Stanje zarobljenog uma

Piše Biljana Đorović

Svest o onome što se događa, i slobodna volja da se na to ne pristane, poslednja su linija odbrane: ukoliko se veoma brzo ne probudi otpor velikog broja ljudi prema sveopštoj kontroli uma koja se sprovodi na svim nivoima društva, ljudi će postati androidi koji nikada neće govoriti ništa što bi bilo u suprotnosti sa opšteprihvaćenim stavovima i vrednosnim sistemom, pogubnim za čovečanstvo u najdubljem smislu

Dokumentarni film „Stanje uma – psihologija kontrole“ (State of Mind: The Psychology of Control), premijerno prikazan na sajtu Prison planet, 17. jula ove godine (posle čega je zvanično pušten u prodaju u DVD i Blu-ray izdanju), predstavlja ostvarenje čiji je značaj teško preceniti. Film prikazuje proces kojim je moćna elita uspela da modeluje umove ljudi tako da oni izgube praktičnu sposobnost kontrole vlastitih sudbina, ostajući potpuno nesvesni funkcionisanja tehnologije moći koja deluje u formi novog, nevidljivog totalitarizma.

Autori filma su režiseri i aktivisti Džejms Lejn i Kris Ejmeri, a film „Stanje uma“ je njihov drugi zajednički projekat, realizovan posle eksplozivnog dokumentarnog filma „Plemenita laž: Oklahoma Siti 1995“ (A Noble Lie: Oklahoma City 1995), snimljenog za istu produkcijsku kuću („Free Mind Films“).

SAZNANJE KAO MOTIV Film „Stanje uma“ pravljen je sa jasnim osećanjem da je za budućnost ljudskog roda od najveće važnosti da počne da prepoznaje nevidljive sile koje ih kontrolišu i programiraju. Sinteza znanja, uvida i objašnjenja koja se u filmu iznose, otkriva da je najveći deo onoga u šta verujemo zapravo – brižljivo osmišljena masovna obmana koja se utiskuje u našu svest i modeluje našu podsvest, prediktivno programirajući ljudski rod. Film ispituje nauku kontrole koja je evoluirala tokom generacija, tako da diktatori, silnici i korporativni lutkari mogu profitirati od našeg neznanja i ropstva. Ispod nakovnja školskog sistema, medija i industrije zabave rođena je nova populacija robova, potpuno nesposobna da sagleda realnost i svoje mesto i ulogu u njoj.

„Stanje uma“ razotkriva tajne manipulacije kroz šokantne istorijske i aktuelne primere, od drevnih korena kontrole ljudskog ponašanja do njene pune zrelosti u eksperimentima kontrole uma koje obavljaju obaveštajne agencije i drugi centri za sprovođenje manipulacija, otkrivajući plan za budućnost kao naučno-tehnološki totalitarizam u kojem ne samo da nestaje horizont ljudskog sveta, već i sam čovek. Ambicija autora filma se u potpunosti iscrpljuje u potrebi da se što veći broj ljudi upozna sa skrivenom tehnologijom moći, koja čini da totalitarne procedure funkcionišu komplementarno sa demokratijama zapadnih društava, institucionalnim i kulturološkim obrascima na kojima Novi svetski poredak zasniva svoje krunske dokaze o tome da govora o totalitarizmu nema, niti ga može biti. Neprofitna premijera na internet kanalu „Prizon planet“ i postavljanje na „Ju tjub“ kanalu ubedljivo svedoče o očajničkoj potrebi autora da uvidi, izloženi u filmu, prodru do što većeg broja ljudi. Nepostojanje drugog motivacionog nivoa (novac, nagrade, priznanja) od samog predavanja znanja, ono je što ovaj pokušaj čini neobično dirljivim. Autori su svesni da garancija u borbi protiv zla koje nas je okružilo – jednostavno nema. Globalitaristički smrtonosni obruč sve jače i brže steže, na samouništenje programirano i zaglupljeno čovečanstvo, obamrlo u medijskom transu i matriksu u kojem su tehnologija i nauka bez savesti izjednačeni sa progresom. Svest o onome što se događa, i slobodna volja da se na to ne pristane, poslednja su linija odbrane: ukoliko se veoma brzo ne probudi otpor velikog broja ljudi prema sveopštoj kontroli uma koja se sprovodi na svim nivoima društva, ljudi će postati androidi koji nikada neće govoriti ništa što bi bilo u suprotnosti sa opšteprihvaćenim stavovima i vrednosnim sistemom, pogubnim za čovečanstvo u najdubljem smislu.

Ričard Grouv, istoričar i forenzičar, pisac je scenarija za film, a o „stanju uma“ govore doktori, psiholozi, psihijatri, komandanti Odeljenja za psihološki rat vojske SAD-a: Edvard Grifin, Dag Valentajn, Šarlota Izerbit, Džon Rapaport, Kurt Haskel, Kej Bič, kao i novinar Aleks Džons, koji je svojim upornim razobličavanjem agende Novog svetskog poretka najviše doprineo razumevanju metodologije i konkretnih poteza globalista. Oni u filmu daju odgovore na pitanja: Da li smo programirani? Da li su naši umovi pod kontrolom? U kojoj meri i od koga? Šta to znači za budućnost čovečanstva?

[restrictedarea]

PROIZVODNJA SAGLASNOSTI Trijumf kontrole uma počiva na tri stožera: upotrebi i promenama jezika (u orvelijanskom smislu – proizvodnji novogovora, politički korektnog govora i dvomisli), obrazovnog sistema i medija. Socijalna kontrola i programiranje koja sprovode socijalni inženjeri konstantno su usmeravani na formatizaciju bazičnih odlika ljudskog ponašanja, kakve su navike, kao i negovanju konformističkog odnosa prema životu. Pedagogija pokoravanja autoritetu i onesposobljavanja pojedinca za preispitivanje i kritičko mišljenje realizovana je putem školskog sistema, medija i PR industrije, a prelomni trenutak u istoriji realizovan je spregom političke moći i korporacijskih interesa sa PR industrijom i medijima, posle čega je širom otvorena mogućnost da se deluje iza scene, manipulišući javnim mnjenjem.

Inaugurator ovih strategija bio je Edvard Bernez, dvostruki nećak Sigmunda Frojda. Pet stotina godina pošto je Makijaveliji napisao svoju raspravu o sistematskoj naučnoj obmani masa, Bernez je započeo sa svojom praksom naučno zasnovane obmane javnosti, upoznavši se prethodno sa uvidima psihoanalitičke teorije ličnosti čiji je tvorac bio njegov ujak, Sigmund Frojd. Bernez je neverovatno dobro shvatio da razumevanje mehanizama i motiva grupnog mišljenja omogućava uspostavljanje kontrole i vladavinu masama prema volji profesionalnih propagandista, a da mase toga nikada ne postanu svesne. Bernezov je i „izum“ upotrebe medijskih potencijala u korišćenju vizuelnih simbola kao instrumenata u procesu koji je dobio naziv proizvodnja saglasnosti. U svojoj knjizi „Propaganda“, Bernez je redefinisao demokratsko društvo u skladu sa interesima vladajućih i ekonomski dominantnih slojeva. Svesna manipulacija navikama i mišljenjem masa postala je njegova najvažnija komponenta, a zadatak je poveren onima koje je Bernez nazvao „nevidljivom vladom“; ona ima na raspolaganju tehnička sredstva kojima se javno mnjenje može kreirati. Zloupotreba, „kvarenje“ jezika je neophodno da bi ovi procesi bili uspešni. Proizvodnja saglasnosti zasnovana na delovanju korporativističkih, unisonih medija omogućila je u međuvremenu da se globalizacioni procesi odigraju po pravilima koja odgovaraju ambicijama moći.

Šema zloupotrebe psihologije koju je Bernez osmislio sastojala se u pretvaranju dubokih, iracionalnih ljudskih potreba u iskonstruisane želje, čime je stvoren konzument novog tipa koji je verovao da, kupujući i podržavajući kao građanin ono što mu Bernez prodaje ili nameće u smislu političke optike, izražava svoju autentičnu ličnost. Bernez nikada nije krio da nije demokrata. Prema običnom građaninu, koji je bio njegov kupac, nije gajio nikakvo poštovanje već odvratnost i gađenje. Za njega je on bio Glupi Džek, dok je on bio Pametni Edi koji zna da ne postoji ništa ljudsko što se ne može eksploatisati, ako se ne dozvoli da čovek toga postane svestan. Posmatranje Gausove krive i saznanje da je količnik inteligencije prosečnog Amerikanca 100, doveli su ga do ubeđenja da ljudi koji se bave odnosima sa javnošću pripadaju intelektualnoj eliti, koja bi trebalo da svojim bogatim klijentima pomogne da manipulišu masama jednostavno koristeći psihologiju.

Prodaja ratova kao humanitarnih intervencija još je jedna važna dimenzija doprinosa oca propagande. Za vreme Prvog svetskog rata Bernez je, radeći u američkom Komitetu za javno informisanje (CPI), pakovao, reklamirao i prodavao rat pod formulom: Načinimo svet sigurnim za demokratiju, uspostavivši model po kojem će marketinške strategije za potonje ratove, sve do današnjih, biti primenjivane. Angažovan 1951. godine od kompanije „Junajtid frut“, koja je bila nezadovoljna time što je novoizabrani predsednik Gvatemale Jakobo Arbenz Guzman dao neke od kompanijinih nekorišćenih plantaža banana seljacima, Bernez je u vreme makartističke antikomunističke pomame uspeo da ubedi američku publiku, štampu kao i CIA-u da politika Guzmana vodi u pravcu komunističke revolucije. Ovi napori direktno su vodili brutalnoj vojnoj intervenciji sa tragičnim posledicama: usledile su decenije tiranije u Gvatemali pod kojom su stotine hiljada Maja Indijanaca izlagane rasejanju, torturi i smrti.

NAUČNI MENADŽMENT Početkom dvadesetog veka započeće era ekspertizacije, čemu su naročito doprineli naučni radovi Frederika Vinsloua Tejlora, čoveka opsednutog efikasnošću i standardizacijom ne samo fabričke proizvodnje već i čitavog društva koje je, po njegovom mišljenju, bilo neophodno revolucionisati u skladu sa tehnološkim napretkom. Svest i navike ljudi postali su plen obrade po principima naučnog menadžmenta, prema kojem je izvedena promena sistema obrazovanja; kulturni i vrednosni sistem i individualizam je ubrzano nestajao sa horizonta društveno poželjnih ideala i neophodnih premisa autorefleksije čoveka kao bića slobode. Moć pojedinca uspešno je počela da se preusmerava u pravcu koristi za nekog trećeg, koji se i ne pojavljuje na sceni.

Naučni menadžment je počeo da radi na inženjeringu realnosti, da stvara koncepte koji u fizičkoj realnosti ne postoje, i da ih potom implementira u ljudska „srca i umove“.

Realne životne potrebe ustupale su mesto inženjeringom oblikovanim i u podsvest ubačenim „potrebama“. Identitet čoveka je počeo da se sužava i usklađuje sa menadžerski uspostavljenim idealom produktivnosti i efikasnosti, čiji je krajnji ishod pretvaranje čoveka u ljudski resurs i puki šraf u mašineriji države.

Sledeći korak koji su socijalni inženjeri preduzeli bilo je plansko i programirano dovođenje čoveka u stanje konstantne brige za budućnost. Idealan metod za sprovođenje ovog cilja prepoznat je u Hegelovoj dijalektičkoj trijadi provučenoj kroz optiku socijalnog inženjeringa: kreira se problem koji ljude uvodi u stanje straha i panike, u kojem oni bezupitno prihvataju unapred spremna rešenja po meri moći. Savremena upotreba Hegelovog dijalektičkog metoda u cilju kontrole ljudi oslanja se na uspeh false flag operacija i projektovanju terorizma kao bezobalnog neprijatelja. U uslovima fabrikovane ekonomske krize, bezočna i bezobzirna pljačka resursa, ukidanje radnih mesta i biznisa, ovaj metod je omogućio globalistima da pomoću planiranog i kontrolisanog haosa privatizuju i prisvoje najveći deo planete.

KO NAS KONTROLIŠE? Problematizacija pitanja: ko nas kontroliše, u filmu „Stanje uma“ rekonstruiše logiku moći kao eugeničku u svojoj osnovi, metodama i krajnjim ciljevima. Novi svetski poredak se realizuje kao naučni totalitarizam kojim globalitaristi ispunjavaju san naučnika eugeničara koji su svoje teorije razvijali tokom proteklih 200 godina, uglavnom u Engleskoj, Nemačkoj i SAD-u.

Bankarima – baronima pljačke, britanskoj kraljevskoj porodici, industrijalcima u Engleskoj i SAD-u, ništa nije moglo odgovarati više od naučne elaboracije njihovih pogleda na svet, oličenih u teoriji evolucije Čarlsa Darvina. Neposredno pošto se ova teorija pojavila usledio je nastanak pseudonauke – eugenike, koja je svoju legitimaciju prepoznala u kombinaciji teorija Tomasa Maltusa, Čarlsa Darvina i Herberta Spensera: socijalnom darvinizmu i idejama po kojima samo najsposobniji preživljavaju u svetu gde je podela na superiorne i inferiorne rase, klase, narode i grupe prirodna, i u kojem samo superiorni „preživljavaju“ i ulaze u nov evolucioni lanac. Budući da funkcioniše kao modus operandi elite, eugenika se danas implementira u zakonske norme najvećeg broja država u svetu (nametanje GMO, oduzimanje prava na vodu, mandatorna vakcinacija…) Genetika, biometrika, eugenika, kompjuterska nauka, od svojih početaka razvijane su kao sredstva za totalnu kontrolu čovečanstva.

U filmu „Stanje uma“ posebna pažnja posvećuje se knjizi iz 1966. godine, koja se naziva najznačajnijom knjigom za razumevanje prave prirode događaja u našem vremenu. U pitanju je „Tragedija i nada“ Kerola Kviglija, profesora sa Univerziteta „Džordžtaun“, koji svoj poduhvat naziva „Pravom istorijom sveta našeg vremena“ (kako i stoji u podnaslovu). Knjiga „Tragedija i nada“ na oko hiljadu stranica dokumentuje i dekodira pravu istoriju kao preuzimanje svetskih procesa od strane vladajuće elite stacionirane u Britaniji, koja koristeći model „dominacije punog spektra“ upravlja iza scene svetskim događajima: finansira dolazak komunista na vlast u Rusiji 1917, uspon fašista, ali i demokrata i republikanaca u SAD-u, kako bi se održala iluzija o demokratiji i učešću naroda u političkim izborima. Finansiranje ovih procesa imalo je za konačni cilj stvaranje globalnog društva ili Novog svetskog poretka u kojem je elita izuzeta od svih zakona i pravila. Uspeh ove operacije počivao je na stvaranju internacionalnog trusta mozgova, kao savremene verzije janjičara. Najbolji studenata iz čitavog sveta su privučeni, stipendirani, programirani i inicirani kako bi mogli da preuzmu kontrolu vladinih, korporativnih i medijskih sistema u zemljama širom sveta. U svojoj knjizi Kvigli detaljno opisuje tajno društvo, delimično finansirano od strane bankara, lorda Rotšilda, pokrenuto od strane Sesila Rouza i predvođeno lordom Alfredom Milnerom i ljudima okupljenim oko „Časopisa za spoljne poslove“, koje Kvigli naziva „Milnerova grupa“. Testamentom Sesila Rouza sponzorisano je društvo „Pilgrim“, koje je sebi stavilo u zadatak da Amerika i Engleska oforme globalni trust mozgova sa zadatkom uspostavljanja globalne kontrole, koju je trebalo realizovati podelom na dve radne grupe, grupu Bilderberg i Trilateralnu komisiju.

PRUSKI MODEL Obrazovni sistem se, u skladu sa agendom koju je uspostavila Milnerova grupa, razvijao po pruskom modelu, usvojenom u 19. veku sa ciljem da modeluje ljude tako da poslušno i bespogovorno služe državi. Uspešnost ovog modela počivala je na delu pruskog psihologa Vilhelma Vunta, jednog od utemeljivača moderne psihologije koji je smatrao da ljudsko biće ne poseduje dušu, te da se može programirati poput automata. U pruskom obrazovnom modelu postojala su tri tipa obrazovanja: jedan za intelektualnu elitu; drugi za sluge intelektualne elite, takozvane profesionalce: doktore, pravnike itd, dok je treći namenjen masama.

Operacionalno uslovljavanje, kondicioniranje (pod uticajem bihejviorista Ivana Pavlova i B. F. Skinera, psihologa koji je smatrao da ljudi nemaju slobodnu volju), postalo je princip po kojem je oblikovano obavezno obrazovanje u SAD-u. Škole su postale institucije za trening dece kako bi postala „ljudski resursi“ –kaže u filmu Šarlota Izerbit, bivši viši savetnik u Ministarstvu za obrazovanje SAD-a – i tu nema nikakvog govora o obrazovanju. Deca se treniraju kako bi omogućila povećanje profita za globaliste. Trebalo bi, međutim, znati da pošto kondicioniranje postane osnov edukacije – civilizacija umire.

Vremenom je pravo obrazovanje zamenjeno iluzijom obrazovanja. Pažljivom implementacijom programa, favorizovanjem specijalističkog znanja, proizvodnjom teorija i uvođenjem testova stvorena je klasa „intelektualaca“ koji pristaju uz sistem ma šta se u njemu odigravalo. „U škole je uveden sistem ‘politički korektnih’ informacija, tako da u američkom obrazovnom sistemu nikada ne možete da saznate, na primer, na koji način su se jezuiti infiltrirali u sve verske sisteme; kakav je obim pljačke izvedene tokom Krstaških ratova i slično. Umesto toga, neprekidno se povećava stepen laži i pogrešnih interpretacija kojima se prekraja prošlost po meri moći. Obavezno obrazovanje je postalo ništa drugo do škola za sluge sistema“, kaže u filmu Ričard Grouv, pisac scenarija za film „Stanje uma“. Implementacijom Novog svetskog poretka, zaglupljivanje postaje globalni fenomen.

Kontrola obrazovanja funkcionisala je kao jedan od bazičnih metoda kojima su velike fondacije, izuzete od plaćanja poreza (Karnegijeva, Rokfelerova, Fordova…), preuzele obrazovanje i sprovodile programiranje individue. Fondacije nisu izdvajale tako velike svote novca iz filantropskih pobuda, već kako bi promenile mišljenje, svest naroda, kroz jednu ili dve generacije svojih stipendista. Stvorena je armija modernih janjičara, programirana da realizuje agendu Novog svetskog poretka.

Iako se obrazovanje pokazalo veoma efektivnim u kontroli ljudskog ponašanja, daleko od očiju javnosti vršena su istraživanja najrazličitijih metoda kontrole uma. Britanska imperija osnovala je Institut „Tavistok“ kako bi proučavala kontrolu uma, naučno prokopala put do ljudskog ponašanja i svoje uvide u formi priručnika za kontrolu uma prosledila vladama i korporativnim entitetima.

Institut „Tavistok“, finansiran novcem Rokfelerove fondacije, uključen je u svaki nivo socijalnog inženjeringa.

„MK ULTRA“ Po završetku Drugog svetskog rata otpočeo je širok spektar eksperimenata koji su sprovođeni nad ljudima. Egzodus nacističke inteligencije (1932-1945) iz Nemačke omogućio je da se eksperimenti stave pod kišobran nacionalne bezbednosti SAD-a. Posle denacifikacije, ovim naučnicima dat je novi identitet i oni su postali vodeći ljudi u institutima i na fakultetima širom Amerike, Engleske i Kanade. Verner fon Braun je postao vodeći naučnik NASA-e, a stizali su i naučnici koji su izvodili medicinske eksperimente i eksperimente kontrole uma u koncentracionim logorima. CIA je uspostavila seriju programa kojima je operacija dovođenja (operacija „Pejprklip“) i denacifikacije omogućena. Zlo nacizma transplantirano je u SAD i Englesku, u kojoj je eugenika zapravo rođena. Medicinske metode razvijene u koncentracionim logorima prenete su u SAD.

Tajni program za istraživanje kontrole uma „MK ultra“, koji je sprovodio Sidni Gotlib po direktivama Alena Dalasa, pokrenut je ranih pedesetih godina, a zvanično je prestao sa radom 1973. Program je sproveden na velikom broju američkih i kanadskih građana, bez njihovog pristanka. Zvanični dokumenti CIA-e opisuju „MK ultra“ kao „kišobran“ projekat sa 149 „potprojekata“ od kojih su se mnogi bavili testiranjem ilegalnih droga za potencijalnu upotrebu na terenu, upotrebom elektronike, kao i mogućnostima „aktiviranja ljudskog organizma daljinskim upravljačem“. Tokom trajanja projekta glavni cilj bilo je ispiranje mozga pojedinaca kako bi postali kuriri i špijuni bez ikakve svesti o sebi. Među metodama korišćene su hipnoza, deprivacija sna, verbalno i seksualno zlostavljanje, i druge forme torture.

Projekti poput „Plave ptice“ ili „Artičoke“ testirali su mogućnost pravljenja Mandžurijskog kandidata – supervojnika, kontrolu misli vojnika na bojnom polju, a istraživana je i mogućnost kreiranja kamikaza.

Američki građani konstantno su, bez znanja i upozorenja, korišćeni za eksperimente najrazličitijih vrsta. Savetodavni komitet koji je 1994. obrazovao Bil Klinton, sa ciljem da ispita broj projekata koji su se zasnivali na primeni jonizujućeg zračenja na ljudska bića, utvrdio je da je između 1945. i 1974. sprovedeno 40.000 eksperimenata. Neki od eksperimenata, finansirani iz budžeta SAD-a, izvođeni su na slučajno odabranim pacijentima u koje je, bez njihovog pristanka, ubrizgavan plutonijum.

Psihijatar dr Kolin Ros u filmu „Stanje uma“ tvrdi da se metode kontrole uma usavršavaju i primenjuju u zatvoru u Gvantanamu: deprivacija senzorijalnog aparata, deprivacija sna, „waterboarding“, metodi za promenu sistema verovanja, seksualizacija istrage, upotreba halucinogena i droga.

Operacije „Ponoćni klimaks“, programiranje lažnih sećanja, proizvodnja multiplih ličnosti u okviru programa „Mandžurijski kandidat“, potvrđuju da nema nikakve etičke, finansijske ili zakonske prepreke radu na programiranju uma koje realizuju najviše rangirani psihijatri u okviru projekata obaveštajnih agencija.

Na saslušanju koje je povodom projekta „MK ultra“ sproveo Kongres SAD-a, psihijatar Džuls Romejn, koji je svedočio u korist CIA-e, izjavio je: „Mi sada možemo uzeti čoveka, i ukoliko nam se da dovoljno vremena mi ćemo ga edukovati da ubije svoju majku i oca, i pojede ih u supi.“

Danas se programiranje i kontrola uma realizuju u uslovima beskrajnih mogućnosti primene sofisticiranih elektronskih tehnologija, medija i oružja za neokortikalni rat. Svet postaje elektronski koncentracioni logor u kojem se čovek pretvara u bezlični bioobjekt, pogodan za svaku vrstu eksploatacije, apsolutno nezaštićen pred sajber sistemom koji preuzima apsolutnu kontrolu. Sistem globalnog tehnotronskog fašizma koristi najnovije informacione i telekomunikacione tehnologije kao sredstvo kontrole uma, svakodnevno i neometano.

Autori filma, kao i naučnici i teoretičari koji u njemu govore, svesni su da nema nikakvih garancija za uspeh u borbi protiv zla koje nas je okružilo sa svih strana. Sagledavanje metoda programiranja, sistematično izneseno u filmu „Stanje uma“ i poklonjeno gledaocima snagom akumuliranog znanja, pomaže u aktiviranju procesa mišljenja koje je od presudne važnosti za uspostavljanje snažnih žarišta otpora. Jasno je: ukoliko ne povratimo sposobnost da mislimo, postavljamo pitanja i pružamo otpor, neće biti apsolutno ničega da nas zaštiti od mnogih lica zla.

[/restrictedarea]