Šta je nama naša rekonstrukcija dala?

Piše Branko Radun

Odlazak Mlađana Dinkića i sam po sebi znači nešto pozitivno: koalicija u kojoj nema onog koji sa tri posto podrške javnosti kontroliše sto posto ekonomske budućnosti naše dece svakako da obećava  veće šanse da se nešto pokrene ili promeni

Posle višemesečnih najava i prilično dugih i na momente mučnih pregovora rekonstrukcija vlade Srbije (ili barem njena prva faza), manje više je privedena kraju. Tezu da je reč o marketinškoj prirodi rekonstrukcije demantovali su prethodni dani u kojima je bilo dosta dramatike i preokreta u odnosima vladajućeg trijumvirata. Posledica svega je da trijumvirat postaje „duumvirate“.

 

SNAGA „SAMOSMENJIVANJA” Ideju rekonstrukcije je pokrenuo Vučić da disciplinuje vladu i koalicione partnere. Oni su se pak mesecima opirali rekonstrukciji, verovatno  u strepnji pred neizvesnošću kako će se ovaj poduhvat završiti. Sve se u toj vladajućoj trojci dešavalo na personalnom nivou tri ključna igrača. Posle nekoliko meseci manevarskog izbegavanja da se dođe do rešenja, Dačić je prihvatio Vučićevu ambiciju da menja vladu ( kao onaj čiji je rejting danas u Srbiji daleko veći od zbira podrške koju imaju zajedno njegovi koalicioni partneri). Osim toga, spremnošću da sam podnese ostavku na mesto ministra odbrane (koje je odlično za promociju političara u Srbiji) Vučić  je podigao lestvicu visoko i naterao dva koaliciona partnera da ga prate ili pak da lete iz vlade. Taj potez „samosmenjivanja“ je zaista promenio tok pregovora o rekonstrukciji.

Pokazalo se da je direktan otpor Vučićevoj inicijativi dao Dinkić čime je sebe stavio u poziciju onog koji sprečava rekonstrukciju. Zbog čega je on to uradio nije baš najjasnije. Po nekima je Dinkić i ranije bio sklon inaćenju i iracionalnom ponašanju, dok drugi ovakvo ponašanje razumeju kao njegov očajnički pokušaj da proda kožu što skuplje. Neki se sećaju kako se suprotstavio mešanju u njegov ekonomski feud od strane njegovog prvog premijera Zorana Đinđića (onom već legendarnim „Laki je malo nervozan“). Neki politički očevici su zaklinju da su ga posle toga videli kod premijera Đinđića kako se izvinjava (i ponižava) da bi ostao u vladi, da bi opet iste večeri na televiziji ostao pri stavu kako je zaista „Laki malo nervozan“ i kako nema šta da se meša u ekonomiju.

Problem svih premijera od 5. oktobra do danas je što se nisu mešali u ekonomiju, ne samo zbog toga što o njoj nisu mnogo znali već što nisu ni mogli. Jednostavno rečeno, Dinkić i njegovi „eksperti“ koji su na to mesto došli voljom međunarodnih bankara bili su neka vrsta prinudne uprave nad domaćom ekonomijom. Posledica toga je gubljenje ekonomskog suvereniteta, što opet zakonomerno vodi i ka deindustrijalizaciji i destrukciji privrednog ambijenta. To je značilo kapitulaciju u finansijskom sektoru i preuzimanju kompletnog bankarskog sektora od stranaca. Posledica toga je i sadašnje stanje velike korupcije, bede i nezaposlenosti, u kojoj grca većina građana Srbije. Stoga, ako je neko zaslužio da ne bude u vlasti, onda je to Dinkić. Doduše, možda je već prekasno da se nešto uradi povodom posustale srpske privrede, ali bolje ikad no nikad.

 

[restrictedarea]

PROMENA ODNOSA SNAGA Kako se to desilo da taj čovek koji je kao od sudbine predoređen da u svakoj ili gotovo svakoj vladi vodi ekonomiju i finansije dođe do toga da konačno mora da se povuče? Situacija od pre godinu dana se značajno promenila na političkoj sceni – SNS je drastično povećao svoj rejting, a DS je, koprcajući se u svojim unutrašnjim intrigama, spao na niske grane. To je stvorilo situaciju da imamo jednu veliku stranku, pa onda nekoliko praznih mesta, pa tek onda dolaze drugi na red.

Takva promena odnosa snaga prirodno vodi i ka tome da se ona na neki način preslika i na odnose u vladi. Nerealno je bilo očekivati da je dugoročno mogla opstati koalicija u kojoj bi premijer bio neko iz stranke koja je višestruko slabija od koalicionog partnera, kao i to da neko poput Dinkića, dakle sa nekoliko procenata podrške javnosti, totalno kontroliše ekonomske tokove zemlje. Kako je verovatno da je Vučić shvatio kako je jedini način da se održi pomenuti visoki nivo podrške javnosti, upravo to da se nešto uradi u ekonomiji, shvatio je i da je to sa ekipom Dinkićevih „eksperata“ nemoguće. Isto tako je postalo očito da Dinkić više nema tako jaku podršku stranih finansijskih krugova, kao ni domaćih tajkuna kao što je imao svih ovih godina, pa je time značajno olakšano njegovo uklanjanje iz vladajuće koalicije. Zbog svojih nepopularnih i štetnih mera ekonomske politike, Dinkić je postao jedan od najomraženijih političara i kao takav balast svojim koalicionim partnerima. Manje više sve vlade od 5. oktobra na ovamo su imale taj problem, ali do sada očigledno nije bilo načina da se spreči njegov opstanak na kormilu ekonomske vlasti koja je srpsku privredu pretvorila u Titanik.

Ko je onda kako prošao u ovoj rekonstrukciji. Dinkić je prošao najgore. No ako ne bi bile otkrivene razmere štete načinjene domaćoj privredi od takve štetočinske ekonomske koncepcije i ako ne bi bile otvorene i procesuirane „afere“ u kojima bi glavne uloge bili „eksperti“ onda bi im se dala šansa da se rehabilituju i na neki način politički prežive. Vučić je generalno gledano pobednik jer je njegova inicijativa bila da se ide u rekonstrukciju, a i njegova presuđuje i Dinkiću.

 

NEJASNA POZICIJA Kada se pak govori o poziciji premijera Dačića tu nije najjasnije u kojoj meri je on pobednik a u kojoj gubitnik. Priteran uza zid od strane Aleksandra Vučića da čini ustupke, on je pokazao spremnost da se bori do poslednjeg „člana URS-a“. Kako je i sam Dinkić priznao, on leti iz vlade jer se Dačić bojao za svoju poziciju i mesto ministra policije. Tako je on opet, po ko zna koji put, odigrao vešto i elegantno se oslobodio balasta onoga koji ga je i doveo na poziciju na kojoj je. Tako i slično tome ponašao se i prema Miloševiću, Koštunici i Tadiću. No svi su odreda opasno potcenjivali „malog Ivicu“ koji je iz svakog preokreta izlazio iskusniji i moćniji, njegovi mentori i tutori su ostajali na cedilu odbačeni. Tako je i sada svog „prijatelja Mlađu“ pustio niz vodu da bi sačuvao svoje pozicije, a možda i dobio novi deo kolača vlasti i moći. Osim toga, on je medijski vrlo brz i vešt, pa je javnosti prikazao „odstrel Dinkića“ kao svoje delo. Za takvog „kapitalca“ svakako će dobiti poene u javnosti.

No, ma koliko taktički i trenutno delovalo da je Dačić vešto manevrišući između Vučića i Dinkića uspeo da dobije maksimum za sebe ipak, strateški gledano, on je sada značajno slabiji partner u vladi. Slabiji pre svega u odnosu na Vučića kojeg je Dinkić nazvao suštinskim premijerom. Sa Dinkićem u vladi, on je nekako mogao da parira „previše jakom Vučiću“ što od sada neće biti moguće. Dakle, Dačić ovim sebi kupuje dragoceno vreme, računajući da bi mu njegova „srećna zvezda“ mogla podariti još jednu šansu, naravno sa podrškom moćnih krugova na Zapadu. To je i potvrdio i Dinkić, izjavljujući da je Dačić njemu rekao da je sve što je uradio – uradio da bi bio premijer „barem još neko vreme“. Znajući koliko je preokreta do sada preživeo i iz koliko teških udara prevrtljive političke sudbine izlazio, gotovo uvek, sve jači, verujemo da nikako ne treba potceniti njegove sposobnosti i „pragmatične veštine“. Kako će se razvijati odnosi u sada već vladajućem dvojcu pokazaće vreme, a na to će, pored njihovih sposobnosti, uticati i faktori koji su i van vlade i van zemlje.

Šta građani zemlje Srbije dobijaju ovom i ovakvom rekonstrukcijom? Odlazak Dinkića sam po sebi je nešto pozitivno. Jednostavnija koalicija u kojoj nema onog koji sa tri posto podrške javnosti kontroliše sto posto ekonomske budućnosti naše dece ima veće šanse da nešto pokrene ili promeni. Zatim pored toga dobijaju i nadu da će se ministri, zamenici, državni sekretari, direktori javnih preduzeća i drugi malo više truditi jer znaju da nisu nedodirljivi. No naravno to ništa ne mora da se desi ako se ne promeni način rada i ako se ne usvoji domaćinska strategija razvoja Srbije kao put kojim se u našoj istoriji ređe išlo.

[/restrictedarea]