Sramno bežanje srpskih umetnika od jedne teme

Piše Ratko Dmitrović

Već decenijama svedoci smo da se srpski umetnici domaćoj i posebno međunarodnoj javnosti preporučuju otklonom od jedne velike teme, zločina nad narodom iz koga potiču, iz razloga koji se samo delimično mogu racionalno objasniti

Bude li sve išlo kako je planirano, svet bi kroz godinu-dve mogao da vidi čak dva filma o logoru „Jasenovac“, jedan domaći, srpski, drugi u produkciji „Holivuda“. Prvi kroz priču o Dijani Budisavljević, najhumanijoj ženi dvadesetog veka (nije preterivanje), a drugi sa infrastrukturom koju bi trebalo da obezbedi Branko Lustig, čuveni holivudski producent, jevrejskog porekla, dvostruki oskarovac, inače rođen u Hrvatskoj. Umetničku verziju gotovo neverovatnog poduhvata Austrijanke Dijane, udate Budisavljević, koja je od ustaške kame otela i spasla sigurne smrti više od dvanaest hiljada srpske dece, priprema glumac Tihomir Stanić.

 

ISKUSTVO I REZERVE O Dijani Srbi znaju nešto, ostale narode  na prostoru bivše Jugoslavije ta priča ne interesuje, mada za nju znaju, dok u Evropi i svetu niko nikada nije čuo da je za vreme Nezavisne Države Hrvatske delovala jedna žena čiji podvizi desetostruko nadmašuju Nemca  Šindlera, ovekovečenog u Spilbergovom filmu „Šindlerova lista“. Razgovarao sam nedavno sa Stanićem o njegovom filmu i zajedno smo zaključili – uz sve moje ograde, imajući u vidu da je Stanić u produkcijskom smislu stajao iza  antisrpske „Turneje“ Gorana Markovića – da se Stanić, inače rođen u Dodikovom kraju, nalazi pred najvažnijim poslom svog života koji će ostati upamćen kao časno ostvarenje samo u slučaju da pokaže tri stvari: da je na prostoru NDH, u Jasenovcu, selu na Savi, kod Novske, sve vreme rata postojao i punim kapacitetom radio logor za ubijanje Srba, delimično Jevreja i Cigana, da je Nezavisna Država Hrvatska imala plan potpunog uništenja Srba kao naroda, i da pojam ustaše ne označava „sluge okupatora“ već hrvatske oružane snage, državnu vojsku.

Naučio sam da u ovakvim i sličnim rabotama nikome ne verujem na neviđeno, pa ne bih ni sada da istrčavam pred rudu. Pre svega izražavam rezerve da će Stanić sakupiti novac za ovakav film. Ovo su ozbiljne teme i nije slučajno da niko do sada nije snimio film o Jasenovcu. Između ostalog, zbog velikog budžeta, a bilo je i opasno u Titovoj državi samo razmišljanje na tu temu. Srpska pozicija u bivšoj Jugoslaviji nikada nije bila jaka, konstantno je izlagana pojačanoj pažnji, satanizovana kao potencijalni eksploziv u temeljima zajedničke države i sve vreme postojanja Titove tvorevine, a bogme i one pre njega, Karađorđevićeve, živelo se na postavci da je država Južnih Slovena moguća samo u slučaju da su u toj državi oni najbrojniji, Srbi, pod kontrolom; što uređenjem tih država, što vitlanjem korbačem iznad srpskih glava i konstantnom pretnjom memljivim apsanama. Kako u tim okvirima da ekranizuješ srpska stradanja?

Tako je bilo, ali od tada je prošlo dvadeset godina, a ništa se ili gotovo ništa nije izmenilo u srpskim glavama. Ako je ranije bilo opasno, kao što rekoh, i razgovarati da se snimi film o Jasenovcu, kako objasniti da se i danas u svim slojevima srpske inteligencije, kod srpskih pisaca, filmadžija, dokumentarista, oseća strah od umetničke obrade velikih srpskih tragedija, Jasenovca pre svega. U tom smislu Stanić zaslužuje pažnju i poštovanje, ali ipak da sačekamo film.

[restrictedarea]

NAMETNUTA OBAVEZA ĆUTANJA Ali, šta je sa drugim nesrećama koje su zadesile Srbe u dvadesetom veku? Prvi svetski rat „pokriven“ je ostvarenjem „Marš na Drinu“, ali to je pre svega priča o srpskoj vojsci, njenom narodnom, što ne reći seljačkom, postamentu. Partizanski film, tematski jasno profilisan, ideološki ukalupljen, sa nekoliko iskakanja koja su bunkerisana, nikada nije tematizovao zločin nad Srbima. Ima toga u pojavnim oblicima, kao sastavni deo priče o zlodelima nemačkog okupatora, ali nigde u centru pažnje, sa jasnom podelom na zločince i žrtve. Taj strah srpskih stvaralaca, umetnika, od velikih nacionalnih tema tek bi trebalo da bude objašnjen. Srbima kao narodu, preko njihovih (da li njihovih) medija nametnuta je obaveza da ćute o svojim žrtvama. Dok drugi narodi svoje nesreće i žrtve, posebno one podnete u sukobima sa Srbima, naduvavaju lakše nego deca balone, Srbi ćute. Nema vam boljeg primera od Srebrenice.

Nemam problem da priznam da je u Srebrenici bilo zločina nad Bošnjacima, ali uvek, kad se ta tema otvori, tražim da se razgovara i o srpskim žrtvama. Bez toga ne učestvujem u raspravama, ni u kafani. Nedavno sam imao poziv jedne poznate televizije da učestvujem u panel diskusiji „o zločinu u Srebrenici“. Tako mi je rekao autor emisije. Kojem zločinu, pitao sam. U Srebrenici, odgovara autor. O kojem zločinu, ponavljam pitanje. Čovek na telefonskoj vezi najpre ćuti, a onda kaže da me ne razume. Kolega, pojašnjavam mu, u Srebrenici su zabeležena dva zločina, jedan nad Srbima, taj se odigrao prvi, i jedan nad Bošnjacima, koji je usledio kao posledica prvog – kažem. Pa… predviđeno je da razgovaramo o zločinu nad Bošnjacima, čujem odgovor. Ako vam je tako naređeno, u redu, ali ja u tome ne učestvujem, okončao sam razgovor.

 

STRAH I STID Pre dvadesetak dana pojavio se  roman „Deca oluje“ Milomira Kragovića, urednika izdavačke delatnosti u listu „Večernje novosti“. Knjiga vredna pažnje, zbog teme, načina pripovedanja, vođenja radnje i zbog hrabrosti autora. Iz imena se da zaključiti; u pitanju je priča o stradanjima Srba u „Oluji“, a hrabrost ne spominjem slučajno jer ovo je tek treća knjiga koja se bavi „Olujom“, odnosno proterivanjem 240 hiljada Srba iz Krajine. Kolosalna tema. Da je neki drugi narod u pitanju „Oluju“ bi već gledali u više filmova, što sa prostora bivše Jugoslavije, što iz holivudske fabrike laži i falsifikata. Ali, radi se o ubijanju i proterivanju Srba, paljenju njihovih kuća, otimanju imovine, a to, poznato je, nikoga u Evropi ne interesuje. Dobro, znamo zašto je tako, Evropa nije Evropa nego su Nemačka, Francuska i Engleska ono što danas zovemo Evropa, a u tim zemljama Srbi već 25 godina (u Nemačkoj neprekidno) poziciono stoje gore od nacista.

Zašto srpski autori, kad drugi neće, u srpskim stradanjima ne traže inspiraciju za umetničko izražavanje? Kako je moguće da nijedan srpski filmadžija nije našao za shodno da se makar fragmentarno, bar kroz sagledavanje tragedije jedne porodice, pojedinca, uhvati ukoštac sa „Olujom“.

Pre Kragovića ta tema inspirisala je samo Jovana Radulovića (roman „Od Ognjene do Blage Marije“) i Srđana Volarevića (roman „Cvjeta“) što je malo, premalo za ono što može da se oceni samo kao najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata. Radulović i Volarević su iz Dalmatinske Zagore, to je njihova tema, tiče ih se, žive sa njom, srušene su im kuće u zavičaju, dok je Kragović iz Raške, čime njegov roman dobija dodatnu vrednost i pažnju.

Šta je sa drugima? Mlada srpska umetnička elita, uzmimo da to zaista tako može da se nazove, zgražava se nad svakom pričom o srpskim stradanjima kao mogućim motivom umetničkog izraza. To je za njih antievropski, retrogradno, to na međunarodnim festivalima ne bi moglo da prođe, ako bi uopšte bilo prihvaćeno, i stoga valja plagirati najsmrdljivije holivudsko đubre, sa scenama nasilja i seksualne devijacije na kvadrat, sa Srbima kao ludacima, narkomanima, nasilnicima, divljacima, izopačenim narodom. Tu im je Biljana Srbljanović orijentir kao noćnom putniku zvezda Danica. Znam, neko će spomenuti film „Krugovi“ koji bi trebalo da obori ovu tezu, ali podsećam da su u tom solidnom ostvarenju Srdana Golubovića u centru pažnje Srbi nasilnici, ubice, čiji obraz spasava jedan drugi Srbin, ali on je jedan, usamljena pojava, on je u manjini. Nije mi ni na kraj pameti da Golubovićeve „Krugove“ dovedem pod znak pitanja kao antisrpski film, samo konstatujem da ni u ovom slučaju inspiracija za film nije došla od potrebe da se progovori i o srpskim žrtvama. A trebalo bi? Pa, ako može o žrtvama drugim, a videli smo da može, zbog čega ne može o srpskim žrtvama?

Srbi su, a to je na neki način unutrašnja motorika teksta koji čitate, dovedeni u situaciju da se plaše ili čak stide razgovora o svojim nesrećama, žrtvama, o zločinima koje su drugi činili nad Srbima. Drugi narodi su na tome dobili države, jezike, istoriju (istina, falsifikovanu), spomen-područja kao nove evropske svetlosne hramove u kojima se brani ideja slobodne, ujedinjene, antifašističke Evrope. Srbi ćute. Ako se svake godine u Potočarima sakuplja sve više Bošnjaka i njihovih prijatelja, sa donošenjem sve više posmrtnih ostataka sakupljenih širom Bosne i Hercegovine, kako objasniti da je samo dan kasnije, tu u blizini, u Bratuncu, na obeležavanju stradanja Srba, sve manje naroda.

Što bi narod rekao; suludo je od drugih očekivati da te poštuju, ako sam sebe ne poštuješ.

[/restrictedarea]