Crnjanski o Vojvodini

Piše Zoran Avramović

Veliki pisac piše kao pripadnik jedne generacije srpskih intelektualaca koja je u prilici da odredi svoj odnos prema predanju, da interpretira nacionalno kulturno nasleđe koje nije uvek kulturološko već često u funkciji drugih društvenih, ideoloških i političkih ciljeva

Ideja i politička praksa Vojvodine, u dva poslednja stoleća kretala se u četiri pravca: 1) doprinos srpskoj slobodi i ujedinjenju, 2) doprinos izgradnji političkih i kulturnih institucija, 3) doprinos sebičnosti, izdaje, ratovanje na strani srpskih neprijatelja, separatizam, 4) interes spoljnopolitičkih činilaca (i jugoslovenskih) da se oslabi srpski nacionalni korpus. Sve te ideje, prelamale su se u javnoj svesti i radu političkih stranaka na srpskom prostoru u poslednja dva veka, u luku od maksimalne integracije Vojvodine u srpsku državu do separatističkog regionalizma.

Srbi u Vojvodini, jednako kao oni u beogradskom pašaluku bore se za svoju slobodu i nacionalna prava. Naš narod, tog vremena razmaknuo je dva carstva. Najveći deo našeg naroda bori se protiv madžarizacije i austrijskih nastojanja da spreče upotrebu srpskog jezika, crkvenu samostalnost, slobodno uređivanje teritorije na kojoj su naši preci živeli. Novi Sad postaje centar kulturnih institucija koje održavaju i razvijaju nacionalnu svest o identitetu. Ujedinjena omladina srpska je nosilac ideje o nacionalnom oslobođenju i ujedinjenju.

Svi znameniti Srbi, oni koji su mislili duboko i videli daleko, u to davno vreme patili su i borili se za ujedinjenje srpstva. Srbi sa ovih prostora su dali ogroman doprinos modernizaciji i integraciji nacije. Svi narodi Evrope su to činili, a Srbi su se samo pridružili. Ali, da ne idealizujemo stvari. Bilo je i tada među Srbima onih koji su prešli na austrijsku i ugarsku stranu, a protiv interesa sopstvenog naroda.

DUHOVNA MREŽA SRPSTVA Da se podsetimo pogleda na Vojvodinu velikog srpskog pisca Miloša Crnjanskog. U kratkom novinarskom radu Crnjanski je 1923. i 1925. godine, napisao više tekstova za list „Politika“ o Vojvodini. Ovi tekstovi su saznajno značajni zato što se u njima prepliću neposredni iskazi ondašnjih stanovnika vojvođanskih gradova i sela, zapažanja samog pisca i njegovi eksplicitni stavovi o Vojvodini kao delu srpskog nacionalnog identiteta. U tim stavovima prepliću se uloga Pravoslavne crkve, odnosi između nacionalnih zajednica, pri čemu se ukazuje na identitetske razlike između njih. Posebna pažnja se posvećuje nacionalnokulturnom profilu Srba na tom prostoru, značaju političkih ličnosti i stranačke podele između radikala i demokrata, ulozi vojske i proslavi važnih datuma za patriotsko ponašanje.

Ono što je napisao u ovim novinskim tekstovima o problemu srpskog povezivanja, Crnjanski je na razne načine oblikovao i u drugim žanrovima svog spisateljskog opusa. Kao istoričar po osnovnom obrazovanju, znao je da je prošlost naroda kome je pripadao, sva u borbama za slobodu i selidbama pred nadmoćnim neprijateljem i pri tom isticao značaj duhovnih činilaca unutarnacionalne integracije. Ovu misao o duhovnoj mreži srpstva, Crnjanski je na više mesta u svojim književnim i neknjiževnim tekstovima ponovio. O poletu i snazi nacionalnog sabiranja na jednom mestu piše: „Srpstvo je radilo (tokom XIX veka – napomena Z.A.) na svom vaskrsu istrajno, pečalbarski, sa puno idealizma i starog morala, svih srpskih slojeva koji su se bavili ili zanosili narodnim poslovima i koji su se paštili da srpstvo oslobode za srpstvo, a ne za babino zdravlje, da ga spasu, okupe, sjedine.“ U tom radu su učestvovale i „vojvođanske varoši i varošice“.

Tu svoju misao najupečatljivije je izrazio u putopisnim reportažama o Vojvodini 1923. i 1925. godine. „Velika jedna neprekidnost i veza vlada u našoj istoriji i našim selidbama, velika jedna snaga i prema Vardaru i prema Dunavu i velika jedna moćna celina. Banat i Bačka, a osobiti Srem su odvajkada naše zemlje, po čudnovatosti duša i kontrasta i jako interesantne zemlje“ (Vršac, u zemlji srpskih despota, 1925).

U čemu se ogleda ta neprekidnost i veza, okupljanje i sjedinjenje Srba?

NAJDUBLJI KAMEN Tradicija ili kulturno, versko i političko nasleđe je ono što predstavlja temelj povezanosti srpstva. Pogled u prošlost zaustavlja se na manastirima, crkvama i pravoslavnoj religiji. To je najdublji kamen srpstva u Vojvodini. Njegovo shvatanje tradicije nije naprosto prošlost ili istorija srpskog naroda. Crnjanski razumeva tradiciju kao ono što se preuzima iz prošlosti i prenosi na savremenost i budućnost.

Najdublji koren srpske tradicije je Pravoslavna crkva. „Gde god stoje manastiri, zadužbine naših velikaša, ima i naše prošlosti, naše istorije, naše države“ (Mesić, manastir srpskih despota u Banatu,1925). Istorija manastira Mesić, devet kilometara udaljenog od Vršca, započinje 1225. godine, kada je kaluđer Arsenije Bogdanović, brat manastira Hilandara, položio temelj za njegovu izgradnju. Manastir je pljačkan i rušen nekoliko puta. Poslednju obnovu manastira obavio je episkop vršački Jovanović Šakabenta.

Jedna crkvica u Kamenici, pokraj Novog Sada, a podno Fruške Gore, „sačuvala je dušu raških manastira“. O njoj se piše u jednoj knjizi u Parizu. Ushiti i obraduje svakog Srbina. „Ona je jedan fini mali manastir, prenesen iz Pećke patrijaršije, pri Seobi Srba u ove krajeve“ (Kamenica pod Fruškom Gorom, 1923). A u selu Veliko Središte našao evangelije iz 1552. godine (Vršac, u zemlji srpskih despota, 1925).

U to nasleđe ugrađuju se i srpska imena, vođe naroda i njihovi grobovi. Na imanju jednog grofa nedaleko od Kikinde, nalazi se „grobnica porodice Čarnojević“. U Vršcu, odlazi na groblje da vidi grob Sterije Popovića i Kir Janje. Zapisuje natpis na grobu jednog Vrščanina iz 1834. godine (Nad grobom Kir Janje, 1925).

Ta podsećanja na pale za srpstvo, zapravo je poštovanje žrtava koje su date u borbi za slobodu i nacionalno ujedinjenje. Kod Alibunara pod bulkama i lozom, spavaju večnim snom, spavaju „Servijanci“ koji izgiboše 1848. godine. A u Vršcu je podignut spomenik za trista pedeset mrtvih, koji su iste godine pali pod vođstvom „Servijanaca“, na čelu sa kapetanom Tadićem.

Turski putopisac Evlija piše da je vršački grad zidao despot Đurađ Branković. Od XIV stoleća, tvrdi Crnjanski, ide narod sa Brankovićem prema Vršcu i ovim krajevima. Godine 1464. braća Stevan i Dmitar Jakšić iz okoline Kruševca, predvode selidbu Srba u ove krajeve.

Po najsiromašnijim kućama vise slike na zidu – Kosovska večera, Miloš Obilić, Bitka kumanovska (O Dolovu, selu flamanskome, 1925).

Crkvene slave, sabori u Banatu imaju značaj narodnih svetkovina, nacionalnih manifestacija.

Svi ovi znakovi – crkve, gradovi, grobovi palih za slobodu, slike na zidu, narodne svečanosti – kazuju o delovima prošlosti koji učestvuju u stvaranju i kontinuitetu srpskog kulturnog i nacionalnog identiteta. U lepom jeziku Miloša Crnjanskog lako se prepoznaju jasna svest o nasleđenim duhovnim i materijalnim vrednostima, kao i ustanove kao što su porodica, crkva, država, i veliki i mali ljudi u religiji, državi i umetnosti.

[restrictedarea]

RAZUMEVANJE BEZ KONFLIKTA Ali, Srbi nisu jedini narod u Vojvodini. Kakvi su njihovi odnosi sa drugim narodima? Nisu bili konfliktni. Svaka nacionalna zajednica je vodila računa o svojim potrebama i interesima uz, mogli bismo reći, obostrano razumevanje. Više od opisa tih odnosa, vredniji je zapis pisca o „kulturnom obrascu“ ovih nacija. Karakteristična su zapažanja Crnjanskog o nacionalnim zajednicama u Vojvodini onog vremena. Ona je deo Kraljevine SHS, u njoj žive pripadnici srpskog, mađarskog i nemačkog naroda. Naš pisac uočava veliku brigu ovih zajednica, koristimo moderan pojam, o sopstvenom identitetu. Tako, Nemci „neće da se pošvabe, ali neće ni da se posrbljuju“ (Švabe i Mađari, 1923). „Odlikuje ih strahovita uobraženost i pouzdanje u sebe.“ Oni jednako govore „mi Švabe“. Kao da živi u današnje vreme globalizma, Crnjanski povezuje njihovu borbu za sopstveni identitet sa ljudskim pravima, kulturom i Evropom. „U ime ljudskih prava, u ime kulture, u ime Evrope, oni mole, ištu, zahtevaju samo jedno: da Švabama bude dobro“ (Žombolj na Točkovima, 1923).

Ista posvećenost sebi uočava se i kod mađarskog stanovništva. Mađari su, primećuje Crnjanski „odeljeni od naše javnosti i države“. Vode brigu o svojim školama i jeziku. A ova briga o svojoj nacionalnoj zajednici ide dotle da njihova ondašnja politički predstavnici razmatraju pitanje autonomije. „Ovih dana izgleda nadaju se nezadovoljstva i kod srpskih slojeva, da krenu pitanje autonomije Vojvodine“ (Švabe i Mađari, 1923). Trebalo bi podsetiti da je autonomija ustanovljena 1945. godine sa dolaskom Komunističke partije na vlast u SFRJ.

Rumuna je malo, oko 400 u Vršcu. Rumuni žive mirno i dobro. Srbi se vole sa Rumunima. Ali 1907. godine, Srbi brane manastir Mesić od Rumuna oko Vršca koji su poželeli da srpske crkvene knjige i ikone prisvoje.

A šta je sa Srbima u Vojvodini? Oni su pomešali oduševljenje zbog ujedinjenja, razlike između doseljenih Srba iz drugih delova Kraljevine SHS, ogorčene političke borbe između radikala i demokrata. Svet seljaka, trgovaca, đaka huči prema Beogradu. Svršeno je sa vojvođanskom prošlošću (Na banatskoj ravnici, 1923).

POKLON S NEBA Dan ujedinjenja za Srbe u Kikindi („veliki srpski trbuh“) znači prosto Srbiju i dan ulaska srpske vojske, kojoj su dali čitav puk dobrovoljaca. Na toj daći u Kikindi Uroš Malogajski govori Crnjanskom: „E moj gospodine, neke, neka, a verujte voleo sam pre da vidim šajkaču više nego svoju majku.“

„Naseljeni Ličani, Bosanci, siromašni brđani, ostavljeni sami na ovoj ravnici“ (U obećanoj zemlji, 1923).

A kako teče politički život? Vodeće političke stranke u to vreme bile su radikalna i demokratska. Ali, u radikalima postoje dve frakcije koje se ludački bore između sebe. Vođa jedne od njih žali se na žrtve koje je njegova familija dala za Srbiju. Ali, kraj svih političkih svađa, „žive kao braća“.

Stariji ljudi pričaju kako su davno „po ciči zimi išli u Pančevo i noćili pod vedrim nebom da bi kraj svih mađarskih žandarma glasali za Svetozara Miletića“ (O Dolovu, selu flamanskome, 1925).

Ali, uprkos političkim sukobima i razlikama, uzdiže se Srbija kao poklon sa neba. Poslušajmo pisca. „Van toga je ona Srbija, što je pala sa neba, pravo čudo. Ćirilica na vozu, srpski napisane karte, srpski govori ministara, srpski na Begeju, srpski na lađi, srpski na Bečkereku, srpski svud“ (O Dolovu, selu flamanskome, 1925).

Misao Crnjanskog o srpstvu jasna je u svom osnovnom pravcu. Ona obuhvata osnovne armaturne elemente postojanja i razvoja nacionalne kulture i političke svesti. Ali nije bez povremenih iskakanja u pravcu idealizacije, kao i pozitivne kritičnosti prema ličnostima i pojavama. Odnos prema srpstvu u Banatu sadrži i dozu preteranosti. Taj svet (u Banatu – Z.A) ima o srpstvu jedan zastareo, lep, plav, pojam, mirisan crkveno. Ona im se čini nešto daleko, što je sad sišlo s neba, nešto bez greha, bez ružnih mogućnosti, sasvim drugo nego njina zemlja (O Dolovu, selu flamanskome, 1925).

Na drugom mestu, Crnjanski uočava razliku između „Srbijanca“ i Prečana, ali je razumeva kao nasleđe onog seljakanja nacije kojoj pripada. Iskaz da se „srbijanska brda se prelivaju preko Dunava u ravni Banaćana…“, ima pozitivno integrativno značenje. Ali, ukazivanje na razlike i povremene svađe, ne dovode u pitanje njegovo zalaganje za integralno srpstvo.

Ne zaobilazi Crnjanski ni tamnu stranu, onoga što je temelj nacionalnog postojanja. Šta se događa u manastiru Mesić. Iz obzira prema narodnoj veri, zapisuje naš pisac, trebalo bi prećutati bahanalije „presvetlih“, avanture i bufonerije manstirske. Dakle, manastiri su tačka nacionalnog postojanja, ali ne bi trebalo ćutati pred „bufonerijama manstirskim“.

Šta nam „govori“ Crnjanski iz tih dalekih godina?

On piše kao pripadnik jedne generacije srpskih intelektualaca koja je u prilici da odredi svoj odnos prema predanju, da interpretira nacionalno kulturno nasleđe koje nije uvek kulturološko već često u funkciji drugih društvenih, ideoloških i političkih ciljeva. Nacionalna kultura se shvata kao duševno, misaono i iskustveno oblikovanje ukupnog postojanja jedne zajednice, a ona podrazumeva svest o čuvanju starih vrednosti koje učestvuju u postupku stvaranja novih. Pojam srpstva je u večitom nekom seljakanju. Ovakvo istorijsko postojanje nalagalo je pojačanu brigu za integrativne elemente nacije. Kulturna tradicija, kakvu oblikuje Crnjanski, podrazumeva odnos pojedinaca, društvenih grupa i ustanova prema, u dugom vremenskom periodu, ustanovljenih oblika duhovnog života i ponašanja sopstvene, ali i drugih nacionalnih zajednica. Duhovni i materijalni okvir tradicije, vidimo, čine jezik, običaji, prirodni prostor, religija, institucije, velike stvaralačke ličnosti, a u tom okviru ima mesta i za druge „obične“, male ličnosti.

DEVET DECENIJA KASNIJE ILI PROSTOR „APSURDISTANA“

Kava je slika Vojvodine devedeset godina kasnije?

Tokom XIX veka, a sve do 1945. godine, Vojvodina kao autonomija nije postojala. Odlukom komunističke vlasti, Vojvodina je sa većinskim srpskim narodom dobila autonomiju (u SFRJ Srbi u Hrvatskoj nisu imali autonomiju, kao ni 30 odsto Albanaca u Makedoniji).

Političke činjenice iz bivše države SFRJ potvrđuju da su jugoslovenski (i srpski) komunisti nastojali da ojačaju položaj Vojvodine i tako oslabe ustavnopravni položaj Srbije, a s druge strane, jedna struja srpskih komunista je zdušno pomagala ova nastojanja koja su dovela do Ustava iz 1974. godine, a koji je po nepodeljenoj oceni stručne javnosti bio uvod u razbijanje SFRJ? Objektivno je vodio cepanju nacije, međusobnom sukobljavanju srpske političke elite, ali i pojedinih društvenih grupacija. U novije vreme autonomija se pojačava konceptom regionalizam.

Na status Vojvodine, posle 1990. utiče odnos vlasti i opozicije. Među njima ima onih koje su državotvorne i one koje se poigravaju sa državnim integritetom. Ove druge institucionalno razgrađuju zajedničku kulturu Srba, stvaraju duple naučne ustanove, stvaraju koalicije grupnointeresne vlasti i podstiču agresivne i neukorenjene govornike po kojima Srbija pljačka Vojvodinu sa iluzijom da sto puta ponovljena laž može da postane istina.

Šta je u osnovi ovakvog političkog ponašanja? Šta to „muči“ u Republici Srbiji ove male, ali glasne političke grupe iz Novog Sada? Političar klovn bi odgovorio „vojvođanske pare“ („Tačka na pljačku“) i to je osnova njihovog separatizma. Stalno optužuju Beograd da uzima njihov novac (kao da su ga oni stvorili!) i da se Vojvodina osiromašuje.

Kada bi dublje razmotrili smisao ovakvog govora lako bismo zaključili koliko je on netačan i nasilan. Govornik autonomaš neće da zna ništa o budžetu države i njegovom trošenju u skladu sa opštim interesima. A u krajnjoj liniji ta bedna logika vodi u politički apsurd: svaka opština, pa zatim svaki grad i selo, počeće da viče „uzeše pare“. Da su nešto naučili od političkih predaka ili pak od onih koji znaju šta je politika oni bi rekli: hajde da popravimo državne ustanove, da razvijamo privredu, da pojačamo moral naroda, da unapredimo političku kulturu. Ništa od toga; oni se hvataju samo za novčanik.

Jedna stara poslovica glasi: „Novac nema gospodara.“ Država može da raspolaže samo svojim prihodima i njena je briga celokupno stanovništvo. Ukoliko vlast to ne radi dobro, politička opozicija će to odgovorno kritikovati i nastojaće da izborima dođe na vlast i opšti posao uradi bolje. Neodgovorna opozicija se rukovodi nekim drugim motivima, najčešće inostranim.

Ono što mora da zabrine naše građane u takvim porukama je širenje podozrenja i netrpeljivosti prema jednom delu Srba. Odgovorna državna politika mora da vodi računa o unutarnacionalnoj destrukciji. Ona mora da kritikuje političara klovna koji ide među srpske neprijatelje i podržava njihove antisrpske projekte, ali još i više huškanje Srba protiv Srba. To se ne događa, već se, da apsurd bude veći, sklapa nemoguća koalicija vlasti. Ako se stihija unutarnacionalnog podozrenja nastavi osvanuće dan kada će jedino merilo naših odnosa biti novčanik, a svekolika tradicija, kultura, socijalni, ekonomski državni interesi, prirodna nacionalna osećanja i vrednosti, rečju opšte dobro naroda i građana, baciti pod noge. Moramo da verujemo da će prirodna ljubav prema našim najbližima srodnicima i narodu u kome smo rođeni večno trajati.

Šta je najbolji interes građana ovog dela Srbije?

Razume se, demokratija je politički okvir u kojem se traže rešenja. Ali, duboko je pogrešno izjednačavati demokratiju sa decentralizacijom. Sa stanovišta društvenog i ekonomskog razvoja najuspešniji je spoj centralnih i decentralizovanih odluka. Ustavnopravni poredak, upravljanje ustanovama sile (vojska i policija), fiskalna politika, obrazovni sistem itd. obezbeđuju integraciju i celovit razvoj Srbije. Niz lokalnih poslova trebalo bi prepustiti pre svega opštinskim organima, ali nikad do tačke sukoba i dezintegracije.

Važna borba trebalo bi da se vodi protiv nekih unutrašnjih i spoljnopolitičkih projekata transformacije autonomije u republiku, a zatim u nešto treće. Koji zreo istorijski narod to može sebi da dopusti? Kakav bi to bio bačen kamen na one višedecenijske borbe i žrtve Srba koji su se borili u 19. veku za prisajedinjenje Srbiji, na one Srbe Banaćane koji su, da opet citiram Miloša Crnjanskog, iz 1923. godine, „više voleli da vide šajkaču nego majku“.

Drugo, važno potanje za autonomiju Vojvodine je očuvanje i razvoj nacionalnih identiteta. Činjenica da u Vojvodini žive pripadnici više nacionalnih manjinskih zajednica znači samo jedno: identitet srpskog naroda, kao i identiteti manjinskih zajednica trebalo bi da se razvijaju ravnopravno bez privilegisanja bilo kojeg identiteta. Ukoliko se prednost u čuvanju i razvoju nacionalnog identiteta da bilo kom nacionalnom subjektu, to će izazvati napetosti i nepoverenje među građanima. Otuda je neophodnost ravnopravnost nacionalnih identiteta u Vojvodini, ali i u celoj Republici Srbiji. A kada je reč o srpskom identitetu, moramo se odlučno suprotstaviti regresivnim nastojanjima da se stvara novi nacionalni identitet pod imenom Vojvođanin. To su pokušaji nekih pripadnika našeg naroda da cepaju već previše napaćeno srpsko biće. Odnarođavanje je provokacija pod plaštom autonomije. U ovoj borbi potrebno je čuvanje i širenje svesti o nacionalnom imenu u svakoj prilici, u običnom razgovoru na ulici, u stanu, kući, na tribini, medijima, knjigama, obrazovnom sistemu, a posebno je važno da podržimo one političke stranke kao što je SNS koje se zalažu za slobodu, ponos i dostojanstvo nacije kojoj pripadamo.

Dakle u XIX veku Srbi se bore za slobodu i ujedinjenje, a protiv spoljnih i unutrašnjih snaga koje teže da ih potčine i razjedine. U XX veku se ista igra nastavlja sa drugim akterima. Kakva bi trebalo da bude budućnost autonomije Vojvodine? Najbolji interes građana ovog dela Srbije svakako je solidarno i složno unapređivanje svih delova društva u cilju približavanju opštem i pojedinačnom blagostanju. Reč je o funkcionalnoj, a ne federalnoj autonomiji.

[/restrictedarea]