Danas, čekić po tabli, sutra malj po glavi

Piše Dragomir Antonić

Šta nam to dobronamerno i mudro može 2014. godine savetovati austrijski državljanin Guzenbauer, sem što će ponoviti austro-ugarske zahteve iz 1914. godine

Septembar je deveti mesec u godini. Nekad je bio prvi. Crkvena Nova godina počinjala je prvog dana ovog meseca, po julijanskom ili starom kalendaru. Svejedno, prvi je uvek prvi. Tad se govorilo:„Kakav je septembru početak, takav mu je i svršetak.“ Moguće je da to važi i ove godine.

VLADA JE ROĐENA Lako se da proveriti važi li i danas narodna izreka. Budite pažljivi na početku da bi znali šta će se desiti na svršetku. Na početku grozdobera, kako su Srbi nekad zvali mesec septembar, ozvaničena je u Narodnoj skupštini i zakletvu je položila rekonstruisana vlada države Srbije. Videli smo, bar oni koji su pažljivo posmatrali prenos iz Parlamenta, kakav joj je bio početak. Neki su bili zdušno za nju, drugi bezdušno protiv. Svi su u žaru diskusije i slobode govora preterivali. Vlada se ponovo rodila, sad je valja ljuljati. Kakav će joj biti kraj nije najvažnije pitanje. Važnije je šta će biti sa nama,običnim narodom i državom Srbijom. Nema nam druge nego da se okrenemo sebi, porodici i prijateljima. Da se sami udružimo i uz Božju pomoć organizujemo život dostojan čoveka. Verujte da nije teško, kao što na prvi pogled izgleda.

Putujući po prelepoj Srbiji i družeći se sa časnim i preduzimljivim ljudima uvek saznam nešto novo. Nešto lepo. Idući putem od Valjeva kroz selo Leliće i pored manastira gde su mošti svetog vladike Nikolaja, pa u Gornje Leskovice , a onda putem pored škole kroz selo Gornji Taor stigoh do Kneževog polja podno malog Povlena, gde je metoh manastira Lelić. Put od Valjeva do vrha vodio je pored pokošenih livada, mirisnih lugova, šljivika prepunih ko nebo plavih šljiva. Malo ljudi sretoh usput, a sve uređeno. Kao da je neka nevidljiva ruka dobre vile, u inat dušmanima, od Srbije napravila lepotu devojku. Neka crknu od muke zlotvori, mada jedna poslovica koju je Vuk zabeležio glasi:„Teško onom ko zlotvora nema“! Bogu hvala Srbi i Srbija bar u njima ne oskudevaju.

[restrictedarea]

KASA UZAJAMNE POMOĆI U povratku kao što je i red svratismo u seosku kafanu, na po jednu, pre nego što se u gradu rastanemo. Kafana lepa. Rakija još lepša. Klizi niz grlo, ne pali nepca,al’ otvara dušu. Gospodin Branko, usputni poznanik, prevalio pedesetu godinu ovozemaljskog života, započe priču. „Nadao sam se do pre neku godinu da će u državi Srbiji krenuti život nabolje, ali ništa od toga. Upitah se šta mi je činiti. Da mrem – nije mi se dalo. Da nastavim po starom – nije išlo. Požalih se kumu. Reče: ‘Imati zdrave zube, a nemati šta njima gristi ne vredi ništa! Nego da mi sami nešto radimo.’ Pozvasmo još nekoliko drugara i krenusmo u selo. Tamo su nam koreni. Nađosmo ljude koji imaju imanje. Pade dogovor da oni proizvode, a mi ćemo pomagati kad bude trebalo i od njih proizvode kupovati. Platili smo nešto malo unapred, tek da vide da smo ozbiljni, i krenu posao. Desetak dana u godini svako od nas provede na selu radeći. Obnovismo zaboravljeno (kad se sadi, kad se bere, kad se peče rakija, pravi i čuva zimnica, kako se siri…) Znamo šta jedemo i pijemo. Staro seme čuvamo, a kako nam nije važna količina već kvalitet, na prskanje i druge zaštite ne trošimo novac. U početku nas je bilo nekoliko. Sad nas ima trideset porodica. Sve u svemu preko stotinu punoletnih duša. Ubrzo shvatismo da kad zatreba sitna pozajmica, ne ide se u banku da ga deru. Tu smo mi. Kad se neko nađe u nevolji ima ko da pomogne. Napravili smo i mali fond. Kao nekadašnja ‘Kasa uzajamne pomoći’. Zajednički odlučujemo za koga ćemo na izborima glasati. Stotinu glasova nije šala. Usvojili smo duh nekadašnje porodične zadruge. Najbolje tekovine srpskog društva. Samo što svako živi u svojoj kući.“

EU „DOBROČINITELJKA“ Priča i primera kao što je Brankova ima sve više. Čuo sam je na raznim mestima. Shvatili Srbi da neke velike pomoći od stranaca neće biti, a i zašto bi bilo? Neće sopstvena vlast da brine o državnim stvarima, o celovitost državne teritorije, o Kosovu i Metohiji, ali očekuje da neka strana, evrounijatska vlast čini? Ima Srba i veoma su glasni, koji hvale vladu „što je presekla Kosovski rašomon“, „realno sagledala kosovsku situaciju“, „ donela istorijsku odluku“… Zbog svega drugog je kritikuju. Naročito zbog borbe protiv korupcije, to jest lopovluka. To im najviše smeta. Ima Srba, nisu glasni, u koje i ja spadam, i koji kritikuju vladu zbog predaje Kosova i Metohije. To je neoprostivo, ali smo na strani vlade kad je njena borba protiv lopovluka. Zbog Kosmeta smo i protiv evrounijaćenja, jer tamo nema ničeg dobrog za Srbe. Hoće li nam EU sačuvati Kosovo i Metohiju ili će nam ga oteti? Ta evrounijatska „dobročiniteljka“ čekićem razbija tablu zato što na njoj ima ćirilice. Danas, čekićem po tabli, sutra maljem po srpskoj glavi. Bilo je to onomad u Jasenovcu, Gradišci, Glini, Pagu, Gospiću, Karlovcu, Grubišinom polju…

Šta nam to dobronamerno i mudro može 2014. godine savetovati austrijski državljanin Guzenbauer, sem što će ponoviti austro-ugarske zahteve iz 1914. godine. Verujte oni i njihovi planovi se ne menjaju. Menjaju sredstva, ali cilj im ostaje isti. Srozati i poniziti Srbe i Srbiju. Hoćemo li to dozvoliti?

Radostan sam što su se živi kućama vratili Dragoljub Ojdanić i Momčilo Krajišnik. Setimo se Vojislava Šešelja, zatočenika sa najdužim zatvoreničkim stažom bez presude u istoriji evropskog pravosuđa. Ne zaboravimo Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Zdravka Tolimira i ostale srpske zatočenike. Pomolimo se za nevinog zatočenika arhiepiskopa ohridskog Jovana.

[/restrictedarea]