Repertoar kao zagonetka

Piše Raško V. Jovanović

U susret novoj teatarskoj sezoni

Iako će se do početka nove sezone u Beogradu prirediti dva festivala, „Dunav fest“ i „Bitef“, pozorišna publika sa nestrpljenjem i (ne)uobičajenim interesovanjem očekuje da se podignu zavese u prestoničkim teatarskim dvoranama

Leto će potrajati još mesec dana, ali do početka sezone kada će sva beogradska pozorišta otvoriti vrata trebalo bi pričekati još i desetak dana više – sve do prvih dana oktobra U međuvremenu prirediće se još dva festivala – „Dunav fest“ i „Bitef“, ali njihovi su programi ove godine – da li samo zbog krize? – prilično skromni, tako da ljubitelji pozorišta nestrpljivo i sa radoznalošću očekuju pravi početak sezone. Jer, čitava polovina meseca avgusta ostaje gotovo bez ikakvih priredbi, verovatno i zato da se posle pivskog festivala publika sabere i sredi. Na taj način potrajaće praznina beogradskog leta sve do početka septembra, kada će početi manifestacije „Dunav-festa“. Festival će trajati samo dva dana – 31. avgusta i 1. septembra, i imaće nekoliko priredbi, od kojih navodimo program „Posveta Njegošu“ i koncert pod nazivom „Demoni“, koji će izvesti poznata koncertna i operska pevačica Katarina Jovanović, koja će izvoditi fragmente iz dela Vagnera, Verdija i Britna povodom njihovih godišnjica koje se obeležavaju širom sveta.

Očekivano, „Bitef“ će i ove godine obeležiti početak jeseni. Program ovogodišnjeg festivala novih pozorišnih tendencija, koji se priređuje pod geslom „Teško je biti“, nije osobito atraktivan svakako i zato što obuhvata i neke predstave koje je beogradska publika već imala prilike da vidi. Takav je slučaj sa predstavama o Zoranu Đinđiću. Naime, za festivalski program, pored ostalih, odabrane su predstava Olivera Frljića „Zoran Đinđić“ u izvođenju „Ateljea 212“ i predstava prema tekstu Rajka Đurića i Zlatka Pakovića „Ubiti Zorana Đinđića“ u režiji Zlatka Pakovića i izvođenju jedne ad hoc pozorišne družine u organizaciji Studentskog kulturnog centra u Novom Sadu.

SELEKTOROVA POLEMIKA Svrstavanje ovih predstava u program „Bitefa“ selektor Jovan Ćirilov, odgovarajući na jedno novinarsko pitanje, objašnjava kao implicitnu polemiku „sa domaćim festivalima, koji nisu imali smelosti da uvrste ove predstave u repertoar, zato što stranka u kojoj je Đinđić bio prvak nije na vlasti.“ Verovatno Ćirilov misli i na „Sterijino pozorje“, što svakako nije na mestu, jer ne vidimo šta bi obe ove predstave imale da traže u selekciji festivala savremenog domaćeg teksta. Ostaje pitanje imaju li ove dve predstave stvarnih kvaliteta i za „Bitef“? Kao i pitanje ima li smisla selekcijom voditi polemiku i nadmudrivati se sa ostalim domaćim festivalima? – Naravno da nema, ali Jovan Ćirilov večiti selektor „Bitefa“, već godinama može da radi sve što poželi, a da za to nikome ne odgovara. Takođe, začudo, Ćirilov je obišao još jednu predstavu o Đinđiću, koju je, uz dotaciju od sedam miliona što ih je dobio od Ministarstva kulture i to ove, a ne Cvetkovićeve vlade, pripremio Branislav Lečić sa jednom mladom ekipom glumaca i izveo, koliko znamo, samo jedanput, u Centru „Sava“. Ni ta predstava nije dospela na neki festival, pa ni na „Sterijino pozorje“, te bi bilo dobro pogledati je, tek koliko da se vidi kako su rasipnički utrošena sredstva poreskih obveznika.

[restrictedarea]

Inače na programu „Bitefa“ su predstave u izvođenju pozorišnih ansambala iz Belgije, Nemačke, Češke, Hrvatske, Crne Gore, Slovenije, Mađarske, a prikazaće se i četiri predstave u izvođenju naših pozorišta. Očigledno, „Bitef“ je i dalje Betef, kako smo ga pre dve-tri godine nazvali – Beogradski evropski teatarski festival, jer je Jovan Ćirilov, a sa njim i koselektorka Anja Suša, i dalje „žutomisleći“, jer „žuti“, istina u sadejstvu sa socijalistima, u Beogradu još vladaju, a beogradska kasa mu je ipak najbliža! Kao što se nekad poslušno trudio da dovede predstave iz neangažovanih zemalja, kojih je uglavnom bilo na vanevropskim kontinentima, tako i sada Ćirilov na „Bitef“ dovodi samo pozorišne predstave iz evropskih zemalja, jer, zaboga, drugoga puta, osim onog što vodi u Evropu, nemamo! Videćemo da li će zaista ovogodišnji „Bitef“ ponuditi nešto novo, budući da je Jovan Ćirilov proklamovao dopunjeni slogan festivala – uvek nove pozorišne tendencije. A kako sada stvari stoje novo može da se pronađe samo na pozorišnim scenama zemalja Evropske unije i nigde drugde! Nema predstava koje bi zadovoljile traganjima za novim ni u Rusiji, niti Ukrajini, Belorusiji… Tako bar izgleda po selektorima „Bitefa“ tokom poslednje dve-tri godine, ako ne i više. No, videćemo šta će nam zaista novo ponuditi ovogodišnji program „Bitefa“.

SUMORNA OČEKIVANJA Kad napokon prođe „Bitef“ i kada se beogradski glumci, najzad, nađu pred svojom publikom, počeće nova sezona od koje se ne može mnogo očekivati. Prvo, podsetićemo da je jedino Narodno pozorište objavilo plan okvirnog repertoara za narednu sezonu. Ostala beogradska pozorišta objavila su samo naslove projekata koje su već počeli da rade ili će to učiniti ovih dana. Zato se mora reći da su repertoarski planovi većine beogradskih pozorišta prava zagonetka, koju ni najupućeniji i najuporniji enigmatičari ne bi mogli da razreše. Pretpostavljamo da bismo od nadležnih u pozorištima dobili odgovor da nisu ni mogli ništa da planiraju, s obzirom na to da iz gradskog budžeta ne dobijaju posebna sredstva potrebna za pripremu i opremanje predstava. To je istina, ali mi ćemo podsetiti da ni u vreme kada su ta sredstva prilično redovno pristizala, što će reći da se radi o nekih desetak (ako ne i više!) prethodnih godina, beogradska pozorišta nisu imala konkretne planove za svaku sezonu, već su pripreme premijera, od slučaja do slučaja, najčešće počinjale bez nekog posebnog reda, gotovo stihijski, uglavnom zavisno od slobodnih termina gostujućih reditelja. Zato eventualni odgovori u vidu izgovora da bi planiranje repertoara u današnjim uslovima bilo izlišno, predstavljaju samo nastavljanje stare prakse, koju je karakterisalo odsustvo temeljnije koncepcije repertoara i iole određenije umetničke orijentacije u pogledu programa rada. Zbog takve prakse bili smo svedoci različitih neprikladnosti u vidu podudaranja i preklapanja repertoara. U skladu sa neoborivim političkim stanovištem prema kojem Evropa nema alternativu, pa su samo u toku jedne ili dve sezone dva ili čak tri beogradska pozorišta prikazivala irskog pisca Martina Mekdonu, da bi, potom, lansirala Saru Kejn ili nekog drugog anglosaksonskog dramatičara!

PREVLAST EVROPSKIH AUTORA Gotovo sistematski, osobito u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, mada u tome nisu zaostajali ni Beogradsko dramsko i „Atelje 212“, plasirana su dela nemačkih i austrijskih dramatičara. Nije potrebno posebno ukazivati kako umetnička rukovodstva beogradskih pozorišta nisu iskazivala gotovo nikakvo interesovanje za dramaturgije sa drugih jezičkih područja, pa su donekle zapostavljali i domaće stvaralaštvo! Da i ne govorimo kako je zapostavljano naše dramsko nasleđe, mada se mora priznati da sastavljači „evropskog repertoara“ nisu uspeli da obiđu Steriju u godini njegovog jubileja.

Sva pozorišta obično kad i ako objavljuju svoje repertoarske planove navode kako ostavljaju mesto i za neki savremeni domaći dramski tekst. To se pretvorilo u manje-više formalnost i bilo bi bolje da se odmah navedu imena autora i naslovi dela koja bi došla u obzir za izvođenje. Prošlo je vreme kad nije bilo dovoljno dobrih dramskih tekstova, pogotovo danas, kada imamo više konkursa za nove originalne drame (konkursi „Sterijinog pozorja“, Udruženja dramskih pisaca Srbije, fondacije „Artefakt“ itd). Neka od nagrađenih dela na tim konkursima dospela su na repertoare naših pozorišta, i to se može samo podržati, uz očekivanje da se sa takvom praksom i dalje nastavi. Iskustvo nam pokazuje da su ta dela, uglavnom, naišla na povoljnu recepciju gledalaca. Pogotovo što se u dobrom broju tekstova smelo obrađuju aktuelne socijalne teme – dovoljno je ukazati na komade mlađih autora kao što su „Radnička hronika“ Petra Mihajlovića, „Radnici umiru pevajući“ Olge Dimitrijević, „Bunar“ Radmile Smiljanić, „Ogvožđena“ Gorane Balančević i dr. kao i na ostvarenja pisaca pripadnika srednje generacije, kao što su „Život u tesnim cipelama“ i „Kumovi“ Dušana Kovačevića ili „Potpuno rasulo“ Nebojše Romčevića. Naravno da moramo reći kako i dalje očekujemo dela sa oštrijim protestnim buntom, usmerenim protiv opšte situacije u društvu. Takođe, našem pozorištu nedostaju i satirični tekstovi u kojima bi se izobličavale različite negativne pojave iz savremenog života. O tome da u pozorišnom životu nedostaju kabaretske scene sa kojih bi se na duhovit način, odmah i neposredno reagovalo na aktuelne društvene pojave, ne bi trebalo posebno govoriti. Iako ima pokušaja da se ustanove takve scene, iako su se pojedine pojavile i počele prikazivanje programa, ne bi se moglo reči da je i jedna od njih iznašla svoje mesto i stekla širu afirmaciju i popularnost. Očigledno je da još nemamo autora koji bi uspevali da iz dana u dan reaguju novim duhovitim tekstovima i prate aktuelne društvene pojave, kao što je to u prošlom veku, u godinama pre Prvog svetskog rata i između dva rata činio Brana Cvetković. Stend-ap komičari, koji sve više obuzimaju pažnju naročito mlade publike, sva je prilika, preuzeće misiju negdašnjih humorističko-satiričnih pozorišta.

Svi su izgledi, uprkos tome što repertoarski planovi većine beogradskih pozorišta nisu poznati iz jednostavnog razloga zato što i ne postoje, da naredna pozorišna sezona neće u umetničkom pogledu doneti neka izuzetna dostignuća.

Ne  sme se zaboraviti, ali ……

Dve značajne književne godišnjice zaslužuju da budu obeležene već u prvom delu nastupajuće sezone, kad već nisu imale odjeka u razdoblju od januara do juna u toku prošle. Najpre, to je svakako dvestogodišnjica rođenja pesnika Petra Petrovića Njegoša. Ako znamo da je prošlo dvadeset i osam godina otkako je „Gorski vijenac“ prikazan na sceni Narodnog pozorišta, i to u adaptaciji Borislava Mihajlovića Mihiza i Matije Bećkovića i režiji Vide Ognjenović, sa Danilom Lazovićem u ulozi Vladike Danila, onda je jasno da je ponovna scenska postavka ovog dela – neophodnost. Dodajmo da je „Gorski vijenac“ u Beogradu prvi put prikazan 29. septembra 1951. godine u Narodnom pozorištu, u dramatizaciji i režiji Raše Plaovića, koji je i tumačio Vladiku Danila. Njegoševu dramu u pet činova „Lažni car Šćepan Mali“ u Beogradu je prikazalo Jugoslovensko dramsko pozorište 24. jula 1993. godine, u adaptaciji Slobodana Stojanovića i režiji Dejana Mijača, sa Vojislavom Brajovićem u naslovnoj ulozi. Predstava je najpre prikazana na festivalu „Budva grad teatar“, potom, 30. septembra 1993, na Velikoj sceni JDP-a. I to je jedina postavka ovoga dela na beogradskoj sceni. Jasno je da u Njegoševoj godini „Gorski vijenac“, i to u dramatizaciji Raše Plaovića, jer je najsceničnija, kao i „Lažni car Šćepan Mali“ zaslužuju da se ponovo nađu na našim pozornicama.

Druga godišnjica koju beogradska pozorišta ne bi smela da zanemare odnosi se na Miloša Crnjanskog. O Crnjanskom kao dramatičaru i o beogradskim izvođenjima njegovih scenskih dela pisali smo („Pečat“, br. 276) zaključivši da njegove drame zaslužuju nove scenske interpretacije, pogotovo što ove godine obeležavamo stodvadesetogodišnjicu njegovog rođenja. Smatramo da bi valjalo da se „Konak“, drama i komedija u pet slika, ponovo pojavi na sceni nekog od beogradskih pozorišta. Poslednji put to delo izvedeno je 1986. godine na sceni Narodnog pozorišta, u obradi i režiji Mire Trailović, sa Borisom Komnenićem kao Aleksandrom Obrenovićem i Verom Čukić u ulozi Drage Mašin. Ako znamo da je „Konak“ kadgod se prikazivao nailazio na dobar odziv publike, onda nije potrebno mnogo obrazlagati da bi izbor toga dela iz dramskog opusa Crnjanskog bio na mestu. Trebalo bi podsetiti da je poslednji komad Crnjanskog, izveden u Narodnom pozorištu 1993. godine, bila „Maska“ u režiji Nikite Milivojevića, sa Darkom Tomovićem kao Brankom Radičevićem i Verom Čukić kao Generalicom. Pre nekoliko godina zemunski „Madlenianum“ izveo je dramu „Tesla“ Miloša Crnjanskog, no ta se predstava više ne nalazi na repertoaru, tako da se može reći kako se već blizu jedne decenije u Beogradu Crnjanski ne izvodi u Beogradu. Naravno, može se sasvim umesno postaviti pitanje zašto se ne izvede i neka dramatizacija njegove proze. Bez obzira na to što izvođenje njegovih „Seoba“ u dramatizaciji i režiji Vide Ognjenović u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, realizovano 1986. godine, nije imalo znatnijeg uspeha, moglo bi se pokušati sa stavljanjem na scenu neke druge dramatizacije.

[/restrictedarea]