Dijego Fuzaro /nova zvezda na nebu svetske filozofije/ – Već živimo u četvrtom svetskom ratu (prvi deo)

Razgovarao Dragan Mraović

Prvi deo Jedan od najznačajnijih i najzanimljivijih glasova u životu kulturne i društvene scene Italije, možda i Evrope, pripada mladom autoru niza zapaženih knjiga iz oblasti filozofije i društvene teorije, među kojima je i bestseler „Dobro se vratio, Markse!“; Sa autentičnim misliocem, koga će i šira javnost – verujemo – u budućnosti pažljivo čitati i slušati, razgovaramo o nekim od najvažnijih tema njegovih interesovanja: o prirodi savremenog imperijalizma i apsolutističko-totalitarnog kapitalizma, o pomračenju budućnosti i nihilizmu žurbe, o raširenom „inertnom prihvatanju sveta kao netranscedentnog horizonta“, o desnici, levici i centru koji imaju „istu ultrakapitalističku viziju sveta“, o intelektualcima, danas „ucelovljenim“ u važeći sistem… Razgovor sa najistaknutijim filozofom istorije i istoričarem filozofije u mlađoj generaciji evropskih mislilaca, objavićemo u tri nastavka

Dijego Fuzaro (1983) nova je zvezda svetske filozofije. Sa tek navršenih trideset godina autor je devet knjiga od po više stotina stranica filozofskih spisa. Njegova razmišljanja pripadaju generaciji kojoj sa gorčinom ostavljamo ovaj nesrećni svet, jer znamo da je to loš svet, da nismo umeli bolje. Ali, mladi i umni ljudi, kao Dijego Fuzaro, bude u nama nadu da, ipak, imamo kome da ostavimo ovaj svet. I da će mladi ljudi, kao što je on, prosvetliti budućnost naše civilizacije.

U svojim delima bavi se, između ostalog, i prevrednovanjem Marksa u optici savremenog kapitalističkog sveta. Pokušava da ukaže na radikalnu kontradikciju kapitalizma, odnosno akcelerativnu koncepciju u odnosu na budućnost koja ne dopušta alternativu. Ukazuje da čovek nije više vlasnik svoga vremena, zbog ubrzanja istorije do kojeg dovodi globalni kapitalizam.

Njegova knjiga „Dobro se vratio, Markse!“ („Bompijani“, Milano, 2009) prodata je u neverovatnih 70.000 primeraka! Razgovor za „Pečat“ počinjemo pitanjem o ovom zapanjujućem tiražu koji je njegovom delu podarilo slavu filozofskog bestselera.

Vaša knjiga „Dobro se vratio, Markse!“ prodata je u sedamdeset hiljada primeraka. Ako znamo da tiraži najpopularnijih književnih dela, takozvanih bestselera, retko prelaze deset hiljada primeraka u Italiji, kako je moguće da je filozofsko delo prodato u tolikom tiražu? Šta je privuklo publiku?

Knjiga je zaista doživela neočekivani uspeh. Delom se to desilo zato što je knjiga objavljena usred globalne krize koja ne prestaje da trese Zapad koji ima kapitalističku morfologiju. Delom bih pripisao taj uspeh činjenici da je ta knjiga probudila, na neki način, avet koja se već odavno i tiho kreće kroz ruševine kapitalizma: to je Marksova avet za koju je Zapad verovao da je se otarasio 1989. godine, kada se dogodila najveća ideološka tragedija dvadesetog veka. Paradoks je u tome što vladajuća ideologija, koja je danas otelotvorena u jednosmernoj neoliberalnoj misli, ponavlja još od 1989. godine da „Marks je mrtav“, da su ga pregazili istorijski događaji koji su ga sahranili u ruševinama Berlinskog zida. To je, u suštini, opsesivna litanija na koju smo odavno svikli mi stanovnici sveta „post 1989“. „Dobro se vratio, Markse!“ sugeriše da se iza te pogrebne pesme – koja se na prvi pogled čini prigodnom jednoj smrti – krije, možda, želja da Marks stvarno umre, jer taj „mrtvac“ je još u snazi i ne prestaje da seje paniku među živima. Onaj ko se usuđuje da kaže, u ime Boga ili u ime tržišta da „Marks je mrtav“, radi tako jer je opsednut Marksovom utvarom. Naime, Marks i dalje ukazuje na kontradikcije jednog naopakog sveta, jedne avetinjske realnosti – koja visi u čaroliji otuđenja i izrabljivanja, fetišizma i univerzalnog pretvaranja svega u robu – da smo proizveli nas same, ali da je ta realnost do te mere opskurna da se čini da je autonomna i da preteći upravlja nama. Ovo je teorijska postavka moje knjige: dokazati da što više vladajuća ideologija proglašava Marksa mrtvim, on je sve življi i snažniji. U tom smislu Marks je za trijumfalni kapitalizam ekvivalent krvavih ruku Ledi Magbet. Smatrati mrtvim Marksa isto je što i reći da se svet ne može transformisati, isto što i predstavljati globalizaciju kao netranscedentnu sudbinu. Uostalom, ako se razmisli, to „priča se“ javnog mišljenja, kako ga je nazivao Hajdeger ne priča da su mrtvi Platon, Kant i Šopenhauer. Zašto to opsesivno radi kada je u pitanju Marks?

[restrictedarea]

Publika u bivšim zemljama realnog socijalizma, uključujući i našu, nije blagonaklona prema Marksu. Naime, komunistički režimi su ga predstavili kao rodonačelnika komunizma. Da li je to pogrešno viđenje?

Lično verujem da, ma šta virtuelni hor neoliberalne jednosmerne virtuelne misli govorio, ono što nam se moglo dogoditi, a da bude još gore od realnog komunizma, jeste baš ono što je došlo posle njega. To je pustinja u koju smo bačeni, epoha apsolutnog neoliberalizma, integralne privatizacije života, divlje atomizacije odnosa i besprotivna hegemonija ekonomskog fanatizma. Jedan od problema – nije jedini! – zemalja (loše) realizovanog socijalizma je u tome što je predstavio Marksa kao nediskutabilnu dogmu, kao crvenu Bibliju kojom se neutrališe sloboda u ime jednakosti, upravo tamo gde je marksistička misao vokaciono kritička i antidogmatska. Pada mi na um anegdota o stanovniku bivšeg Sovjetskog Saveza koji je, pošto je prebegao u Evropu, odgovorio na pitanje radoznalih Evropljana: „U Sovjetskom Savezu bilo je lažno sve što su nam govorili o nama, ali bilo je istinito sve što su govorili o vama!“ Kritičan prema ideologiji legitimizacije kapitalizma, marksistički istorijski materijalizam preobratio se, u socijalističkim zemljama, u novu ideologiju, u do tada neviđeni „opijum za narod“ adaptivnog karaktera. Marksizam je zadobijao tmurni oblik „državne religije“ (ateističke i monopolističke) usmeren na garanciju svete sakralizacije uspostavljene političke moći, pa je bio, samim tim, lišen bilo kojeg slobodnog tumačenja. Taj „naučni ateizam“ nije nikako bio usmeren na razvoj širokog naučnog mentaliteta, već na delegitimizaciju bilo kakvog proverljivog, moralnog i političkog temelja van klase (radničke i proleterske) i partije (komunističke). Sve to u okviru političkog sistema nepromočivog za bilo kakvu kritiku do mere da u njemu ni sâm Marks ne bi izbegao Gulag, odnosno doživeo bi neku vrstu Hristove sudbine u svetlu „Velikog inkvizitora“ u „Braći Karamazov“. U najkraćem bih rekao da krah Marksovih predviđanja ne umanjuje njegove postavke, a njegova radikalna kritika kapitalizma još uvek je „najjači“ konceptualni instrument za kritiku postojećeg društva i kontradikcija koje ga prožimaju. Uostalom, ko pošteno prati Marksovu misao ne može, a da ne kritikuje podjednakom žestinom i kapitalizam i komunizam dvadesetog veka (marksistička kategorija „azijskog načina proizvodnje“ je u tom pogledu ubedljiva). Ali, sada kada nema više ovog drugog, na kapitalizam se moraju usmeriti „oružja kritike“. U ovom pogledu ne bi trebalo smetnuti s uma opšti zaborav i sve ostalo, osim onoga što je ideološki neutralno, velikog sazvežđa marksističkih mislilaca (Karel Kosik, Ernest Bloh. Đerđ Lukač, tek da pomenemo najvažnije) koji su ubedljivo osporavali realni socijalizam u smislu da bi ga trebalo reformisati ili transformisati na radikalni način, a istovremeno sačuvati traženu strast za antikapitalističku kritiku, ostajući verni idealu komunizma kao oplemenjavajućeg sleda. Zato bi trebalo da navede na razmišljanje činjenica da se današnjem zaboravu mnogih marksističkih kritičara socijalizma, paralelno pridružuje neprestani pomen hora virtuelnih liberalnih kritičara komunizma (od Bobija do Arona, od Kelsena do Berlina) koji demonizuje kako realni, tako i idealistički komunizam (švercujući ovaj prvi kao neizbežni ishod ovog drugog) i svi zajedno prihvatajući civilizaciju zabave kao netranscedentnu, pošto ne mogu da ovaj svet predstave kao najbolji mogući svet. Ideološka logika neprestano preusmerava kritiku prošlosti u zatvoreni krug glorifikacije sadašnjosti.

Kako bi Marks mogao danas biti iščitavan drugačije nego u prošlosti, ako je u praksi propalo njegovo društvo?

U knjizi „Dobro se vratio, Markse!“ tvrdim da je Marks konačno postao, posle neslavne propasti komunističkih režima, predmet slobodne hermeneutike oslobođene partijskih dogmi i rizika od Gulaga za one koji nisu pravoverni. Drugim rečima, činjenica da Marks nije više papa nereligije, niti idealistički osnivač ateističke crkve, može biti prilika za ozbiljno, a ne za dogmatsko sučeljavanje, a da se, ipak, ne odustane od dva glavna aspekta njegove misli: političke antikapitalističke ekspresivnosti (onoga što je Gramši nazivao „duhom šizme“) i nastojanja na oplemenjavajućem sledu u odnosu na sadašnjost, na lepšoj stvarnosti od bede sveta koji osuđuje čovečanstvo na borbu za preživljavanjem usred opšteg izobilja. Osim toga, postaje moguće da se iznese na svetlo dana ono što je, po meni, aspekt primarnog značaja, koji bih, iako telegrafski, ovako sintetizovao: Marks uopšte nije osnivač marksizma, odnosno onog sistematizovanog i koherentizovanog „izma“ čije odvijanje dozvoljava da se dvadeseti vek čita kao vek ispunjeniji suzama i krvlju od bilo kojeg drugog. Marksova misao je „otvoreno gradilište“, laboratorija (puna aporija i kontradikcija), istraživanje in fieri (u nastajanju – prim. D.M.) koje se menja s promenom strukture kapitalizma. Reklo bi se da je Engels dogmatizovao Marksovu misao, odnosno njegova „kritika političke ekonomije“ (značajno je da se reč „kritika“ javlja u skoro svim naslovima marksističkih dela!): on je Marksovu misao pretvorio u granitnu i kompaktnu viziju sveta, u dogmu za radničku klasu i za novu socijalističku državu. Marks je rekao u svom poodmaklom dobu: „Sve što znam jeste da ja nisam marksista.“ Na taj način on se distancirao od ideologije koja je nastajala u njegovo ime i protivno njegovoj kritičkoj misli! U ovom slučaju bilo bi ispravnije govoriti o engelsizmu nego o marksizmu! U knjizi „Dobro se vratio, Markse!“ tvrdim da je Engels u odnosu na Marksa isto što i Pavle iz Tarsa naspram Hrista: Pavle dogmatizuje Hristovu poruku, baš kao što se potom dešava s Engelsom u odnosu na Marksa. Želja da se Marksu pripišu gresi za Gulage, za slovenačke fojbe i komunističke tragedije, značilo bi isto što i pripisati Hristu grehe za Krstaške ratove i inkviziciju!

Dakle, kakvog nam Marksa vraćate?

U današnjoj pustinji globalizovanog kapitalizma, Marks je poprimio oblike brodolomca koji je stigao, progonjen s bezbroj drugih brodolomaca, na pusto ostrvo: preživeo je svoje otelotvorenje isprva u marksizmu koji je naručila nemačka socijaldemokratija, zatim lenjinizam koji je iskovao Staljin između 1924. i 1926. godine, kao i današnju neprestanu kriminalizaciju koja ima za cilj njegovu misao. To preživljavanje se objašnjava u svetlu činjenice da je Marks i danas „uzbunjivač“ u odnosu na nerešeni problem koji nas neprestano prati. Njegova misao nam neprekidno ukazuje da u svetu pretpostavljenog „kraja istorije“, uprkos svemu nešto i dalje nedostaje. Moj Marks, pošto je preživeo brodolome istorije, izdvaja se, pre svega, zbog dva aspekta: a) aspekta glacijalne kritike tržišnog društva koje uništava ljudski život i planetu; b) aspekta nastojanja na oplemenjujućem sledu, na sreći većoj od postojeće. Naravno, nemamo dovoljno prostora da razvijem sve bitne teme „Marksovog portreta“ koji sam dao – onog Marksa koga bi danas trebalo vratiti – pa ću se ograničiti da neke nabrojim, uz jednu napomenu: u mom iščitavanju Marksa, vršim pravo pravcato „geštaltsko preusmeravanje“, podrazumevajući pod ovim izrazom – kao i u geštaltskoj psihologiji – viziju nečeg sasvim novog u liku koji već poznajemo i u kojem smo sviknuti da vidimo nešto sasvim drugo. Moj Marks nije materijalista, već idealista (kao Fihte i Hegel). On je teoretičar slobode, a ne uravnilovke („slobodni razvoj individualnosti“ koji se pominje u slavnim „Tezama“: nema ni govora o kolektivizmu i homologaciji „ala“ Staljin!): on promišlja kolektivitet kao mesto razvoja slobodnih i solidarnih individua („stanje u kojem je slobodni razvoj pojedinca uslov za slobodni razvoj svih“, kaže se u „Manifestu komunističke partije“); on je heroj nacionalnog otpora imperijalizmu (Marks je uvek branio, kao što je znano, nacionalna pitanja, počev od Irske do Poljske). Marks je, sa više strana, upravo suprotan onome što mu je pripisivano tokom dvadesetog veka! Zato se ne bi trebalo „vratiti Marksu“, odnosno dogmatizujućem Marksu. Trebalo bi „poći od Marksa“, odnosno od njegovog otvorenog gradilišta, od njegove kritike političke ekonomije i od njegovog nesistematizovanog projekta različite i bolje budućnosti, oslobođenog kapitalističkog košmara.

Napisali ste i knjigu Minima Merkatalija (Merkatalija, originalni naslov Minima Mercatalia je kovanica izvedena iz italijanske reči merce, što znači roba – prim. D.M.), koja verovatno ima neke veze, bar u naslovu, sa delom Teodora Adorna „Minima Moralija“ (iz njegove knjige „Kritička teorija“), a podseća i na Aristotelov naslov „Magna Moralija“. U ovom delu Vi istrajavate na filozofskoj periodizaciji kapitalizma na tri vrste kapitalizma?

Knjiga „Minima Merkatalija“, s podnaslovom „Filozofija i kapitalizam“, predstavlja pokušaj (zasnovan na Hegelovoj filozofiji) filozofske periodizacije kapitalizma. Najkraće, postoje tri faze (teza, antiteza, sinteza).

Teza: od 15. do 18. veka kapitalizam „uspostavlja“ sebe samog odvajajući se od feudalnog sveta i unificirajući se u postepenoj elaboraciji filozofske teorije koja ga „naturalizuje“. Na planu materijalne proizvodnje, samopozicioniranje kapitalizma odvija se prema logici „prvobitne akumulacije“ koju je skicirao Marks u dvadeset četvrtom poglavlju prve knjige „Kapitala“. Na planu intelektualne proizvodnje, samopozicioniranje se odvija preko tematizacije individualističke i antikomunitarne pouke (Hobsovska antropologija načela homo homini lupus est, mit o Robinzonu Krusou itd), i preko postepene simboličke destrukturacije svake komunitarne „supstance“ koja prethodi marketinškoj ideji do ut des (lat. „dajem da bi ti dao“, to je jedna od četiri glavne šeme ugovora o obostranim uslugama prema Rimskom pravu – prim. D.M.), a marketinška ideja se zasniva na dogmi beskrajnog rasta.

Antiteza: između 18. i 19. veka kapitalizam suprotstavlja sebi klasu (proletarijat) koja se bori da ga sruši, jer je svesna kako kontradikcija koje stanuju u kapitalističkom kosmosu, tako i sopstvenog položaja „izrabljene klase“ unutar sveta proizvodnje. Idealističko-apstraktna unifikacija kapitalizma, kao novog načina proizvodnje, cepa se na dva autonomna i konfliktna pola (buržoazija i proletarijat), u onostranoj i dijalektičkoj borbi unutar kapitalizma: svaka strana čini jedan konfliktni pol koji, unutar jednog totaliteta, nastoji da „negira“ onaj drugi. Ako se kapitalizam prvobitno pozicionirao kao „apstraktni“, on sada postaje „dijalektički“, jer se unutar njega razvija „negativ“ kontradikcije i oponentske konfliktnosti. To je, hegelovski gledano, potpuno razvijena dijalektička predstava „sluga-gospodar“. Opozicija kapitalizmu sazreva ne samo u materijalnim okvirima (klasni sukob buržoazije i proletarijata), već i u intelektualnom ambijentu, preko geneze nesrećne buržujske svesti. Ovo je samo srceparajuća elaboracija, koju su načinili neki fragmenti buržoazije, u nemogućnosti da pomire svoje univerzalne emancipujuće vrednosti sa ropskim iskorišćavanjem svojstvenim kapitalizmu. Buržoazija se konfiguriše i kao dijalektička klasa koja ima aspiracije prema univerzalnoj i emancipativnoj etici, prema projektu prosvetiteljstva i, istovremeno, prolazi kroz bolno iskustvo nemogućnosti ostvarivanja slične etike u proširenoj reprodukciji kapitala koja onemogućava bilo kakvu univerzalističku etiku, zbog ropskog rada, kolonijalizma i rasizma. „Nesrećna svest“ tada nastaje iz prihvatanja univerzalne tačke gledišta na štetu sopstvenog partikularizma. Marks je bio antikapitalistički buržuj! Bez nesrećne svesti o buržoaziji koja traga za univerzalnom emancipacijom, nema odgovora na pitanje Ernesta Bloha u njegovoj knjizi „Princip nade“: „Šta je podstaklo na prihvatanje crvene zastave one koji nisu imali materijalne potrebe za njom?“ Dijalektička faza opstaje zato na fuziji dva procesa koji se mogu skicirati sa dva izraza uzeta iz filozofske leksike Hegelove „Fenomenologije duha“: „Borba za priznanje (Kampf um Anerkennung) ropskog rada plaćenih robova“ (fabričkih radnika) i elaboracija buržujske „nesrećne svesti“ (unglückliches Bewußtsein). Dinamički spoj ove dve odrednice čini unutrašnju kontradikciju kapitalizma u njegovoj „antitetičkoj“ ili dijalektičkoj fazi.

IZ BIOGRAFIJE
Dijego Fuzaro je rođen u Torinu gde je diplomirao i završio postdiplomske studije iz oblasti istorije savremene filozofije. Doktorirao je na Univerzitetu „Vita-Salute San Rafaele“ u Milanu. Predaje istoriju filozofije na Filozofskom fakultetu ovog Univerziteta.
Jedan je od osnivača „Centra za interdisciplinarnu istoriju ideja“ pri svom Univerzitetu, osnivač je filozofskog sajta „www.filosofico.net“, urednik filozofskog časopisa „Koine“ iz Pistoje, saradnik u više stručnih biblioteka poznatog izdavača „Bompijani“, član je naučnog odbora filozofskog časopisa „L’Arché“ (od grčkog αρχή – početak, poreklo), a takođe je i urednik „Biblioteke filozofije istorije“, izdavača „Mimezisa“. Bavi se temama istorije filozofije i filozofije istorije s posebnim usmerenjima na Fihtea, Hegela, Marksa i Đentilea, kao i na nemačko „poimanje istorije“.

Sinteza: od 1968. godine kapitalizam je hegelovski rečeno „prevazišao“ (aufgehoben) kontradikciju koju je sam postavio u antitetičko-dijalektičkoj fazi. Današnji apsolutističko-totalitaristički kapitalizam se karakteriše pomračenjem veze između dve instance, između buržujske „nesrećne svesti“ i „borbe za priznanje ropskog rada“, a te dve instance su ujedinjene tenzijom prema budućnosti koja nije kapitalistički struktuirana. Današnji „robovi plate“ (počev od fabričkih radnika do radnika na određeno vreme iz call centers) nisu više klasa „za sebe i po sebi“, svesna svoje pozicije i projektovano namerna da prevaziđe kapitalizam. To se sada pretvorilo u apsolutističko-totalitarni kapitalizam: apsolutistički, jer – hegelovski rečeno – sasvim odgovara svom konceptu (sve je roba, kako na realnom, tako i na simboličkom nivou); totalitaristički, jer je podvrgao sebi sve radne ambijente, postojanje i imaginaciju, stvarno i simboličko. Koji bi tradicionalni totalitarizam uspeo ikada da u džepove svih svojih podanika ubaci mobilni telefon? Koja bi diktatura, crvena ili crna, bila u stanju da evidentira u kartoteci sve svoje podanike, kao što se danas „slobodno“ dešava sa social networks-om? Apsolutističko-totalitarni kapitalizam u tome uspeva i, štaviše, predstavlja slobodnom, mekom i nikako prinudnom tu sistemsku obavezu. On se reprodukuje prema fleksibilnoj formi slobodnog prihvatanja sistemskog nameta od strane njegovih jadnih socijalnih atoma, prinudnih članova društva kojim se potpuno upravlja. Analogno tome, na planu intelektualne proizvodnje, razvodnjila se „nesrećna svest“ i, na mesto dijalektičke klase buržoazije, ušla globalizovana i apoloidna klasa koja nije više buržujska, već ultrakapitalistička, sklona da voljno prihvati „politeizam vrednosti“ i način života unutar „gvozdenog kaveza“ idolopokloničkog monoteizma tržišta. Rastapanje saveza između buržujske „nesrećne svesti“ i borbe za priznanje ropskog rada, dijalektički se preobraća u inertno prihvatanje sveta na kapitalističkoj osnovi kao netranscedentnog horizonta („nećeš imati drugog društva do ovoga!“, eto kapitalističke dogme kao religije). Ona ne poznaje više nikakav društveni otpor (nema klase koja će se projektovano suprotstaviti), niti političku opoziciju (desnica, levica i centar imaju istu ultrakapitalističku viziju sveta), niti filozofsku delegitimizaciju (osim retkih izuzetaka, intelektualci, lišeni „nesrećne svesti“, danas su „ucelovljeni“ – u gramšijanskom smislu – u važeći sistem). S integracijom marksističke leksike, ova „sintetička“ faza se podudara sa neobjavljenom „totalnom sumpcijom“ društva pod kapitalom koji je postao totalitet: taj totalitet kapilarno zasićuje svaku ćeliju postojanja, proizvodnje i imaginarnog, čineći eo ipso nemogućom svest o kontradikcijama koje on neprestano proizvodi i o projektovanju različitog i boljeg sveta.

Zanimljiva je vaša teza o pomračenju budućnosti i nihilizmu žurbe?

To je središnja teza moje knjige „Biće bez vremena“ s podnaslovom „Ubrzanje istorije i života“. Totalno realizovani kapitalizam nema potrebe za budućnošću: štaviše, on mora apriori da razgradi mogućnost mišljenja, razmišljanje o budućnosti ekvivalent je mogućnosti programiranja alternative u odnosu na sadašnjost. Današnji režim emporalnosti je „biće-bez-vremena“, u dvostrukom smislu, zbog čega kapitalizam mora bez mere da ubrzava vreme prometa, potrošnje i proizvodnje tako da nemamo vremena da živimo i mislimo („ekonomija vremena: u tome se razrešava svaka ekonomija“, piše Marks u Tezama); istovremeno mora da poništi dimenziju istoričnosti kao mesta nastajanja izvora budućnosti. Sadašnjost mora da se reprodukuje sve brže i brže a, istovremeno ne sme nikada da dozvoli efektivnu transcedenciju te sadašnjosti, odnosno savršeno ostvarenog kapitalizma. To je stanje večne sadašnjosti, ubrzanja bez budućnosti, u nihilizmu žurbe. Putem preventivne delegitimizacije bilo kakve alternativne misli, jednosmerno neoliberalno mišljenje vrednuje samo paradigmu racionalnosti, i to kao ratio economica, unutar kojeg se razvijaju smisao i granice svih funkcija delovanja i mišljenja. Apsolutizujući biće-sadašnjost, hegemonska ideologija ga uzdiže na stepen onoga što je uvek bilo i što će uvek biti: kao da postojeće iscrpljuje polje mogućnosti, pretvarajući u večnost sadašnju budućnost u dva komplementarna pravca jedne prošlosti koju oduvek kolonizuju logike današnjice i jedne budućnosti svedene na prostor tautološkog ponavljanja onoga što danas jeste. Osuda sadašnjosti je sadašnjost kao osuda. Prvi put u istoriji, od 1989. godine do danas, potpuna nereprezentabilnost transformacije zagospodarila je društvenom svešću. U svakoj epohi promena, pa i u diferenciranim formama, uvek je bilo promišljanja bilo u okvirima sleda neke alternative postojećem stanju, bilo u okvirima oslobođenja od neprijateljskog ugnjetavanja. Danas, pak, duž cele linije dominira teški fatalizam – „fatalistička lenjost“, rekao bi Gramši – onoga koji pasivno prihvata sadašnjost, jer nije u stanju da zamisli alternativu. Disgregacija istorijskog smisla i virtuelno drugačije budućnosti proizvodi fiziološko odustajanje od transformativne akcije kao mogućnosti prevazilaženja kontradikcija kojima je opterećena sadašnjost.

Kažete da je „univerzalna monarhija“ spremna da sprovede svoj imperijalizam i da smo već u četvrtom svetskom ratu, koji je počeo 1989. godine, odnosno da je to rat koji su SAD objavile svakoj državi koja pruža otpor kapitalističkom imperijalizmu. Možete li nam pojasniti ovaj koncept i objasniti da li ste mislili i na bivšu Jugoslaviju, odnosno Srbiju? Osim toga, koji je to bio treći svetski rat, ako vi već govorite o četvrtom.

Sa padom (Berlin, 9. novembra 1989. godine) dvovlasne strukture sveta koji se održao na principu cuius regio, eius oeconomia (kome vlast, tome i privreda prim. D.M.), otvorena je nova faza konflikata, međusobno različitih, a istovremeno oni svi zajedno čine novi „četvrti svetski rat“, koji je započeo 1989. godine. „Treći svetski rat“ je takozvani Hladni rat (sa svojim tačkama usijanja od Koreje do Vijetnama). Četvrti svetski rat, koji je postavio kao temu torinski filozof Konstanco Preve, geopolitičkog i kulturnog je reda, a vodi ga „univerzalna monarhija“ – koristim ovaj izraz Imanuela Kanta da etiketiram Sjedinjene Države Amerike – protiv the rest of the world (ostatka sveta – prim. D.M.), protiv svih naroda i nacija koje nisu spremne da se podvrgnu njenoj dominaciji. Posle pada Sovjetskog Saveza, univerzalna monarhija želi da osvoji celi svet. Pošto je nestao komunistički „catéchon“ („moć koja koči“, kako to već kaže politička teologija – prim. autora; katehon, iz starogrčkog τὸ κατέχον, neko ko koči, nešto što koči – prim. D.M.), svetska scena se istakla ponovnom agresivnom eksplozijom imperijalnih sukoba. To je, služeći se rečnikom Karla Šmita („Pojam političkog“), vreme „rata apsolutnog neprijateljstva“ koje „ne zna za granice“. Prvi imperijalni rat, usmeren na kontrolu arapskog i muslimanskog sveta, počeo je 1991. godine protiv Iraka i „novog Hitlera“ Sadama Huseina. Drugi imperijalni rat je vođen na Kosovu, 1999, uz aneks reductio ad Hitlerum (svođenje na Hitlera prim. D.M.) Miloševića. Preko stvaranja američke vojne baze Bondstila, najveće američke baze na evropskoj teritoriji, razvoj sukoba na Balkanu sastojao se u kapilarnoj i bezuslovnoj kontroli Evrope, kojoj je, osim toga, nametnuto podređeno učešće u vojnim operacijama. Na taj način je inaugurisana besramna sezona imperijalnih napada: od ekspedicije na Irak (2003) do kriminalne invazije na Libiju (2011), preko rata u Afganistanu, koji je započet 2001, sa ciljem preventivne okupacije centralne Azije protiv Rusije i Kine. Epohalni preokret nastaje 11. septembra 2001. Izvedeni – po nekima simulirani – napad na univerzalnu monarhiju postavio je ne samo temelje, na unutrašnjem planu, za sve kapilarniji nadzor nad pojedincima (uz ograničavanje individualnih sloboda), već i temelje za taj nadzor u geopolitičkim okvirima, putem niza novih imperijalističkih agresija predstavljenih kao da su obavezujući odgovori na 11. septembar, ali sada u formi preventivnih manevara protiv mogućeg ponavljanja sličnih katastrofičnih događaja, a prema nepristupnoj tajni strateških odluka i arcana imperii (tajni vladanja – prim. D.M.), radi razumevanja prave prirode, više od manipulativne retorike može pomoći Fedrova bajka o vuku i jagnjetu koja je posvećena onima koji qui fictis causis innocentes opprimunt (koji izmišljenim uzrocima ugnjetavaju nevine, prim. D.M.) Svi ti događaji potpomažu već nastalu neutralizaciju svih tradicionalnih snaga koje se mogu realno suprotstaviti dvema glavnim dogmama našeg doba: netranscedentnost tržišta kao sudbine i bezuslovna podređenost univerzalnoj monarhiji koja je izašla kao pobednik iz Hladnog rata. Naravno, to ne znači da bi trebalo napustiti svaku nadu i pomiriti se s, ipak, ožaljenim svetskim poretkom. Naprotiv, sumrak nada u tradicionalne snage trebalo bi da uvede u novu zoru koja je moguća uočavanjem novih strategija i novih revolucionarnih istorijskih subjekata.

Nastavak u sledećem broju

[/restrictedarea]