuje tu politiku ‘srpskog realizma‘ u BiH  i izražava nadu u dolazak nove generacije Srba, koji će se javiti posle velikih grehova svojih oceva, svršenih u momentima lične i socijalne iscrpljenosti, izgubljenosti svakog kriterijuma i pogašenih svih ideala“.

Za razliku od Gaćinovića, Dimitrije Mitrinović, koji se smatra drugim glavnim ideologom revolucionarne omladine, bio je čovek znatno drugačijih pogleda i životne filozofije. Tvorac, kako navodi Mastilović, prve redakcije Programa omladinskog kluba „Narodno ujedinjenje“, ispostaviće se ideološkog manifesta jugoslovenstva pred Prvi svetski rat, Mitrinović je dao ideološki pravac jednoj generaciji. Toj generaciji pripadao je i Gavrilo Princip.

„U pismu koje Princip, 17. aprila1912. godine šalje Marku Maglovu, odgovarajući na pitanje da li tajno udruženje „Srpsko-hrvatska napredna organizacija“ pripada grupi oko „Vala“ ili oko „Zore“, Princip odgovara: „Naša organizacija se drži pravca ‚Zore‘ koja zastupa jedinstvo Srba i Hrvata, ali samo u principu, jer se mi pridržavamo revolucionarnog Mitrinovićevog programa.“

 

PAPSKA KURIJA POZDRAVLJA RAT Kakve su bile ideje đačkog pokreta najbolje svedoči dopisna karta koju su vođe pokreta Miloš Pjanić i Vladeta Bilbija uputili Džemilu Drljeviću u Sarajevo, 1912. Na njoj je napisano: „Pozdrav od sakupljenih Jugoslovena. Puši lulu! Živjela Republika“. S druge strane, priličan broj srpske omladine koja je sledila ideološke smernice Gaćinovića nije se slagao sa jugoslovenskim opredeljenjem svojih kolega.

Tako se stvarao jaz između radikala i naprednjaka. Cvetko Popović je prisećajući se tog vremena zapisao: „Za mene je to sasvim nova nacija za koju sam saznao tek u Sarajevu. Bili su to tzv. Srbo-Hrvati ili naprednjaci. Njih smo svi složno napadali kao izdajice svoga naroda. Imali su posebnu značku kombinovanu od srpske i hrvatske trobojnice… zbog čega smo ih zvali kameleoni. U toj grupi bio je i Gavrilo Princip“, naveo je u svom referatu Mitrinović.

Ne bi trebalo zaboraviti da je i veliki Ivo Andrić bio jedna od značajnih ličnosti mladobosanskog pokreta, te da je tokom svoje diplomatske karijere kao ambasador Kraljevine Jugoslavije u Berlinu uvek jasno isticao nužnost južnoslovenskih integracija. To naravno nije odgovaralo ideolozima katoličkog ekspanzionizma, pa se na ovom delu Balkana Prvi svetski rat produžio na drugi, a Drugi, posle pada komunizma, na građanski rat koji su zametnuli upravo austronemački gubitnici iz 1914, pomognuti svojim američkim mentorima. Veoma iscrpan referat o vezi Vatikana i posledica atentata u Sarajevu dala je Ana Filimonova, naučni saradnik „Instituta za slovenske studije“ Ruske akademije nauka. Baveći se temom katoličke kampanje na jugoslovenskim prostorima u kontekstu geostrateških projekata Vatikana, Filimonova je istakla da je Vatikan odgovornost za ubistvo Franca Ferdinanda, početak svetskog rata i opšte krize u međunarodnim odnosima svalio na Srbiju. Prva reakcija  Rimske kurije, navela je Filimonova, bilo je proglašenje pravednog karaktera rata, poziv na ujedinjenje svih antisrpskih snaga i zahtev da se preduzmu svi mogući napori radi pogoršanja položaja Srbije. Vatikan i hrvatski klerikalci smatrali su Srbiju i jugoslovensku ideologiju kao „zaraznu bolest“ od koje bi se trebalo osloboditi po svaku cenu, pa i primenom sile.

„Početkom Prvog svetskog rata glavne akcije hrvatskih klerikalnih krugova bile su usmerene na formiranje srbofobske antipravoslavne ideologije, zaštitu interesa Austro-Ugarske, raspirivanje informativnog rata protiv srpskog naroda i učešće u srpskim pogromima i progonima srpskog stanovništva u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini“. Filimonova je podsetila da je bavarski opunomoćenik pri Vatikanu baron Riter, posle razgovora koji je imao 26. jula 1914. godine sa državnim sekretarom Vatikana Meri del Valom, poslao telegram u Minhen u kojem je ukazao da „papa odobrava žestoke nastupe Austrije protiv Srbije“. S druge strane, sami mladobosanci smatrali su da je ubistvo prestolonaslednika koje su počinili, posledica religiozne politike i isticanja jezuitskih organizacija u prvi plan društveno-političkog života u Bosni i Hercegovini. Oni su klerikalizam smatrali najvećim zlom, a jezuite – realnim ovaploćenjem tog zla. Princip, Čabrinović, Gaćinović,  Grabež za svoj glavni cilj su stavili borbu protiv prozelitizma Svete Stolice i habzburških vlasti. Čabrinović je ovako predstavio opšte shvatanje religioznih problema među mladobosancima: „Austrija je bila beskrajno odvratna i kao zaštitnik klerikalizma i kao ugnjetač naroda, pa su upravo tom pitanju bile posvećene oštre diskusije i u emigraciji i u Beogradu“.

ATENTAT JE LEBDEO U VAZDUHU Drugi učesnik skupa iz Rusije, istoričar, naučni saradnik Instituta za slovenske studije Ruske akademije nauka Boris Kotov rekao je da je pred licem opšte opasnosti od strane Austrougarske i njene saveznice Nemačke ruska javnost nedvosmisleno stala u odbranu Srbije.

Ovu solidarnost možda najbolje ilustruje članak objavljen u časopisu „Ruska reč“ na dan proglašenje mobilizacije 30. jula 1914. godine:

„Štiteći obraz Srbije Rusija štiti sopstvenu slobodu i samostalnost“, citirao je Kotov.

Profesor dr Mihailo Šćepanović istakao je da u vremenu kad naučna istina strada od takozvanika i naletnika, kad se nepobitne istorijske istine preoblače i ubrađuju lažnim povezačama, kad je mnogo uticajnije šta neko kaže od istinitosti izrečenoga, onda je svaki naučni pristup određenoj temi unapred skopčan sa dodatnim naporom da se ne ostavi traga sumnjama i proizvoljnostima. U zapaženom referatu „Uspomene Ivana Kranjčevića i Sarajevski atentat“, Šćepanović navodi da knjiga Ivana Kranjčevića „Uspomene jednog učesnika u Sarajevskom atentatu“ („Svjetlost“, Sarajevo, 1954) pruža dvostruku distancu na sam istorijski događaj. S jedne strane, autor je posle četiri decenije memorisao svoja sećanja, a mi im se vraćamo posle skoro šest decenija.

„Pošto je sam istorijski događaj u proteklom vijeku, kao što je poznato, valjano pretresen na stotinama hiljada stranica, a naučne analize dokazale njegovu istinitost, onda naši napori samo ukazuju na dugovremenost posledica istorijskih događaja, naročito u vremenima kada ih se dograbe prekrajači istorije i ostali politički makazari. Ivan Kranjčević nije bio ni jedno, ni drugo. Ali, bio je učesnik u atentatu, bio je Hrvat i katolik, bio je Jugoslaven i trudio se da svoje uspomene što istinitije prenese. Iznoseći djeliće svoje biografije Kranjčević kao uzgredno navodi: ‚Roditelji mi nisu bili fanatični katolici‘… (str, 27); ‚ja lično, kada sam gledao iskrenost i oduševljenje kojim su Srbi naprednjaci učestvovali u demonstracijama, kada sam ih gledao na čelu kolone manifestanata 22. 2. 1912, zavjerio sam se u sebi da ću, dok ima i jednog Srbina koji ne razlikuje Hrvatsku od Srbije, biti Hrvat koji neće razlikovati Srbiju od Hrvatske. Tada sam postao Jugosloven i ostaću to do kraja života‘ (str. 42)“.

Što se tiče samog odnosa učesnika prema činu atentata, kao ilustrativnu Šćepanović je naveo Kranjčevićevu rečenicu: „Razgovarao sam o tome sa drugovima, i svi su bili istog mišljenja, svi su uzdisali za oružjem, da bi mogli ravnopravno stati protiv neprijatelja, pa ne bi žalili poginuti kada se glava odmijeni“ (str. 43).

„Sam izraz odmijeniti glavu, zamijeniti se, svojom glavom mrtvu glavu, dovoljno govori o istorijskoj postojanosti uloge lične žrtve u odbrani slobode i ljudskog dostojanstva u našoj istoriji. Iz ovoga se skoro logički nastavlja zaključak:‚Austrija je postojala po milosti Božjoj radi carske porodice i klike oko nje. Niko od njih nije vodio računa o potrebama i nevoljama naroda, pa je ranije atentate smatrala djelom zločinaca, a ne oduškom napaćenog naroda (podvukao M. Š). U Sarajevu je izvršenje atentata lebdjelo u vazduhu, ono se tako reći moglo opipati‘ (str. 58). Sama sintagmatska konstrukcija odušak napaćenog naroda u funkciji deskriptivnog imenovanja atentata na posredan, ali i jasan način, oslikava distancu Srbije i njene vlade od vidovdanskog Principovog pucnja“, naveo je Šćepanović.

O odjecima atentata u Grčkoj govorio je grčki istoričar Spiridon Sfetas. On je naveo da u Atini ni posle izvršenog atentata niko nije verovao u mogućnost srpsko-austrijskog rata. Svejedno, navodi on, grčka Vlada osudila je atentat kao strašan zločin, dok je grčka štampa Gavrila Principa i Nedeljka Čubrinovića predstavila u svetlu patriotizma i anarhizma, zaključujući da je reč o herojskoj borbi protiv tiranije.

„Kada je rat počeo grčka štampa je saosećala sa srpskim narodom i pozdravila je odlučnost Srbije da odbije ponižavajuću tačku ultimatuma koja je značila narušavanje integriteta Srbije. Unapred smišljeno delovanje Austrije okategorisano je kao zločin protiv Evrope. Iako Gavrilo Princip nije mogao predvideti posledice svog postupka, za ostale sile, taj 28. juni bio je dugo očekivani dan za sravnavanje ličnih računa. Čak i da se atentat nije desio, sled događaja ne bi bio drugačiji.“

Dvodnevni naučni skup u Gacku dao je odgovor na pitanje šta rade intelektualci da bi sačuvali veličinu srpske žrtve. Drugo je pitanje šta Srbija danas radi da zaštiti pred svetom svoju veličanstvenu pobedu na Ceru i Suvoboru. Današnja politika Bundestaga koji ističe novih devet uslova da bi Srbija bila primljena u EU predstavlja samo nastavak onih austrougarskih ucena koje je dobila Vlada Nikole Pašića, a koja je podrazumevala demontažu svake suverenosti.

Sadašnja Evropa pomognuta Amerikom želi da oslobodi Srbiju od njene istorije, od njenih veličanstvenih pobeda i od činjenice da je u dva svetska rata bila na strani antifašizma. Gde je spomenik Gavrilu Principu u Beogradu? Ko se to sprema da zatre Principovo ime u Sarajevu i podigne spomenik Franji Ferdinandu? Iduće godine srpska istoriografija biće suočena sa zastrašujućom invazijom iskrivljenih podataka o Prvom svetskom ratu i Sarajevskom atentatu. Ako je došao trenutak za suočavanje sa istinom onda sve snage srpske inteligencije moraju ustati u odbranu istorijskih činjenica kako ne bi bili još jednom poraženi u ovom veku. Za stolom. I u monstruoznim laboratorijama novih krojača svetske mape.

[/restrictedarea]