Rekonstrukcija

Milorad Vučelić, glavni urednik

Sada se jasno vidi da niko od urednika i analitičara nije pogodio niti predvideo šta će se desiti sa rekonstrukcijom vlade. Svi oni koji su tvrdili da je reč o neznatnim promenama i personalnom šminkanju, promašili su. Ovakva nepredvidljivost do sada je bila karakteristična samo za poteze Putinovog Kremlja, koje niko do sada nije unapred prozreo. Ali, daleko je Kremlj i daleko je Putin, i oni su sve dalji od zvaničnog Beograda, koji više ne može da „kupi kartu ni do Prištine“. U našem slučaju je reč o pukom sticaju okolnosti i metežu, a ne o promišljenim potezima u korist svoje države.

Personalno i partijski gledano, rekonstrukcija je učinjena više nego temeljno. Premijer Dačić je rekao da to neće biti nikakva „seča knezova“, a kada on kaže onda je to tako i nikako drukčije, što su najbolje znali, ili znaju, Slobodan Milošević, Vojislav Koštunica i Boris Tadić. Aleksandar Vučić je takođe već imao priliku da se uveri u njegovu postojanost, ali mu je to, po svemu sudeći, bilo malo, te će ovo saznanje još jednom imati prilike da dočeka. Neko uči na tuđim greškama, a nekome ni svoje ni tuđe nisu dovoljne za valjan nauk i praktičan potez.

Bilo kako bilo vlada osta bez ministara odbrane, bez Dinkića, Kalanovićke, Grubješićke, Mrkonjića, Petkovića, Obradovića, Kneževića, Marićke i bez dva potpredsednika. Iz vlade je, i iz parlamentarne većine, izbačen URS. Najefektnije je poentirao Dačić koji je iz vlade brutalno najurio Mlađana Dinkića, zasluženo najnepopularnijeg političara, odgovornog za decenijsku privrednu i finansijsku destrukciju Srbije. Svojevremeno je srušio Koštuničinu vladu zbog toga što nije ulovila i u Hag poslala generala Ratka Mladića, a sada je dočekao da na miru i rasterećen vlasti prati suđenja u Hagu pa i ono generalovo. Nije to mala kompenzacija. Srušiti kolosa, a biti posečen od pigmeja nije, takođe, zanemarljiv podvig.

Dačićev zahvat je, ne časeći časa, kao u munjevitom i uigranom duplom pasu, u kome se ne zna ko je prvi kome dodao loptu, podržao predsednik Tomislav Nikolić uz podsećanje da je njegova pobeda na izborima omogućila formiranje sadašnje vlade, te je ona tako postala neka vrsta trajnog simbola i znamenja njegovog zasluženog uspeha. Predsednik Srbije je izrazio očekivanje da će SNS pokazati da je nacionalno i državno odgovorna i da će podržati premijerove poteze i izbiti iz glave svaku pomisao na parlamentarne izbore na kojima bi ubedljivo pobedila. SNS na čelu s Vučićem, takođe nije oklevao i poslušao je očinski savet nekadašnjeg lidera i odustao od izbora.

Tako se nastavlja održavanje postojećeg politički i moralno neprirodnog stanja po kojem je onaj ko je politički ubedljivo najjači – drugi (Vučić), a onaj ko je drastično slabiji i inferiorniji (Dačić) – prvi.

Slika će im, izvesno je, sve duže biti zajednička. A na slici jedan ugodno raspojasani lik, s jedne, i Vučićeva moć, odgovornost i sasvim izgledna krivica, s druge strane. Dakle, svakom svoje. A kako će Srbija u svemu tome proći ostaje tek da vidimo, ali nam se svakako dobro ne piše.

[restrictedarea]

Izbori su, uporno se priča, nepotrebni jer bi nas to usporilo na evropskom putu. Kako bi to bila ugrožena stabilnost Srbije, kada je Srbija gotovo metastabilna. To bi nam, kako je to znao da kaže Broz, stavilo klipove u točkove. Ko bi nas to usporio kada se dobro zna da su sve parlamentarne stranke za EU? Pa, ne očekuje se da na izborima pobedi DSS koja je jedina parlamentarna evroskeptična stranka? Ili, možda, očekuje? Zar ne bi bilo bolje da se održi pravo nadmetanje na temu. ko bi bolje i brže ulazio u EU, neka taj pobedi. Kakva bi tu sve iznenađenja mogli da doživimo. Primera radi DS se već prvi put u svojoj istoriji suprotstavio Stejt departmentu i traži vanredne izbore. Amerikanci ne daju, ali Đilas hoće!

Što se parlamenta i poslaničke većine tiče, to niko i ne pominje jer tu spremno čeka prava masa malih zakrpa, kada je već krpež u toku i na dnevnom redu.

Kako su se naš premijer i naš potpredsednik vlade učestalo latili upotrebe pojma modernizacije tako su se dohvatili i primera otpora koje je srpski narod u prošlosti pružao ovim procesima. Toga je svakako bilo ali ne u toj meri i ne način kao se to prikazuje a pogotovo ne na tako karikaturalan način. Pada u oči što su svi ti primeri koji se uporno javno upotrebljavaju primeri iz vremena kada je Srbija imala svoju državu. Izgleda da su svi njeni otpori modernim tokovima presahli kada se ona utopila u Jugoslaviju koja je bila i jeste, naročito ona posle 1945, impresivan primer modernizacije. Sudeći po takvim analogijama, može se očekivati da će slični otpori sada, kada se nalazimo na pragu Jugosfere i EU, nestati.

Kada je već reč o analogijama odista nije dobro i normalno od Srba naknadno praviti Indijance koji su zbog slobode svoje prerije na koju su imali i istorijsko i etničko pravo i lova na bizone ratovali protiv „vatrenog konja“, kako su tada zvali železničku lokomotivu. Čeka li i nas sudbina Indijanaca? Da li mi treba naknadno da postradamo što neki naši seljaci nisu pristali da im se oduzme ili u bescenje nasilno otkupi zemlja radi izgradnje pruge. I više je nego komično kada se još poslovično načitani premijer hvali kako je neko takvo poređenje od njega „ukrao“ njegov potpredsednik.

Nemajući hrabrosti da poseku ili uklone drvo sa trase autoputa ili seoskog druma, oni koji su pred praznoverjem ustuknuli sada za to krive ceo jedan, tobože zaostali, narod. Srpski narod. Uostalom, sudeći po tempu kojim se u Srbiji grade autoputevi sve drveće je više nego bezbedno. Da se zaista brine o šumama i drveću odavno bi bili kupljeni neki kanaderi da obuzdaju svakogodišnje katastrofalne šumske požare ili bi bar bile posađene čitave hrastove šume umesto jednog hrasta nasred puta. Tako bi se dokazala modernost i opšta briga.

Kada je reč o dovođenju stranaca u našu državnu administraciju, insistiramo isključivo na Stros Kanu. Za to ima nebrojeno mnogo razloga a najmanje važan je onaj da je bio na čelu MMF-a. I tu bi trebalo stati sem u slučaju da nabavimo nekog eksperta iz Tirane.

Treba sačekati da se prodaju Telekom i EPS, i preostala državna imovina, a tada neće ni biti instrumenata ni razloga da Srbi uopšte upravljaju Srbijom. Vraćanjem imovine potomcima honveda i folksdojčera znatno će se proširiti i kadrovska baza stranaca za rukovodeća mesta u vlasti.

Do tog trenutka, sa briselskom administracijom trebalo bi napraviti neku vrstu mešovite i transparentne, a ne prikrivene, personalne uprave nad Srbijom, poveriti im neka ministarstva i zvanično saopštiti da nema, niti će biti, izbora da se Srbija ne bi demokratijom destabilizovala. Zar, konačno, najveći uspesi u modernizaciji nisu postignuti kada nije bilo višestranačke demokratije i uopšte se nije proveravala izborna volja građana. To nije samo naše iskustvo. Ako ćemo pravo i stabilnosti je bilo najviše i najduže pod viševekovnim okupacijama kojih smo se nerazumno oslobađali i pravili najveće greške i štete svom narodu.

U međuvremenu nekome u Srbiji može pasti na pamet da odista donese krupne odluke i napusti postulate slepog monetarizma i polutanskog neoliberalizma, da sačuva preostalu domaću proizvodnju i da je zaštiti i finansijski pomogne, da izvrši ekonomsku reviziju SSP-a, da sačuva i poslovno razvija javna preduzeća, da se posveti razvoju energetike i poljoprivrede, da se okane rasipničkog budžetskog trošenja u cilju privlačenja stranih investitora, da iskreno potraži podršku od istorijski proverenih, a moćnih prijatelja i da možda učini ono što s punim pravom i pokrićem predlažu najveći, a – strani – neokenzijanci.

[/restrictedarea]