TRIDESET GODINA OD SMRTI ALEKSANDRA RANKOVIĆA – LEKINA SUDBINA, USUD SRBIJE

Piše MILORAD VUČELIĆ

Danas je potpuno jasno da je Aleksandar Ranković smenjen u pravom montiranom partijskom procesu, čiji je cilj bio razbijanje Jugoslavije, a pod firmom „reformi“, „demokratizacije“ i „decentralizacije“, i lomljenje kičme Srbiji

Često se u srpskom političkom životu i javnosti pominje da srpski političari i državnici nikada nisu vodili uspešnu politiku na Kosovu i Metohiji. Namerno se i iz različitih razloga prećutkuje izuzetno uspešan period od 1945. do 1968. godine, razdoblje vezano za veliki državni uticaj Aleksandra Rankovića, koji je odlukom Josipa Broza, uz sramnu pomoć većine srpskih političara toga vremena, smenjen 1966. godine na poznatom Četvrtom Brionskom plenumu 1966. godine.

 

ČUVAR KOSMETA I VOJVODINE Po Ustavu Jugoslavije iz 1946. i 1963. Kosmet i Vojvodina bile su autonomne pokrajine čije su nadležnosti zavisile isključivo od Republike Srbije. Na Kosmetu je bio mir i odvijali su se snažni procesi modernizacije i industrijalizacije. Ovom pokrajinom zajednički su rukovodili i šiptarski i srpski i crnogorski političari. Pokrajine nisu bile elemenat jugoslovenskog federalizma. A onda je, smenom Aleksandra Rankovića, sve počelo:

„Bitne promene u strukturi federacije počele su ustavnim amandmanima 1967. i 1968, a celovit oblik dosegle su amandmanima iz 1971. Promene su nastupile posle Brionskog plenuma 1966. godine i poraza grupe u CK SKJ sa A. Rankovićem na čelu, koja se suprotstavljala reformi federacije i novom pristupu nacionalnim odnosima u Jugoslaviji, na jednoj strani, a na drugoj, izbijanjem nacionalističkih tendencija koje su svoje najjače žarište imale na Kosovu. Na Kosovu su se ove manifestovale u otvorenom kontrarevolucionarnom nastupu novembra 1968. pod zahtevom da i Kosovo dobije status republike. U uslovima krizne situacije, u federalnim ustanovama i organima, državno i partijsko rukovodstvo pristupilo je reformi federacije pod vidom oslobađanja prostora za dalji razvoj samoupravljanja i produbljavanja nacionalne ravnopravnosti. Ne obazirući se na interese celine i Jugoslavije, polazeći čak od antijugoslovenskih zahteva, nacionalističke snage tražile su status nacionalne države za socijalističke republike.“ (B. Petranović-M. Zečević „Jugoslovenski federalizam – ideje i stvarnost“, „Prosveta“, 1987).

Nastupila je, dakle, „postplenumska nacionalna afirmacija Šiptara“ sa nama danas poznatim ishodom.

Ubedljivo svedočanstvo o tome sa koliko je odgovornosti i ozbiljnosti radila Državna bezbednost na Kosovu može se najbolje videti uvidom u „Izveštaj o neprijateljskom delovanju i negativnim pojavama na Kosmetu“ koji je za potrebe IK CK Srbije pripremio Vojin Lukić, republički sekretar za unutrašnje poslove Srbije iz 1962. godine čije delove štampamo u prilogu ovog teksta u ovom i sledećem broju „Pečata“. Sve pojave koje su tada uočene padom Rankovića, Ćeće Stefanovića, Vojkana Lukića, Srbe Savića i kompletnog vrha srpske Službe doživele su svoju pravu pomamu u decenijama koje su sledile i danas učestvujemo u njihovom finalu. Sve na šta je UDBA ukazala odbačeno je, uništeno i državni neprijatelji su mogli da nesmetano nastave svoj posao uz veliku zaslugu konstatacije da ih je Služba progonila i što su se predstavljali kao nevine žrtve neopravdanog progona. Nije bilo, sve do pojave Slobodana Miloševića, nikoga ko bi se suprotstavio izdaji Kosova i Metohije.

Ima nekog objektivnog cinizma u činjenici da se potpisnik Briselskog sporazuma, o predaji Kosova, Ivica Dačić na tridesetu godišnjicu sahrane Aleksandra Rankovića nađe na njegovom grobu i izjavi kako je SPS naslednik Saveza komunista Srbije, misleći valjda na onaj Savez komunista koji su posle političkih i fizičkih likvidacija Blagoja Neškovića, Slobodana Penezića Krcuna i Aleksandra Rankovića oličavali Petar Stambolić, Draža Marković, Mijalko Todorović Plavi, Jovan Veselinov Žarko, Milentije Popović, Miloš Minić, Fadilj Hodža, Veli Deva, Latinka Perovića…Najveći diskontinuitet u odnosu na tu politiku učinio je Slobodan Milošević i oni koji su osnovali SPS, pre svega sa ciljem da novim Ustavom ujedine Srbiju i da se Kosovo posle po Srbiju razornog Ustava SFRJ iz 1974. vrati u njeno okrilje. Tako se još jednom pokazuje da je današnji SPS postao verni nastavljač Brionske Jugoslavije i u njoj okljaštene Srbije.

 

[restrictedarea]

NEDOSTOJNI NASLEDNICI Ondašnji srpski članovi Saveza komunista održali su svoj Šesti plenum na kojem su se zdušno odrekli Aleksandra Rankovića, Svetislava Stefanovića Ćeće, Vojkana Lukića i drugih saboraca. Doduše, taj plenum se prema kazivanju mnogih, pa i Dobrice Ćosića, nije sastajao u svom kompletnom sastavu, nego su Titovi zaključci sa Brionskog plenuma razrađivani u nekoliko odvojenih grupa. Istina, nekim Srbima je teško pao obračun sa Rankovićem, ali su strašljivo ćutali. Ćosić je, kao što je poznato, o albanskom šovinizmu javno progovorio na plenumu SK Srbije dve godine kasnije, i zbog toga doživeo partijsko i razna druga kažnjavanja.

Niko ozbiljan i odgovoran, niko ko ima i zrno pameti, ne pominje više nekakvo „prisluškivanje“ Tita kao razlog za smenu Aleksandra Rankovića. To čine samo oni koji su neposredno učestvovali u operaciji njegovog smenjivanja kako bi nesmetano mogli da krenu u razbijanje Jugoslavije, a sve pod firmom „reformi“, „demokratizacije“ i „decentralizacije“. Nedavno je jedan „od glavnih Titovih saveznika, pored Steva Krajačića, u borbi protiv Aleksandra Rankovića“, general Ivan Mišković, istakao „kako su se oko Rankovića grupisali ljudi skloni jakoj centralnoj državi“. A onda je, da bi vodviljski začinio suštinu, odgovorio na pitanje „kako je Tito reagovao kada je saznao da ga Ranković prisluškuje“:

„Bio je jako uzbuđen. Rekao mi je da su u njegovoj spavaćoj sobi otkriveni mikrofoni i postavio me za načelnika tehničke komisije koja je trebalo da ispita čitav slučaj. Svoj sam posao odradio, a zna se šta sam iskopao.“

Veliki glumac je glumio „uzbuđenje“, čak i pred onima sa kojima je zajednički skovao zaveru. Do kojih su apsurdnih razmera došle optužbe na Rankovićev račun svedoči i svojevremena optužba hrvatskog akademika i rektora Sveučilišta u Zagrebu Ivana Supeka, da je Ranković pokušavao da u Vinči zajedno sa nekadašnjim predsednikom SANU Pavlom Savićem napravi atomsku bombu! Da bi ojačao i ovekovečio velikosrpsku hegemoniju, valjda! Pavle Savić je čak morao javno i naširoko da dokazuje besmislenost ovakvih tvrdnji. Ne zaostaje u toj satanizaciji Rankovića ni srpska štampa, pa se tako nedavno pojavila vest kako su na Bukulji skladišteni radioaktivni ostaci neuspelog pokušaja da Srbija napravi atomsku bombu.

SRBIJA NEMA POSEBNOG INTERESA Razloge Rankovićeve smene trebalo bi tražiti i u tome što je na početku šezdesetih godina prošlog veka u Beogradu svest o interesima Srbije i njenom sve neravnopravnijem položaju u federaciji postajala sve prisutnija. O tome je svojevremeno svedočio i čitav niz srpskih ekonomista i poneki političar. Slobodan Penezić Krcun, kao predsednik tadašnjeg Izvršnog veća Srbije u tome je bio posebno istrajan, i u tome nije bio naročito taktičan. „Pečat“ je o ovoj temi već iscrpno pisao u svojim prethodnim brojevima, a i povodom Stogodišnjice rođenja Aleksandra Rankovića 10. jula 2009. godine. I tek će pisati. Tako je, primera radi, jedan od Penezićevih ministara, kada je na dnevnom redu bila ideja da se autoput „Bratstvo-jedinstvo“ kroz Srbiju gradi po skromnijim standardima, nego onaj koji je išao kroz Sloveniju i Hrvatsku, odbrusio u lice Edvardu Kardelju: „Pa, ne gradimo mi moravski drum nego autoput!“

Srbija je sve više i sve odlučnije postajala svesna svojih interesa i sve jasnije uočavala šovinističke, separatističke, sebične i secesionističke interese koji su pod vidom demokratizacije uzimali maha. To su pravi razlozi Rankovićeve smene.

Posle Rankovića na vlast u Srbiji su, uz retke izuzetke, došli ljudi potpuno nedorasli funkcijama koje su ih zapale. Za mnoge od njih se čak može reći da su bili nedostojni čak i uloga koje su kao marionete igrali. Jedino što su želeli bilo je da ostanu večno na vlasti, i u Brozovoj milosti. Bili su neumoljivi u pronalaženju unutrašnjih neprijatelja u Srbiji, u zabranama publikacija i novina, u izbacivanjima profesora sa fakulteta, u hapšenjima intelektualaca. Sve su činili da se dodvore Brozu, a posle njegove smrti političarima iz Slovenije, Hrvatske i BiH. Nisu mogli da shvate da se nesit, ne može zasititi. Od „brige“ za održavanje na vlasti nisu zapazili nijedan relevantan proces na putu razbijanja Jugoslavije. Nastupali su pod imenom „liberala“, piskarali neke „plave knjige“ o ustavnim rešenjima, pravili svoje političke škole koje su pretvarali u fakultete ne bi li stvorili teorijski kadar za opravdavanje svog slugerajstva i da bi razorili Pravni i Filozofski fakultet u Beogradu, bratimili se, slizali sa Aslanom Fazlijom, Kaćušom Jašari, Kolj Širokom, Veli Devom, Fadilj Hodžom, Mahmutom Bakalijem koji se onako nezaboravno sa svojim „jo“ i „po“ proslavio kao krunski svedok na Miloševićevom suđenju u Hagu. Na toj gomili bili su i vojvođanski autonomaši poput Živana Berisavljevića, Grneta, Kamenjara, Šogorova, Boška Krunića.

Glavni slogan koji je tadašnje srpsko rukovodstvo besomučno širilo Srbijom i Jugoslavijom bio je: Srbija u Jugoslaviji nema posebnog interesa!

 

SRBIJA MORA UMRETI A to viču podjednako besomučno do današnjeg dana. I to sada, kada već odavno nema Jugoslavije, ni u obliku SFRJ, ni kao SRJ. I danas su plaćeni i potplaćeni da ne vide da nema više one države, već se sada kao jugonostalgičari svojski trude da unište i ovu državu – Srbiju. Toj istoj državi i narodu koji ju je stvorio i očuvao, nameću izmišljene krivice po scenarijima i zadacima koje su im naručile strane sile. Taj zadatak su nekada obavljali hrvatski, slovenački i albanski šovinisti, uz učešće tadašnjih srpskih političara, a danas to obavljaju vlastodržački i nevladini „drugosrbijanci“. Opasnost od centralizma i velikosrpske hegemonije danas se više ne nameće nekadašnjim Jugoslavijama, već samoj Srbiji. I Srbijom danas kruži bauk centralizma i „spasonosni“ recept u vidu decentralizacije, reformi i regionalizacije, dalje rasprodaje državne svojine i javne imovine. Na delu je stari „dobri“ plan – Srbija mora umreti.

Posle Brionskog plenuma širom Jugoslavije posmenjivano je i penzionisano na desetine hiljade sposobnih, pametnih, čestitih i poštenih ljudi. Ima i onih koji su završili na robiji. Bili su pod teškom optužbom da su „rankovićevci“. Najviše u Srbiji. Dugo je Srbijom, i ne samo njome, kružio bauk tzv. rankovićevštine. Zadat je težak udarac Službi bezbednosti Srbije, od kojeg se ona nikada nije potpuno oporavila.

Smenu Aleksandra Rankovića narod u Srbiji je primio veoma teško, mnogo teže nego što se to moglo tada zapaziti i naslutiti. Pitao sam jednom prilikom Dobricu Ćosića, kako je moguće da Srbija tako teško primi smenu nekoga ko se nikada nije otimao o popularnost i ko je po prirodi svoje funkcije i po mnogo čemu što je činjeno budio podozrenje, pa verovatno i strah. Ćosićev odgovor bio je i jednostavan i tačan: „Narod je osetio i naslutio da je sa Rankovićevim padom pala i država.“

Poštovanje prema Aleksandru Rankoviću i svest da je smenjen u pravom montiranom partijskom procesu, ostala je prisutna u srpskom narodu. To je potvrdio i njegov poslednji ispraćaj. Na sahrani Aleksandra Rankovića u Beogradu spontano se okupilo preko 100 hiljada ljudi, a po nekim podacima bilo ih je 150 hiljada. Posle sahrane Slobodana Miloševića bila je to najveća posleratna sahrana u čijoj organizaciji država nije učestvovala nego je čak bila angažovana na tome da se smanji masovnost.

Pod budnim okom službi bezbednosti i njenih snimatelja Srbi iz svih krajeva Srpstva su uz veliki aplauz i skandiranje „Leka! Leka!“ sahranili Aleksandra Rankovića, najistaknutijeg srpskog partizana. Posebno je važno i za veliko poštovanje što ovaj čovek sa fascinantnim fotografskim pamćenjem i iscrpnim znanjima o svim problemima države i njene bezbednosti nikada nije sebi dozvolio da o tome bilo šta priča i prepričava. Njegovo rečito ćutanje neko može objasniti ovako ili onako, ali ono bez ikakve sumnje zaslužuje najveće moguće poštovanje. Ne iznose se pitanja državne bezbednosti na pijačne tezge tabloida kao što se to poslednjih godina u Srbiji često čini.

Venci na grob Aleksandra Rankovića, Svetolika Lazarevića i Slobodana Penezića Krcuna od početka devedesetih godina prošlog veka polagani su redovno na Dan državne bezbednosti 13. maja. Tu praksu je Služba otpočela kada je na njenom čelu bio Jovica Stanišić.

Na dan Rankovićeve sahrane pre trideset godina počelo je ponovno javno i protesno otvaranje srpskog pitanja. U javnosti se ponekad dovodi u vezu politička pojava Slobodana Miloševića sa događajima na toj sahrani. Nema previše elemenata da se taj zaključak pouzdano izvede, ali provereno i sigurno znamo za podatak da je kompletan filmski i televizijski materijal Slobodan Milošević sa velikim zanimanjem zvanično gledao tri puta. Prvi put je to bilo u društvu, a naredna dva puta Milošević je ovaj materijal gledao sam.

Nije uzalud rečeno da je Srbija velika tajna. Možda je tako i danas kada nam sve izgleda tako pomireno letargično i prozaično propalo.

Na Miloševićevom grobu ovog dvadesetog avgusta nije bilo nijednog zvaničnika Srbije. Na Rankovićevom jeste. Ranković je ratovao protiv balista i fašističkih okupatora nekada i nije mu ni na kraj pameti bilo da bilo kome preda i najmanji delić države za koju se borio. To je bilo nekada. Milošević se borio za slobodu i odbranu države svog naroda i nije mu bilo ni na kraj pameti da deo svoje države preda bilo kome i to je bilo skoro. Tači i Eštonova su izgleda skloni da pređu preko Rankovićevih grehova, ali ne i Miloševićevih. Dačić i njegova vlada o tome vode računa i to toliko da su potpuno smetnuli s uma da u ta dva groba leže istaknuti srpski državnici kojima se može mnogo štošta zameriti, ali ne i to da su bilo kada smetnuli s uma borbu za slobodu i državu svog naroda. Doduše, jedne države, Jugoslavije već odavno nema, a ni ovoj drugoj, današnjoj Srbiji se ništa bolje ne piše. To je loše da lošije ne može biti, ali nije najgore. Najgore je to što ovi današnji političari i ne pokušavaju da se za bilo šta bore. Njima nedostojnima je sve ravno ne do Kosova nego do Brisela i Vašingtona. Njihov oslonac su oni koji su smrsili konce dvojici pomenutih počivših.

O neprijateljskom delovanju i negativnim pojavama na Kosmetu

Arhiv Srbije, f. CK SKS 1956-1972, Izveštaj je za potrebe IK CKS pripremio Vojin Lukić, republički sekretar za unutrašnje poslove Srbije (bez datuma na dokumentu, ali je po svemu sudeći reč o 1962. kada je i bila sednica CKCKS)

(Izvod iz knjige Slavenka Terzića „Stara Srbija (XIX-XX vek) drama jedne civilizacije“ u izdanju „Pravoslavne reči“ i „Istorijskog instituta Beograd“, nagrađene „Pečatom vremena“ za 2012. godinu)

NEGATIVNE POJAVE KOD SLUŽBENIKA I FUNKCIONERA DRŽAVNIH I PARTIJSKIH ORGANA

Pojedina lica koja su zaposlena u navedenim organima zloupotrebljavaju svoj položaj, čineći razne nezakonite radnje koje se ispoljavaju kroz razne forme, kao što su: protekcionaštvo, primanje mita, šovinizam, a ima slučajeva da se pojedini radnici i službenici čak i ucenjuju. Prisvaja se društvena imovina i tome slično. Ovakve pojave, kojih ima najviše kod lokalnih organa, prerastaju u ozbiljan politički problem na terenu.

U nekim komunama kao u Peći, Opštinski komitet organizovao je niz sastanaka (koji traju po nekoliko časova), na kojima se raspravlja da li su u organima vlasti i privrednim preduzećima „pravilno“ raspoređena rukovodeća mesta između kadra šiptarske, s jedne strane i srpske i crnogorske nacionalnosti, s druge strane, procentualno prema broju stanovništva. Ovakva politika dovodi i do toga da se na nekim mestima sa raznih položaja smenjuju politički ispravni i kvalifikovani kadrovi, a na njihova mesta dovode lica bez kvalifikacija i prakse, pa čak i problematična. Evo nekoliko karakterističnih primera:

U Opštini Glogovac smenjen je sekretar NOO, iako je odgovarao na dužnosti, zbog toga što je po nacionalnosti Srbin, a na njegovo mesto postavljeno je lice šiptarske nacionalnosti, bez kvalifikacija, koje je sudski gonjeno zbog neprijateljske delatnosti na liniji IB-a.

U Opštini Dečani sa dužnosti sudije za prekršaje smenjen je Šolević Miloš (koji je bio jedan od najboljih sudija u Oblasti), a na njegovo mesto postavljeno je lice šiptarske nacionalnosti, bez školskih kvalifikacija, koje se za vreme rata nalazilo u SS trupama. Kada su se neki odbornici tome suprotstavili, predsednik Opštine im je rekao: „I Tito nema neke naročite škole, pa je predsednik Republike.“ Na primedbu pravnog referenta da je odluka nezakonita, odgovorio je organizacioni sekretar Opštinskog komiteta: „Mi se ovde ne možemo pridržavati zakona, jer su prilike na Kosmetu drukčije. Na teritoriji Opštine živi većina življa šiptarske nacionalnosti i sudija za prekršaje mora biti iste nacionalnosti.“

U Oblasnom izvršnom veću rukovodilac je Komisije za službenička pitanja Sokolj Dobroši, izraziti nacionalista, koji je u toku rata sarađivao sa okupatorom.

U Prištini za načelnika Biroa za zaposlenje postavljen je Isen Krasnić, koji je do 1950. godine bio bez prava glasa, totalni šovinista, otvoreno pomaže pri zaposlenju samo lica šiptarske nacionalnosti, a često i neprijateljski nastrojene elemente. (Ima jačih indicija da prima i mito).

U Prištini u Zavodu za socijalno osiguranje zaposlen je najveći broj neprijateljski nastrojenih lica. Šef odseka za penzije Krasnić Ljatif izdao je 45 rešenja kojima se dodeljuje penzija neprijateljskim elementima, koji nemaju nikakva prava na penziju, pa je Oblasni zavod bio prisiljen da sva ta rešenja poništi. U istom Zavodu neprijateljske elemente forsira i Teki Fulja. Krasnić je posle oslobođenja bio osuđen na 20 godina strogog zatvora zbog saradnje sa okupatorom.

U selu Savarovu – NOO Suva Reka, za upravnika zemljoradničke zadruge postavljen je Bajram Uka, koji je za vreme rata izvršio više ubistava. Danas takođe deluje neprijateljski. U istoj Opštini za načelnika Opšteg odeljenja postavljen je Kući Bećir, koji je za vreme rata, kao i cela njegova porodica, bio uporište okupatora, a za personalnog referenta postavljen je Veselj Džemo, koji je ranije otkriven kao član ilegalne organizacije, u čijoj su se kući skrivali odmetnici.

U Peći za člana Opštinskog komiteta izabran je Maser Beća, koga naši organi kontrolišu jer je sumnjiv da radi za albansku obaveštajnu službu. Jedan njegov brat pobegao je u Albaniju, odakle je više puta dolazio u svojstvu diverzanta (ima indicija da je kontaktirao sa Bećom). Drugi njegov brat osuđen je zbog učešća u jednoj ilegalnoj organizaciji. Sam Beća, koji je zaposlen u fabrici kože (gde je izabran za predsednika Upravnog odbora), nastoji da zaposli što više neprijateljskih elemenata (do sada se u ovoj fabrici zaposlilo 10 bivših ibeovaca i preko 20 drugih neprijateljskih elemenata).

U Fabrici kože i obuće u Peći, sekretar komisije za prijem i otpust radnika i službenika – Ragim Husta, nastojao je prošle godine (kada je kao višak radne snage otpušteno 190 radnika i službenika), da lica koja se otpuštaju u najvećem broju budu srpske i crnogorske nacionalnosti. Odmah zatim, primljeno je novih 60 radnika, od kojih je 50 bilo šiptarske nacionalnosti.

Na dužnosti pomoćnika direktora u novosagrađenoj fabrici šećera u Peći, nalazi se Medrezi Salko koji u fabrici vodi glavnu reč. Inače se otvoreno ispoljava nacionalistički. Više puta je rekao: „Ja sam veliki Šiptar – Salko Medrezi, pred mojim očima niko u Šiptara ne sme da dirne.“ U fabrici je zaposlio više poznatih neprijateljskih elemenata, kao Rustem Šalju, istaknutijeg saradnika okupatora, Jašar Aliju, koji se nedavno vratio sa izdržavanja kazne, Čambekaj Ibrahima, koji je zbog neprijateljske delatnosti bio osuđen na 15 godina strogog zatvora, Dautaj Hasana, koji je zbog neprijateljskog rada bio u zatvoru tri godine, kao i veći broj kriminalaca i drugih negativnih elemenata.

O kakvom se čoveku radi pokazuje i ovaj primer. Prošle godine naši organi uhapsili su i predali sudu Sadri Šalju koji je otvoreno neprijateljski delovao. Šalja je osuđen zbog takve delatnosti na pet godina strogog zatvora. Za vreme suđenja Šalja je izjavio da ga je na neprijateljski rad podstrekivao i pomenuti Salko Medrezi. Kako je u sudnici tom prilikom bilo više prisutnih građana, među kojima je bio i Alija Jašar, bivši balista, koji je posle toga uzviknuo: „Nije to tačno.“ Posle suđenja Salko je Jašara odmah zaposlio u fabriku. Kada je pomenuti Šalja uhapšen, Salko je u susretu sa šefom ispostave SUP-a u Peći, rekao da nije trebalo hapsiti Šalju, jer je to pošten čovek i dobar komunista, koga on dobro zna.

Našim organima dolazilo je nekoliko poštenih građana žaleći se da ih Salko napada i naziva špijunima UDB-e zbog toga što su u prijateljskim odnosima sa pojedinim našim organima. Za njega je karakterističan slučaj sa zapošljavanjem radnika Gani Muhadžera, koji je kao omladinac došao kod jednog našeg organa i zamolio ga da se negde zaposli. Naš organ ga je uputio na direktora Zavoda za zaposlenje Avdulj Bruljaja, koji ga je poslao sa uputom u Fabriku šećera gde je odmah dobio zaposlenje. Međutim, posle nekoliko dana Rusten Šalja upitao je navedenog radnika ko je za njega intervenisao da se zaposli u fabriku šećera. Kada mu je radnik odgovorio da je molio jednog druga iz UDB-e, koji je intervenisao kod Zavoda za zaposlenje da dobije zaposlenje, odmah posle toga Salko Medrezi napisao je navedenom radniku rešenje o otkazu i prilikom uručenja rekao mu: „Kod nas nemaš mesta, nego idi da radiš u UDB-u.“

Evo još nekoliko primera o negativnim pojavama u organizacijama SKJ:

U selu Baranima iz članstva SKJ isključen je i smenjen sa dužnosti seljačke radne zadruge Majo Božović (aktivni učesnik NOB-a – rezervni oficir) navodno zbog nacionalizma. Majo se žalio Oblasnom komitetu SK, pa je predsednik kontrolne komisije Oblasnog komiteta SK došao da ispita slučaj. Ova komisija ustanovila je da je Božović nepravilno kažnjen, da su optužbe protiv njega tendenciozno izmišljene iz šovinističkih pobuda, pa mu je skinuta kazna.

U selu Firza – Đakovica, na dan 23. avgusta t.g. izvršio je samoubistvo Đekić Miloš, otac četvoro dece. Đekić je ostavio dva pisma: jedno adresovano na Centralni komitet SKJ, a drugo na Osnovnu organizaciju, u kojima navodi da je samoubistvo izvršio zbog toga što je nepravilno isključen iz članstva SKJ, apeluju i na članove SK da ubuduće tako ne postupaju sa ljudima. U stvari, Đekić je iz SK isključen zbog toga što je prodao jednu parcelu pašnjaka, koju je ranije kupio od zemljoradničke zadruge, kada se ona rasformirala. Tu zemlju kupio je za sumu od 12.000 dinara, pa je prodao drugom licu za veću sumu.

Đekić je za vreme rata bio u zarobljeništvu. Posle rata aktivno je radio, a 1947. godine je kandidovan, 1948. godine primljen je u SK. Kako se njegova kuća nalazi blizu albanske granice, više puta je učestvovao u hvatanju lica koja su bežala za Albaniju. Sam je sa svojom porodicom uhvatio 21 lice koja su pokušala bekstvo (u njegovoj organizaciji bilo je 28 članova SK, od kojih 22 šiptarske i šest srpske nacionalnosti i crnogorske). Na partijskom sastanku svi članovi SKJ šiptarske nacionalnosti glasali su za njegovo isključenje, a ostali protiv. Posle njegove smrti živalj srpske i crnogorske nacionalnosti otvoreno komentariše da se na njih vrši javni pritisak, sa ciljem da se isele sa Kosmeta, da je i Đekić isključen na šovinističkoj bazi, zbog čega je i izvršio samoubistvo. Posle tog slučaja dva Đekićeva brata već su me iselila na teritoriju HP Crne Gore, a sve ostale porodice srpske i crnogorske nacionalnosti vrše pripreme za iseljenje.

Ima više pojava u poslednje vreme koje javno izbijaju na površinu, a koje pokazuju da se u nekim partijskim organizacijama, pa čak i opštinskim komitetima, prilikom donošenja odluka o raznim pitanjima, partijske organizacije dele po nacionalnosti, dolazi do javnih ispoljavanja šovinističkih shvatanja.

U Opštinskom komitetu u Orlanima, članovi Komiteta šiptarske nacionalnosti zauzimaju u vezi sa pojedinim pitanjima jedan stav, dok članovi Komiteta srpske i crnogorske nacionalnosti – drugi stav.

U Opštini pećkoj, gde ima veći broj članova srpske i crnogorske nacionalnost, otvoreno diskutuju o šovinizmu, koji se sprovodi. Početkom januara 1962. godine iz ove Opštine grupa starih članova SKJ vršila je pripreme da ide i da se žali u Oblasni komitet SKJ, na šovinističke postupke i nepravilnosti Opštinskog komiteta.

Morina Hadija, profesor gimnazije u Kosovskoj Mitrovici, koja je i član Oblasnog komiteta, poziva jednog učenika i pita šta je po nacionalnosti. Kada joj je učenik odgovorio da je Šiptar, rekla mu je: „Zašto si mi onda juče nazvao ‚dobar dan‘ na srpskom jeziku. To više nemoj da činiš.“

 

PRITISAK NEPRIJATELJSKIH ELEMENATA NA LICA KOJA AKTIVNO POMAŽU VLAST

Napred smo dotakli neke vidove pritiska koji se vrši na šovinističkoj osnovi. Ovde ćemo izneti pritisak koji se vrši na najaktivnije članove SKJ po selima, počevši od otvorenih pretnji do fizičkih likvidacija. Iz napred iznetog vidi se, što je i naglašeno, da neprijateljski elementi u poslednje vreme deluju smelije i drskije, kako bi zastrašili najaktivnije članove SKJ, paralisali njihov rad i stvorili među seoskim masama svoj veći uticaj. Pošto ćemo posebno izneti pritisak koji se vrši na živalj srpske i crnogorske nacionalnosti sa ciljem da se zaplaši i iseli sa ove teritorije, to ćemo u ovom poglavlju izneti najdrastičnije primere koji su se u poslednje vreme odigrali, a koji se vrši prema građanima odanim ovom društvenom poretku.

U Prištini je 14. februara 1961. godine, za vreme pazarnog dana (na pijaci) ubijen Krasnić Ramiz. Ubio ga je 16-godišnji sin poznatog baliste iz ovog kraja Pridvorica Muslija, koga su naše jedinice likvidirale. Krasnić je ubijen zbog toga što je poznato da je on našim jedinicama omogućio likvidaciju pomenutog baliste. Njegov sin, koji je ubio Krasnića, na ovo delo nagovoren je od više neprijateljskih elemenata.

U selu Grlanima 22. septembra prošle godine, za vreme jednog pazarnog dana, ubijen je Radojković Dušan, od strane maloletnika Makoli Azema. Azem je ubistvo izvršio iz razloga što je 1946. godine od naših jedinica ubijen njegov deda Brahim, kao vođa jedne balističke grupe, u momentu kada je izlazio iz kuće pomenutog Radojkovića. Na ovaj zločin Azem je podstrekivan od rodbine, koja je optuživala ubijenog Radojkovića da je on javio našim jedinicama mesto gde se grupa balista nalazi.

Prošle godine u Stubli – Gnjilane, ubijen je sekretar partijske organizacije. Lice koje je ubilo sekretara nagovoreno je od strane župnika Dominik Ramaja, zbog toga što je sekretar javno raskrinkavao neprijateljski rad pomenutog župnika.

U selu Vlašnji – Prizren, ubijen je sekretar partijske osnovne organizacije od strane Zumber Džafera, izrazitog neprijateljskog elementa i jataka diverzantskih bandi, koje su dolazile iz Albanije.

U selu Kajdraku, od dvojice neprijateljski nastrojenih lica napadnut je Tafil Alili i pretučen sekretar partijske organizacije.

U selu Grajkovcu fizički je napadnut jedan član Opštinskog komiteta Uka Imer, od dvojice izrazito neprijateljski nastrojenih elemenata.

U selu Đinovcu fizički je napadnut sekretar partij-

ske osnovne organizacije Os Isen, zbog toga što je na sastanku otvoreno raskrinkavao neprijateljski rad nekih lica iz tog sela.

U selu Zrze fizički je napadnut Krasnić Đeljadin, najaktivniji član SKJ u selu od Periše Sokolja, što je raskrinkavao neprijateljski rad osuđenog Šeh Mujadina. Periša je osuđen na tri meseca zatvora.

U selu Janjevu neprijateljski elementi otvoreno prete bivšem komandantu stanice NM Rahmon Rahmonaju, koji se sada nalazi u penziji, zbog toga što je učestvovao u likvidaciji balističkih bandi.

U selu Rastkovcu, brat osuđenog lica zbog rada za albansku obaveštajnu službu, preti likvidacijom članu Opštinskog komiteta, zbog toga što je na sudu svedočio protiv njegovog osuđenog brata.

U selu Livoču fizički je napadnut i izboden nožem Ismaljaj Zeća, zbog toga što je na sudu svedočio protiv drugih lica, koja su neprijateljski delovala.

U Drenici više godina bio je predsednik Opštinskog narodnog odbora Tafir Cena, koji je zajedno sa našim jedinicama posle rata učestvovao u gonjenju balističkih bandi, zbog čega je sada izložen maltretiranju i proganjanju. Najpre je sa ovog položaja postavljen za službenika u Opštini, zatim za fizičkog radnika u jednom preduzeću, dok je na njegovo mesto postavljen čovek koji se aktivno borio za vreme rata protiv NOP-a. Kada se Tafir žalio u NOO na postupak prema njemu, ironično mu je odgovoreno: „Idi kod organa UDB-e, pa neka ti oni pomognu.“

U Kosovskoj Kamenici, načelnik Odeljenja za društvene službe tendenciozno premešta jednog učitelja u najzabačenije selo iz razloga što se na sudu pojavio kao svedok protiv grupe neprijateljskih lica, koja su radila u ilegalnoj organizaciji, a i sam načelnik bio je pripadnik te organizacije.

Jedan učitelj u Srbici organizovao je grupu seljaka da javno raskrinkaju drugu dvojicu učitelja, koji su na sudu svedočili o neprijateljskoj delatnosti osuđenog Bajram Gaše.

Pored ovakvih pritisaka posebno moramo istaći da ima mnogo pojava gde se poznatim neprijateljskim elementima i licima koja se vraćaju sa izdržavanja kazni (gde su proveli više godina zbog neprijateljske delatnosti) prilikom traženja zaposlenja izlazi više u susret nego licima koja su politički ispravna i odana vlastima.

[/restrictedarea]