Putinova doktrina

za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Amerikanci su sebe proglasili pobednikom u Hladnom ratu, ali se pokazuje da ta pobeda nije čista kako je doskora izgledala, jer Rusija ne krije nameru da preispita njene rezultate

Nema više nikakve dileme da su se, na ovaj ili onaj način, potvrdile prošlogodišnje reči predsedničkog kandidata Mita Romnija – kako je Rusija za Ameriku „glavni geopolitički neprijatelj“. Potvrdile, naravno, iz ugla gledanja američke administracije, koja je sve „do juče“ zvanično odbacivala i takve pomisli. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Barak Obama je, čak, prošle godine javno, pred kamerama, molio Dmitrija Medvedeva da „prenese Vladimiru“ da će biti znatno fleksibilniji prema Moskvi ako ponovo pobedi na predsedničkim izborima. A kada je Obama pobedio, predsednik Rusije Vladimir Putin suočio se sa takvim pritiscima i pretnjama, o kojima je i Romni verovatno samo maštao. Pritisci na Putina sada se vrše sa svih strana, i na svim pravcima, a poslednjih nedelja na red su došla prava seksualnih manjina. Što samo dodatno svedoči o prirodi američko-ruskog „partnerstva“, koje su prizivali Putinovi prethodnici Mihail Gorbačov i Boris Jeljcin. I ubirali štedre pohvale sa Zapada, dok je njihova zemlja tonula u haos i beznađe.

 

DRUGI PUT Putin je od starta krenuo drugim putem – manjeg prijateljstva prema Americi, a većeg prema Rusiji i njenim građanima. To je odmah izazvalo podozrenje Zapada, ali je „Hladni rat“ obnovljen tek onoga trenutka kada je ruski lider na Konferenciji o bezbednosti u Minhenu, januara 2007, upozorio: planeta ne pripada Vašingtonu, unipolarni svet više ne postoji i vojno opkoljavanje Rusije mora prestati! Gotovo istog časa otpočeo je proces čijim krajnjim konsekvencama prisustvujemo u poslednje vreme. Za razliku od Gorbačova i Jeljcina, koji su i tenkovima gušili građanske proteste protiv sopstvene vlasti i za to bivali nagrađivani aplauzima „demokratskog sveta“, Putin, koji to nije činio, optužen je za bezmalo sva zla ovog sveta.

Američko osećanje ugroženosti zbog brzog rasta Rusije, koji samo ogromnim naporima mogu da suzbijaju, dobilo je ovih dana i „naučno utemeljenje“, kroz članak koji je u uticajnom časopisu „Forin afers“ objavio politikolog Leon Aron. Kako tvrdi, na delu je „Putinova doktrina“, čiji je cilj „očuvanje uloge Rusije kao nuklearne sile, hegemona na postsovjetskom prostoru i velike svetske države“. Aron objašnjava da Rusija želi da bude protivteža SAD-u na svetskoj areni, što je za Vašington neprihvatljivo. U svemu ovome ipak je najbitniji psihološki momenat, imajući u vidu da su Amerikanci sebe proglasili pobednikom u Hladnom ratu, ali se sada već pokazuje da ta pobeda nije onako čista kako je doskora izgledala. „Poraženi“ ne samo što je i dalje živ i relativno zdrav, već pokazuje otvorenu nameru da preispita rezultate te „pobede“.

[restrictedarea]

A to je pravi šamar za Amerikance, koji su se pre nekoliko godina dosetili da uvedu i medalju „Za pobedu u Hladnom ratu“, po uzoru na odlikovanja kakva postoje za druge oružane sukobe u kojima su SAD učestvovale. Zanimljivo je da je jedan od „srećnih dobitnika“ medalje u spomen američke pobede u Hladnom ratu i sam Mihail Gorbačov, čija je zemlja taj rat izgubila upravo kada je on bio predsednik. Tako je Gorbačov, primajući orden za svoj doprinos američkoj pobedi, uspostavio jedan novi trend u svetskoj istoriji, priznajući na taj način da je bio dobrovoljni saučesnik u likvidaciji Sovjetskog Saveza. Koliko ga Amerikanci zaista cene, ipak se može videti i iz činjenice da se takav orden, koji Mihail Sergejevič ponosno nosi na grudima, može preko Interneta poručiti za svega 29,95 dolara. Bivšem genseku i nobelovcu nedostaje pet centi do čuvenih „trideset srebrnjaka“.

Ali, pokazalo se da izdani i poraženi, u ovom slučaju Rusija, najednom iskazuje svoje sopstveno mišljenje i interese u svetskoj politici. Posle dve decenije unipolarnog sveta, to izaziva pravi šok u Americi. Pa, oni dele medalje za uspešan lov na medveda, koji je i dalje u šumi? Pokrenuta je odmah stara propagandna mašinerija, a napadi su fokusirani u nekoliko osnovnih pravaca. Već dugo Rusiju optužuju da ne dozvoljava „međunarodnoj zajednici“ da započne još jedan rat iz milosrđa, ovog puta u Siriji. Ugroženi civili u toj zemlji, navodno, pate samo zbog Rusije. Pa kada se uz to navede i brojka od sto hiljada poginulih (bez ikakve pouzdane verifikacije), onda je jasno da je Putin opasni masovni ubica! Bez obzira na to što, zapravo, nema nikakve veze sa pokretanjem sukoba u toj zemlji, jer podršku pobunjenicima pružaju upravo oni koji su najglasniji u optužbama.

Ali, Putin ne dozvoljava Obami da, kako kaže, „čiste savesti“, započne još jedno bombardovanje i tako ponovo potvrdi vrednost „Nobelove nagrade za mir“ koja mu je uručena 2009. godine. Zato je i Gorbačov srećniji da stisne ruku Obami nego Putinu – ipak su obojica kolege nobelovci, osvedočeni mirovnjaci i komandanti operacija u Afganistanu. To što je Gorbi „čiste savesti“ pobio 137 civila demonstranata u Bakuu, glavnom gradu Azerbejdžana, u noći između 19. i 20. januara 1990, a zatim još 14 u litvanskoj prestonici Viljnusu januara sledeće godine – Obama mu sigurno nije zamerio. Šta je za jednog nobelovca 60.000 ispaljenih metaka u masu civila? Ako je to bila cena da se većini sovjetskih građana definitivno smuči sopstvena država, onda je orden heroja Hladnog rata dospeo u prave ruke.

 

LICEMERNE OPTUŽBE Druga, i najviše rabljena, jeste optužba za kršenje ljudskih prava u Rusiji. Čak ni posle očiglednih dokaza i otkrića koje je svetu ponudio bivši saradnik CIA Edvard Snouden – o tome kako američka vlada krši ne samo ljudska prava, već i sopstveni ustav – Vašington ne odustaje od usmeravanja strelica ka Moskvi. Posebno su na meti novi ruski zakoni, kojima se sprečava rad stranih agentura pod maskom nevladinih organizacija i njihov direktan uticaj na političke procese, kao i zabrana propagande homoseksualizma među decom. I u ovom slučaju Obama se ponaša kao da su mu i savest i ruke čiste, možda tek malo umrljane suzavcem i krvlju demonstranata sa Tajm skvera i Bruklinskog mosta. I, kao što optužuju Rusiju da njeni organi mogu i bez odluke suda da blokiraju pojedine veb sajtove, tako i američke službe to isto rade, u slučaju „opasnosti po nacionalnu bezbednost“.

Posebna grupa optužbi tiče se navodne koristi koju je Rusija imala od arapskih revolucija, pa čak i od nuklearne havarije u Fukušimi. I u jednom i u drugom slučaju, Rusija je optužena da koristi situaciju kako bi učvrstila svoju poziciju na tržištu energenata. Čak i ako se ostave po strani direktni ruski gubici od arapskih revolucija, a procenjuju se na najmanje 20 milijardi dolara, i dalje ostaje logično pitanje: zašto Rusija svoju robu ne bi prodavala po tržišnim cenama? Da li neko očekuje da će Moskva poklanjati naftu i gas, ushićena demokratskim preobražajima na ulicama Libije, Egipta i Sirije? Upravo suprotno. Ruski „Gazprom“ pokazao se u uslovima bliskoistočne krize kao pouzdan partner, učvrstivši lidersku poziciju na tržištu. Ako su se zapadni planeri, koji stoje iza „Arapskog proleća“, preračunali u predviđanju posledica koje su proistekle iz ovih revolucija – Rusi su najmanje krivi za to.

U situaciji kada američki državni dug vrtoglavo raste, a procene se kreću od zvaničnih 16.000, pa do nezvaničnih 70.000 milijardi dolara – jasno je da se mora potražiti neki krivac sa strane. Jer, samo u avgustu registrovano je 12 američkih gradova koji su bankrotirali, dok stotine lokalnih samouprava ubrzano hrle ka tom statusu. Recimo u kalifornijskom Stoktonu, gradu od 300.000 stanovnika, zbog bankrotstva otpuštena je polovina policajaca, zbog čega je došlo do naglog skoka stope kriminaliteta. Šta će tek biti sa Detroitom, gde od 18 milijardi dolara duga, čak 9,1 čine obaveze na osnovu penzijskog i zdravstvenog osiguranja – videćemo. Najbolje je za sve to okriviti Rusiju, Siriju, Irak, Iran…

Tim putem ubrzano idu i druge zemlje. Recimo, Švedska, čija je vlada uzela kurs ka ubrzanom pristupanju NATO-u, ovaj nepopularan korak pravda „militarizacijom Rusije“! Ne pomažu ni analize ozbiljnih eksperata da Rusija nema nikakav motiv da napadne Švedsku, da su šanse za to ravne nuli, a da se navodna ruska pretnja koristi kako bi se izvršio nalog Stejt departmenta o brzom pristupanju zapadnoj vojnoj alijansi. U svemu tome, nekako u drugom planu ostaju pitanja: zašto Švedska ulazi tako žurno u NATO i zašto SAD tako uporno traže „glavnog geopolitičkog neprijatelja“ u Rusiji – koja ne daje povoda za to. Odgovor je verovatno u „Putinovoj doktrini“ od koje se Amerikanci toliko plaše. Tu ne pomažu ni sve plehane medalje ovog sveta, jer Putin nije Gorbačov. Uloga „oca perestrojke“ mnogo bolje leži nobelovcu Obami.

[/restrictedarea]