Teški dani za Egipat

Piše ZORAN MILOŠEVIĆ

Šta je izazvalo sukobe u Egiptu, i kakva budućnost čeka ovu zemlju od 84 miliona stanovnika?

Kada je 4. avgusta američki državni sekretar Džon Keri predložio Roberta Forda za novog ambasadora u Kairu, arapske društvene mreže bile su preplavljene parolom „NoToRobertFord“, na engleskom i arapskom jeziku. Arapski intelektualci Forda smatraju „novim pokroviteljem terorizma u Egiptu“, „košmarom“ i „đavolom“ (šejtanom), pošto je zajedno sa Džonom Negroponteom 2004. godine u Iraku stvorio eskadrone smrti. Kada je izvršio zadatak, prebačen je u Damask na mesto ambasadora, da bi i tamo uradio isto, jer su potom počele akcije protiv legalne vlade Sirije, čitamo na španskom portalu „publico.es“, koji je 19. avgusta objavio članak Nazanina Armanjjana o geopolitici krize u Egiptu.

 

NAJNEPOVOLJNIJI SCENARIO Tranzicija Egipta posle svrgavanja Hosnija Mubaraka, 11. februara 2011. godine, pretvorila se u stalne konflikte, uz pojavu evidentnih teškoća u formiranju novog sistema. Drugi krug predsedničkih izbora, u junu 2012. godine, odvijao se po najnepovoljnijem od mogućih scenarija. Za mesto predsednika države borili su se Muhamed Mursi, predstavnik „Muslimanske braće“, i predstavnik prethodnog režima, bivši premijer Ahmed Šafik. Mursi je pobedio sa neznatnim brojem glasova.

Novi predsednik je pokušao da armiju stavi pod svoju kontrolu (od 1952. godine ona je oslonac režima), oponašajući turskog premijera Erdogana tokom njegove borbe sa generalima 2000. godine. Posle nekoliko smena, na čelo armije došli su generali starosti oko 50 godina, a glavni je postao ambiciozni i smeli Abdul Fatah al Sisi, čime je predsednik Egipta otvorio put vlastitom svrgavanju i progonu njegovih pristalica.

Od samog dolaska na vlast „Muslimanska braća“ išla su na pragmatizam i smirivanje konflikata, uz istovremeno sejanje raskola i sporova u protivničkim redovima. To je kod opozicije stvorilo utisak da „braća“ žele svu vlast, što je ujedinilo sve njihove protivnike, od liberala i komunista do selafija. Opozicija i njene pristalice podsticali su mržnju prema „Muslimanskoj braći“, što je uz neuspehe u ekonomiji stvorilo revolucionarnu situaciju.

Na taj način, smatra Žan Marku, Egipat hrli u građanski rat, jer „Muslimanska braća“ i dalje imaju značajnu podršku u stanovništvu Egipta (a takođe i Turske, Katara i Irana, na međunarodnom planu). Sa ovim je saglasan i Said Gafurov, rukovodilac ruskog Instituta za Bliski istok i Afriku, iznetom za portal „pravda.ru“, koji smatra da Egipat čeka partizanski rat.

Žan Marku za francuski „Le Huffington Post“ (20. avgust 2013) konstatuje da se posle 14. avgusta u Egiptu događaju neverovatne stvari: pucanje na demonstrante iz bojevog oružja, leševi poginulih na ulicama, požari u državnim institucijama, džamijama, napadi na hrišćane, pre svega Kopte… Prema zvaničnim verzijama, u sukobima je dosad poginulo 638 ljudi, od toga 43 policajca, dok je ranjeno preko 2.000. U 11 provincija je uveden policijski čas. „Muslimanska braća“, pak, govore o 2.000 poginulih i više hiljada ranjenih (2011. godine, prilikom nasilnog zbacivanja tadašnjeg predsednika Mubaraka, tokom januara i februara poginulo je 890 Egipćana).

Nova egipatska vlast, rečima premijera Hazema Beblaua, kako prenosi „BBCRussian.com“ 15. avgusta, nasilje i preduzete oružane mere opravdava „potrebama uspostavljanja bezbednosti“.

Odluka da se izvede puč i svrgnu pristalice bivšeg predsednika Mursija, nije bila laka.

Prema podacima Kersten Knip i Andreja Gurkova iznetim na nemačkom portalu „Deutsche Welle“, glavni sukob između „braće“ i vojnika bio je u tome što su prvi hteli da preuzmu poslove drugih. Prema njihovim podacima, četvrtina egipatske ekonomije je povezana sa oficirskim korom, koji ima interes u mnogim ekonomskim sferama, a posebno u turizmu, proizvodnji vojne opreme i poljoprivredi. Mnogi infrastrukturni objekti, posebno izgradnja puteva, povezana je sa oficirima egipatske armije. Na taj način, egipatska armija je veoma zainteresovana za stabilnost u državi, a bivši predsednik Mursi je postajao sve veća opasnost za biznis oficirskog kora Egipta.

 

[restrictedarea]

GEOPOLITIKA EGIPATSKIH NEMIRA Tragični događaji će svakako dodatno podeliti egipatsko društvo, a spominje se i reč raskol, tj. potreba stvaranja više država na teritoriji današnjeg Egipta, kako bi se situacija smirila. Zato je ključno pitanje – šta će biti sutra?

Slično razmišlja i Alen Rodije, koji za francuski portal „slate.fr“ iznosi stav da će sledeća pitanja biti važna za razumevanje događaja u Egiptu, a to su: da li će Suecki kanal nastaviti da radi ili će ga islamski teroristi zatvoriti; šta čeka manjine u Egiptu; kakve opasnosti prete turistima u Egiptu; šta će biti sa sektorom Gaze, jer je Hamas neprijateljski raspoložen prema novoj vlasti u Egiptu; kako će reagovati Izrael na eventualne nemire na Sinajskom poluostrvu; kakve posledice imaju događaji u Egiptu za Izrael, a kakve za Jordan; kako će reagovati Moskva, Vašington, Alžir i Teheran na zbivanja u Egiptu?

Dakle, za sada više pitanja nego jasnih odgovora.

Egipatska armija dobija pomoć od 12 milijardi dolara od Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata (saveznika Vašingtona) za borbu protiv „Muslimanske braće“, kojima odgovara građanski rat u Egiptu, kako bi na duže vreme eliminisali „braću“ od uticaja u njihovim državama. Naime, vehabije Saudijske Arabije zakleti su neprijatelji „Muslimanske braće“ u zemlji piramida. O(p)stanak „Muslimanske braće“ na vlasti u Egiptu ne odgovara vehabijama Saudijske Arabije. Ukoliko armija Egipta dozvoli da ova država uđe u blok sa Saudijcima, Emiratima, Kuvajtom, Jordanom i Marokom – to će izmeniti odnos snaga od istočnih delova Sredozemnog mora do Persijskog zaliva, i time saterati u ugao Iran. Takođe, svrgavanjem Mursija snažan udarac dobila je i Erdoganova Turska, jer njegova mašta o izvozu „turskog modela islamima“ dovela je do straha u celom arapskom svetu, zato što Arapi ne doživljavaju Osmansku imperiju kao državu u kojoj su mogli da razvijaju svoju posebnost i kulturu. Erdogan je upravo težio da stvori Neoosmansku imperiju, koja se kao mač nadvila ne samo nad glavama Arapa, nego i balkanskih naroda.

Prema mišljenju Borisa Dolgova, naučnog saradnika Centra arapskih i islamskih istraživanja Instituta za Bliski istok Ruske akademije nauka, koje prenosi portal „pravda.ru“, prevrat u Egiptu je naneo snažan udarac Turskoj i Erdoganu, koji je želeo da stvori „sunitsku dugu“ (koju je trebalo da čine Egipat, Tunis i Sirija, zbog čega je pomagao svrgavanje Asada i dolazak na vlast „Muslimanske braće“). Egipat je u tom planu Erdogana bio glavni saveznik.

Američki plan iz osamdesetih godina prošlog veka, ističe Nazanin Armanjjan, obnovila je na političkom nivou Kondoliza Rajs 2004. godine, a on podrazumeva da se susedi Izraela razbiju na male državice satelite i stvori „veliki Izrael“, što danas dobija realne obrise: Liban, Irak, Sudan, Sirija, a sada i Egipat, raspadaju se. Nama po zlu poznati Vesli Klark, bivši glavnokomandujući NATO snagama u Evropi, navodi da takav plan postoji od 2000. godine (dorađen od Benjamina Netanjahua i zamenika ministra odbrane SAD-a Ričarda Perla). Dokument predviđa da se u roku od pet godina razbiju Irak, Sirija, Liban, Libija, Somalija, Sudan i Iran. Danas je, očigledno, mesto Irana zauzeo Egipat.

Zapad je na vojni udar i svrgavanje legalno izabranog predsednika Egipta Muhameda Mursija reagovao ćutanjem, a kasnije dvosmislenim izjavama i delima. Zapad, koji je stajao iza promena u Egiptu, javno je osudio vojni udar, ali je istovremeno istakao da mora da zaštiti svoje interese na Bliskom istoku, tako da nije uveo sankcije. Vašington je kao vid „neslaganja“ zbog nasilne, nedemokratske smene predsednika Egipta uložio „žestoki protest“ i odložio zajedničke vojne vežbe sa egipatskom armijom, planirane za septembar 2013. godine. Istovremeno, nije suspendovao godišnju pomoć od 1,3 milijardi dolara, koje SAD redovno isplaćuju Kairu od potpisivanja Kemp-Dejvidskog sporazuma 1979. godine. Indikativno je i mišljenje britanskih analitičara (koje prenosi portal „warandpeace.ru“), da je Egiptu potrebna stabilnost, a ne izbori. „Trenutno bi bilo opasno (za zapadne interese) sprovođenje novih izbora.“ Ovim se jasno odslikava pozicija Zapada, kojem ne odgovara mirno rešavanje krize, već građanski rat u Egiptu.

Izraelska novina „Haaretz“ (20. avgust) u redakcijskom članku pita se „Zašto Zapad nije osudio vojni režim u Kairu?“ i daje sledeći odgovor: „Na Zapadu misle da bi vojni režim u Kairu trebalo da dobije dodatnu pomoć i podršku od zapadnih država, što odgovara i Izraelu.“ Ovim pitanjem bavio se i francuski „Figaro“, koji je preko pera Tea Alegraca ukazao da Egipat više nije u stanju da kontroliše Sinaj, a da je razumna alternativa da se tu uključi Izrael (naime, od puča na Sinaju su poginula 73 pripadnika egipatskih snaga reda. Od 2005. godine Sinaj je meta radikalnih islamskih grupa, povezanih sa Hamasom, čime se pretvarao u blažu varijantu Gaze). Tiho i neprimetno, dakle, Izrael preuređuje svoje strateško okruženje, stvarajući sopstvenu zonu uticaja od Eufrata do Nila.

Stradanje crkava

Đorđo Bernadeli za „Vatican Insider“ navodi da će operaciju egipatske vojske protiv „Muslimanske braće“ platiti hrišćani, jer od Sohaga u centralnom Egiptu do El Ariša na Sinajskom poluostrvu, od Sueca i Luksora do El Minja napadaju se, i gore koptske hrišćanske crkve. Snimci zapaljenih koptskih crkvi se pojavljuju na „Tviteru“ i drugim društvenim mrežama. Ruski izvori navode da su u Egiptu poslednjih dana uništene ili oštećene 52 hrišćanske crkve.

Ovo se moglo očekivati, jer su mesecima pre vojnog udara „Muslimanska braća“ širila vesti preko svojih medija da će Kopti u saradnji sa armijom izvesti puč, a po puču, da su sve to organizovali Kopti. Inače, patrijarh Koptske crkve Teodor II je javno podržao vojni puč 30. juna ove godine. Tako je za Kopte nastupilo crno vreme, a koliko je crkava napadnuto i zapaljeno još se ne može tačno ustanoviti. No, ovo nije iznenađenje, jer pre svega Zapad žrtvuje i izlaže progonu hrišćane diljem sveta, pa i kod sebe.

Danas je hrišćanstvo, očigledno, najprogonjenija religija na planeti, piše Nikolaj Mališevski za ruski portal „fondsk.ru“. Godišnje oko 100.000 hrišćana dočeka mučeničku smrt, dakle svakih pet minuta jedan hrišćanin bude ubijen. Istovremeno, javno mnjenje na Zapadu preplavljeno je tvrdnjama o „političkoj nekorektnosti hrišćana“.

U tamošnjim medijima se obično imenuje šest država u kojima se progone hrišćani: Saudijska Arabija, Iran, Afganistan, Somalija, Maldivi i Jemen (u kojem su pre nekoliko meseci javno razapeli jednog novoobraćenog hrišćanina). Međutim, to je nepotpun spisak. Na njemu nema Libije, Egipta, Iraka, Tanzanije, Uzbekistana (gde je od proleća ove godine zakonom zabranjeno držanje Biblije u kući), nema Indonezije, gde je od 1999. do januara 2001. godine ubijeno više od 5.000 hrišćana, a više od 250.000 su izbegli diljem sveta jer nisu hteli da prime islam. Nema Nigerije, gde je od početka 2013. godine ubijeno više od 800 hrišćana (1966. godine u ovoj državi ubijeno je između 50.000 i 100.000 hrišćana). Nema srpskog Kosmeta sa kojeg su proterani pravoslavni hrišćani, kao ni progona hrišćana u Evropskoj uniji, koji kako prenosi srpski portal „Fakti“, beže u Rusiju. Godine 2011. oko 10.000 Francuza, Nemaca, Finaca i drugih „primilo je ‚Putinov pasoš’, zbog religioznih progona, a navedena tendencija se nastavila i ove, 2012. godine“.

Izrael

Ruski portal „weandworld.ru“ otvoreno optužuje Izrael da priprema teroriste i ratnike džihada na Bliskom istoku, uključujući i odrede smrti za ceo region, pa i Egipat. Izrael to posebno i ne krije. Čak je dozvolio da televizijska stanica „The Media Line“ 2011. godine poseti jednu takvu vojnu bazu, gde su se obučavali najamnici, i uzme izjave tih budućih ubica. Pri tom je emitovala i epizodu o njihovoj obuci. Na samom početku na ekranu se pojavljuje grupa mladih muškaraca različitih rasa i nacija (Arapi, Afrikanci, Evropljani…), odevenih u karakterističnu arapsku odeću (iako svi obučavani po veri nisu muslimani), dok izvode vojnu vežbu. Reporter je tom prilikom rekao da „ovi mladići prolaze specijalnu obuku za učešće u vojnim operacijama na Bliskom istoku“. Svi najamnici su ranije imali neku vojnu ili policijsku obuku, a među njima je bio i jedan bivši francuski legionar sa borbenim iskustvom.

Reporter je izneo podatak da obuka jednog najamnika košta 2.000 evra nedeljno, ali njihova zarada će biti višestruka kada odu na teren i iznosiće više hiljada evra dnevno. Očigledno je iz filma da najamnike ništa drugo i ne interesuje, osim novca.

Baza je, inače, u vlasništvu Međunarodne akademije bezbednosti Izraela.

Prema portalu „fakti.org“ egipatska vojska uhapsila je nekoliko državljana BiH pod optužbama za terorizam i vojnu pobunu protiv vlasti u Egiptu, i sudiće im „po kratkom postupku”. Na snimku koji je objavila egipatska televizija ONTV prikazano je tridesetak uhapšenih u jednoj kasarni, za koje se navodi da su pripadnici ozloglašene terorističke organizacije Al kaida. Plaćenike su uhapsile specijalne egipatske policijske i vojne snage u Kairu, a kako izveštava egipatski ONTV – širom te zemlje uhapšeno je na stotine terorista Al kaide kojima će, zbog vojne pobune i terorizma, biti „suđeno po kratkom postupku“. U prilogu se navodi da su svi oni učestvovali u terorističkim napadima, ranjavanju i ubijanju egipatskih snaga bezbednosti i civila, te u oružanoj pobuni protiv vlasti. Pripadnik snaga bezbednosti rekao je za ONTV da je ova grupa ekstremista dokaz da terorizam ne poznaje granice, nabrajajući da su uhapšeni teroristi iz Afganistana, Pakistana, BiH, te još nekih evropskih država.

 

[/restrictedarea]