Velika igranka za Gibraltar

Za „Pečat“ iz Madrida  Aleksandar  Vuksanović

Poslednji u nizu sukoba dve pomorske imperije – Velike Britanije i Španije – ne pokazuje znake smirivanja dok predsednici obe vlade ne štede ni energiju, ni sredstva u borbi za ono što smatraju svojom teritorijom

Ostaće nerešiva dilema, mada ne najvažnija, da li je Etjen de la Boesi mislio na Srbe kada je pre nekoliko vekova naslovljavao svoju „Raspravu o dobrovoljnom ropstvu“. Za nas je u ovom trenutku mnogo značajnija druga dilema, zašto naša vlast, većina političara i dobar deo intelektualne elite koja nas tako odlučno vodi u Evropu, ne primenjuje na tom putu evropske standarde i vrednosti.

Jedan od za nas vrlo poučnih primera – u pomenutom smislu – mogao bi da bude „slučaj Gibraltar“, odnosno to kako se u Evropi beskompromisno brani teritorijalna celovitost zemlje.

 

PROVOKACIJE I ZVECKANJE ORUŽJEM Tek desetak dana po početku najnovijeg špansko-britanskog sukoba oko Gibraltara i posle njegovog vidnog zaoštravanja, Brisel se oglasio nemuštim komentarom da je Španija obavezna da garantuje jednostavan i brz prelaz granice. To upozorenje su u Madridu komentarisali vrlo oskudno samo niži vladini činovnici. Toliko o moći presuđivanja briselskih administrativnih klanova kada se radi o nekom ozbiljnom problemu na „svojoj“ teritoriji.

Dan kasnije, britanski premijer Kameron je nazvao svog španskog kolegu Rahoja i u kraćem telefonskom razgovoru preneo svoju zabrinutost zbog  situacije u ovoj britanskoj koloniji. Kasnije je izašao pred medije i izjavio da mu je Rahoj obećao da će ubrzati rad carinika i tako smanjiti redove na graničnom prelazu između Gibraltara i Španije. Umesto da smanji zategnutost, ova Kameronova izjava je još više razljutila Madrid koji ne samo da je porekao njenu važnost  nego je, kao dokaz svoje nepokolebljivosti, odlučio da još malo pooštri mere na pomenutom graničnom prelazu. Dan kasnije, britansko Ministarstvo odbrane je najavilo da će krajem meseca poslati osam ratnih brodova u „rutinsku posetu Gibraltaru“ što je u Španiji shvaćeno kao otvorena provokacija. Sve ovo prepucavanje je začinjeno najrazličitijim delima sa obe strane „ograde“. Prvi koji je povisio ton bio je španski ministar inostranih poslova izjavom da je „igranka završena za Gibraltar“, podvlačeći da njegova noga „neće tamo kročiti sve dok se na Gibraltaru ne zavijori španska zastava“. Odgovor je stigao sa samog Gibraltara (čije je stanovništvo inače skoro stoprocentno probritanskog raspoloženja) koji ocenjuje stav Španije kao „povratak u Frankov fašizam“. Spuštajući se hijerarhijski niže nailazimo na evroparlamentarce koji su fotografisali španske policajce na granici nadajući se da će „ETA da ih sredi“, kao i na izlive uvreda i mržnje na Internetu, a dok bes i nezadovoljstvo građana sa obe strane „ograde“ zaslužuje jedan poseban tekst.

I tako, posle skoro dve nedelje, poslednji u nizu sukoba dve velike pomorske imperije ne pokazuje znake smirivanja dok predsednici obe vlade ne štede ni energiju, ni sredstva u borbi za ono šta smatraju svojom teritorijom.

[restrictedarea]

„OTVORENA RANA“ ŠPANIJE Ako bismo želeli da priču o Gibraltaru počnemo od početka, morali bismo da se vratimo tačno tri veka unazad, čak do 1713. godine, kada je Sporazumom u Utrehtu Španija „zauvek“ prepustila Englezima Gibraltar koji je već skoro deset godina bio pod njihovom kontrolom. Nepreciznosti u tekstu Sporazuma i pojmovi koji su tokom ova tri veka postali prevaziđeni samo su dolivali ulje na vatru koju mnogi u Španiji smatraju „otvorenom ranom“ svoje zemlje.

Nije zgoreg pomenuti da Španija u ovim pregovorima nije učestvovala direktno već je to radila preko posebno angažovanih „stranih eksperata“, kako se u Srbiji danas to moderno naziva, Francuza u ovom slučaju.

Osnovni problem je neprecizna definicija morskog pojasa koji pripada Gibraltaru i koji je u prvobitnom dogovoru vezan isključivo za lučke vode čija se granica završava na mestu „do koga mogu da dobace topovi sa tvrđave na obali“. U skladu sa nekim mnogo kasnije donetim odlukama i rezolucijama UN, Britanci su vrlo vešto širili pojas teritorijalnih voda (do 12 milja), ali Španija to nikada nije prihvatila jer je suprotno dogovoru koji je potpisala.

Nekoliko puta su tokom ova tri veka Španci pokušali silom da povrate Gibraltar, ali su svi pokušaji završeni neuspesima.

Koristeći humanitarni alibi, naravno, Britanci su dva puta proširili svoju koloniju okupirajući delove zemljouza koji Stenu povezuju sa kopnom. Početkom dvadesetog veka definitivno odvajaju Gibraltar od Španije podizanjem ograde preko cele širine zemljouza.

Neposredno pred Drugi svetski rat na okupiranom delu zemljouza Britanci podižu aerodrom koji su u toku rata proširili. Španija je protestovala, ali bez uspeha.

Mnogo kasnije, 1966, UN proglašava status Gibraltara kolonijalnim i traži da Španija i Britanija otpočnu dijalog o njegovom rešavanju. Kada je 1969. britanski parlament prekvalifikovao Gibraltar od „kolonije“ u „britansku prekomorsku teritoriju“, Frankova vlada je jednostrano zatvorila ogradu i tako prekinula jedinu kopnenu vezu koju ima ova teritorija. U narednih 16 godina ona nije bila otvarana i tek je Felipe Gonzales (socijalista) kao predsednik Vlade procenio da je došlo vreme da se ponovo otvori. Početkom XXI veka London i Madrid su se složili oko zajedničkog suvereniteta Gibraltara, ali su njegovi stanovnici na referendumu masovno odbacili taj predlog. Ponovo je jedna socijalistička vlada Španije, ovoga puta 2009, pokušala da napravi iskorak započevši trilateralne pregovore u koje je osim Madrida i Londona bio uključen i Gibraltar. U tom periodu je prvi i za sada jedini put u 300 godina jedan španski ministar spoljnih poslova posetio Gibraltar. Trebalo bi reći da je španska vlada preduzimala sve ove korake jasno naglašavajući da oni ne znače odustajanje od zahteva da se Gibraltar vrati Španiji.

 

PREĆUTANI „GRINPIS“ Pre desetak dana, tačnije 24. i 25. jula, gibraltarski brodovi su bacili u more sedamdesetak betonskih blokova nešto većih od jednog kubnog metra. Iz svakog od njih viri neodređeni broj betonskih šipki koje čine nemogućim ribolov u delu zaliva gde su bačeni. Španija to smatra agresijom na svoje teritorijalne vode, a Gibraltar legitimnim pravom da u svojim teritorijalnim vodama napravi veštački greben koji bi zaštitio biosferu i u budućnosti, eventualno, poslužio kao temelj nekog veštačkog ostrva ili poluostrva.

Kao jedna od strana u konfliktu i ovde su se pojavile nezaobilazne NVO, u ovom slučaju „Grinpis“. Njihov stav da betonski blokovi ne predstavljaju nikakav poseban problem španski mediji su preneli vrlo diskretno, ako su ga uopšte preneli. Logično razmišljanje svake iole normalne osobe, NVO koje se finansiraju iz nekih tuđih izvora ne mogu da rešavaju moje probleme.

U ovom trenutku, kada Španija preko svog Ministra unutrašnjih poslova najavljuje mogućnost da ceo problem prebaci u UN ili možda u Hag, trebalo bi podsetiti da nekoliko hiljada Španaca iz mesta La Linea de la Konsepsion, koje je sa druge strane ograde, svakodnevno prelazi na teritoriju Gibraltara jer tamo rade. Španska strana govori o sedam hiljada, a britanska o 12 hiljada ljudi. Šta to znači za mesto od 65 hiljada stanovnika sa jako visokom stopom nezaposlenosti, ne bi trebalo ni govoriti. Najveća španska telekomunikaciona kompanija „Telefonika“ ima na Steni nekoliko desetina hiljada instaliranih linija, iako broj stanovnika na Gibraltaru ne stiže ni do 30 hiljada. Tako visok broj linija (neki govore i oko 100 hiljada) ima svoje objašnjenje u činjenici da je Gibraltar sedište mnogobrojnih „of šor“ firmi, kao i većine evropskih i svetskih kompanija koje se bave svim mogućim oblicima „onlajn“ klađenja.

Na sve to trebalo bi dodati i „sivu ekonomiju“ kao šverc cigareta, narkotika, pranje novca, korišćenje gibraltarske luke od strane belosvetskih pustolova i firmi koje se bave potragom za davno potopljenim brodovima. Sve to na jednom prostoru koji bi verovatno jedini u Evropi imao formalno pravo na referendum o samoopredeljenju jer ga svi smatraju britanskom kolonijom. Osim Britanaca, naravno.

SEUTA KAO GIBRALTAR

Za one koji ne znaju, trebalo bi dodati da Španija sa druge strane Gibraltarskog moreuza, u Africi, poseduje svoju „Stenu“, grad Seutu. Što se tiče strateškog značaja Seuta verovatno nije manje vredna od Gibraltara, ali Španija, kao bilo koja druga zemlja vođena odgovornim političarima, ne odustaje ni posle više od 300 godina od Gibraltara, „svoje Stene“, iako su šanse da joj ona bude vraćena gotovo zanemarljive.

[/restrictedarea]