Strancima profit, Srbiji otrov

Piše NEVENKA STOJČEVIĆ 

Danas više od 200 cementara u svetu kao alternativno gorivo koriste stare autogume i otpadna ulja, naročito u zemljama čija su tržišta liberalizacijom otvorena za uvoz najrazličitije robe bez ikakve kontrole, i koje bogatom zapadnom svetu služe kao deponije za čovekovo zdravlje najopasnijeg otpada. Srbija, po svemu, ima visoko mesto među ovim zemljama

Tragom priče da su radom Fabrike cementa u Novom Popovcu kod Paraćina već odavno ugroženi i prirodno okruženje i život ljudi koji su se silom prilika zatekli na „prvoj liniji“, dakle do fabričke ograde, reporteri „Pečata“ su proteklog petka bili na licu mesta, kako bi se (raz)uverili u istinitost ovih dramatičnih tvrdnji.

Pod teretom jutarnje žege naselje uz cementaru bilo je skoro pusto, a iz kruga nekadašnjeg privrednog giganta širio se sablazan muk. Na prvi pogled činilo se da ispod krovova pritisnutih sagorelom prašinom iz fabričkih dimnjaka, nema ni žive duše. Pomisao da u lokalnoj ambulanti verovatno ima nekoga, pokazala se ispravnom. Tamo je, naime, bila ekipa zdravstvenih radnika na čelu sa dr Dragutinom Trifunovićem (čiji je staž u ovoj zdravstvenoj ustanovi dug koliko i vlasništvo švajcarske kompanije „Holcim“ nad popovačkom cementarom), ali i pacijenti koji su čekali red kod doktora…

 

I doktor osetljiv na prašinu Doktor je odlučio da reportere „Pečata“ primi preko reda i odmah, kao da je znao šta ćemo da pitamo, započeo priču.

„Poslednjih 11 godina radim u ovoj ambulanti, koju je ‚Holcim‘ napravio u svom krugu. Kao što vidite, ovo sada liči na Vrnjačku Banju, jer Švajcarci su mnogo uložili u nove filtere pošto su u proizvodnju cementa uveli neke alternativne energente, izgradili sistem za pročišćavanje podzemnih voda i instalirali mernu stanicu za kontrolu zagađenosti vazduha. Kao član Odbora za saradnju fabrike sa stanovništvom znam da se ovde vodi žestoka kampanja zbog navodno nedovoljne zaštite životne sredine, mada mislim da za to nema nijedan opipljiv dokaz. Naime, kancer i šećer su ovde u porastu koliko i u celom svetu“.

Nismo, naravno, odoleli da ga pitamo zašto mu je glas tako upadljivo promukao, a oči crvene i pune suza, zašto kija…

„Čini mi se da je u pitanju neki alergen, najverovatnije ambrozija ili polen, ali nisam sasvim siguran“, kratko je odgovorio dr Trifunović.

A onda spontano dodao da kijavicu i svrab u očima ima samo dok je u Popovcu, koji nestanu čim se vrati u Paraćin gde živi.

„Cementara je pre dolaska Švajcaraca radila na gas koji je u međuvremenu mnogo poskupeo i oni su zbog uštede i ostvarenja što većeg profita prešli na alternativna goriva. Malo sam skeptičan u odnosu na ta goriva, jer ljudi pričaju da kamioni noću u fabriku dovoze nepoznate sadržaje koje radnici od poverenja ubacuju u rotacione peći od čijeg dima i smrada ne mogu ni da dišu, ni da spavaju. Najveći zagađivač su, očigledno, spaljene autogume (na svakih 10 sekundi jedna guma, kažu radnici), u šta sam i sam poverovao pošto sam se kod nekih vulkanizera uverio da ‚Holcimu‘ plaćaju samo da ih se oslobode jer ne smeju da ih bacaju na deponije. Znam da se ovde spaljuju i velike količine nekih cigareta, zato što sam radnike upozoravao da ih ne koriste, ‚plazma keks‘, i koješta drugo“, navodi  doktor Trifunović.

Na pitanje može li mirne savesti da ode u penziju pre nego što svojim stručnim autoritetom ne zatraži praćenje porasta bolesti vezanih za neposredno zagađenje, doktor je rekao da iz lične prakse nema nikakav dokaz o tome.

„Zaista ne znam koliko je od 1.500 pacijenata obolelo od zagađenja. Te podatke ima Onkološko odeljenje u Paraćinu, a meni je do penzije ostalo još dva meseca i nemam ni vremena, ni snage da pokrenem monitoring za bolesti koje bi mogle da se dovedu u vezu sa eventualnim zagađenjem. To bi trebalo da radi Zdravstveni centar iz Paraćina uz pomoć Ministarstva zdravlja, mada vidim da se niko dosad nije ozbiljno pozabavio ovim problemom“, zaključio je doktor i vratio se svojim pacijentima.

 

[restrictedarea]

Opasan smrtonosni izvor Uoči posete Popovcu, pristojno smo se obavestili o štetnosti spaljivanja autoguma i drugih opasnih otpada na životnu sredinu, jer po statistici Opština Paraćin spada u sam vrh po smrtnosti u Srbiji. U Fabrici cementa o tome nismo mogli nikoga da pitamo, jer baš u danu naše posete ona nije radila, a i da jeste, poučeni iskustvom znamo da bi njen menadžment izrazio „veliko zadovoljstvo ostvarenom efikasnošću u zaštiti životne sredine i zdravlja ljudi“.

Naime, činjenice kažu da danas više od 200 cementara u svetu kao alternativno gorivo koriste stare autogume i otpadna ulja, posebno u zemljama čija su tržišta liberalizacijom otvorena za uvoz robe bez ikakve kontrole, i koje bogatom zapadnom svetu služe kao deponije najopasnijeg otpada. Srbija, po svemu, ima prioritet među ovim zemljama ili, možda, jednak status kao Bosna i Hercegovina (gde se u kakanjskoj cementari takođe spaljuju autogume uz velike rizike po okolinu i zdravlje ljudi), Makedonija, Albanija i druge manje razvijene zemlje. U red ovih zemalja, naravno, ne spada Hrvatska koja je nedavno postala članica EU i koja je cementari u Splitu još pre pet godina zabranila da se bavi ovim opasnim poslom.

Srbija, međutim, čak ni na svom „europskom putu“ ne spada u pravne države koje sankcionišu nepoštovanje zakona i ne štite svoje građane, što se u svetu već odavno čini ne samo vojskom i policijom, već i borbom protiv korupcije preko odgovarajućih inspekcijskih službi. One bi trebalo da se bave ne samo kontrolom tehnološkog postupka u domaćoj proizvodnji, i kontrolom kvaliteta robe koja bez carinskih barijera ulazi na naše tržište iz svih krajeva sveta, već pre svega zaštitom zdravlja nacije u kojoj zbrinjavanje otpada ima veoma značajno mesto.

Da naša država to ne radi, uverili smo se na bezbrojnim primerima nakaradne privatizacije za koju do današnjeg dana niko nije odgovarao, i u kojoj su ljudi iz vlasti ili njoj bliski spremni da za „šaku dolara“ moćnom stranom kapitalu predaju i sve srpske resurse i sva strateška preduzeća, bez promišljanja kakve će to posledice da ima i na sveukupni nacionalni razvoj i fizičko i mentalno zdravlje naroda.

Ni daleko bogatije zemlje od naše ne mogu da priušte sebi savremene spalionice opasnog otpada, ali zato imaju strategiju maksimalnog obezbeđenja od njihovih štetnih posledica. Ali, našoj državi su njeni građani najmanja briga, pa je važne resore, kao što je zaštita životne sredine i zdravlje nacije prepustila nedovoljno stručnim ljudima. Pokazalo se da je to i bivši ministar Oliver Dulić, kome je humano zvanje lekara bilo maska za neetičnost, jer je 2008. godine svojim potpisom, kako su izvestile novine, u ime države „overio ekološku katastrofu“, jer je dozvolio da se u cementarama Popovac, Kosjerić i Beočin koje su kupili stranci, spaljuju stare autogume. Štaviše, njegov rođeni brat je, kako su takođe javili mediji, pored obilja domaćih, autogume uvozio iz Mađarske i predavao ih na spaljivanje u cementaru Popovac. Ne bi trebalo zaboraviti da je zemljište otrovano ovakvim otpadom koga zovu Radiša zauvek izgubljeno u značajnom prečniku.

Istine radi, Oliver Dulić je, kako nam je rekao bivši narodni poslanik Radiša Ilić, uporište imao u činjenici da je prva dozvola za spaljivanje guma u Fabrici cementa Novi Popovac data u vreme kada je predsednik Vlade bio Vojislav Koštunica, a ministar za zaštitu životne sredine Aleksandar Popović, koji su dobili uveravanja da će zaštita biti na propisanom nivou.

Projekat za eksperimente Ilić, narodni poslanik u tri saziva, koga zovu Radiša radikal, iz sela  Stubica nadomak cementare Popovac, napomenuo je reporterima „Pečata“ da je 2011. godine Ministarstvo odbrane donelo prostorni plan o višestrukom proširenju vojnog poligona Pasuljanske livade.

„To je posebna priča, u vezi koje sam postavljao brojna pitanja u Skupštini Srbije, razgovarao sa predstavnicima vlasti i opozicije, sa svim zainteresovanim stranama. Iza nje se najverovatnije krije namera o sklanjanju opasnog otpada koji bi se ovde dovozio iz Evrope i skladištio na ogromnom prostoru od oko 16.000 hektara, iz kojih sada isteruju dosadašnje gazde ‚Srbijašume‘ i sve druge koji su tu bili svoj na svome, od reke Resavice sve do Boljevca. Sumnja se, i nezvanično govori da će se u napuštenim oknima na Pasuljanskim livadama skladištiti opasan otpad. U verbalnom sukobu Dulić mi je to i potvrdio, navodeći da je taj prostor nenaseljen i svesno zanemarujući činjenicu da tu ima mnogo podzemnih voda“, kaže Radiša Ilić.

U tom projektu se, kako navodi, pominjala i Fabrika cementa, jer je postrojenje za preradu otpada trebalo da bude izgrađeno kod poljoprivrednog dobra Dobričevo.

„Između fabrike cementa i ovog postrojenja projektom je predviđena izgradnja posebne saobraćajnice. Kada sam ih pitao zbog čega, oni su bili zatečeni, jer je nelogično da se za 50 tona otpada godišnje, koliko su govorili da će ovde biti prerađivano, pravi posebna saobraćajnica koja će služiti samo toj svrsi. Srećom, protestima i peticijom s potpisima 10.000 građana to smo zaustavili, a onda je došlo do smene vlasti“, zaključio je Ilić.

Među potpisnicima peticije su i Milan Vučković zvani Laća i Božidar Milovanović čije su kuće najbliže ogradi cementare.

„Ova država ubija svoje ljude. Uveren sam da su opasni otpadi, koji su preko Hrvatske trebalo da budu otpremljeni za Kinu, zatrpani u rudniku laporca. Noću, pod obezbeđenjem, ali mi znamo da je na njih stavljena plastična folija, pa na nju zemljište zarad rekultivacije, a onda posađeno drveće. Otud izbijaju sve metalni čunčići koji služe kao odušci. Tom prostoru ne može ni da se priđe, međutim čovek koji je tu dovezao otpad, ali nije mogao odmah da ga istovari, došao je u kafanu i rekao ljudima da u njegovom tovaru ima 20 odsto uranijuma. To mahom rade od 23 sata do tri iza ponoći, i to uz nepodnošljivu buku i smrad od kojih ne može da se živi“, priča nam  Vučković.

Božidar i Milica Milovanović penzionerske dane žive u brizi i strahu za život i zdravlje, jer je njihova kuća sva popucala od detonacija u obližnjem kamenolomu.

„Kad prođe taj demper od 80 tona, sa teretom od još 120 tona, to samo ječi. Ne spava celo selo, ne samo mi. Smrad i crna lepljiva prašina su sve što osećamo i vidimo. Zalepi se i po krovovima, i po zasadima, i po zemlji. Uništila mi je 10 stabala kajsija, jednu trešnju, a kupus potpuno crn, ne može da se jede od otrova. Nijedan filter ne može da zaustavi tu opasnu prašinu koja se ne vidi. Plašimo se da se ovde spaljuje i hemijski i medicinski otpad, video sam neke ogromne pakete. Žene kod nas sve više obolevaju od Alchajmerove bolesti, i  samo piju ‚bromazepam‘ bez kojeg im nema sna. Smrtnost od raka je sve veća, kuće sve praznije, Popovac je u nestajanju. Nad nama se vrše eksperimenti najgore vrste“, poručuje Milovanović.

 

Od NVO sektora ni reči Milan Ilić je predsednik i osnivač Alternativnog parlamenta građana iz Paraćina, jedine NVO koja se oglasila povodom zagađenja iz cementare u Popovcu.

„Mi smo jedna od najstarijih NVO u Srbiji, osnovana 1999. na dan kada je NATO bombardovao Paraćin. Novembra 1999. napravio sam incident u  Strazburu kada sam rekao da za situaciju u Srbiji nije kriv samo Slobodan Milošević nego i dve najveće opozicione stranke. Od tada sam obeležen od NVO sektora. Kada je 2002. privatizovana cementara u Popovcu novinarima sam odmah rekao da to Srbiji neće doneti dobro, i pozvao da sledimo Poljsku koja je na najbolji način čuvala svoje resurse od predaje stranom kapitalu. Ukazivao sam na sramno ponašanje ljudi iz cementare i predstavnika vlasnika krupnog kapitala, kao i ministara koji su bili spremni da se dobro prodaju za svoga mandata. Zamislite kad u jednoj godini cementara iznese u Brisel čist profit od 60 miliona evra, a u Opštini Paraćin poprave krov neke škole i stipendiraju dva ili tri učenika. S druge strane zakon im je omogućio da od privatnih vlasnika kupe kamenolom iznad Popovca za 15 ili 20 dinara po toni kamena koji koriste kao sirovinu, što nijedna zemlja ne bi dozvolila“, kaže Ilić.

Alternativni parlament, kaže on, od pre tri godine nema pardona prema „Holcimu“, kada je ukazao na prvi pomor riba u selu Buljenu i na dopremanje radioaktivnog uglja iz Černobilja, dok su druge NVO pristale na saradnju za jedan ili dva džipa.

Nikola Caran podseća da je još 1983. godine na inicijativu Opštine Paraćin i MZ Popovac, Institut za hemiju i nuklearnu fiziku iz Beograda uradio studiju o uticaju cementne prašine na životnu sredinu.

„Utvrđeno je da je naselje u izuzetno nepovoljnom položaju u odnosu na emitere permanentnog zagađenja zbog dominantnih vetrova, pa je predloženo raseljenje oko 60 kuća najizloženijih štetnom uticaju zagađenja, ali je raseljeno svega 12. Posle burnih političkih godina počelo se sa privatizacijom i cementare su prve prodate. Unapred se znalo da Kosjerić ide Grcima, Beočin Francuzima, a Popovac Švajcarcima, jer je tako odlučeno u vrhu države“, tvrdi Caran.

On se seća da je jedan radnik iz Buljana umro od raka sinusa, ali to nikoga nije interesovalo.

„Ni danas to ne interesuje ni ovoga doktora, iako svi znamo da se tu stvaraju dioksini i diurini, i da mladi ljudi u Popovcu više ne mogu da imaju decu. Međutim, ovi iz ‚Holcima‘ se pozivaju na neku univerzalnu dozvolu izdatu od strane Ministarstva i na studiju urađenu na Mašinskom fakultetu u Beogradu povodom spaljivanja autoguma. Ali nigde se ne pominje zaštita životne sredine, a ovi su postepeno uvodili sve opasnije i opasnije otpade. Ironija je da oni spaljuju otpad i truju nas, a istovremeno pričaju kako štite životnu sredinu. Suština je da je njihov ‚krematorijum‘ u samom epicentru Popovca, a oni stalno prikazuju samo fabrički krug i ispada da oko njega nema ni naselja, ni ljudi. Što je najgore, država im dozvoljava eksperiment nad sopstvenim narodom“, kaže Nikola Caran.

Ugroženi građani će, kako je rekao, od Upravnog suda zahtevati da se preispitaju sve navedene studije, jer nije postupano u skladu sa Zakonom o zaštiti životne sredine.

„Zamislite, inspektorka dođe na lice mesta i kaže da to što vidi jeste strašno, ali ona ‚ne može da veruje svojim očima nego mora da veruje onome što je napisano῾. A po papirima iz cementare uvek i sve je u redu“, rekao je Caran i setio se jedne anegdote.

 

„Dežurnom policajcu prijavio sam dojavu čoveka iz Niša, dokumentovanu fotografijama, da dva kamiona iz firme ‚Nibens‘ koja se bavi reciklažom nekog otpada kreću prema Popovcu sa opasnom sadržinom. Radilo se o nekoj vojnoj tkanini koja sadrži hlor i ne sme se spaljivati, ni deponovati na komunalnim otpadima. Policajac je na svaki način izbegao da uradi bilo šta, pogotovo da kamionima priredi sačekušu ili obavesti više instance. Kad sam ga naterao da potraži republičkog inspektora, izvesna gospođa je rekla da ne može da dođe jer je u Požarevcu. U suštini, ne možemo ništa da uradimo, jer su nam korupcija i opstrukcija totalna prepreka. Direktor Direkcije za izgradnju Opštine Paraćin, na primer, koja jedinu taksu ubire od eko-dinara, kaže da nema novca da se za Popovac uradi poseban plan detaljne regulacije, ali su zato po celom Paraćinu napravljene kockarnice. Popovac je posle svega ostao geto u kojem ljudi izumiru“, završio je priču Nikola Caran.

Umesto na cementu zarađuju na otpadu

Najgore je što je od dolaska ‚Holcima’ spaljivanje opasnog otpada postalo dominantno i profitabilno u odnosu na proizvodnju cementa, i što preko svojih ljudi Švajcarci vređaju inteligenciju Srba ubeđujući ih da je sagorevanje guma zdravo. To je moguće zato što nadležni ili ne rade svoj posao, ili su korumpirani. U februaru su ovde merili buku, a onda je slučajno ‚naišlo’ prazno vozilo. Inspektorka mi je posle toga predložila da se nagodim sa Fabrikom cementa. Policiju su potkupili sa dva vozila, zato demperi sa točkovima od dva metra u prečniku prolaze putevima gde je to zakonom zabranjeno. A novinare natrpaju u autobuse, i besplatno vozaju Evropom. Nekome, opet, stipendiraju dete, a Palmu ‚časte’ sa 1,8 miliona dinara za reklamu ‚Holcima’ na jagodinskom stadionu. Kad je cementara prodata za 52 miliona dolara, iako je procenjena na 150, lokalna samouprava je dobila dva miliona u četiri godine, a dva miliona su podelili Kolesar, Vlahović, neki Križan Đinđićev i još poneko“, seća se Laća.

Beskrupulozni kapital sve gazi

Podaci kažu da troškovi energije u ceni cementa iznose oko 40 odsto, a korišćenjem alternativnih goriva dobijenih iz spaljenih autoguma i otpadnih ulja dobije se čak 30 odsto više energije nego od uglja. Koliko cementare poštuju zakonske odredbe i mere bezbednosti koje važe i za spalionice otpada, to nije poznato, ali se zna da se prilikom spaljivanja autoguma kao nusprodukt oslobađaju razni otrovi – spojevi žive, olovo, kadmij, hrom, ali i veoma kancerogeni dioksini koji, između ostalog, izazivaju malformacije fetusa i novorođenčadi. Nusprodukt su i azotni oksidi koji se u dodiru sa atmosferom na zemlju vraćaju kao „kisele kiše“, zatim teški metali koji ne mogu da se eliminišu iz uticaja na čovekovo zdravlje. Ni tehnološki najbolji filteri ne mogu da zaustave submikročestice koje za sebe vezuju deo dioksina i teških metala, a dospevaju u naša pluća. Neke cementare čak prašinu iz filtera namerno dodaju klinkeru, ne mareći za zdravlje radnika cementara i građevinara. Ipak, računica pokazuje da ušteda energije korišćenjem starih autoguma ni približno ne može da pokrije troškove zaštite životne sredine i kontrole preostalog otpada.

Cementaru dobili za džaba

Grupa Popovčana koji su nekada bili među 2.600 zaposlenih, setila se izvesnog Miroslava Jakovljevića iz Leskovca, tobožnjeg vlasnika firme MTS u čije ime su dva dečaka dnevno sakupljala i po 80 naloga. Odmah ispred fabrike oni su tonu cementa kupljenu za 60 DEM preprodavali po 160 maraka, pa se na kamionu od 30 tona na licu mesta zarađivalo 3.000 maraka čiste dobiti. Tako je na 80 kamiona dnevno ostvarivana zarada od po 250.000 maraka. Tu sumu, pomnoženu sa 30 dana, zarađivali su od 2000. do 2002. godine, i za razliku u ceni kupili cementaru bez dinara vlastitog učešća.

Cinizam na evropski način

Jedan od osnovnih uslova za ulazak Srbije u EU je zahtev za borbu protiv korupcije. To je neviđen cinizam, jer upravo njihovi koncerni su u Srbiji zaštićeni kao beli medvedi upravo od EU, a oni su ti koji uz pomoć korupcije ostvaruju svoje ciljeve i prema Srbiji se ponašaju kao prema nekoj južnoameričkoj ili južnoafričkoj državi, dakle kao gazde. Oni su kod privatizacije prvo kupili ministre. Zato Tadićev ministar za privatizaciju još nije uhapšen, štiti ga poslanički imunitet. Stranci su kupili čak i inspekcije koje su upravo zadužene da kontrolišu šta oni rade“, kaže Milan Ilić.

Tužiće Ministarstvo za ekologiju

Vučković kaže da su svi očekivali tužbu protiv „Holcima“, ali da će oni tužiti Ministarstvo za ekologiju koje je cementari izdalo dozvole bez prostornog plana. A on će otići, kako je rekao, i u švajcarsku ambasadu, i saopštiti im kako nas truju, jer umesto da u fabrici koja je osnovana 1956. i napravila bazen, najbolji bioskop i najlepšu školu, odmaralište u Risnu, prave cement, oni spaljuju opasne otpade koji ugrožavaju na desetine hiljada ljudi, kategoričan je Vučković.

[/restrictedarea] payday loan metrofinans zaйmdenežnый zaйm sročnobыstrый zaйm na bankovskuю kartu