Путинова доктрина

за „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Американци су себе прогласили победником у Хладном рату, али се показује да та победа није чиста како је доскора изгледала, јер Русија не крије намеру да преиспита њене резултате

Нема више никакве дилеме да су се, на овај или онај начин, потврдиле прошлогодишње речи председничког кандидата Мита Ромнија – како је Русија за Америку „главни геополитички непријатељ“. Потврдиле, наравно, из угла гледања америчке администрације, која је све „до јуче“ званично одбацивала и такве помисли. Председник Сједињених Америчких Држава Барак Обама је, чак, прошле године јавно, пред камерама, молио Дмитрија Медведева да „пренесе Владимиру“ да ће бити знатно флексибилнији према Москви ако поново победи на председничким изборима. А када је Обама победио, председник Русије Владимир Путин суочио се са таквим притисцима и претњама, о којима је и Ромни вероватно само маштао. Притисци на Путина сада се врше са свих страна, и на свим правцима, а последњих недеља на ред су дошла права сексуалних мањина. Што само додатно сведочи о природи америчко-руског „партнерства“, које су призивали Путинови претходници Михаил Горбачов и Борис Јељцин. И убирали штедре похвале са Запада, док је њихова земља тонула у хаос и безнађе.

 

ДРУГИ ПУТ Путин је од старта кренуо другим путем – мањег пријатељства према Америци, а већег према Русији и њеним грађанима. То је одмах изазвало подозрење Запада, али је „Хладни рат“ обновљен тек онога тренутка када је руски лидер на Конференцији о безбедности у Минхену, јануара 2007, упозорио: планета не припада Вашингтону, униполарни свет више не постоји и војно опкољавање Русије мора престати! Готово истог часа отпочео је процес чијим крајњим консеквенцама присуствујемо у последње време. За разлику од Горбачова и Јељцина, који су и тенковима гушили грађанске протесте против сопствене власти и за то бивали награђивани аплаузима „демократског света“, Путин, који то није чинио, оптужен је за безмало сва зла овог света.

Америчко осећање угрожености због брзог раста Русије, који само огромним напорима могу да сузбијају, добило је ових дана и „научно утемељење“, кроз чланак који је у утицајном часопису „Форин аферс“ објавио политиколог Леон Арон. Како тврди, на делу је „Путинова доктрина“, чији је циљ „очување улоге Русије као нуклеарне силе, хегемона на постсовјетском простору и велике светске државе“. Арон објашњава да Русија жели да буде противтежа САД-у на светској арени, што је за Вашингтон неприхватљиво. У свему овоме ипак је најбитнији психолошки моменат, имајући у виду да су Американци себе прогласили победником у Хладном рату, али се сада већ показује да та победа није онако чиста како је доскора изгледала. „Поражени“ не само што је и даље жив и релативно здрав, већ показује отворену намеру да преиспита резултате те „победе“.

[restrictedarea]

А то је прави шамар за Американце, који су се пре неколико година досетили да уведу и медаљу „За победу у Хладном рату“, по узору на одликовања каква постоје за друге оружане сукобе у којима су САД учествовале. Занимљиво је да је један од „срећних добитника“ медаље у спомен америчке победе у Хладном рату и сам Михаил Горбачов, чија је земља тај рат изгубила управо када је он био председник. Тако је Горбачов, примајући орден за свој допринос америчкој победи, успоставио један нови тренд у светској историји, признајући на тај начин да је био добровољни саучесник у ликвидацији Совјетског Савеза. Колико га Американци заиста цене, ипак се може видети и из чињенице да се такав орден, који Михаил Сергејевич поносно носи на грудима, може преко Интернета поручити за свега 29,95 долара. Бившем генсеку и нобеловцу недостаје пет центи до чувених „тридесет сребрњака“.

Али, показало се да издани и поражени, у овом случају Русија, наједном исказује своје сопствено мишљење и интересе у светској политици. После две деценије униполарног света, то изазива прави шок у Америци. Па, они деле медаље за успешан лов на медведа, који је и даље у шуми? Покренута је одмах стара пропагандна машинерија, а напади су фокусирани у неколико основних праваца. Већ дуго Русију оптужују да не дозвољава „међународној заједници“ да започне још један рат из милосрђа, овог пута у Сирији. Угрожени цивили у тој земљи, наводно, пате само због Русије. Па када се уз то наведе и бројка од сто хиљада погинулих (без икакве поуздане верификације), онда је јасно да је Путин опасни масовни убица! Без обзира на то што, заправо, нема никакве везе са покретањем сукоба у тој земљи, јер подршку побуњеницима пружају управо они који су најгласнији у оптужбама.

Али, Путин не дозвољава Обами да, како каже, „чисте савести“, започне још једно бомбардовање и тако поново потврди вредност „Нобелове награде за мир“ која му је уручена 2009. године. Зато је и Горбачов срећнији да стисне руку Обами него Путину – ипак су обојица колеге нобеловци, осведочени мировњаци и команданти операција у Афганистану. То што је Горби „чисте савести“ побио 137 цивила демонстраната у Бакуу, главном граду Азербејџана, у ноћи између 19. и 20. јануара 1990, а затим још 14 у литванској престоници Виљнусу јануара следеће године – Обама му сигурно није замерио. Шта је за једног нобеловца 60.000 испаљених метака у масу цивила? Ако је то била цена да се већини совјетских грађана дефинитивно смучи сопствена држава, онда је орден хероја Хладног рата доспео у праве руке.

 

ЛИЦЕМЕРНЕ ОПТУЖБЕ Друга, и највише рабљена, јесте оптужба за кршење људских права у Русији. Чак ни после очигледних доказа и открића које је свету понудио бивши сарадник ЦИА Едвард Сноуден – о томе како америчка влада крши не само људска права, већ и сопствени устав – Вашингтон не одустаје од усмеравања стрелица ка Москви. Посебно су на мети нови руски закони, којима се спречава рад страних агентура под маском невладиних организација и њихов директан утицај на политичке процесе, као и забрана пропаганде хомосексуализма међу децом. И у овом случају Обама се понаша као да су му и савест и руке чисте, можда тек мало умрљане сузавцем и крвљу демонстраната са Тајм сквера и Бруклинског моста. И, као што оптужују Русију да њени органи могу и без одлуке суда да блокирају поједине веб сајтове, тако и америчке службе то исто раде, у случају „опасности по националну безбедност“.

Посебна група оптужби тиче се наводне користи коју је Русија имала од арапских револуција, па чак и од нуклеарне хаварије у Фукушими. И у једном и у другом случају, Русија је оптужена да користи ситуацију како би учврстила своју позицију на тржишту енергената. Чак и ако се оставе по страни директни руски губици од арапских револуција, а процењују се на најмање 20 милијарди долара, и даље остаје логично питање: зашто Русија своју робу не би продавала по тржишним ценама? Да ли неко очекује да ће Москва поклањати нафту и гас, усхићена демократским преображајима на улицама Либије, Египта и Сирије? Управо супротно. Руски „Газпром“ показао се у условима блискоисточне кризе као поуздан партнер, учврстивши лидерску позицију на тржишту. Ако су се западни планери, који стоје иза „Арапског пролећа“, прерачунали у предвиђању последица које су проистекле из ових револуција – Руси су најмање криви за то.

У ситуацији када амерички државни дуг вртоглаво расте, а процене се крећу од званичних 16.000, па до незваничних 70.000 милијарди долара – јасно је да се мора потражити неки кривац са стране. Јер, само у августу регистровано је 12 америчких градова који су банкротирали, док стотине локалних самоуправа убрзано хрле ка том статусу. Рецимо у калифорнијском Стоктону, граду од 300.000 становника, због банкротства отпуштена је половина полицајаца, због чега је дошло до наглог скока стопе криминалитета. Шта ће тек бити са Детроитом, где од 18 милијарди долара дуга, чак 9,1 чине обавезе на основу пензијског и здравственог осигурања – видећемо. Најбоље је за све то окривити Русију, Сирију, Ирак, Иран…

Тим путем убрзано иду и друге земље. Рецимо, Шведска, чија је влада узела курс ка убрзаном приступању НАТО-у, овај непопуларан корак правда „милитаризацијом Русије“! Не помажу ни анализе озбиљних експерата да Русија нема никакав мотив да нападне Шведску, да су шансе за то равне нули, а да се наводна руска претња користи како би се извршио налог Стејт департмента о брзом приступању западној војној алијанси. У свему томе, некако у другом плану остају питања: зашто Шведска улази тако журно у НАТО и зашто САД тако упорно траже „главног геополитичког непријатеља“ у Русији – која не даје повода за то. Одговор је вероватно у „Путиновој доктрини“ од које се Американци толико плаше. Ту не помажу ни све плехане медаље овог света, јер Путин није Горбачов. Улога „оца перестројке“ много боље лежи нобеловцу Обами.

[/restrictedarea]