Bugarska je muka pregolema

Piše Miodrag Zarković

Rugajući se jednoj punopravnoj državi članici Evropske unije, Vesna Pešić i Jovo Bakić su pažljivijim gledaocima otkrili svu grozotu vladajućeg političkog ustrojstva u Srbiji

Jednostavno, ti ljudi i dalje žive kao da je Slobodan Milošević još uvek živ – izgovorio je u poslednjem „Utisku nedelje“ Jovo Bakić, u jednoj od svojih propovedi, opisujući opozicione prvake na srpskoj političkoj pozornici. Tom rečenicom je završio obrazlaganje svog stava da bi udruživanje današnje opozicije bilo nedelotvorno, jer je ideja tog okupljanja besmislena. Uostalom, evo celog pojašnjenja, zajedno sa spornom rečenicom na kraju:

„Ideja je nešto što podseća na opoziciono delovanje devedesetih koje je imalo smisla, zato što ste imali jednoga moćnog čoveka, Slobodana Miloševića, koji je uzurpirao vlast i bilo je logično da se svi ljudi koji su skloni demokratskom mišljenju udružuju i bore protiv njega. Vesna Pešić je u tome učestvovala veoma aktivno i, između ostalog, zbog toga je ja veoma poštujem, jer sam bio u to vreme relativno mlad. Ona je u tom vremenu radila nešto što je jako bilo hrabro, pametno i dobro. E sad, što se tiče ove situacije, ona je potpuno drugačija. Inicijativa koja je podneta pokazuje apsolutno nerazumevanje političkog života. Jednostavno, ti ljudi i dalje žive kao da je Slobodan Milošević još uvek živ.“

Nije ta zaključna rečenica jedina tegobna u Bakićevom izlaganju. Moglo bi ga se podosta upitati i o njegovoj oceni da je bilo „logično“ da se protiv Miloševića udruže „svi ljudi koji su skloni demokratskom mišljenju“: da li Bakić pod „ljudima koji su skloni demokratskom mišljenju“ podrazumeva onaj silan kadar koji, pre nego što se Milošević pojavio, decenijama unazad nije bio reč rekao protiv jednopartijskog sistema, kulta maršalove ličnosti, verbalnog delikta, Golog otoka, nacionalizacije imovine, zabrane povratka izbeglica, pa i streljanja?! Jesu li to vrli pojedinci čiji „demokratski potencijal“ Bakić postavlja kao pretpostavku, kao neophodan moralni preduslov, za smisleno opoziciono udruživanje?

Ali, zanemarimo sve to za čas, jer vodi jalovom natezanju oko toga kako Bakića nije sramota da priča gluposti. Nije ga sramota, i kraj priče. Kao što ni voditelje nije sramota da ga zovu u emisije. (U odbranu Olje Bećković, vredi podsetiti da ga je ona pozvala u emisiju tek pošto je „Pečat“ u prošlom broju izneo javni apel da se Bakiću, zarad njegovog duševnog mira, što pre upriliči kakvo televizijsko gostovanje). Okrenimo se zato njegovoj oceni, od koje svako sa nešto ljudskosti u sebi oseća jezu, da neki političari u Srbiji „žive kao da je Slobodan Milošević još uvek živ“.

Živ, Bakiću? Da li ste baš to želeli da kažete? Da li je vaš mozak naredio vašim ustima da baš tu reč izgovori na kraju te vaše misli? Ne, recimo, da je Milošević i dalje na vlasti ili na slobodi, nego da je – živ? Upravo ta činjenica, da li je Milošević živ ili mrtav, po vama bi trebalo da usmeri ponašanje i delovanje političara koje vi držite toliko bliskim da smatrate za shodno da ih javno savetujete?

[restrictedarea]

Niste li možda, Bakiću, pomešali Miloševića sa nekim drugim, prethodnim vladarima na ovdašnjim prostorima, koji su zaista vladali do kraja svog života? Sa izvesnim Brozom, možda? U njegovom slučaju bi imalo smisla reći da je smrt ta koja neizbežno utiče na promenu političkog delovanja protiv njega ili sa njim u krajnjem slučaju. Ali, šta je u Miloševićevoj smrti bilo toliko prekretnički za tu demokratiju kojoj vi kao bajagi služite? Zašto vam živ Milošević predstavlja dovoljno opravdanje za nešto što protiv živih današnjih vlastodržaca ne savetujete da se radi?

Živ. Tako ste rekli, Bakiću: da pojedini političari ne shvataju da Milošević više nije živ. Znate li, vajni naučni radniče, šta ste u stvari izgovorili, kakvu ste strahotu prevalili preko usana? Pošto je poznato da ste boravili u Americi, možete li, poređenja radi, da zamislite da neka tamošnja javna ličnost izgovori da se izvesni političari ponašaju kao da je Ričard Nikson još uvek živ? Ne na vlasti, nego živ! Da li ste svesni koliko bi američka javnost bila – opravdano – razjarena toliko nečovečnim obračunom sa jednim pokojnikom, makar taj obračun bio i nesvestan, kao što u vašem slučaju, sudeći po onom vašem vazda ožalošćenom položaju obrva, izgleda da i jeste bio?!

Američka bi se javnost, kao i sve ostale javnosti u koje se kunete iz gostovanja u gostovanje i iz kolumne u kolumnu, ne trepnuvši otarasila takvog bednika, koji ne bi uviđao razliku između vlasti i života, između političkog poraza i smrti. Sreća je vaša, Bakiću, što sudbina vas nije bacila u takvu neku javnost, nego vas je dodelila nama, koji smo izgleda nemoćni da takve poput vas odstranimo iz glasila, odakle mogu da zagađuju pokolenja i pokolenja. Sreća je vaša što se redovno prizemljite u neku emisiju poput dotičnog „Utiska nedelje“, u kojem se voditeljka i drugi gosti ni osvrnuli nisu na vašu banalno zlokobnu izjavu.

 

***

Inače je, pored Bakića, u tom „Utisku“ gostovala i jedna gospođa: neka vrsta živog oličenja tog opako varljivog, jednopartijskog političkog uređenja o koje su se Srbi i Srbija gadno opekli u dvadesetom veku, gospođa je, kako se to danas često govori, bila u vidljivo zapuštenom stanju, koje bi zahtevalo neku posebnu brigu i negu. Samo što to nije bila Jovanka Broz, već Vesna Pešić.

Nepovezanih reči, zbunjena, čas preplašena, a čas kočoperna, Vesna Pešić je tokom cele emisije bila pravi odraz SFRJ duha održanog do dana današnjeg u Srbiji. Duh je to koji posrće, jer ga naprosto vreme gazi, ali koji se i dalje ne predaje, i dalje je spreman da nanosi štetu. Tako i Vesna Pešić, u poslednjih godinu dana veliki poštovalac Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, naročito ovog poslednjeg, kojem pripisuje najveće zasluge u ostvarivanju njenog davnašnjeg političkog cilja, tj. Srbije bez Kosova i Metohije:

„Desilo se slučajnošću da je predsednik Nikolić, koji je bio obećao da će ti razgovori oko Kosova biti podignuti na najveći državni nivo, pošto on nije hteo ili nije imao tri čiste da to radi, on je rekao evo to će da radi premijer. E sad, počeo je da radi premijer, odjedared je krenulo to sa Tačijem, a onda su ovi postali pakosni: ‘Vidi, vidi, sad ovome to krenulo, Evropska unija tu počela dobro da reaguje, tu sad nešto ima.’ I onda su, šta su uradili. Znate šta: nikakve veze Dačić nema sa Mišom Bananom. Nikakve veze. To je čista izmišljotina bila ovih da ga sruše. A onda su hteli da ga sruše sa vlasti da bi… da bi… jednostavno… ko? A ko je to radio? Pa radili su ovi njegovi! Njegove kolege. Ti dvojica koji se neprekidno dogovaraju. I tada mi je to bilo jasno. Ja sam uskočila sa tom pričom da bih spasla proces oko Kosova, jer sam smatrala da je to užasno važno, da to uradimo. (Olja Bećković uleće sa potpitanjem: ‘A šta oni rade sada?’) Pa, spasla sam ga! Da li sam vam rekla u toj emisiji kad sam bila, prošloj, da me i Kacin zvao…“

Tu su sagovornici prekinuli Vesnu Pešić, pa nismo saznali šta joj je Kacin rekao kada ju je pozvao. Kao što, u drugom delu razgovora, nismo saznali šta bi bili temelji naše države:

„Koji je temelj uopšte te Srbije? Šta je naš temelj, nešto što moramo svi da uvažavamo, bez obzira na to da li smo vlast ili opozicija? Ja mislim da tog temelja uopšte nema“, grmela je Vesna Pešić, jedina osoba u stanju da grmi piskavim, nekad čak i kreštavim glasićem.

Presuđivala je Vesna Pešić tim glasićem Srbiji, zemlji koju je svojevremeno, prvom polovinom prethodne decenije, predstavljala i kao ambasador u Meksiku. Orio se studio od njene ogorčenosti nad time što ovde „nemamo prava ni na svojinu, ni na život“, da bi u jednom trenutku rekla čak i ovo:

„Pa jesmo li videli da su usred grada ubili tog Tatona, evo još uvek nema ništa.“

Dabome, nema ništa; samo drakonske, nezapamćene kazne, u munjevitom sudskom postupku u kojem okrivljeni nisu imali pravo na odbranu, pa već pune četiri godine trunu iza rešetaka, iako su u međuvremenu na videlo isplivali nebrojeni dokazi o tome da je ceo postupak bio najblaže rečeno namešten, odnosno unapred određen; izuzev toga, u pravu je Vesna Pešić, gospođa koja ima obraza da, posle svih katastrofa koje je prizivala i prizvala zemlji čiji je državljanin, izjavi sledeće:

„U Srbiji postoji neprekidno nekakva katastrofa, i neko stalno proizvodi te katastrofe.“

 

***

Ne znači to, normalno, da bi sve što je Vesna Pešić izrekla u ovom „Utisku nedelje“ trebalo baciti u vodu. Bilo je tu i nekoliko autentičnih bisera, pravih provala inače zapuštene iskrenosti. Ti retki trenuci mogli su se prepoznati po tome što su se ostali prisutni u studiju naglas ili prećutno slagali sa njom.

Zanimljivo je, recimo, to što su i Vesna Pešić i Jovo Bakić koristili Bugarsku kao primer propasti koju bismo morali da izbegnemo. Naročito su ruglu izvrnuli bugarski politički sistem, za  koji je Bakić čak rekao da je pred raspadom. Bugarska je, za neupućene, članica Evropske unije, ka kojoj smo navodno i mi na putu, pa smo još u ime tog puta žrtvovali i privredu, i narod, i kulturu, na kraju i državu.

Još zanimljiviji bio je traktat Vesne Pešić o osnovnom poštenju nekih od prvaka „evropske Srbije“, koji je doslovce glasdio ovako:

„Prvo, ono što bi bilo ko od njih, od tih koji bi se udruživali, recimo Čedomir Jovanović, Đilas i tako dalje… oni bi prvo morali da vide u čemu su oni to pogrešili. Pre svega, ono što su radili je bilo to da su se svi ugrađivali u tu tranziciju. Ono što je suština građanskog društva i modernog društva, to je da se napravi oštra linija između politike i biznisa. Ja bih smatrala da bi to moglo da se dogodi ovako, da sad kažemo: ‘Gospodine Đilas, prodajte svoje firme. Ili ćete da se bavite politikom, ili ćete da se bavite biznisom.’ Isto tako i Čeda Jovanović: ‘Izvini dečko, idi pa prodaj tu ‘Fidelinku’. Šta ću ja koja se bavim politikom da dolazim kod tebe, a ti se baviš biznisom?! Pa čekaj, preko politike si stekao ‘Fidelinku’, i sad…“

Tu se zaustavila. Na pola rečenice. A kako možemo da budemo sigurni da je u pravu u vezi sa ovim što je ispričala o Čedomiru Jovanoviću? Kako da znamo da to nije bila još jedna nebuloza u celom nizu koji je uvažena gošća isporučila tokom emisije? Pa, po tome što su ostali prisutni u studiju ćutali kao zanemeli.

Samo je u Srbiji moguće da neko na televiziji izjavi da je predsenik parlamentarne stranke i nekadašnji visoki državni funkcioner (Čedomir Jovanović bio je i potpredsednik Vlade nepunih godinu dana) stekao određenu imovinu zahvaljujući političkom uticaju kojim je raspolagao, a da niko u studiju ne zatraži razumno pojašnjenje.

 

***

Gostovao Rasim Ljajić, ministar Vlade Srbije, u „Dnevniku“ RTS-a 15. septembra, kako bi pojasnio gledalištu petljanciju oko uvoza cigareta iz Hrvatske. Na pitanje novinarke: „Da li je tačno da smo završili razgovore sa EU i pristali na zahtev da se ubuduće 1.600 tona cigareta iz Hrvatske uvozi po carinskoj stopi od 15 odsto?“, ministar Ljajić je odgovorio:

„Niti smo završili razgovore, niti je postignut bilo kakav sporazum. Mi smo praktično tamo gde smo bili 1. jula ove godine. Do tada je trebalo da napravimo dogovor o adaptaciji Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, ali do toga nije došlo. Nema novih momenata u tome i mi čekamo od Evropske komisije da nastavimo razgovore iako nam šanse nisu velike, da ne stvaramo velika očekivanja, pod velikim smo pritiskom Evropske komisije, ali i država članica, ali očekujemo da se uvaže neki naši argumenti u smislu zaštite naše domaće industrije.“

Eto, tako se postaje Bugarska. Krenete da pregovarate sa Evropskom unijom, koja traži od vas da pristanete na neki sumanuti propis koji vam samo nanosi štetu; vi se kao nećkate, a oni stvarno pritiskaju; što je propis pogubniji po vas, to je pritisak jači; i vi na kraju, pošto tvrdite da ne možete da preživite bez Evropske unije, pristajete na sve, a onda vas ismevaju Vesna Pešić i Jovo Bakić.

Srbiju, doduše, njih dvoje ismevaju poodavno, tako da sa te strane već dugo osećamo blagodeti približavanja Evropskoj uniji, pa bi gospoda iz Brisela mogla da nas poštede ostalog.

[/restrictedarea]