Srbija u avgustu

Milorad Vučelić, glavni urednik

Nikada „Partizan“ i „Crvena zvezda“ nisu igrali očajnije. Jednostavno rečeno fudbaleri ova dva kluba pojma nemaju. Čim neko od mladih momaka odigra dobro deset utakmica uprave ih prodaju stranim klubovima. Ne postoje sportski  razlozi da igru ove dve ekipe neko uopšte gleda i da se od njih bilo čemu nada. Ponižavajuće inferiorni nastupi ovih klubova na međunarodnoj sceni to više nego ubedljivo pokazuju. Prvenstvo Srbije u fudbalu se pretvara u pravu pravcatu sprdačinu.

Ali prava uzbuđenja su van fudbalskih igrališta. Svi su mediji puni informacija o žestokoj „igri“  uprava klubova i fudbalskih funkcionera. Malo ko više i zna ime nekog fudbalera, ali zato svi znaju sva imena članova uprava. Na medijsko političkom terenu nastupaju, pre svih neizbežni i nezamenljivi Nebojša Čović i Branko Ružić, a onda su tu Ivica Tončev, Nebojša Kokeza, Goran Vesić, Aleksandar Antić i među njih zalutali Dragan Džajić. S druge strane nastupaju Dragan Đurić, Mile Jovičić, i ostala složna družina, bez ijednog zalutalog člana.

Meta „Zvezdinog“ pomenutog upravljačkog tima snova  posebno je Tomislav Karadžić koga pokušavaju da smene sa mesta predsednika FSS-a.

Onako usput, zanimljivo je da se Karadžiću za greh uzima učešće u „jogurt revoluciji“, rušenju vojvođanskog separatizma i mladalačkoj tuči pesnicama, i to ni od koga drugog nego od sveprisutnog i sveznajućeg Čovića, bivše perjanice „onog“ SPS-a. Manje upućeni su čak uvereni da je pomenuti fudbalski Čović istovremeno i trener „Zvezdinih“ košarkaša i vaterpolista.  „Zvezdi“, i ne samo njoj, pri tom, ne smeta što je njihov favorit za Karadžićevo mesto tu skoro bio na poternici, ležao u zatvoru, i što ga tek čeka suđenje.

Jedino bi lekovito bilo da se ova medijsko političko bestidno takmičenje uprava i političara okonča, da se oni razjure i rasteraju, te da se uvede stroga prinudna uprava i fudbalska igra stavi u prvi plan.

[restrictedarea]

Naša javnost se ponovo zasipa lažnim pričama o nekoj prikrivenoj vladavini pripadnika naše nekadašnje državne bezbednosti. Čemu je to i kome je od koristi?

Od koristi je, pre svega, onima koji rade za strane službe. U Srbiji je uspostavljena čitava mreža kadrova zavrbovanih od stranih obaveštajnih centara moći. Ta mreža je premrežila  samu vlast i učestvuje u donošenju i sprovođenju najkrupnijih i presudnih odluka po Srbiju. Trebalo bi obratiti svu pažnju na tobož sveprisutnu UDB-u da bi se zapravo prikrio otvoreni rad za strane agenture kojim se većina takvih kadrova ponosi. Da stvarno ima državne bezbednosti ne bi bilo ovoliko nesmetanog i otvorenog rada za strane interese, a protiv Srbije.

Ove priče ujedno su i nastojanje i način da se sačuva i ponovo aktivira ona strana obaveštajna mreža koja je uspostavljena uoči i neposredno posle petooktobarskog puča, i koja je naročito bila aktivna u najtežim i krvavim zloupotrebama u „Sablji“, sa svim likvidacijama koje su se odigravale ne samo u „Sablji“ nego i pre i posle nje, pa i onima pod kraj devedesetih, a koje su bile način da se kompromituje tadašnja vlast. Pripadnici te mreže se ponovo i tajno i javno aktiviraju, i nude za novi pohod. I izgleda da u određenim uticajnim krugovima ponovo nailaze na razumevanje. Lako je posegnuti za onom narodnom izrekom koja kaže da se onome ko s đavolom tikve sadi one o glavu lupaju. Ali to nije dovoljno ni da umirimo savest. Te tikve su se lomile i lomiće se o glave svih nas.

Inače Srbijom vlada čitava mreža nezavisnih institucija. Nezavisan je guverner NBS-a, nezavisan je državni revizor, nezavisan je savet za korupciju, nezavisan je RRA, nezavisan je poverenik za ovo ili ono, nezavisan je Ustavni sud, nezavisni su javni servisi, nezavisna su brojna regulatorna tela, nezavisna je policija, ponekad se može steći utisak da je čak i sudstvo nezavisno… Svi su nezavisni tako da se stiče utisak da je ovo more funkcionera sam Bog dao, a ne parlament izabrao. Ako izaberemo još nekoliko nezavisnih neće nam više ni izbori biti potrebni.

Ako bi se upitali od čega su oni u suštini nezavisni dobili bi jasan odgovor: nezavisni su od Srbije, njenih građana, a zavisni od svega drugog.

I razne „nove Tesle“ koje nam se kao ministri spasioci nude već traže da budu nezavisni. Programi su im spisak monetarističkih i neoliberalnih opštih mesta sa elementima banalne socijalne demagogije, ali bi da budu „nezavisni“.

Inače, ta pomama sa stranim stručnjacima spasiocima i „desetinama hiljada genijalaca“ koji se spremaju da hrupe u Srbiju toliko je nedostojna i ponižavajuća da ne zaslužuje ni reč ozbiljnog komentara.

To sve je toliko neverovatno i bedno, već viđeno i preživljeno da se stvarno može i dogoditi.

Sve pomenute i ovde komentarisane pojave rečito govore da se u našoj zemlji na avgustovskoj žegi ništa suštinski i ne dešava. Na magistralnom putu  vlada pustoš i letargija. Drema  i spava Srbija. Opušteno i prepušteno i nezaštićeno čeka nastavak pira vukova koji sledi i koji neminovno dolazi.

Izoštreno oko velikog pisca, kakav je Milovan Danojlić, jasno vidi „obeshrabrenu, raščupanu, poharanu i polupraznu Srbiju“. On dodaje i pomalo gorku nadu, zebnju  i slutnju:

„Zapalo u istorijski san seljaštvo se, možda, kroz sadašnju smrt preobražava, ali dobar ishod tog preobražaja mi, živi posmatrači, nećemo dočekati“.

[/restrictedarea]