Život u rekonstrukciji

Piše Nikola Vrzić

Dok se bespoštedna borba za preraspodelom moći i vlasti, koja se već mesecima nad nama odvija pod krinkom rekonstrukcije vlade, bliži svom nimalo preuranjenom kraju, lagano se nazire i da ćemo najveće žrtve te borbe, na kraju, ispasti samo mi koji u toj borbi nismo ni učestvovali. Zato što nam sledi neoliberalno stezanje kaiša (oko vrata), dok ne ozdravimo ili svi ne pocrkamo u toj operaciji koja je uspela, a pacijent umro

Dok se čitava Srbija već mesecima trese nad pitanjem hoće li Branko Ružić ili Novica Tončev naslediti Milutina Mrkonjića, ili je pak Mrka nezamenljiv, i za koga će se od nestranačkih eksperata na kraju odlučiti Aleksandar Vučić, dole na Zemunskom keju, nadomak (zatvorene) kafane „Venecija“, još od prvih toplih dana sladoled prodaje ženica od svojih pedesetak godina. Požali se ona, s vremena na vreme, da nikako ne uspeva da ode u invalidsku penziju; samo oni koji kejom šetaju rano ujutru, kad prodavačica sladoleda dolazi na posao, i uveče kada s posla odlazi, vide je da svom frižideru prilazi s mukom, uz pomoć dve štake bez kojih ne može da hoda. Kada će se nešto promeniti, pita, kao da po novinama koje čita traži nadu da će dobiti državu po meri čoveka, u kojoj invalidska penzija neće biti nagrada nego podrazumevana solidarnost države i društva prema onome kome je ta solidarnost preko potrebna. Ali ništa od toga. Ako išta može da se nasluti o namerama nove/stare, to jest rekonstruisane Vlade Srbije, to je namera da nas sve zajedno izloži (ne)milosti one svemoguće i nevidljive ruke tržišta koje će regulisati sve što ne valja u ovoj državi u remontu, pa, kada se to dogodi, preostaće ponešto i ponekima i za penzije…

 

ŠEST MESECI No, šta su njene i naše muke spram muka onih koji se rekonstruišu da bi lakše i efikasnije mogli da remontuju sve nas?

O rekonstrukciji Vlade Srbije, naime – o tome je, o njenim uzrocima, svetlostima i senkama i verovatnim posledicama, ovde reč – govori se još od prve nedelje marta ove godine. Drugim rečima, od godinu dana rada aktuelnog Kabineta Ivice Dačića (i Aleksandra Vučića, kao njegovog prvog potpredsednika i nesumnjivo najmoćnijeg čoveka), čitavih šest meseci uporno se govori o njegovoj promeni, i s jednakom energijom radi na tome.

Pri tom – što čitavu priču čini još zanimljivijom za analiziranje – rekonstrukcija vlade, kao aktivnost kojoj lideri vladajuće koalicije posvećuju ubedljivo najviše svog vremena, pažnje i sposobnosti, nije ovoj vladajućoj koaliciji nametnuta spolja; nametnuta pritiskom medija, na primer, ili nemilosrdnim atacima opozicije na politiku vlade i one koji tu politiku sprovode, ili pak bujanjem besa u narodu koji sve osetnije iskazuje nezadovoljstvo partijama koje čine vladajuću koaliciju. Naprotiv. Stranke vlasti na vanrednim lokalnim izborima po Srbiji ostvaruju ubedljive pobede, istraživanja javnog mnjenja njihovu popularnost prikazuju i još većom, kao da joj je samo nebo granica, a uz sve to ne bi trebalo gubiti ni sekunde vremena u pokušaju da se prisetimo srpske vlade koja je uz sebe imala toliko konstruktivnu i bezubu opoziciju i opšte odobravanje ovdašnjih medija. I jednako odobravanje naših partnera iz Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, nabujalo pogotovo posle Briselskog sporazuma sa Hašimom Tačijem.

Tako da je van svake sumnje da je rekonstrukcija vlade, kao vladina glavna aktivnost, proistekla iz same vlade. Ali zašto? Zbog „rekonstrukcije politike“ i „stvaranja delimično nove politike“, kako nam je to saopštavano posle prvog zvaničnog sastanka lidera vladajuće koalicije posvećenog rekonstrukciji vlade, održanog još 7. jula u državnoj vili „Bokeljka“? Neće biti da je tako, jer, od tog se objašnjenja ćutke odustalo nedugo potom, otprilike taman kada je postalo očigledno da su ona druga, „za nijansu manje važna“ (kako nam je takođe govoreno u početku), to jest personalna pitanja, zapravo i najvažnija. A ispod tih se personalnih pitanja sakrilo ono glavno pitanje, pitanje borbe za preraspodelu moći i uticaja u Srbiji i njenoj vladajućoj koaliciji. I usledila je partija političkog šaha koja je Srbiju dovela u pat poziciju.

Uostalom, da cilj rekonstrukcije vlade zaista nije ni promena njene politike, niti unapređenje njenog rada, priznao je ove srede Veroljub Arsić, zamenik šefa poslaničke grupe Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije, rekavši da se SNS „neće mešati u izbor kandidata“ Socijalističkoj partiji Srbije, jer je „to unutrašnja stvar SPS-a. Oni se nama nisu mešali u posao, nećemo ni mi njima.“ Samo razmišljamo logično: da cilj rekonstrukcije jeste politika vlade ili njena efikasnost, pa, naravno da bi partneri, zarad ostvarivanja tog zajedničkog cilja, jedni drugima pomagali u pronalaženju najboljih kandidata za ministarske funkcije, pogotovo pošto se oni traže i među vanstranačkim ličnostima. Ovako…

 

[restrictedarea]

BORBA ZA MOĆ Ova borba za moć – koju smo dakle nesporno detektovali, razgoneći sve medijske obmane i opravdanja – ima svoje prirodne uzroke, proistekle iz neprirodne situacije unutar same vladajuće koalicije, takve kako je bila ustrojena posle prošlogodišnjih izbora. Nije, naime, bilo prirodno da (trenutno) ubedljivo najjači čovek srpske politike, Aleksandar Vučić, bude tek prvi potpredsednik vlade, da manji partner, Ivica Dačić, bude predsednik vlade, a najmanji, Mlađan Dinkić, vlasnik sveg novca u Srbiji. I da pride Tomislav Nikolić, čovek koji je Aleksandru Vučiću svojom pobedom na predsedničkim izborima omogućio da postane najmoćniji čovek srpske politike, sam ostane van glavnih tokova preraspodele moći i uticaja, kako u Vladi Srbije, tako i u partiji koju je osnovao. I zato je sasvim prirodno – naravno, govorimo o srpskoj politici koja se poodavno i uspešno otarasila bremena ideologije, principijelnosti i elementarnog osećanja odgovornosti prema državi i narodu, stavljajući namesto toga puku vlast kao svoj vrhovni ideal – prirodno je dakle bilo da Vučić oseti potrebu da proširi svoju moć i uticaj, to jest odgovornost do granica svoje popularnosti i očekivanja koja su u njega investirana. Uostalom, nagnao ga je na to već i elementarni instinkt za preživljavanjem; ako će već on lično biti najveći krivac ako i kada sve pođe po zlu, a biće krivac baš zato što važi za najmoćnijeg i najpopularnijeg, šta je prirodnije nego da zaista i pokuša da postane najmoćniji, pa da sam utiče na sopstvenu političku budućnost umesto da na njega padne krivica za ono što je, recimo, počinio Dinkić ili Dačić? Istovremeno, jednako su prirodne bile i potrebe Dačića i Dinkića da u toj bespoštednoj borbi pokušaju da očuvaju svoje pozicije, i Nikolićeva da se u tu borbu umeša u pokušaju da bude nešto više od engleske kraljice u Predsedništvu Srbije.

I šta se dogodilo? Opštim je mestom postala opservacija da su premijer Ivica Dačić i predsednik Tomislav Nikolić, zajedničkim manevrom i mimo prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića, iz vlade i vladajuće koalicije izbacili Mlađana Dinkića i njegove Ujedinjene regione Srbije. Novo će poglavlje srpske istorije političkog beščašća sačinjavati Dačićeva odluka da se otarasi Dinkića, samo godinu dana pošto je već dogovorenu koaliciju sa Demokratskom strankom raskinuo (tobože) zato što bez tog istog Dinkića u novu vladu ni po koju cenu nije hteo, a DS nije hteo Dinkića. Doduše, i Dinkić je uoči prošlih izbora govorio da „URS neće ući u vladu sa SNS. Ne verujem u SNS, jer nemaju ni ideje, ni kadrove, da ne govorim o katastrofalnom iskustvu s njima iz vremena Miloševića“, da URS „ni pod kakvim uslovima neće ići u koaliciju sa SNS i SRS“, da „mi nećemo sigurno sa naprednjacima, kao ni sa Srpskom radikalnom strankom na republičkom nivou. To za nas nisu partneri“, da su naprednjaci, „dok su bili radikali, toliko neistina izneli na moj (Dinkićev) račun da ne dolazi u obzir da razgovaram sa njima“… tako da se nipošto ne može reći da nije dobio ono što je zaslužio, makar i samo zbog ove obmane svojih birača. A opet, kad se već prisećamo onoga što je bilo pre samo godinu i po – dve dana, ne možemo, a da se ne setimo da je u predvečerje prošlih izbora i Aleksandar Vučić govorio da „SNS ne bi dozvolila Ivici Dačiću da postane premijer, ako bi formiranje vlade (čiji bi stožer bili naprednjaci) zavisilo od SPS-a. Ne daj bože. To bi bio nastavak sunovrata Srbije, a ne borba za promene“, da „ni sam bog ne može da me natera da budem deo izvršne vlasti koju će podržavati SPS“, da „nije realna“ ni posleizborna saradnja SNS-a sa URS-om… I zapravo je samo Ivica Dačić otvoreno govorio da može sa svima, to jest principijelno kao sponzoruša, da će sa onima od kojih izvuče najviše.

 

DOBITNICI No, vratimo se iz ovog kratkog vremeplova u sadašnjost. Šta je ko dobio, osim možda Srbije, ovim izbacivanjem Mlađana Dinkića iz vlasti? Pri čemu je, naravno, sam Dinkić očigledni gubitnik ove runde; ostane li u opoziciji do sledećih izbora, bez svih predizbornih prinadležnosti koje vlast u Srbiji sa sobom doprinosi, biće mu kudikamo teže nego u ranijim situacijama da se povrati iz otpisanih.

Dačić je, elem, izbacivanjem Dinkića povećao svoju relativnu političku težinu, postavši jedini (ozbiljni) Vučićev koalicioni partner. Nikolić je, saučestvujući u eliminisanju Dinkića, pokazao da se i dalje za nešto pita. Ali dobio je i Vučić. Preuzimanjem Dinkićevih resora preuzeo je i kontrolu nad novcem Srbije; makar će lično biti odgovoran za eventualni ekonomski slom, a ne da ispašta zbog tuđih, to jest Dinkićevih nepočinstava. Istovremeno je, poveravanjem ključnih resora finansija i privrede vanstranačkim ljudima, demonstrirao svoje nesporno liderstvo u SNS-u, koji je ćutke i sa odobravanjem prihvatio takvu njegovu odluku, iako ona predstavlja ozbiljan šamar i potencijalnim ministarskim kandidatima iz stranke i lobijima koji bi mogli da stoje iza njih. A pri tom mu je čak uspelo i da Dinkića proizvede u svog igrača na klupi, koji posle izbacivanja iz vlade izjavljuje da bi u budućnosti ponovo prihvatio saradnju sa prvim čovekom naprednjaka. Uz uvek prisutnog Dušana Petrovića i njegove otpadnike iz DS-a, eto Vučiću ozbiljnog aduta u rukavu, ako bi se Ivici Dačiću u nekom trenutku u budućnosti učinilo da bi mogao da z(a)grabi i više nego što sada ima…

I dok su sva ova rekonstrukciona previranja Vučiću poslužila (i) da zacementira svoju poziciju u SNS-u, dok je čak i URS ostao jedinstveno uz svog lidera u njegovom (makar i privremenom) porazu, previranja su razotkrila Dačićevu ranjivu pozadinu. Otkrila su da Dačić nije šef svoje partije kao što Vučić jeste šef svoje. Ne samo što već mesecima ne uspeva da pomiri sudarene lobije unutar SPS-a, nego je dozvolio i da taj njegov neuspeh u javnosti postane potpuno očigledan. Odlazak njegovog obrukanog partijskog zamenika Žarka Obradovića sa mesta ministra prosvete još je i protekao srazmerno glatko, ali je Obradovićevog naslednika mnogo teže izabrati između toliko dobrih SPS-ovih kandidata, od Tomislava Jovanovića do Dijane Vukomanović, i stranačkih kuhinja koje stoje iza tih dobrih kandidata. A tek Milutin Mrkonjić i njegovo, mnogo lukrativnije ministarstvo saobraćaja, pa samim tim i žešća konkurencija… Iako je isprva prihvatio da ode sa svoje pozicije, sad se nešto nećka, a potencijalnih naslednika sve više. Od navodnog prvog favorita za to mesto Branka Ružića (kome je upražnjeno mesto ministra za sport i omladinu bilo premalo), preko Novice Tončeva, gradonačelnika Surdulice i brata Dačićevog savetnika Ivice Tončeva, koji preko novina odustaje od svoje kandidature samo da bi naružio Ružića, do Aleksandra Antića, s tim što ambiciozni Ružić nije po volji ni Mrkonjiću koji izjavljuje da je „stav naše partije da ministri budu naši partijski kadrovi i ja se s tim slažem. Ali moramo da nađemo stručne ljude. E, tu je manjak kandidata. Ne mogu da za ministra saobraćaja dođu ljudi koji u životu nisu imali dan radnog staža i bez radnog su iskustva.“

Prema poslednjim najavama iz SPS-a, ovaj bi klinč u kojem se nalazi celokupna vrhuška te partije, pretvorene u deideologizovano interesno udruženje građana, trebalo da se okonča do kraja ove radne nedelje.

Gorka je istina, međutim, da ishod ove bitke unutar SPS-a ponajviše zanima one koji u njoj učestvuju i članove njihovih porodica, i one koji ih iz sopstvenih razloga u toj bici podupiru. Za preostalih sedam i kusur miliona stanovnika Srbije (bez Kosova i Metohije, jasno) od daleko je većeg značaja Vučićev izbor ministara finansija i privrede. O budućem ministru finansija Lazaru Krstiću, tom geniju sa pedigreom masovnog ekonomskog ubice po meri MMF-a i vlasnika svetskog kapitala, iscrpno smo pisali prošle nedelje. A sva je prilika da će Krstić valjanog saradnika i partnera u onome što će da uradi našoj ekonomiji dobiti u liku Saše Radulovića, ekonomskog konsultanta i VIP blogera B92, najavljenom da će biti novi ministar srpske privrede, to jest onoga što je od nje ostalo posle svih ovih godina tranzicionog propadanja.

Reč je, inače, o čoveku interesantnog političkog senzibiliteta. Oštar kritičar i DS-a i Mlađana Dinkića, tople reči i puno razumevanja pokazuje u svojim tekstovima za SNS i Vučića (očekivano) i (neočekivano?) za LDP, ali samo kada bi se ratosiljao Čedomira Jovanovića. Iako daje neke ispravne dijagnoze – da je „diletantski Zakon o privatizaciji (…) osnovnu ideju privatizacije pretvorio u potpun debakl. Divlji zapad“; da je „naravno kapitalna budalaština“ očekivanje da će strani investitori „da izleče sve boljke naše privrede“ iz prostog razloga što su oni „zainteresovani za izvoz. I zainteresovani su da troškovi rada budu što manji. Svaki rast zarada i životnog standarda negativno utiče na njihov profit. ‚Fijat‘ je takav investitor. Problem sa takvim investitorima je što se povlače ukoliko životni standard poraste (…) Svi strani investitori su zainteresovani da u Srbiji prave profit i da taj profit vrate u matičnu zemlju. Što negativno utiče na platni bilans države“ – rešenje problema deindustrijalizovane zemlje sa rekordnim brojem nezaposlenih on pronalazi u čvrstoj veri u nevidljivu ruku sveregulišućeg tržišta i dogme neoliberalne ekonomije, koje ne može da pokoleba ni sva pustoš koju ova teorija ostavi za sobom posle sudara sa praksom. Pa tako, budući ministar privrede, osim što se protivi akcentu na privlačenje stranih investitora, poručuje i: „Ukinuti sve subvencije. Ni jedan jedini evro više po novom radnom mestu. Nijedan. Subvencionisati samo onu poljoprivredu koja je izložena subvencionisanom uvozu, kao zaštitna mera. Ukinuti sve subvencije po hektaru (…) Nije nam potrebna reindustrijalizacija, niti investicije države u privredu. Samo u infrastrukturu. Ukinuti sve NIP-ove za sva vremena (…) Promeniti Zakon o radu. Omogućiti lako otpuštanje. Ako vam je poslodavac dobar, nemate problem. Ako vam je poslodavac loš, a vi ste dobar radnik, trebalo bi da odete. Nije nam potreban Zakon o radu da vam štiti loše radno mesto. Nađite boljeg poslodavca. Ako ste vi loši, i trebalo bi da vas najuri.“ A rešenje koje nudi za problem nezaposlenosti, pošto neće ni da investira, ni da subvencioniše nego samo da (još lakše) otpušta, sastoji se u smanjenju poreza na zarade, i onda će se tržište već regulisati samo…

No, prava će zabava nastati kada se u vladi Radulović bude sastao sa kolegama iz vlade i vladajuće koalicije. „PUPS kao perjanica perpetuum mobile ekonomije: nema viška zaposlenih, ima samo manjka posla. Pa da izmislimo posao? Lud“; „M. Krkobabić: JP PTT nije monopolista… Ovaj čovek je potpuno lud“; „Ja sam sa svojim radom zadovoljan. Očekuju se odlični rezultati. Kako bi se samo deca obradovala da mogu ovako“ (povodom neke izjave Velje Ilića); „Krkobabić: Ne dam penzije! Strašno je koliko je štete ovaj čovek naneo društvu. I kako uništava budućnost mojoj deci“; „Predsednik skupštine bez kompasa…“, samo su neki od tvitova koje je za sobom posejao budući ministar privrede.

Na ovako dobre i nimalo lične osnove postavljeni međusobni odnosi, u kombinaciji sa ovim spojem neoliberalnih ekonomskih utamanjivača socijalne države i socijalno odgovornih Krkobabićevih penzionera i Dačićevih i Ružićevih socijalista, garantuju nam uzbudljivu jesen i zimu, i vladu kojoj neće biti potrebni ni agresivna opozicija, ni neprijateljski mediji da bi se srušila sama od sebe.

I od buke koju će to rušenje proizvesti nećemo ni primetiti da je rekonstruisana vlada, osim krša i loma, za sobom ostavila samo još veću bedu, i još manju državu od one koju je nasledila.

[/restrictedarea]